Izvolite, narodni poslanik Tomislav Nikolić, u ime predlagača.

Prvo tražim od vas da nas izvestite da li imate ovlašćenje da gospodin Živkucin bude predstavnik poslaničke grupe SPO-NS. O tome nema šta da se glasa. Ili imate ili nemate. Ako imate, neka nastupa u ime poslaničke grupe, a ako nemate nemojte da nas upućujete na dan za glasanje. Upućujem pitanje sekretaru Skupštine - da li je poslanička grupa dala ovlašćenje za svog predstavnika Živkucina?
(Poslanici poslaničke grupe SPO - Nova Srbija iz poslaničkih klupa govore: Da, dao je svoje ovlašćenje.)
Ako je dao, sada tek može da govori. Ništa nije sporno, ali treba da radimo sve po propisima.
Nemojte da nas optužujete da smo bili za to da bombardovanje traje. Mi smo bili za to da ne prihvatite plan Ahtisari - Černomirdin zato što se danas, četiri godine kasnije, postavlja pitanje da li je taj plan spasao Kosovo i Metohiju u sastavu Srbije ili nije, da li je taj plan omogućio Srbima da ostanu da žive na Kosovu i Metohiji ili ne, da li je taj plan sprečio ubijanje, proterivanje i maltretiranje Srba na Kosovu i Metohiji ili nije. To su osnovna pitanja.
Da ste imali vremena, od svojih poslova, da pročitate po neku knjigu posle agresije, da ste čitali knjige koje su pisali nemački i engleski generali koji su učestvovali u napadu, ne biste više izlazili za ovu govornicu, jer su oni u tim svojim knjigama dokazali našu tvrdnju da je trebalo izdržati još dve nedelje.
Mi koji smo izdržali tih 78 dana bombardovanja mogli smo da izdržimo još 14 dana, jer je država bila u pitanju, jer je nacija bila u pitanju, jer je Kosovo i Metohija bilo u pitanju. Agresija je bila na izdisaju. Samo su još Engleska i Amerika učestvovale u tom bombardovanju, sve ostale evropske države su jedna po jedna izlazile iz agresije, što piše u njihovim knjigama. Ali, ja ne mogu da vam preporučujem koje ćete vi knjige da čitate.
Preporučujem vam da više ne čitate ni "Nož", ni "Sudiju", ni "Kojekude Srbijo", jer se autor odrekao tih knjiga. Slobodno možete te knjige da preštampavate, autor više na njih ne polaže pravo, njegova politika nije politika kojom je pisao te knjige.
Nije me sramota da kažem - nacionalizmom su me zadojile knjige Vuka Draškovića, samo što sam ja umeo da razlučim dobro i zlo, a vi ne umete. Molim vas da još jednom pročitate te njegove knjige i pitajte ga da li su knjige ono što je Vuk Drašković ili je Vuk Drašković ono što on danas radi. Pitajte ga kako je "Noć đenerala" menjao poslednje noći, a to može da kaže i ovo kvaziunuče jer i ono o tome dosta zna.
(Aplauz.)

Reč ima narodni poslanik Vladimir Homan. Neka se pripremi narodni poslanik Toma Bušetić.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo, pre svega, želeo bih da zamolim poslanike koji vole da učestvuju u ovim replikama, jer evo već sat vremena čekam da govorim, da imaju u vidu da ovo građani Srbije gledaju i, što je najvažnije, plaćaju to.
Što se tiče ratnih razaranja iz 1999. godine, svi znamo da je materijalna šteta, koja je prouzrokovana pre svega Srbiji, ogromna. Što se tiče ljudskih žrtava, takođe znamo da su velike, mada, čini mi se, još uvek ne znamo tačan broj. Jasno je da je Srbija u tih nekoliko meseci pretrpela ogromnu materijalnu štetu i razaranje. To sve, bez razlike, osuđujem.
Ovde je tema donošenje rezolucije o zabrani povlačenja tužbe Međunarodnom sudu u Hagu. Držao bih se teme. Kao advokat pre svega moram da se osvrnem na pravno dejstvo ove rezolucije, ukoliko bi ona bila prihvaćena. Neću dugo govoriti o tom pravnom dejstvu, već samo ukratko. Nikakvo pravno dejstvo ova rezolucija ne bi imala.
Pre svega, Skupština Srbije je nenadležna da odlučuje o tome da li treba ili ne treba povući tužbu, da li neko može ili ne može da povuče tužbu, a sve to iz jednog jednostavnog razloga - Skupština Srbije nije odlučivala ni o tome da li tužba treba da bude podneta.
Što se tiče nekih komentara od juče da Vlada nema stav o ovom pitanju, podsetio bih poslanike da su u prilogu za današnju sednicu dobili mišljenje Vlade. Vlada o tome ima mišljenje.
Jasno je da međunarodni subjektivitet trenutno, kako sada stvari stoje, pripada državnoj zajednici Srbija i Crna Gora, da je Srbija svoj međunarodni subjektivitet predala državnoj zajednici Srbija i Crna Gora.
Podvlačim još jednom, Skupština Srbije je nenadležna da o ovome raspravlja. Ali, šta je tu je, mi o tome raspravljamo. Želeo bih da kažem ono što je osnovno a to je da stranka G17 plus osuđuje, naravno, bombardovanje i agresiju koja je učinjena 1999. godine.
Međutim, kategorično smo protiv donošenja ove rezolucije i to zbog toga što u ovom trenutku sebe ne možemo da ograničimo time da apsolutno zabranjujemo bilo kada da se bilo šta sa ovom tužbom desi - da je povučemo ili da je ne povučemo, a sve to iz jednostavnog razloga što treba imati u vidu da protiv naše zemlje, protiv Srbije takođe postoje dve tužbe za genocid.
Naša diplomatija bi trebalo da učini sve da se mi izvučemo iz ove neprijatne situacije na što bolji način, s obzirom na to da postoje dve tužbe protiv nas. Kada budemo znali šta dobijamo povlačenjem tužbe ili šta dobijamo učestvovanjem, participiranjem u tom postupku i koliko naša država od toga ima koristi ili štete, tada bi ova skupština mogla i tada bi trebalo da se izjasni o tome šta dalje po ovom pitanju raditi.
Zato mi se čini da danas razgovor o ovome nema smisla, a to mi sve više liči na jedan legendarni izraz iz Titovog Ustava iz 1974. godine, po kome Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija nikada nije mogla da izgubi rat, jer je napisano da niko ne sme da potpiše kapitulaciju; ako potpiše, crno mu se piše. Rezolucija ne znači ama baš ništa, kao što ne znači ni taj izraz da niko ne sme da potpiše kapitulaciju.
U stvari, možda ova rezolucija ipak nešto znači. Znači da je neko odlučio da tragediju koja nas je sve zajedno snašla 1999. godine iskoristi u političke svrhe i za predizborni marketing. U svoje lično ime mogu da kažem da je to zaista sramota. To nije patriotizam, već je to udaranje na najbolnija sećanja srpskog naroda. To nije patriotizam, to je politikantstvo. To je i vraćanje na onaj drčni, inadžijski jezik, koji nas je na kraju doveo do bombardovanja, a sada slušamo o tome kako su i na koji tragični način stradala naša deca u tom bombardovanju.
Osnovni pokazatelj patriotizma, da podsetim, jeste staranje o interesima građana. Da vidimo šta bi usvajanjem ove rezolucije naši građani dobili. Pošto sam optimista, uvek prvo gledam najpovoljniju situaciju. Usvajanjem ove rezolucije građani ove zemlje ne bi dobili ništa, u najboljem slučaju. U onom gorem slučaju, zabadanjem prsta u oko međunarodnoj zajednici ponovo bismo bili negativna vest, ponovo bi se o Srbiji govorilo u negativnom kontekstu.
Drago mi je što su podnosioci ovog predloga i ove rezolucije sada shvatili da je u bombardovanju 1999. godine Srbija stradala. Međutim, onda to nisu znali da će se desiti. Sada, posle rata, svi generali su pametni. Onda je potpredsednik srpske Vlade gospodin Šešelj rekao, u sumrak bombardovanja, da ukoliko se to desi, stradaćemo, ali Albanaca na Kosovu biti neće. Ako se bilo ko u NATO-u do tada dvoumio da li da pokrene agresiju i akciju protiv Savezne Republike Jugoslavije, taj govor ga je ubedio da tako nešto i učini. Tada Srpska radikalna stranka nije bila u opoziciji nego je bila na vlasti.
Zato, gospodo patrioti, nemojte više Srbiji pomagati. Dovoljno ste učinili tokom 90-ih godina, to vam Srbija nikada neće zaboraviti.
(Aplauz.)

Hvala. Reč ima narodni poslanik Tomislav Nikolić - replika.

Ne znam da li je to Vojislav Šešelj rekao pre nego što vas je istukao Čeda za one mobilne telefone ili posle? Ali, nemojte da izlazite za ovu govornicu i da pričate o stvarima o kojima ništa ne znate.
Naravno, stradala su deca 1999. godine, naravno svi su toga bili svesni, naravno da svaka država može da dođe u situaciju da je neko napadne, a o tome se ne ceni posle, nego se ceni tog časa.
Da vas podsetim na jednu stvar, sve vas koji pričate ovde o odlukama donetim 1999. godine. Jedini referendum raspisan u Srbiji kojim je jedna Vlada tražila od građana da se izjasne o njenoj politici bio je referendum o tome da li ćemo da dozvolimo da se stranci mešaju u naša unutrašnja pitanja ili ne. Nikada nisam nikoga čuo da je taj referendum bio lažiran ili namešten. Jasna je bila volja građana Srbije da sami rešavamo pitanje Kosova i Metohije; jasno je bila izražena volja građana Srbije, za sve vreme agresije, da Srbiju branimo.
Time što sada pljujete na taj otpor agresiji, pljujete na birače, na građane Srbije, na one koji ovu zemlju vole. Pljujete na domaćine. Pitam vas, kada bi vam neko ušao u kuću, da li bi mogao da vršlja? Da li biste pokušali da se branite? Ili biste rekli ženi i deci - nemojte, jači je, može da me izubija. Pa, i ako si kriv, ko je taj da ti uđe u kuću? Zašto si kriv?
Zašto je Srbija bila kriva da je bombarduje bar deset evropskih država? Koja je to država zaslužila da je deset država bombarduje? Čime je to zaslužila? Da li borbom protiv terorista? Je li Amerika rekla da je OVK teroristička organizacija?
Nećete da se setite svega. Vadite fragmente. Niste ni postojali u političkom životu. Vi ste kao nova banka, nemate stare dugove. Imate, živeli ste u ovoj zemlji. U ovoj se zemlji sve rešavalo i pre vas, rešavaće se i posle vas, naročito posle G17 plus, još malo, uhvatite još što imate. Gledajte kako se seku analize. Vrtoglavo padate.
Zato želim štetočine da sprečimo. Ostaće ozbiljne političke stranke. Vreme je da štetočina više nema. Jedan deo štetočina je otišao sa onim DOS-om, drugi deo odlazi sa ovim DOS-om i ostaju ozbiljne i velike političke stranke na političkoj sceni. To je cilj - državotvorne stranke, a ne stranke koje će kad god Srbija bude u situaciji da se brani da kažu - nećemo da se branimo.
Ima nešto što morate da uradite. Kao da je bilo lako ljudima da se odazovu da idu u rat, kao da je bilo lako deci da prave igranke i pesme dok padaju bombe. To je osećaj prema državi i prema narodu. Ko ga nema, neka sačeka da ovo bude Evropa bez granica. Ako ta ideja jednoga dana potpuno preuzme Evropu i Srbiju, neka vam je sa srećom. Ali, i u takvu Evropu Nemačka ulazi sa svojim granicama, Francuska sa svojim. Izaći će Nemačka uskoro sa svojim granicama.
To je besmislena ideja. Zagovarate nam tu ideju. Mogli ste to da nam pričate pre četiri godine, dok niste došli na vlast. Evo, četiri godine ste na vlasti, sprovodite tu ideju. Da li nam je bolje zbog toga? Da li nam narod bolje živi? Da li su nam plate veće? Gde su oni stanovi koji ste obećali za godinu dana, kola za godinu dana, kuća za dve godine? Gde je to?
Partnerstvo za mir, NATO, evropske integracije - ko vam smeta, da li vam smetaju radikali da uđete u evropske integracije? Ko vodi ovu državu - proevropske stranke. Što vas nema u Evropi, da li vam opet mi smetamo? Ili vam mi trebamo na svakim izborima da kažete - ovi neće da nas uvedu u Evropu, a vi hoćete. Recite mi datum, hoćemo li petnaest godina da glasamo za vas zato što stalno pričate da ćete da nas uvedete u Evropu. U koju Evropu? Tri vrste zemalja ima u Evropi: članice Unije, kandidati za članice i Srbija i Crna Gora. Tu ste nas stavili. Neprekidno ćete neke ucene da nam isporučujete, da ispunimo ovo, ono.
Kakva partnerstva za mir? Kakav NATO pakt? Šta ćete vi u NATO paktu? Što da nas tamo vodite? Koga da napadamo u NATO paktu? Da idemo protiv Rusije, protiv koga? Da bombardujemo neku državu koja se bude uzjogunila? Čime? Upropastili ste vojsku potpuno, a sada je dodatno upropašćujete.
Lepo je pričati - Evropa, Evropa, ali gde je tu Srbija? Valjda ćemo prvo da izgrađujemo Srbiju. Donosite zakon koji hoćete, menjate poreze, akcize, takse, doprinose, radite što god hoćete. Da li nam je bolje? Nije nam bolje. Zašto mi imamo ovoliki uspeh? Nije nama bolje. Da su vaši planovi bili dobri, da su vaši programi bili dobri, da Srbija živi bolje, radikali bi padali, kao što padaju druge stranke i vi.
Međutim, sada su građani svesni. Svi smo bili na vlasti. Sada nas znaju. Sada su ovi izbori tačno merilo. Džaba vaši mediji, džaba napadi, džaba sve. Građani Srbije nas poznaju sada sve - i nas koji nećemo u NATO i vas koji hoćete u NATO, a vaš uslov da uđemo u NATO je da ispunimo sve što od nas traže. Nađite mi jednu državu u svetu koja nije vazalna, koja nije banana-republika, koja je suverena, koja će reći - ispunićemo sve što od nas tražite. Neće.
Ako mogu vas eksperte u nečemu da sprečim, to je samo u tome da ne doživimo Argentinu. Nastavite li vi ovako, imaćete na ulicama jako brzo Argentinu.
Možda ćete vi da pobegnete u države iz kojih ste došli ili u kojima ste spremili sebi odstupnice, jer vaši instituti primaju novac iz inostranstva. Šta će građani Srbije? Šta će seljak, radnik, penzioner, onaj koji je ostao bez posla?
Hoćete da vas iznenađujemo još nekim rezolucijama? Moraćemo. Moraćemo mnogo toga da pitamo Skupštinu kakav stav ima, jer vi državu vodite noću, tajno i bez saglasnosti koalicionih partnera. Šta vi hoćete, da eliminišete Skupštinu iz odlučivanja? Ne može, ovde će da se odlučuje.
Nemojte da nas optužujete da je ovo politički marketing, video sam i vas za govornicom. Ovo je i vaš marketing. Vi pričate svoj program, mi pričamo svoj, iznosimo stav o ovoj tački. Zašto to unapred znači da će ovo nama da donese poene? Evo vama prilike da i vi dobijete poene. Tačka dnevnog reda je prilika za sve - za 250 poslanika, pa kako je ko iskoristi.
Ali, optuživati Srbiju što se branila 1999. godine, to je besmisleno. Srbija se branila, nije se branio Milošević, Šešelj, Drašković. Branila se cela Srbija. Nije tačno to što je neko od vas ovde rekao - zbog straha od vlasti branili su Srbiju. Gde je bila ta represija? Ko je kažnjen zato što se nije odazvao na mobilizaciju, ko je kažnjen za dezerterstvo? Niko. Čak ste došli na vlast, mnogi od vas, koji su prizivali bombardovanje. Jeste, Zoran Đinđić je pozivao da se nastavi sa bombardovanjem, jer - popustiće Milošević. Mislio sam da neki kao što ste vi nikad više u Srbiji ne mogu da dođu na vlast. Došli ste, ali nakratko.

Izvolite. Reč ima narodni poslanik Ksenija Milivojević, povodom Poslovnika.

Malo da raščistimo pojmove. Državotvorne stranke su one stranke koje ne pozivaju na rat i koje se ne ponose politikom huškanja na rat i politikom guranja svog naroda u rat, u kome on čak zvanično i ne učestvuje. To je bar bilo objašnjenje koje smo onda, devedesetih godina, dobili kada su naša deca išla i ginula u ratu u kome nikada nismo učestvovali, i svim ostalim ratovima.
Državotvorne stranke su one stranke koje vode računa o svojoj zemlji i koje žele najbolje svojoj zemlji. Ono što se desilo 1999. godine, tragedija srpskog naroda i srpske države koja se desila te godine, bilo je najveće poniženje koje se Srbiji dogodilo u njenoj istoriji. Međutim, sreća je ta što sada, posle toliko godina, možemo ipak određenim tempom da idemo ka Evropi, zato što ta politika, koju smo svi preživljavali, više nije na vlasti i više ne vodi glavnu reč kada je reč o Srbiji.
Kada ćemo u Evropu? U Evropu ćemo onda kada budemo uspeli da kompenzujemo sve one nesrećne posledice vladavine koju smo imali od 1990. do 2000. godine, što ponekad izgleda toliko teško da ni pet narednih generacija neće popraviti. Jedina srećna okolnost u toj tragediji je ta što one stranke koje su u toj politici učestvovale, hvala Bogu, više nikada neće biti na vlasti, odnosno nikada neće biti u prilici da još jednom dovedu u zabludu ovaj narod i da na nekim izborima eventualno i pobede. Hvala.

Izvolite, povreda Poslovnika, narodni poslanik Vladimir Homan.

Reklamiram povredu člana 100. Prethodni govornik koji mi je replicirao rekao je da pojma nemam o čemu govorim, a on izgleda pojma nema sa kim razgovara. Ne znam o kakvom se Čedi radi, o kakvim mobilnim telefonima. Možda ste mislili, evo da vam pomognem, na Slobodana Homena. Ja nemam veze sa njim, tako se ne prezivam. Evo, da vas malo uputim i još jednom da poručim velikoj državotvornoj stranci – nemojte, molim vas, više da nas branite, kad god ste nas branili, loše nam je išlo.