Dame i gospodo, najpre bi se osvrnuo na ministrovo obrazloženje zakona, u kome je, zapravo, pročitao obrazloženje koje je svim poslanicima bilo na raspolaganju. Nije se ni potrudio da ga bar dobro nauči, nego ga je jednostavno izdeklamovao i njime pokušao da nam objasni koja je svrha donošenja pomenutog zakona, koga bih ja rado nazvao zakonom o "Agenciji" za lekove i medicinska sredstva, umesto zakon o lekovima i medicinskim sredstvima, jer se najveći deo pažnje i u njegovom obrazloženju i u samom zakonu posvećuje agenciji.
Postavlja se opravdano pitanje zašto je to tako, tim pre što se znalo da su pokušaji tzv. reformske Vlade još iz 2003. godine, ja doista ne znam šta piše na zgradi Vlade, da li piše da je reformska ili nekakva druga, ali dokument koji stoji na klupi govori o jednom zborniku ideja koji od 2003. godine predstavlja koncept razvoja zdravstvene zaštite, iskazan kroz dva ili tri dana seminara u Mladenovcu, gde je zacrtana temeljna strategija vlasti čiji je ministar, predstavnik sada, da će nam nastaviti reforme po sistemu instaliranja stranih eksperata: Karl Bro Internacional, Ljubljanske povelje i nekih drugih stranaca. Doista i uz nekoliko činovnika Ministarstva.
Dakle, počevši od toga sasvim je jasno da možemo iskazati temeljnu sumnju i na to da je i ovaj predlog zakona radila neka od stranih konsalting firmi, "Jurohelt", a verovatno i neke druge. Kada je sve to tako, sasvim je opravdano posumnjati u to da je vrlo verovatno, reč i o značajnim finansijskim apanažama, a onda – koji je cilj da se u sav taj rizik uđe?! Vrlo verovatno i sasvim opravdano, poznavajući grupaciju kojoj ministar pripada, otvaranje tržišta.
Mi smo suočeni sa otvaranjem našeg tržišta, za sve i svašta, i za ono što je dobro i što ovde loše funkcioniše, a svedoci smo toga od 2000. godine. Od prvih reformista, od prvih spasitelja koji su 5. oktobra sebe maltene za "Hrista" proglasili i vreme počeli da računaju od 5. oktobra, evo, to se sada i "netom" dokazuje. Labus je krenuo sa otvaranjem tržišta, sećate se – 2002. godine pa naovamo, Goran Svilanović itd. da ne pominjem imena, dovoljno je.
Ministar je predstavnik "nove ideje" da se i ono što možda u ovoj našoj Srbiji funkcioniše, a to je farmaceutska industrija, kako-tako, a moguće je i iznutra razrovana, i sa nelojalnom međusobnom konkurencijom, sa nelojalnom i neregularnom prodajom, recimo Leskovačkog "Zdravlja", asimilacijom manjih farmaceutskih kuća, sada se na formalno-pravni način, formalno-logičan i regularan način, polako otvara za strane intervencije.
Nije zato ni čudo što je za analizu projekta ovog zakona, trećeg po redu za godinu i nešto dana, potrebna velika koncentracija, velika kontemplacija pažnje, da utvrdite šta su suštinske razlike između nečega što je bilo aprila 2003. i sada juna 2004. godine.
Ministar nam je rekao da se onaj ko je pisao ovaj zakon rukovodio instrukcijama Bela knjiga 1, Bela knjiga 2, pa onda, odlukom Vlade da donese pedesetak zakona i da ih harmonizuje sa Evropskom unijom i to sve do 1. oktobra 2004. godine.
Naravno, rekao je da je i pravna i normativna i institucionalna regulativa potrebno da bude obuhvaćena ovim zakonom. Moguće je da nekakve pravne norme treba promeniti i niko nije protiv toga da se sa onim što je dobro sa Evropskom unijom usaglasimo. Ali uzmimo samo primer dozvoljene, u Evropskoj uniji, ozračenosti namirnica, voćnih sokova sa 600 Bekerela, valjda ne grešim ime fizičara, pa nećemo valjda i takav normativni otklon da primenimo u našoj zakonodavnoj praksi.
Nije on strogo u vezi sa ovim zakonom, ali je veoma bitan i veoma značajan. Naslepo prepisivanje normi, koje oni predlažu, koje nemaju snagu zakonodavnog, i unošenje u naša zakonodavna akta, kao stroge pravne regulative, može, kad-tad, skupo da nas košta. Zašto o agenciji ne mislimo dobro u SRS?
Ne samo što je to pitanje forme, pitanje imena, Vlada se na neki način i odriče "agencije" gde god to može. Ovo je relikt prošlogodišnje intencije i ostaje i u ovom zakonu, oko agencije, koju formira Vlada i čini jedno veoma glomazno telo, glomazan administrativni aparat. Eto, uzmimo nekakva tri organizaciona sektora, tri organizacione jedinice, od koje su dve, nacionalni centar za neželjena dejstva i nacionalni centar za informisanje o lekovima, toliko slične da bismo mogli da ih združimo ako bismo hteli da smanjimo pare, da malo zamažemo oči i stvorimo nekakav privid.
Dalje, pet sektora, pet stručnih komisija i ono fantastično što smo naučili da slušamo i do sada o agencijama i o ekspertima, e sad ne znam da li su to predložili strani ili domaći eksperti, jer imamo eksperte u G17, navodno poznate, izuzetne, ali dovode i strance. To su ekspertni stručnjaci koji će razmatrati opet probleme koji se tiču ekspertskih grupa, ekspertskih komisija. I, kada tako postavite lanac hijerarhije u strukturi jedne agencije, a bez dodatnih objašnjenja, sem da će statutom odnosi biti uređeni, vi zapravo i ne znate koliko će ona sadržati personalnih i kakvih rešenja i da li će doista ono što je temeljna odrednica Predloga zakona "konflikt interesa" biti razrešen.
E, sad mi ne samo znajući grupaciju G17, da s konfliktom interesa i razrešenjem ne stoje baš najbolje i najčistije, nego i uopšte političke prilike u Srbiji dosta unazad, pa i zadnjih nekoliko godina možemo postaviti pitanje – ako već naslućujemo neka personalna rešenja da li je konflikt interesa razrešen činjenicom da će, recimo, biti za nekog od šefova sektora ili čak agencije, ili odeljka agencije, kako da ih podelim, pošto to zakonodavac nije tačno ni rekao, nego – agencija formira ove tri značajne organizacione jedinice, da li će možda biti čovek koji je do sada već veoma dugo uključen u favorizovanje određenih farmaceutskih kuća.
Da li je to čovek koji je već bio lobista, pa kad dođe on će kobajagi primiriti to svoje delovanje a ostati fiktivno vezan za moćne, strane ili domaće kuće. Nije svejedno. Ako se u zakonu ne kaže da će se ovim zakonom omogućiti jedan liberalni tržišni odnos, jer Evropska unija ih obavezuje na to, onda mi ne možemo biti sigurni ako neko sa hipotekom čoveka koji je favorizovao neku od farmaceutskih kuća dođe na čelo brojnih institucija koje ulaze u sklop agencije.
Zašto agencija predstavlja problem, ne po imenu, po rešenjima koja nudi. Ona nudi mešavinu upravnih funkcija i funkcija donošenja službenih, zvaničnih ili stručnih preporuka. Ona se na vrlo nejasan način isprepletala sa funkcijom Ministarstva.
Ministar je, naime, prema aktuelnom zakonskom predlogu, ovlašćen da daje predloge o tome, kako će izgledati uverenje, šta će sadržati, kako će, recimo, izgledati protokol kliničkog ispitivanja, kako će izgledati dozvola za promet. Agencija će to da izda a on će da propiše, recimo.
Jedna od nekih nelogičnosti preplitanja jedne potrebe da se na prvi pogled stvori utisak o nekakvoj uzajamnoj kontroli jedne vladine institucije, agencije, i jedne druge vladine institucije, kakva je Ministarstvo. Sa druge strane, postavlja se pitanje kako će to, recimo, ministar donositi sasvim stručne odluke, poput onoga što zovemo asimilovanje Dobre proizvođačke prakse, da ne kažem prepisivanje onoga što je Evropska unija donela i dala kao preporuku.
On će ih jednostavno obelodaniti u "Službenom glasniku". Kako će to da prođe i na šta će sve to da nas obaveže, ako mi tačno i ne znamo šta te smernice sadrže. Te bi smernice trebalo prvenstveno i verovatno da prođu nekakvu stručnu redakciju, stručnu kontrolu. Da li Instituta za zdravstvenu zaštitu, da li lekarske komore, da li stručnih komisija.
Dalje, kada je reč o stručnim komisijama, po Predlogu ovog zakona, one se kreiraju unutar agencije, e, sad, u knjizi, a koju sam malopre pomenuo, stoji mi u klupi pa ne moram da je pokažem pred kamerama, ali tu je. Vidimo da je Ministarstvo formiralo niz saveta, niz agencija, niz stručnih komisija. Da li su to te iste komisije koje su potpale pod agenciju. Da li će ministar da formira "svoje" savetodavne komisije?
Dosta ostaje nejasnog u tome, pa valjda bi trebalo one da prerade, odrede šta su te smernice. Neće li biti u tim smernicama nešto što će nas toliko obavezati da ćemo onda morati da menjamo ovaj zakon, da bodemo prst u oči Evropi, Evropskoj uniji, da kažemo – eto, mi sad menjamo, zaleteli smo se, brzopleto je bilo, ova dobra praksa, brzoplet je bio princip one "dobre kliničke prakse skladištenja, proizvodnje" itd.
Jednostavno će jednog dana u "Službenom glasniku", ali verovatno do 1. oktobra kada agencija treba da službeno zaživi, da se pojave i smernice različitih praksi koje će nam propisati ili možda prepisati ministar, pošto je nemoguće da ministar sam može da ih donese.
Nakratko ću da odem u jednu drugu temu, vrlo je bliska, a to je pravo ministra da utvrđuje proceduru ispitivanja medicinskih sredstava i kontrole. On donosi proceduru kako će da izgleda, koliko će da traje i nekako pravno to uobličava. Sada, zamislite onu potentnost ministra koji će sva medicinska sredstva, od veštačke valvule do aparata za dijalizu, dijaliznih membrana, graftova, valvula moći bez odgovarajućih stručnih timova da osmisli i da nam predloži koncept kliničkog ispitivanja za takva sredstva.
Postavlja se pitanje šta će raditi timovi kojima agencija obiluje, čak i da usvojite, a verovatno ćete usvojiti ovakav zakon, ostaće svi stručni timovi, pa zašto ako je to tako i ne kažemo – stručni timovi će to uraditi i neće ih propisivati ministar, ili će ministar sa stručnim timovima.
Kakve su dalje nadležnosti agencije koje nam jednostavno bodu oči. Prosto, kao da je predlagač ovog zakona vodio računa o tome da se mnogo ne zameri strancima, pa su sve one ingerencije koje bi bile u vezi sa davanjem dozvole za promet lekova, posebno stranih proizvođača, sa puštanjem lekova u promet, laboratorijskom kontrolom lekova, davanjem dozvola, stavljene u nadležnost agenciji, jer ipak na taj način i ako se neko pobuni omogućena je kakva-takva dvostepenost u upravnom postupku.
A, ono što je bitno za domaće tržište, davanje prava na proizvodnju leka, omogućavanje prava da se proizvodi lek, ili inspekcijski nadzor, dat je ministru gde je mogućnost da se neko žali što mu se to ne može omogućiti zbog ovoga ili, onoga 10 santimetara visine plafona, proizvodnja gamenskog ili nekog gotovog - leka nema kome da se žali.!! Inspekciji pod nadležnošću Ministarstva i tu se stvar završava, i posle ide u neke redovne sporove, a to je nešto drugo. Hoću reći da u nekim takvim prilikama postoji niz nedostataka.
Zašto ne agencija kao termin? Hajde da se ne sporimo oko termina. Mi smo vam predložili drugo - upravne radnje, upravni postupci, i zvaće se "uprava". Da li to zvuči komunistički ili nekako drugačije, ja ne znam, ali je bar logično i u duhu je srpskog jezika. I agencija je u duhu srpskog jezika, ali za agenciju štošta znamo, od turističkih pa do onih drugih.
Hteo bih još u načelnoj diskusiji da se pozabavim pitanjem koje smo svi pomenuli, a verovatno će ga svi radikali pomenuti, to je pitanje kontrole kvaliteta lekova, pitanje kliničkog ispitivanja, ako se ne varam, gde se pre davanja dozvole za promet lekova predviđa ispitivanje u postupku. Prva tačka prvog stava, člana 86. ističe - u postupku izdavanja, ako je to potrebno. Šta to sada znači? Ispitati lek u predloženoj nacionalnoj kontrolnoj laboratoriji, ako je to potrebno - u postupku izdavanja. Valjda je tada obaveznije. Ako se ne varam, u drugoj tački (prvog stava) člana 86. stoji, da je potrebno i obavezno kontrolisati "prvu seriju leka" koji se proizvede.
Mi naravno ostajemo pod upitom zašto i ne svaku sledeću seriju? Tu se opet igra jedna skrivalica zašto se favorizuje strano tržište. Ako je neko sa stranog tržišta konkurent da registruje lek ili lekovitu supstancu koja će kod nas biti samo "prepakovana" u gotov lek uz aditiv korigens i onda je to lek.
Ako donese potvrdu, uvoznik, predlagač, onaj ko podnosi molbu da mu se registruje, odobri, potvrdu te kuće, te institucije, te države koja je proizvela lek, da je lek laboratorijski ispravan, dobiće automatski odobrenje agencije, priznaće mu se, kako to kaže, "izdaće mu se potvrda o kvalitetu".
Zamislite, kakav to put treba da prođe domaći proizvođač ili neka manja galenska laboratorija da bi izdala sličan ili nekakav drugačiji lek. Dakle, očigledni su elementi favorizovanja, a mislim da su ih uočile i druge političke partije, pa su predložile da ministar to promeni, onako kako smo i mi predložili i da svaka serija leka koji se uvozi bude testirana i proveravana, bude ispitivana, makar farmakološki i farmakotoksikološki.
Kada je reč o kliničkim ispitivanjima, ni tu stvar do kraja nije čista i tu se kriju brojne zamke. Recimo, stoji jedan od stavova kod kliničkih ispitivanja da, onaj ko je podnosilac zahteva za kliničko ispitivanje ne sme ugovorom da se obaveže da favorizuje stručne skupove i da ih plaća više nego što je to potrebno. Jedna maglovita konstatacija, koju bih ja pozdravio kada bi imala svrhu da spreči kupovinu mišljenja ekspertnih lekara, priznatih medicinskih ličnosti.
Mi smo danas svedoci da će zavisno koliko ko sebe ceni, da pristane da favorizuje, reklamira ili dobro govori o jednom leku jedne firme, za 200, 300, 400, 500 evra, na skupu probranih lekara, a onda će to isto raditi za drugi lek druge firme, pa ako se pogodi uzeće više! Tome bi trebalo stati na put. Trebalo bi da nikada ime lekara ne stoji iznad konkretne kuće koja to radi. Ako se ovako, na ovaj način, limitira - to je nejasno, to je maglovito. Ovo treba redefinisati, učiniti jasnijim i reći - šta je to više nego neophodni troškovi za pokrivanje troškova stručnih skupova i savetovanja koja se po tom osnovu provode.
Hteo bih još samo nešto da pomenem oko farmakovigilance, kojoj bismo mi hteli da damo srpski naziv i čućete u našim amandmanskim preporukama kako izgleda. Gde je spisak neželjenih dejstava i sve ono što podrazumeva i sve što je ALERT sistem inače donosio na saveznom nivou. Mi sada dobijamo iz veoma opskurnih zemalja EU. Oni to vrlo ljubomorno čuvaju, jer te lekove koje bi oni trebalo nama da plasiraju ili da prođe kao second hand, drugorazredni lek, ne lek prvoga ranga, da ne upotrebim pretežak izraz, neće ga obnarodovati i staviti nam do znanja, pa da kažemo da ima onu ili ovu nuspojavu više. Mi nemamo otvorenu dostupnost.
Da li ćemo sa formiranjem agencije 1. oktobra biti uključeni u taj informativni sistem? Ostaje mi prosto da sumnjam, jer ako imaju dobre namere, što nas za godinu dana nisu uključili u to, pa da steknemo predstave o njihovoj dobroj volji.
Ono što dobijemo od Svetske zdravstvene organizacije, što se tamo nalazi, to je ipak izveštaj zemalja trećeg sveta, onih zemalja koje nisu uključene u EU, koje nisu moćni proizvođači.
Moram, konačno da privedem kraju, učinite nešto da zaštitimo domaće tržište, da ovakvo kakvo je funkcioniše, da omogućimo da radi lojalnije, sa lojalnom konkurencijom, da izbegnemo zamke velikih tendera velikih farmaceutskih kuća, i kupovine onih koji odlučuju, počev od direktora bolnice, pa nadalje, do različitih hijerarhija, uključujući i moguće ljude u Ministarstvu, da dobiju naklonost, favorizovanje u proizvodnji, i da sačuvamo ono što imamo. Da ne rasprodajemo dalje i da tržište postane integrisano, a konačno i otvoreno za lojalnu konkurenciju. Srpski radikali nikada od te lojalne konkurencije neće bežati, to pokazujemo u parlamentu, to bismo pokazali i u privrednom životu, jer je ona potrebna i ne dozvoljava davljenje domaćih proizvođača.