Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad sednice Jedanaestog vanrednog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2004. godini.
Obaveštavam vas da, prema službenoj evidenciji, današnjoj sednici prisustvuje 95 narodnih poslanika.
Radi utvrđivanja kvoruma za rad Narodne skupštine, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice poslaničke jedinice.
Konstatujem da je primenom elektronskog sistema za glasanje utvrđeno da su u sali prisutna 94 narodna poslanika i da, prema tome, postoji kvorum za rad Narodne skupštine.
Obaveštenje o odsutnosti narodnih poslanika.
Obaveštavam vas da su sprečeni da prisustvuju sledeći narodni poslanici: Zoran Mićović, Goran Knežević, Aleksandar Lazarević, Išpanović Ištvan, Goran Jakšić, Miroslav Markićević, Velimir Stanojević, Vladan Vučićević, Dušan Mrvoš i Dejan Rajčić.
Prelazimo na 1. tačku dnevnog reda: - PREDLOG REZOLUCIJE O ZABRANI POVLAČENjA ILI ODUSTAJANjA OD TUŽBE KOJU JE SAVEZNA REPUBLIKA JUGOSLAVIJA PODNELA MEĐUNARODNOM SUDU PRAVDE U HAGU PROTIV DRŽAVA ČLANICA NATO PAKTA ZA NAKNADU ŠTETE KOJA JE POČINjENA TOKOM BOMBARDOVANjA 1999. GODINE (nastavak jedinstvenog pretresa)
Da li još neko od predsednika ili predstavnika poslaničkih grupa želi reč? (Ne.)
Saglasno članu 89. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, do otvaranja pretresa prijave za reč u pisanom obliku sa redosledom narodnih poslanika podnele su sve poslaničke grupe.
Dajem reč narodnom poslaniku Borisu Karaičiću, a neka se pripremi narodni poslanik Branče Stojanović.

Uvažene kolege, tema je zaista veoma ozbiljna i nećemo, sem ako Ustav ne bude bio uskoro tema, imati težu temu za raspravu, temu sa više emocija i verujem teških sećanja koja naviru, kada se govori o mnogim stvarima.
Pre nego što se upustimo u razmatranje ove teme, moram da kažem da sam zaista veoma nezadovoljan načinom na koji je rasprava juče vođena. Bilo je mnogo prozivki i rasprava je vođena na način koji je i suviše ličio na način komunikacije od pre pet godina.
Siguran sam u jednu stvar, da ovde u ovoj sali nema nijednog izdajnika. Možda ima boljih i loših ljudi, boljih i loših političara, poštenih i manje poštenih, ali sigurno nema izdajnika. Mislim da nam takva komunikacija otežava vođenje rasprave i otežava da dođemo do rešenja koje će biti najbolje za ovu zemlju.
Pre nego što kažem nešto više, hoću da vas podsetim da je argument – da je do rezolucije koja je na dnevnom redu došlo zbog Vuka Draškovića i njegove izjave, zapravo delom tačan. Tačno je da su neke od tih osam zemalja, koje smo tužili, tražile od nas da se izjasnimo o ovom pitanju. Tražile su to, naravno, od čoveka koji je za to, na neki način, ovlašćen.
Slažem se sa tim da je njegova izjava netačna i nespretna. Nije dobro da ministar spoljnih poslova sebi uzima za pravo, ma kako se on zvao, da tumači stav ove zemlje o ovako važnom pitanju. Ali, te zemlje su tražile naš stav i pitale – da li vi ostajete pri tužbi ili je povlačite. Mi se zbog toga, kao parlament, moramo izjasniti.
Nisam sreo nijednu osobu za ovih pet godina, kao i vi verovatno, koja je koristila drugu reč, sem agresija, od akademika pa do srednjoškolaca. Svi su se složili u tome da je reč o agresiji.
Ako je to već tako, onda državi koja je trpela pod agresijom i koja je napadnuta ne preostaje ništa drugo nego da, u pomanjkanju sile, koristi pravo i pravosuđe, kao kada nasilnik na ulici napadne slabijeg, dete, ženu ili muškarca, tom napadnutom ne preostaje ništa drugo nego da ga tuži sudu.
Tako ni nama nije bilo drugog načina da postupimo nego da tih osam zemalja tužimo. Ne ulazim u to da li je ishod već poznat ili nije, ali mislim da je ovo potpuno jasno.
Ako je to već tako, onda moramo o ovoj rezoluciji razgovarati na dva načina. Prvo, da ova skupština jeste nadležna da o tome raspravlja. Nije nadležna da odluči. Zaista je nadležan samo Savet ministara, pogotovo oni koji podržavaju zajednicu država to treba da imaju na umu.
Naravno, niko ne može da negira stav ove skupštine i da negira stav Srbije. Neće niko imati toliko hrabrosti i nemorala da drugačije postupi ako ova skupština, sa velikom većinom glasova ili jednoglasno, ako može, kaže – ne, mi smo protiv povlačenja ove tužbe. Ali, jedno je biti protiv povlačenja tužbe, a drugo je zabranjivati narednom sazivu, bilo kom sazivu parlamenta, da povuče ovu tužbu. Taj termin, ta reč zaista predstavlja problem.
Zbog toga nas tri poslanika NDS ne možemo da glasamo za ovu rezoluciju. Bićemo uzdržani.
Znači, zabranjivati povlačenje tužbe znači da ovaj saziv parlamenta, ako bi tako odlučio, prejudicira državne interese u narednih 10, 20 ili 50 godina. Možda za dve godine državni interes bude da povučemo tu tužbu. Možda će biti takve okolnosti da će dobitak za ovu zemlju biti veći od gubitka. Kako mi to možemo da znamo?
Doveli bismo naredni saziv parlamenta ili naredni sastav Saveta ministara u situaciju da mora da krši rezoluciju ili da menja odlukom skupštine današnju odluku, da bi to uradio. Ponavljam, termin – zabrana nije najsrećniji termin i bilo bi dobro da se nađe rešenje koje izbegava ovu formulaciju.
Naravno, kada sam rekao da je Skupština Srbije nadležna da razgovara o ovome, ona zaista jeste nadležna u onom smislu koji je politički, a to je da je Srbija najviše štete pretrpela tokom tih napada. Prvi vojnik koji je, nažalost, izgubio život u Crnoj Gori bio je iz Beograda. Svi oni ljudi koji su na neki način trpeli štetu, neposredno ili posredno, velikim delom su bili vezani za Srbiju.
Zbog toga ova skupština ima pravo, ima zapravo i obavezu da priča o tome. Ali, odluka može biti samo u vidu preporuke, odnosno stava koji treba da obaveže Savet ministara kako treba da odluči.
Za tih 78 dana nije bilo većeg jedinstva među strankama i partijama, makar ga ja ne pamtim. Bilo je delom lažno jedinstvo iz straha od tadašnje vlasti, a bilo je velikim delom iskreno. Pozivam vas da takvo jedinstvo ponovo postignemo, makar po ovom pitanju, zbog toga što će to biti veoma jasna poruka. Pozivam vas da zajedno razmislimo da li ćemo, ma kako odlučili, imati dovoljno dobrog razumevanja da budemo predmet rasprave za nekoliko meseci, kada budemo razgovarali o prijemu u Partnerstvo za mir, ako se budemo ponašali kao pre pet godina.
Danas treba da se zapitamo zbog čega smo pre pet godina bili izolovani, sami, zbog čega smo doživeli da NATO na nama prvi put vežba svoje oružje? Nismo bili sami u Evropi, pogotovo ne u svetu.

Gospodine Karaičiću, vodite računa o vremenu.

Izvinjavam se, govoriću još samo oko pola minuta.
U Grčkoj, u svim većim gradovima: u Atini, Solunu, Pataji i tako dalje, održavane su demonstracije sa po 20.000 ljudi, mnogo više čak nego što ih je bilo i u Beogradu. Ljudi su vrlo, vrlo trezveno, oštro, blagonaklono i prijateljski podržavali i naš narod, i ovu zemlju, a ne bilo koju vlast.
U Solunu je jedna žena svoj mercedes izvela pred tenk da taj tenk ne bi kročio na našu teritoriju. Pitam vas ko bi to od nas učinio za svoju, a da ne govorim o nekoj drugoj zemlji.
Ovom prilikom se, kao poslanik, zahvaljujem tim ljudima. Nama neka ostane za nauk da više ni jedna politika ne bude takva da ceo svet okrene protiv nas, nego naprotiv da se ponašamo tako da mi ne budemo ti koji će biti izloženi napadima velikih sila. Zahvaljujem.
(Aplauz nekolicine poslanika.)

Hvala vam.
Reč ima narodni poslanik Tomislav Nikolić, kao predlagač.

Narodni poslanici, razumem da govornik može da bude čak i kontradiktoran povodom ove tačke, jer je zaista teško reći: "Protiv sam povlačenja tužbe, ali sam protiv ove rezolucije".
Ipak, da je pre pet godina Srbija, njena vlast, bilo ko zaslužio takve sankcije i bombardovanje, građani Grčke nas ne bi branili. To je evidentno. Oni su nas branili jer mi tu ništa nismo bili krivi. To što smo mi imali sankcije ne znači da smo ih i zaslužili.
Nije tačno da je NATO nas prvi put bombardovao. Pre toga je sedam - osam godina NATO bombardovao Irak. Nije tačno da su prvi put na nama isprobali to oružje, čak je apsolutno netačno.
Dobro je ovo što se svi izjašnjavate protiv povlačenja tužbe, bez obzira na to kako glasate. O ovome je javnost obaveštena. Ako i to ostane, posle ove sednice, i to je dovoljno. Netačno je da ovim obavezujemo za sva vremena Srbiju. U vezi sa tim, morate da pročitate malo i knjiga.
Kapacitet ove skupštine je da naredi onima koje je izabrala, inače će da ih smeni. Ovaj saziv Skupštine ne može da kaže, da naredi šta će naredni saziv Skupštine da radi. Skupština uvek predstavlja narod. Desilo se, otkada ste vi došli na vlast, da jedna Skupština poništi odluke prethodnog saziva Skupštine i da kaže da to nije bila Narodna skupština, to što su birali neke sudije, što su neke sudije razrešili, poništavamo. To je nezamislivo.
Ne može ova skupština, donošenjem rezolucije, ako je bude izglasala, da obaveže sledeći saziv Skupštine. Tada ćemo imati neku novu raspodelu.
Želim da u ovom mandatu Narodne skupštine Republike Srbije, pri ovako izraženom stavu - ne odustajemo od tužbe, da se na to usudi iko od činovnika koje smo mi izabrali, jer je vlast u našim rukama. Mi odlučujemo o tome hoće li neko biti ministar ili neće. Ako ministar ne sledi naše stavove, ne može da bude ministar.
Baš me briga za vaše kalkulacije, koliko vas je u Vladi, ko podržava Vladu a ko je ne podržava. Razumem kada se ne saglasite o ekonomskim pitanjima, kada podelite zabrane pa svako seče svoje. Tu već možete da imate Vladu i da se različito ponašate. Ali, ovo je nacionalno pitanje. Pitanje tužbe protiv osam država NATO je nacionalno pitanje i nijedna članica Vlade, nijedan član Vlade, ne sme da ima različit stav od stava koji zauzme Narodna skupština Republike Srbije.
Govorilo je dovoljno govornika o tome da protiv NATO ne smemo da povučemo tužbu. Sada da vidim tog majčinog sina koji bi je povukao. Ovde nema političkih poena. Svi izvlačite poene. Ovo je rasprava za svakoga ko se bavi politikom. Ako imate stav svoje političke partije i priliku da ga iznesete, zašto optužujete nas da je ovo prilika za nas? Svako ovde iznosi stav svoje stranke.
Vi imate još jednu izjavu ministra spoljnih poslova - da Srbi treba da izađu na izbore na Kosovu i Metohiji. Hoćemo li mi svakih mesec dana po jednu sednicu Skupštine održavati da bismo sprečili neku brljotinu koju može da napravi neki ministar koji sedi u Savetu ministara? Imate li vi dovoljno snage da onome ko je sa vama u koaliciji, a tu mislim na sve vas koji činite tu Vladu, kažete da ćuti ili da bude kažnjen kada progovori nešto što nije stav Vlade?
Možda je stav Vlade Republike Srbije da Srbi na Kosovu i Metohiji izađu na izbore? Ne može da bude stav jednog koalicionog partnera, oko tako važnog pitanja, toliko različit od stava Vlade, jer onda nema te Vlade.
Juče sam predložio da, vidim da je i prethodni govornik to napomenuo, to malo preformulišemo. Nemojte da kažete da zbog jedne reči ne možete da glasate protiv ovoga. Hajdete da brišemo tu reč. Nije ovde u pitanju reč, ovde je u pitanju da li hoćemo da dozvolimo povlačenje tužbe ili ne. Formulišite vi to.
Sada sam predložio održavanje sednice šefova poslaničkih grupa. Hajdete da za pola sata napravimo nove formulacije. Očigledno je da smo svi protiv povlačenja tužbe, izuzev nekih, koji su izašli za govornicu i rekli da su protiv toga. To je legitiman stav, nije dobar, liči na nešto potpuno drugo a ne na odbranu nacionalnih interesa, ipak, to je stav.
Ako svi želimo da tužba ne bude povučena, hajde da na to obavežemo one koje smo izabrali ili koje su izabrali oni koje smo mi izabrali.
Član Saveta ministar je posebno biran, njega čak nije birala ni ova skupština, nego je ova skupština izabrala neke koji će da izaberu njega. To je tako slaba funkcija, a može da nanese veliku štetu.
Neprihvatljivo mi je da svi iznosite argumente protiv povlačenja tužbe, a da mi ne usvojimo nešto što će obavezati da tužbu ne povlačimo. Tu nema mesta za dvoličnost. Nema mesta za diskusiju protiv povlačenja tužbe, jer onda nema ni objašnjenja pitanja zašto ste protiv da to izglasamo.
Spremni smo mi, srpski radikali, da menjamo tekst rezolucije. Vlada predloži zakon, pa je spremna da prihvati amandmane. Spremni smo na to, ali pokažite da hoćemo to da radimo. Nemojte samo da govorite: "Ne valja vam tekst rezolucije. Mi smo protiv povlačenja tužbe, ali vam ne valja tekst rezolucije i nećemo da glasamo".
Imajte malo više poverenja u mudrost građana koji gledaju ovaj prenos.
(Aplauz poslanika u sali.)

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Branče Stojanović, neka se pripremi narodni poslanik Slobodan Živkucin.

Uvaženo predsedništvo, koleginice i kolege poslanici, stav Socijalističke partije, vezan za usvajanje rezolucije, juče je jasno i glasno saopšten. Mi pri tom svom stavu ostajemo.
Prihvatamo i predlog gospodina Nikolića, ukoliko se iskaže spremnost da se bilo šta u tekstu izmeni, da radimo na tome i da to prihvatimo. Mislimo da bi bilo dobro da rezoluciju, u ovakvom ili u onakvom obliku, danas ovde usvojimo, s tim da nastavimo da radimo kao Skupština koja je uvek iskazivala svoj stav, koji je uvek bio jedinstven kada je u pitanju stradanje srpskog naroda i ne samo srpskog naroda nego i ostalog nealbanskog življa u južnoj pokrajini Srbije.
Sve je poznato, sve je jasno iskazano ko je žrtva i do koje mere ide neviđeno u Evropi, na početku 21. veka, divljaštvo Albanaca, koji ubijaju, pale, progone sve što nije albansko, pa čak i one retke Albance koji su samo neku reč rekli da bi živeli u slozi sa drugima. Naravno, to ceo svet zna. Šta taj svet preduzima?
Prošlo je više od pet godina od okupacije Kosova i Metohije od strane međunarodnih snaga, čiji je zadatak da zaštite stanovništvo i uspostave mir. Kako taj mir danas izgleda?
Stotine hiljada prognanih Srba, ubijenih i onih koji se vode kao nestali, popaljene kuće i crkve, preorana groblja, uzurpirana imovina, nema sigurnosti za slobodno kretanje, a ni za život. Nijedan od hiljade zločina nije rasvetljen i počinioci kažnjeni. Umesto da bude razoružana, OVK je dodatno naoružana i pod kontrolom instruktora NATO organizovana kao sadejstvo za vojnu formaciju.
Posle eksalacije divljaštva i zločina u martu ove godine, osim verbalnih osuda, malo šta je učinjeno na zaštiti Srba i kažnjavanju počinioca zločina i sankcionisanju izazivača.
Sve više se istina o ovome probija u svetu, ali to nažalost ne uznemirava svetske centre moći, gde traje nepromenjena šematizovana slika da su u svakom slučaju jedini krivci Srbi. Čak kad ih na svojoj predačkoj zemlji skoro više i nema. Za velike moćnike daleko je lakše da nađu "iglu u kosmosu" i tragove nove energije na Marsu, nego ubice dečaka u Goraždevcu i Gračanici. To je slika ili samo kroki multientičkog, multikonfesionalnog, multikulturalnog mira na Kosovu i Metohiji.
Ovakva situacija, dame i gospodo, nastala je posle divljačkog bombardovanja naše zemlje od strane zemalja NATO-a. To je, zapravo, direktna posledica tog vandalskog čina. Upitajmo, ponovo i jasno, da li postoji odluka Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija za bombardovanje Jugoslavije, koja nije izvršila agresiju ni na jednu drugu zemlju? Ko je i na osnovu čega utvrdio činjenice o tzv. humanitarnoj katastrofi?
Kako izgleda puna istina o Račku, u svetlu svih i tada poznatih činjenica? Ko je odgovarao za laži ko je su poslužile kao izgovor za agresiju na Jugoslaviju? Sa kojim i kakvim pravom su ubijani ljudi, vojnici i civili, rušeni objekti?
Ko je određivao legitimne ciljeve, ulice i trgove, bolnice, škole, zabavišta, kuće i stambene četvrti, staračke domove, mostove i puteve, fabrike i pruge, energetska postrojenja, sisteme vodosnabdevanja, pijace i vašarišta, televizije, izbegličke kolone, groblja, putničke vozove i radničke autobuse? Ko je kasetnim bombama ubijao stanovništvo u dvorištima kuća i ostavio zauvek našim, a i mladim generacijama uranijumska zračenja?
Milosrdni anđeo, u liku veštice i pratećih đavola, uništio je u Srbiji ono što su generacije stvarale sofisticirano, iz nebeskih visina, precizno, smrtonosno. Ostale su trajne, još nedovoljno sagledane posledice za naš život i život generacija koje dolaze.
Mi danas to treba da zaboravimo, da oprostimo. Ne možemo, a možda moramo. Moramo, a opet ne smemo. Moramo, a opet treba ozbiljno da promislimo. Mislim da moramo da pitamo narod. Zato ova Narodna skupština treba da donese Rezoluciju, ne smemo tek tako da idemo i svašta da govorimo i obećavamo po belom svetu, kao što to radi aktuelni ministar inostranih poslova, gospodin Vuk Drašković.
Zato još jednom kažem - dokument, koji se zove Rezolucija, u ovom ili u nekom drugom tekstu, to je nešto što treba da Narodna skupština izglasa, da donese i da bude obavezujuće za sve ljude koji na ovakav ili onakav način predstavljaju našu zemlju svuda po Evropi i svetu. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Slobodan Živkucin. Neka se pripremi Gordana Pop-Lazić.  Izvolite.

Poštovani predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, mi iz Srpskog pokreta obnove i Nove Srbije smo u toku jučerašnjeg dana i danas u prilici da slušamo mnoge stvari koje smo imali, nažalost, prilike da slušamo u periodu od 1990. do 2000. godine. U situaciji smo da nam se u život vraćaju stvari, za koje smo verovali da se više nakon 2000. godine neće ponavljati.
Od 1990. do 2000. godine, dakle čitavu deceniju, imali smo priliku da na vlasti budu oni koji su, ispostavilo se nažalost, kreatori naše nacionalne nesreće i tragedije i tvorci sunovrata naše države. Ispostavilo se, nažalost, da se u proteklih deset godina, dakle od 1990. do 2000. godine, stalno događalo nešto u šta mi nismo želeli da verujemo. Kad god smo sami sebi postavili pitanje - da li je moguće da će se ovo dogoditi i da li je moguće da će vlast učiniti to na štetu nacije i države, i kada smo god zaključili da to verovatno nije moguće, upravo se to događalo i upravo je nakon tih odluka, političkih poteza, i nacija i država gurane u sve veći sunovrat i provaliju.
Mi smo, podsetiću vas, zahvaljujući doslednom mirotvornom političkom angažovanju, i kakvom god političkom angažovanju, raznih fraza u periodu od 1990. do 2000. godine, podsetiću vas, uvlačeni u ratove u kojima nismo učestvovali, koje smo redovno gubili. Mi smo, kao vrhunac svega, zahvaljujući toj doslednoj mirotvornoj i kakvoj god drugoj politici Slobodana Miloševića, njegove supruge i njihovih patriotskih saveznika, dovučeni do 1999. godine, do te tako tragične godine za naciju i državu.
Bio je Rambuje u februaru, bio je prvi predlog, onda je, zahvaljujući toj maločas pomenutoj mudroj i nadasve doslednoj mirotvornoj i kakvoj god drugoj politici Slobodana Miloševića, taj prvi dokument iz Rambujea odbijen, iako je Srpski pokret obnove tvrdio da ga treba prihvatiti, da ga treba odmah zgrabiti i da treba sprečiti katastrofu i nesreću koja se nadvisila nad nama.
Šta se događalo dalje? Kao kazna, stigao je drugi dokument iz Rambujea. Zahvaljujući već onoj politici, mudroj i svakojakoj drugoj politici Slobodana Miloševića i njegovih saveznika, taj dokument je, takođe, odbijen. Onda je došlo do nečega što je, naravno, tragedija - došlo je 24. marta 1999. godine do agresije na Srbiju i Crnu Goru, tadašnju Saveznu Republiku Jugoslaviju. To je agresija, to jeste tragedija i zločin.
Došlo je do ubijanja civila, rušenja objekata i mi smo, Srpski pokret obnove, bezrezervno, svako u skladu sa svojim mogućnostima, stali u odbranu zemlje, u odbranu nacije. Niko nije pobegao van zemlje. Niko nije ispustio šansu da doprinese koliko god je to moguće da stane u odbranu nacije i države, jer smo tvrdili, to je juče citirano, a i danas tvrdimo da to jeste bila agresija, da jeste to bio čin koji niko normalan i niko dobronameran ne može da odobrava, a još manje da opravdava.
Naopako, ko je taj ko može da kaže da je agresija 1999. godine nešto dobro, nešto što je bilo potrebno ili nešto što je za opravdavanje. Ne, ali mi sada imamo sledeću situaciju – danas mi razgovaramo o posledicama agresije 1999. godine koja, kao što vam je poznato, jeste posledica one mudre mirotvorne, nadasve pametne i nepogrešive politike Slobodana Miloševića, njegove supruge i njihovih tadašnjih patriotskih saveznika.
Dakle, te patriote su tom svojom mudrom politikom izazvale posledicu, a posledica je bombardovanje naše zemlje, ubijanje civila, ubijanje dece.
Sada, onaj ko nas je 10 godina uvodio u ratove, ko nas je 10 godina upropaštavao, i naciju i državu, bio je dovoljno pametan i za period te vladavine je rekao – dobro, sada ću da podnesem ovu tužbu. Podneta je tužba. Tužba egzistira već pet godina, podneta je 29. aprila 1999. godine.
Mi danas raspravljamo u Skupštini Srbije o tome šta nam je činiti kao naciji, šta nam je činiti kao državi. Nije sporno da nam se dogodilo to što nam se dogodilo, nije sporno da su ti podaci takvi kakvi jesu, jer smo čuli mnogo puta do sada o tragičnom bilansu bombardovanja, o tragičnom bilansu kada je reč o broju poginulih, o broju srušenih objekata i o katastrofi koja nas je zadesila. Nije to sporno i nije to nešto pred čim treba zatvarati oči.
Ali, političari koji sede u ovoj skupštini, političari koji treba da gledaju unapred, valjda moraju da predvide šta je sada u ovom trenutku, u ovom odnosu snaga dobro učiniti za svoj narod i svoju državu. Političari koji sede ovde, u koje građani, pretpostavljam, imaju poverenja da će mudro i promišljeno odlučivati, ne mogu i ne smeju da sa digitronom u ruci kalkulišu koliko će im ova ili ona izjava podići rejting sopstvene stranke i koliko će sutra, umesto sadašnjeg broja, u Skupštini Srbije imati poslanika, zanemarujući činjenicu da su tim svojim delovanjem naneli štetu naciji i državi.
U periodu od 1990. do 2000. godine mi smo se naslušali raznoraznih milozvučnih, kvazipatriotskih parola koje su mnogim građanima lepo zvučale i bile prijatne za uši.
Ali, kad god su te kvazipatriotske parole bile milozvučne, prijale ušima, tako smo ih odmah, vrlo brzo osetili po leđima i kao nacija i kao država.
Bilo je sve dublje sunovraćanje u provaliju i nacije i države, zahvaljujući tome što se neko "dobro" dosetio da plasira ono što će obezbediti trenutnu podršku birača, što će se dopasti ljudima, bez obzira što će već sutra to i naciji i državi naneti ogromnu štetu. Nije se o tome vodilo računa, uvek su ti stranački interesi i ta politička kalkulacija stavljani iznad državnog i iznad nacionalnog.
Šta imamo kao posledicu? Kao posledicu imamo da nam je država u ovakvom stanju u kakvom jeste, da smo mi sada u krajnje podređenoj i ponižavajućoj situaciji na međunarodnom planu, da smo u situaciji da nam se može dogoditi šta god međunarodna zajednica proceni i šta god proceni da nam treba učiniti.
Dovedeni smo u nezavidan položaj i danas razgovaramo o ovoj rezoluciji kojom se traži zabrana povlačenja tužbe. Mi prihvatamo da postoji i takav politički stav. Prihvatamo da neko zaista tako misli i zaista u to veruje. Ali, podsetiću vas da se u obrazloženju ove rezolucije, kao razlog za hitan postupak, navodi da nedonošenje ove rezolucije, dakle ako se kojim slučajem usudimo da ne donesemo ovu rezoluciju, a ja verujem da se s obzirom na novostvorenu većinu u Skupštini Srbije ta rezolucija neće doneti... Nažalost, ta rezolucija će ipak biti donesena. Ali - nedonošenje ove rezolucije može da prouzrokuje nesagledive i neotklonjive štetne posledice za život, zdravlje, bezbednost zemlje i rad organa i organizacija.
Molim vas, kakvo obrazloženje! Sjajno obrazloženje, dovoljno obrazloženje da odmah shvatimo da će ako ne donesemo ovu rezoluciju biti nesagledivih posledica po zdravlje, život, funkcionisanje i sve ostalo što možemo da smislimo. To je zaista veoma ubedljiv argument i normalan čovek bi odmah pomislio - daj da glasam za ovo, ako će stvarno nedonošenje ove rezolucije to da proizvede, daj da to izglasamo i da tih posledica ne bude.
Za svaki slučaj ljudi su se dosetili i kažu – onaj ko preduzima radnje suprotne ovoj rezoluciji, taj je izdajnik, ali nedostaju i reči "strani plaćenik", tako da bi to verovatno ovde trebalo aneksirati. Šalu na stranu, da nije tužno bilo bi veoma smešno.
Moram da kažem da nas ovaj predlog rezolucije upućuje da ne treba ni po koju cenu povući tužbu i da to može doneti ove posledice koje su ovde napisane. Pitam vas, šta je to argument koji treba da nas ubedi da ne treba da povučemo tužbu? Koji je to ozbiljan argument? Šta je to argument? Šta nam nepovlačenje tužbe donosi?
Juče je ovde gospodin Toma Nikolić rekao – sudbina tužbe određuje sudbinu Srbije. Ako je to tako, ja ću da se složim sa gospodinom Nikolićem da sudbina tužbe određuje sudbinu Srbije.
Ko je taj ko će da preuzme političku odgovornost ako ne povučemo tužbu i ako tužba bude odbačena u oktobru i ko je taj ko će u slučaju da se Srbija ponovo dovede u veoma tešku, gotovo bezizlaznu situaciju, reći – da, ja sam predlagao, mi smo predlagali da se tužba ne povuče, mi snosimo političku odgovornost.
U poslednjoj deceniji proteklog veka bez ikakve političke odgovornosti se činilo sve i svašta i nanosila šteta naciji i državi. Onaj ko predlaže da se tužba ne povuče, podsetiću vas, ubeđivao nas je te 1999. godine da je potrebno samo još malo da izdržimo pod bombama, samo još par nedelja da nas bombarduju i uništavaju, da nas ubijaju još samo nekoliko nedelja i onda će se, kada mi to izdržimo, raspasti NATO pakt, raspašće se Amerika; onda će i Amerika i Engleska biti "zemlja proleterska", ali samo to oni još nisu znali, mi bismo hteli to da im saopštimo, da oni to saznaju.
Taj koji nam je to objašnjavao, koji je ubeđivao narod da treba izdržati bombardovanje, da treba uporno trpeti bombe i prolongirati bombardovanje, jer će se NATO pakt raspasti, taj nas je takođe ubeđivao, podsetiću vas, da smo mi pobedili NATO. Evo, imamo prilike da se podsećamo na to, nije to tako davno bilo, i mnogi političari iz tadašnje vladajuće garniture i generali su rekli - mi smo pobedili NATO pakt. Oni su ubeđivali narod u jednu takvu besmislicu, očekujući da narod u to veruje. Nažalost, deo našeg naroda je u to i poverovao.
Sada ti isti koji su tvrdili da treba izdržati još malo pa će se NATO pakt i Amerika raspasti, koji su nas ubeđivali da smo mi pobedili NATO pakt, kažu - nemojmo povlačiti tužbu, idimo do kraja u konfrontaciju sa međunarodnom zajednicom, ostanimo pri tome, bez obzira na posledice.
Rečeno je juče, upamtio sam, da treba da imamo neki znak države, neki znak dostojanstva. Kakav je to znak dostojanstva i kakav znak državnosti? Dakle, pretpostavljam da ti koji kažu nemojmo povući tužbu protiv NATO pakta, verovatno da je Međunarodni sud pravde u Hagu prihvatio nadležnost i da će prihvatiti tužbu, očekuju da će Međunarodni sud pravde u Hagu, kada prihvati tužbu protiv osam zemalja članica NATO pakta, doneti odluku kojom će Srbija i Crna Gora dobiti spor protiv tuženih zemalja članica NATO pakta.
Podsećam vas na činjenicu da je ova rezolucija ipak falsifikat, jer se rezolucija odnosi na povlačenje tužbe za ratnu odštetu. Ne, tužba je podneta za genocid.
Dakle, onaj ko insistira da se tužba bezuslovno i bezrezervno podnese i da se ne povuče duboko veruje da će sud pravde u Hagu doneti presudu kojom će reći da su Nemačka, Engleska, Francuska, Italija, Holandija, Belgija, Portugal i Kanada genocidne zemlje. To su genocidne nacije.
Kada Međunarodni sud pravde, po ovima koji zagovaraju opstanak ove tužbe, donese takvu presudu da su ove zemlje genocidne, onda će, pretpostavljam, ako u to verujete, sud doneti presudu da se 100 milijardi dolara lepo uplati na račun Srbije i Crne Gore i da će to tako biti.
Pitam vas, da li je zaista moguće da neko veruje u ovakav rasplet događaja? Da li je zaista moguće da neko pokušava to svoje verovanje da nametne građanima, da nametne svima nama ovde? Da li vi zaista verujete da će sud doneti ovakvu presudu, da će sud uvažiti ovo o čemu vi pričate?
S druge strane, ukoliko mi povučemo tužbu... A odmah da vam kažem, mi znamo da danas neće biti donesena odluka kojom se odustaje od tužbe, znamo da će se doneti, većinom, suprotna odluka. Mi predlažemo da se razmisli šta mi dobijamo, da se donese pametna odluka. Predsednik poslaničke grupe DSS juče je konstatovao da povlačenje tužbe ne može doprineti poboljšanju naših odnosa sa međunarodnom zajednicom. Iz toga izvodim zaključak: tuženje i opstanak tužbe može doprineti poboljšanju naših odnosa sa međunarodnom zajednicom.
Ako neko veruje da ćemo mi naše buduće odnose sa međunarodnom zajednicom, sa Evropskom unijom i Vašingtonom, koji treba da budu građeni na uzajamnom poverenju, na povezivanju u evroatlantskim integracijama, zasnivati na ovoj i sličnim tužbama i ako ćemo verovati u to da ćemo ući u Partnerstvo za mir, u Evropsku uniju, u sve te evroatlantske integracije i da ćemo privući strane partnere tako što ćemo se stalno konfrontirati sa njima i insistirati na nečemu za šta ne možemo da se izborimo, onda verujem da smo u ozbiljnom problemu.
Dakle, šta bismo dobili ako ovu tužbu povučemo, a vidim da to neće biti moguće. Dobili bismo tog momenta uvažavanje međunarodne zajednice i shvatanje da smo raskinuli sa kontinuitetom politike Slobodana Miloševića, da više ne stojimo na braniku te katastrofalne anacionalne, anticivilizacijske politike Slobodana Miloševića.
Šta bismo dobili - dobili bismo širom otvorena vrata u evroatlantskim integracijama i širom otvorena vrata Evropske unije. Šta bismo još dobili? Dobili bismo pritisak na Bosnu i Hercegovinu i na Hrvatsku, zato što smo mi uradili taj akt dobre volje, da oni pod pritiskom Vašingtona i drugih jakih međunarodnih faktora povuku svoju tužbu.
Nismo čuli šta dobijamo ukoliko tužba ostane. Ozbiljan argument ovde nismo čuli. Zbog toga je ovo pitanje jako važno, da se kaže - da, mi jesmo za to da ostane ova tužba, mi snosimo političku odgovornost za posledice konfrontacije ako ova tužba ostane na snazi, kao što mi kažemo - mi snosimo političku odgovornost za ovaj naš hrabar politički potez, i da kažemo, ljudi moji, s obzirom da je ishod isti, s obzirom da će verovatno tužba biti odbačena, nažalost, onda mi snosimo političku odgovornost, jer smo pogrešno procenili i mi ne treba više time da se bavimo.
Toga ovde nema. Politička neodgovornost, politička nepromišljenost ovde se promoviše u najviši nacionalni i državni interes, bez pravog i valjanog obrazloženja. Dakle, apelujem na poslanike da se dozovemo pameti i da razmislimo o tome šta je to u interesu nacije, šta je zaista u interesu države, a šta je u interesu političkih stranaka, šta je u pojedinačnom političkom interesu.
Budite sigurni da niko dobronameran neće prihvatiti našu ruku i naš zahtev za uključenje u evroatlantske integracije ukoliko ostanemo pri ovome. Imamo šansu da aktom dobre volje, aktom povlačenja tužbe poentiramo na međunarodnom planu, samo dotle dok Međunarodni sud pravde u Hagu ne odbaci tu našu tužbu. Posle toga, sve ono što budemo radili nema nikakve veze.
Uvažavajući činjenicu da se sud već proglasio, 8. aprila 1993. godine privremeno, a 11. jula 1996. godine definitivno, nadležnim za tužbe BiH i Hrvatske protiv SRJ, mi smo u rukama međunarodnih snaga, odnosno međunarodne zajednice, onda zapravo nemamo nijedan argument da se borimo za interes nacije i države.
Zato sam siguran da treba da se dozovemo pameti, da kažemo da li je patriotizam briga o rejtingu sopstvene stranke i povećanju broja poslanika ili je patriotizam briga o interesima nacije i države. Verujući da je u pitanju ovo drugo, izneo sam naš predlog koji ovde većinom neće biti usvojen, ali želimo da se zna ko je govorio jedno, ko je govorio drugo i želimo nakon oktobra meseca da sednemo ovde i da kažemo šta su posledice onoga što će se dogoditi, ko je za te posledice odgovoran, šta je predlagano i ko je predlagao to što će se dogoditi. Hvala.