JEDANAESTO VANREDNO, ZASEDANjE, 25.08.2004.

2. dan rada

PRIVREMENE STENOGRAFSKE BELEŠKE
(neredigovane i neautorizovane)

REPUBLIKA SRBIJA
NARODNA SKUPŠTINA

JEDANAESTO VANREDNO, ZASEDANjE

2. dan rada

25.08.2004

Sednicu je otvorila: Predrag Marković

Sednica je trajala od 10:45 do 17:55

OBRAĆANJA

Predrag Marković

G17 Plus | Predsedava
Dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad.

Molim da pre početka utvrdimo kvorum. Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Petar Jojić, a neka se pripremi narodni poslanik Svetislav Krstić.

Izvolite, gospodine Jojiću.

Petar Jojić

Srpska radikalna stranka
Dame i gospodo narodni poslanici, ne verujte natovcima i darove kad vam nose. Pentagon i CIA nisu humanitarne organizacije. Terorizam NATO alijanse... Dame i gospodo, upoznati smo sa naporima međunarodne zajednice na razvoju međunarodnog krivičnog prava i definisanju zločina protiv mira, ratnih zločina i zločina protiv čovečnosti, principa odgovornosti za te zločine i obaveza država da te zločine propišu svojim zakonodavstvom i da gone njihove počinioce.
Danas, međutim, u ovo vreme, svi principi i norme međunarodnog humanitarnog, socijalnog i krivičnog prava su pogaženi, pre svega od ekonomski i vojno najmoćnije sile u svetu. Koristeći svoju moć, bez ikakve odgovornosti, norme međunarodnog humanitarnog prava sada su zamenili silom, koja se posebno ispoljava kroz sve oblike specijalnog rata, međunarodni državni terorizam i agresiju.
Svi ovi oblici primene sile najočiglednije su ispoljeni prema Saveznoj Republici Jugoslaviji. Da li će se na njoj zaustaviti, to će vreme pokazati. Čime se drugim može objasniti da SAD proglase teritoriju SRJ zonom od nacionalnog interesa, osim hegemonističkih ciljeva? Vodeće zemlje NATO pakta imale su prevashodno cilj da vojno zaposednu teritoriju SRJ i tako ostvare njima znane strateške ciljeve i interese, mimo svih međunarodnih pravila i normi.
Savezna Republika Jugoslavija, sa oko deset miliona stanovnika, zemlja je bogate istorijske prošlosti, koja je uvek cenila i branila svoju slobodu i nezavisnost, koja nikada nije pokazivala pretenzije prema teritorijama susednih zemalja. Nikada nije ratovala na tuđoj teritoriji, a uvek je ratom branila svoju slobodu i nezavisnost.
Republika Srbija je višenacionalna zajednica građana, u čijoj južnoj pokrajini Kosovo i Metohija živi više nacionalnih zajednica: Srbi, Albanci, Turci, Muslimani, Goranci i Romi.
Videći da nezapamćenim sankcijama i izolacijom nisu mogli ostvariti svoje hegemonističke ciljeve, ključne države NATO pakta razradile su zločinački plan za primenu sile i agresiju prema SRJ, pa su u tom cilju preduzele sledeće mere.
Koristeći već postojeći separatistički pokret Albanaca na Kosovu i Metohiji, naoružavanjem, obukom i materijalnim sredstvima omogućili su stvaranje i delovanje terorističke organizacije pod nazivom Oslobodilačka vojska Kosova, koja je izvršila neviđene zločine na ovom prostoru prema srpskom življu.
Istovremeno, organizovali su takve propagandne centre koji su lažima i poluistinama satanizovali srpski narod do te mere da bi opravdali ono što su planirali da preduzmu. Istovremeno, uspostavljena je takva informativna blokada da nijedna istinita informacija nije mogla da dopre u svet.
Po Ustavu SRJ, a i u praksi, sve nacionalne manjine, kao i svi građani zemlje uživaju prava po najvišim svetskim standardima. Međutim, svojom propagandnom mašinerijom plasirali su u svet vesti o navodnoj ugroženosti Albanaca u Jugoslaviji, a obračun snaga bezbednosti sa teroristima prikazali su kao obračun sa albanskom nacionalnom manjinom, režirajući i u svet plasirajući vesti o navodnoj humanitarnoj katastrofi, stvarajući lažni utisak o neophodnosti preduzimanja sile prema SRJ, radi zaštite albanskog življa.
Treba napomenuti da na području Republike Srbije živi 26 nacionalnih manjina ili etničkih grupa, koje se ničim ne osećaju ugroženim u svojim pravima. Problem Albanaca nije u njihovim pravima, već u njihovom separatizmu.
Organizovali su navodne pregovore predstavnika Republike Srbije sa predstavnicima albanske manjine u Rambujeu, za koje su unapred pripremili tekst navodnog sporazuma, a koji predstavlja ultimatum Srbiji i Jugoslaviji da sa Kosova i Metohije povuku sve specijalne i vojne snage i da dozvole snagama NATO pakta ulazak ne samo na Kosovo i Metohiju već na teritoriju cele zemlje, bez ikakve odgovornosti u periodu od tri godine, kada albanska nacionalna manjina na Kosovu i Metohiji treba da na referendumu odluči o svojoj sudbini.
Režiseri navedenih pregovora su znali da navodni sporazum znači dobrovoljnu okupaciju Jugoslavije i saglasnost za otcepljenje Kosova i Metohije i da ga Republika Srbija i Savezna Republika Jugoslavija ne mogu prihvatiti, ali su te pregovore organizovali radi opravdanja planirane agresije.
Konačno, 24. marta 1999. godine 19 najrazvijenijih zemalja sveta, svom silom svoje vojne tehnike, sa mora i iz vazduha obrušilo se na jednu malu državu. Za 78 dana, 1.200 aviona, sa 26.280 letova, lansirano je preko 2.900 bombi i projektila i oko 1.000 krstarećih raketa, tako da je na teritoriju SRJ bačeno oko 22.000 tona najrazornijeg eksploziva, od čega 152 kontejnera sa 35.450 kasetnih bombi, zabranjenih međunarodnim konvencijama i međunarodnim pravom.
Posledice agresije bile su katastrofalne: ubijeno je preko 2.500, a ranjeno više od 10.000 građana; 30% ubijenih i 40% povređenih čine deca, koja su u najvećem broju žrtve kasetnih bombi sa odloženim aktiviranjem.
Uništen je 121 industrijski objekat, zbog čega je preko 600.000 radnika ostalo bez posla, a oko 2.500.000 građana bez sredstava za zadovoljenje osnovnih životnih potreba.
Više od 480 škola, fakulteta i objekata za studente, đake i decu je znatno oštećeno ili potpuno uništeno, tako da je blizu milion učenika i studenata prekinulo u to vreme školovanje.
Uništeno je 10 domova zdravlja i tri bolnice, dok je znatno oštećeno 77 domova zdravlja, 30 bolnica i dve specijalne ustanove za lečenje bolesnika, sa 16 poginulih bolesnika i zdravstvenih radnika.
Uništeno je ili znatno oštećeno preko 7.000 vojnih ustanova i stambenih objekata, osam saveznih i republičkih ministarstava i ustanova u centru Beograda.
Uništena je i razorena ambasada NR Kine.
Uništenjem rafinerija nafte, toplana, energana i skladišta nafte, hemijskih postrojenja proizvedena je ekološka katastrofa velikih razmera, a samo sticajem okolnosti izbegnuta je opasnost od ekološke katastrofe za čitav evropski kontinent.
Uništenjem trafostanica i dalekovoda i oštećenjem termoelektrana, uz upotrebu zabranjenih grafitnih bombi, onemogućeno je snabdevanje stanovništva električnom energijom.
Uništeno je ili znatno oštećeno 60 mostova, 19 železničkih saobraćajnica, 34 drumske saobraćajnice i 13 aerodroma, tako da je onemogućen saobraćaj na glavnim saobraćajnicama i zatvoren plovni put preko Dunava.
Tokom NATO agresije uništeno je ili oštećeno 365 verskih objekata i kulturnih i istorijskih spomenika, od kojih su neki pod zaštitom UNESKO-a.
Radi prikrivanja istine o posledicama agresije uništene su zgrade, sa opremom, RTS-a, kao i svi releji i radio i TV predajnici, a ubijeno je i 16 radnika Radio-televizije Srbije.
Preko 1.000 Srba i Crnogoraca je masakrirano, a preko hiljadu je oteto i za njihovu se sudbinu ne zna, za samo mesec dana od dolaska KFOR-a na Kosovo i Metohiju.
Preko 40.000 srpskih kuća i stanova je spaljeno, opljačkano ili zaposednuto, a spaljeno je više od 130 manastira i verskih objekata.
Preko 300.000 Srba i Crnogoraca proterano je sa Kosova i njihova imovina je opljačkana.
Ovo nije falsifikat, dame i gospodo, pogotovo za one koji kažu da je ovaj predlog čist falsifikat. Ako je ovo falsifikat, neka pitaju Kongres SAD i parlamentarce koji su podneli tužbu protiv Bila Klintona i drugih zbog toga što su povredili Zakon o ratu iz 1973. godine.
Dame i gospodo, agresija NATO alijanse i SAD protiv Jugoslavije izvršena je mimo i bez saglasnosti UN i Saveta bezbednosti. Ovde se pokušava prikazati, obrazložiti i podmetnuti da su naknadno Skupština UN i Savet bezbednosti to odobrili. To nikada nije bilo odobreno.
Agresija na SRJ izvršena je i prekršena je sledeća pravna regulativa u međunarodnim odnosima: Povelja UN, Helsinški dokument iz 1975. godine, Ženevska konvencija iz 1949. godine, Protokol iz 1977. godine. Agresori su prekršili ustave i zakone svojih država. I sopstveni sporazum koji su potpisali 1949. godine takođe su na najgrublji način prekršili. Prva odredba njihovog statuta, pre svega NATO-a, predviđa da Savez treba da bude organizovan i da deluje u skladu sa Poveljom Organizacije UN. Ovde nije bio taj slučaj.
Kao svojevrsni arbitar, NATO i SAD su flagrantno prekršili Povelju UN i izvršili zločinačku agresiju na Saveznu Republiku Jugoslaviju. Čak je, kao što sam malopre pomenuo, u američkom Kongresu grupa kongresmena podnela tužbu protiv predsednika SAD zbog toga što je prekršio, kao što sam rekao, Zakon o ratu iz 1973. godine.
Tokom agresije u Jugoslaviji je bombardovano na stotine kuća. SAD i NATO su ovaj rat 1999. godine pokrenule protiv Jugoslavije iz istih razloga iz kojih su svojevremeno izvršili invaziju na Kubu, Portoriko i Filipine. Ne brinu oni za život radnih ljudi Jugoslavije više nego što su brinuli za prava radnika i farmera na Kubi, Portoriku ili na Filipinima.
Neko će reći – da, ali to je bilo pre 100 godina, ali setimo se bliske prošlosti od Drugog svetskog rata naovamo, Korejskog rata, svrgavanja izabranih vlada Gvatemale, Irana, Čilea, Indonezije, Argentine, ratova u Centralnoj Americi, invazije na Liban, i Palestinaca i Kurda, ubistva Patrisa Lumumbe u Kongu, podrške fašističkom aparthejdu u Južnoj Africi, monstruoznog rata u Indokini u kome su izgubili živote milioni Vijetnamaca i ljudi iz Kambodže.
Ovim još nije iscrpljen spisak zločina koje su počinili Pentagon i CIA zajedno sa svojim saučesnicima.
Imajući u vidu ove užasne i krvave podatke, zar treba da poverujemo da su bilo predsednik Klinton, bilo Madlen Olbrajt, bilo general Vesli Klark, bilo britanski, odnosno francuski lideri, isto tako krvavih ruku, makar i u retkim prilikama postupali u ime ljudskih prava? Ne, bilo bi smešno i u to niko ne može poverovati, jer se protivi razumu i logici.
Kao što sam rekao, poznato vam je, dame i gospodo, svima, morate priznati da NATO, Pentagon i CIA nisu humanitarne organizacije i one nisu imale šta da traže u onom svojstvu u kome su došle na teritoriju Savezne Republike Jugoslavije.
Moram vam nešto reći, sveti Petar Cetinjski je poručio Crnogorcima: Crnogorci, vi znate šta radite, ali ne znate, Crnogorci, šta je to što radite. Zato, gospodo, vi koji se protivite ovoj rezoluciji, razmislite šta radite i da li znate to što radite, šta radite?
Dame i gospodo, napomenuću da je Pančevo bilo ekološka katastrofa u Evropi, jedini grad na koji se sručilo na hiljade tona bombi, razarajućih projektila, gde je 40.000 Pančevaca moralo da bude evakuisano, od čijih posledica mnogi Pančevci i njihova deca umiru. I danas se osećaju rezultati dejstava NATO-a, a napominjem da Vlada Republike Srbije za četiri godine nije uložila nijednog dinara da poboljša proizvodnju strateških proizvoda u fabrikama od posebnog nacionalnog interesa, kao što su Rafinerija nafte, Petrohemija i Azotara.
To su objekti od posebnog državnog značaja, a Vlada Republike Srbije ni dinar ne ulaže da pomogne tim preduzećima koja su razrušena i čija su postrojenja dotrajala, ali Vlada ih tera da proizvode najgore proizvode koji im služe za izvoz, ali filtere i potrebe radnika Petrohemije, Rafinerije i Azotare ne uzimaju u obzir, niti pomažu Pančevcima, a od raka umiru njih na stotine godišnje. Hvala.

Emilija Krstić

| Predsedava
Reč ima narodni poslanik Svetislav Krstić, a posle njega narodni poslanik Ljubomir Kragović.

Svetislav Krstić

Socijalistička partija Srbije
Poštovane koleginice i kolege poslanici, hteo sam da pitam našeg predsednika gospodina Markovića, ali ne znam da li ima smisla pošto on nije tu.
Jer, on kao pravi gazda, otvorio radnju i otišao, a mi ovde da radimo. Hteo sam da ga pitam – zašto na današnju sednicu, odnosno jučerašnju, nije pozvan neko iz Saveta ministara? Najlogičnije bi bilo da bude pozvan predsednik, da bude pozvan i da prisustvuje ovoj sednici ministar inostranih poslova, da bi mogli da čuju kakav je stav Narodne skupštine Republike Srbije povodom tužbe NATO-a. Mislim da je to logično i nije mi jasno zašto se to nije desilo.
No, moram da kažem da mi je prethodni govornik na kraju izlaganja dao šlagvort i stvari koje je izneo su zaista činjenice. Te činjenice su upravo garancija da će tužba koju je naša zemlja podnela protiv NATO-a, ukoliko ima imalo međunarodne pravde, biti rešena u našu korist.
Naime, za vreme NATO agresije bio sam rukovodilac za sanaciju i zaštitu u Naftnoj industriji Srbije i ponajbolje znam kako je sve to izgledalo. Naveo bih vam nekoliko činjenica na osnovu kojih se vidi suština te agresije. Ostaću u domenu NIS-a i grada Novog Sada u kome živim.
Prvo, ako je neko želeo da Rafineriju Pančevo kao rafineriju koja proizvodi gorivo, između ostalog i za vojne potrebe, izbaci iz upotrebe, onda je bilo dovoljno da se pogodi energana u rafineriji koja snabdeva rafineriju energijom, a to je bilo urađeno. U prvom napadu na Rafineriju u Pančevu gađana je energana. Energana je onesposobljena. Nakon toga, rafinerija najmanje šest meseci ne može da proizvodi. Znači, rafinerija je izbačena iz upotrebe. Zašto je onda bilo potrebno da se bombarduje infrastruktura rafinerije, procesna postrojenja, rezervoarski prostor?
Isti slučaj je bio i u Rafineriji u Novom Sadu. Gađana su procesna postrojenja, gađan je rezervoarski prostor. Kako je gađan rezervoarski prostor? Samo jedan primer, kada je nakon avionskog naleta pogođen jedan rezervoar i kada se zapalila nafta i počela da ističe; rezervoari imaju takozvane tankvane čiji je zadatak da spreče da nafta ili derivati prodru u zemlju. Pošto je tankvana ostala neoštećena, u drugom naletu posle 10 minuta avion je gađao isti taj rezervoar kako bi pogodio tankvanu i kako bi ta nafta otišla u zemlju.
Novi Sad je bio praktično non-stop za tih 78 dana pod permanentnom ekološkom katastrofom. Nekoliko desetina hiljada tona nafte je izgorelo, ali manji deo je izgoreo. Najveći deo je otišao u zemlju, iscureo. I sada, dok ja ovo pričam, polako se kreće i zagađuje slojne vode iz kojih se Novi Sad i okolina snabdevaju pijaćom vodom. Samo za remedijaciju zemljišta u okolini Rafinerije nafte u Novom Sadu treba preko 60 miliona dolara. Kompletna šteta koja je napravljena NIS-u iznosi oko 1.700.000.000 evra. To je, otprilike, petnaestogodišnja plata 19.000 zaposlenih u NIS-u.
Još jedan primer koji jasno govori da će tužba koja je podneta protiv zemalja NATO pakta (ponavljam, ako ima imalo međunarodne pravde) biti rešena u našu korist, a to je ono čega se NATO pakt i Amerikanci plaše jer znaju šta su uradili, to je gađanje separatora. U Rafineriji u Novom Sadu postoje tri separatora za vodu koja je iskorišćena u tehnološkom procesu; pre nego što se pusti u kanal, znači, u vodotok, u Dunav ta voda prolazi kroz te separatore. Oni su bili pogođeni. Od tri separatora jedan je uništen potpuno, jedan je teško oštećen, a jedan je promašen. Očigledno je da je cilj bio da se izazove ekološka katastrofa.
Posledice agresije i danas traju. Naime, podatak da je u znatnoj meri povećan stepen malignih oboljenja kod dece u Novom Sadu i široj okolini je podatak koji se ne iznosi u javnost, ali to je činjenica i on se može proveriti. Rezultat jeste upravo ekološka katastrofa koja je bila izazvana gorenjem velikih količina nafte. Nafta sadrži nekoliko desetina kancerogenih materija, a pogotovo sirova nafta. Prema tome, cela okolina je bila kontaminirana praktično tri meseca sa ogromnom količinom kancerogenih materija.
Posledice toga trajaće još veoma dugo i mi nemamo moralno pravo da takve stvari oprostimo i da budemo naivni i da verujemo da će nam, ako povučemo tužbu, biti nešto mnogo bolje itd.
Mogu da kažem, slušajući ovu našu diskusiju u Skupštini u prethodna dva dana, danas i juče, da smo oscilirali između naive i nadrealizma. Naivno je ovo što sam malopre rekao, ako neko misli da će povlačenjem tužbe da se desi nešto dobro za nas. Partnerstvo za mir ima za cilj da nas uvuče kako bi naša vojska i naši momci išli tamo da se bore po gudurama Avganistana, protiv Al kaide i ko zna za čije interese.
Šta se dešava? Budimo realni. Zašto je problem oktobar ili zasedanje suda u Hagu oktobra meseca? Zato što su u novembru predsednički izbori u Americi. Amerika ima, i NATO pakt kao produžena ruka Amerike, ozbiljne probleme sa svojim saveznicima u Evropi. Da li ste videli šta je bilo u Španiji? Dovoljno je bilo da se napravi jedan veliki bum i da Španci povuku svoje trupe, iako su članica NATO pakta.
Slična je situacija i veliki su pritisci da to urade i druge članice NATO pakta. Kao što znate, neke od članica NATO pakta nisu ni pristale da učestvuju u invaziji na Irak. Amerika ima ozbiljnih problema i njen je zadatak da očuva NATO pakt. Kako će da ga očuva, ako sud pravde presudi da su zemlje NATO pakta krive za agresiju Jugoslavije? To će biti samo dodatna kap da vlade tih zemalja javnost tih zemalja uveri da je NATO pakt njihov problem i da oni kroz NATO pakt u stvari služe politici Amerike. Mislim da je to politička realnost i zato je vrlo stalo Zapadu, a pre svega Americi, da se povuče tužba koju je naša zemlja podnela.
Prema tome, moramo imati u vidu sve što se dešavalo i ne možemo da gledamo u budućnost tako što ćemo biti slepi za ono što nam se desilo u neposrednoj prošlosti. Ne možemo da gledamo u budućnost, a da budemo slepi za posledice koje ta prošlost ima.
Ovde je bilo dosta priče o prethodnih deset godina itd, a vidi se polarizacija koja postoji u Skupštini. Ovde je većina, koliko sam stekao utisak, za to da se ne povlači ta tužba. Kako onda možemo da tolerišemo da ministar inostranih poslova koji zastupa politiku jedne zemlje javno izjavljuje da tu tužbu treba neodložno povući? Neko je to rekao, a želim da kažem da i mi socijalisti mislimo da je gospodin ministar ucenjen.
Klasična metoda kojom se Zapad služi, a to jeste - ti nama sredi da se povuče tužba, a mi tebe nećemo da tužimo. To je ta politika koju smo videli da se često koristi. Mislim da bi bilo pošteno da gospodin ministar kaže - ne mogu da obavljam tu dužnost, ucenjen sam i zato treba da dođe neko koga ne mogu da ucene i ko nije na haškim optužnicama. Hvala lepo.

Emilija Krstić

| Predsedava
Reč ima narodni poslanik Ljubomir Kragović, a posle njega narodni poslanik Marko Krstin.

Ljubomir Kragović

Srpska radikalna stranka
Dame i gospodo narodni poslanici, inicijativa poslaničkog kluba SRS da predloži rezoluciju o zabrani povlačenja tužbe SRJ protiv osam zemalja članica NATO izazvana je neodmerenim izjavama ministra inostranih poslova gospodina Vuka Draškovića, koje su u suprotnosti sa mišljenjem, stavovima i odlukama Narodne skupštine Republike Srbije.
Njegove izjave da su Srbi vršili etničko čišćenje na Kosovu i Metohiji, da treba povući tužbu SRJ protiv NATO, kao i da Srbi treba da izađu na parlamentarne izbore na Kosovu i Metohiji jesu izjave koje nanose ogromnu i nesagledivu štetu Srbima i srpskom narodu, izjave koje ni čelnici NATO-a ne žele javno da izgovore.
Želim da vas podsetim, Hans Lokvaj, nekadašnji predstavnik OEBS-a na Kosovu i Metohiji, izjavio je - etničko čišćenje, genocid, humanitarna katastrofa i slučaj Račak su samo izgovor za bombardovanje SRJ. Znači, to je jedno od mišljenja, a takvih mišljenja ima mnogo u svetu.
Kada je gospodin Vuk Drašković izjavio da su Srbi vršili etničko čišćenje na Kosovu i Metohiji? Upravo nakon martovskih događaja, kada su Šiptari, šiptarski teroristi i separatisti, na jedan dobro organizovan i jako okrutan način, ubili 29, ranili preko 100, proterali preko 4.000 Srba, uništili i zapalili na stotine srpskih imanja i domaćinstava, zapalili i uništili 29 crkava i manastira, i to sve u prisustvu NATO snaga u velikom broju na Kosovu i Metohiji.
Ceo svet je osudio martovske događaje kao etničko čišćenje nad Srbima na Kosovu i Metohiji. Gospodin Gregori Džonson, komandant južnog krila NATO za Evropu, izjavio je da se radi o etničkom čišćenju Srba na Kosovu i Metohiji. Onda kada ceo svet, pa i čelnici NATO-a osuđuju martovske događaje na Kosovu i Metohiji kao etničko čišćenje, kada izjavljuju da su bili nemoćni, zatečeni da spreče takve događaje, ministar inostranih poslova gospodin Vuk Drašković izjavljuje - i Srbi su vršili etničko čišćenje na Kosovu i Metohiji!
Želim da podsetim gospodina Vuka Draškovića da na prostorima Kosova i Metohije nikad nije bio ugrožen šiptarski narod, da Srbi nikad nisu vršili etničko čišćenje, da nikada nije bilo humanitarne katastrofe, da su one kolone Šiptara koje je gledao na BBC samo dobro osmišljene i unapred pripremljene akcije šiptarskih separatista i terorista o navodnoj ugroženosti i humanitarnoj katastrofi šiptarskog naroda na Kosovu i Metohiji.
Želim da podsetim gospodina Vuka Draškovića da su žrtve na Kosovu i Metohiji Srbi a ne Šiptari, da su oni svoj napredak doživeli upravo onda kada su tvrdili da su ugnjetavani, maltretirani od strane Srbije. Istina je sasvim suprotna: Srbi su ti koji su maltretirani i ugnjetavani u poslednjih nekoliko decenija na Kosovu i Metohiji.
Setimo se izjave Vuka Draškovića u Narodnoj skupštini Republike Srbije kada smo usvajali plan Černomirdin-Ahtisari, kada je hvalio navodnu mirovnu misiju upoređujući ih sa plavim šlemovima, kako će na Kosovu i Metohiji međunarodne snage zavesti red, rad i blagostanje, a dogodilo se suprotno - etničko čišćenje, humanitarna katastrofa, haos, teror i beda od dolaska okupatora na Kosovo i Metohiju, period koji je najstrašniji i najužasniji za Srbe i srpski narod na Kosovu i Metohiji.
Kosovo i Metohija je danas crna rupa Evrope, mesto gde se svakodnevno trguje ljudima, drogom i oružjem, raj za kriminal i kriminalce, raj za teroriste, a pakao za sve one koji ne žele kriminal i terorizam, a naročito za Srbe i srpski narod na Kosovu i Metohiji.
Izjava ministra inostranih poslova gospodina Vuka Draškovića - treba povući tužbu SRJ protiv NATO-a, i njegovi razlozi i objašnjenja su takođe u suprotnosti i sa mišljenjem i stavom svih relevantnih političkih faktora u Srbiji. "Zlo je zlo zaboraviti" - kaže Mihajlo Lalić. Naš ministar inostranih poslova upravo čini zlo tražeći da se tužba SRJ protiv NATO povuče.
Zašto želi da oslobodi odgovornosti članice NATO-a koje su izvršile neviđenu agresiju i bombardovale SRJ 78 dana i noći? Tužba mora da ostane, a sud neka odluči da li je bilo agresije, da li je bilo genocida, da li je bilo grubog kršenja međunarodnih obaveza članica NATO-a, pravila ratovanja, upotrebe zabranjenog oružja. Zašto prejudicirati odluku suda, ostavimo neka sud to u oktobru mesecu reši.
Nedavno je Narodna skupština Republike Srbije usvojila Deklaraciju i plan Vlade Republike Srbije o Kosovu i Metohiji. Jednoglasno je u ovoj skupštini doneta odluka. Glasali su i poslanici SPO-a da se na ove izbore na Kosovu i Metohiji ne izlazi dok se ne ispune uslovi iz Deklaracije i prihvati ili realizuje Plan Vlade Republike Srbije za Kosovo i Metohiju.
Kada su svi protiv izlaska Srba na izbore na Kosovu i Metohiji, ministar inostranih poslova gospodin Vuk Drašković, suprotno odluci svog poslaničkog kluba u Narodnoj skupštini Republike Srbije, suprotno odluci Vlade Republike Srbije, suprotno odluci Narodne skupštine Republike Srbije, suprotno odluci Skupštine Srbije i Crne Gore, izjavljuje i preporučuje Srbima na Kosovu i Metohiji da izađu na parlamentarne izbore 23. oktobra 2004. godine. Zašto? Jedini razlog je razlog lične prirode, razlog ispunjavanja želje svetskih moćnika, razlog je slepo dodvoravanje svetskim moćnicima. Drugog razloga nema.
Ne može se, gospodine ministre, graditi prijateljstvo sa svetskim moćnicima na nesreći Srba sa Kosova i Metohije. Zar ste već zaboravili 17. mart, zločine i ubistva, etničko čišćenje, progon Srba sa njihovih ognjišta? Proterano je preko 4.000 porodica, 4.000 Srba.
Kako mislite da se Srbi organizuju da izađu na ove parlamentarne izbore? Zar ste zaboravili da su proterani Srbi iz Obilića, iz Svinjara? Kako oni da odu na svoje glasačko mesto? Sve to vas ne interesuje, vas interesuje samo gluvo izvršavanje želja i naloga svetskih moćnika.
Apelujem na ovu skupštinu da usvoji ovu rezoluciju koju je preporučila SRS. Hvala.

Emilija Krstić

| Predsedava
Reč ima narodni poslanik Marko Krstin, posle njega narodni poslanik Hranislav Perić.

Marko Krstin

G17 Plus
Dame i gospodo narodni poslanici, spadam u one koji smatraju da je opravdano i neophodno da se Narodna skupština izjasni o jednom ovako značajnom pitanju koje u stvari suštinski zadire u suverene, nacionalne interese Republike Srbije. Mislim da je ova rasprava dobro došla da se zaista raspravimo oko toga šta je potrebno uraditi sa tužbom koja se sada nalazi pred Međunarodnim sudom pravde.
Kao advokat mislim da ta tužba treba da stoji tako kako stoji; videćemo kako će sud presuditi, mi treba da iskažemo svoje argumente. Mislim da se mi oko ovoga slažemo, da se tu radi o jednoj najbezočnijoj agresiji, o zločinu prema narodu koji živi u Republici Srbiji. Mislim da se oko toga svi slažemo i da to ovog momenta nije sporno. Isto tako se slažemo da ova tužba nije za povlačenje, nego je tužba za procesuiranje.
Kao advokat i kao pravnik bih mogao da kažem još jednu stvar. Sa tom tužbom mi možemo i da pregovaramo. Ne treba isključiti mogućnost pregovora. Ali, dakako, ništa u Srbiji ne bi trebalo prejudicirati i nikome ne bi trebalo omogućiti da sam disponira onim što pripada suvereno građanima Republike Srbije.
Zato je potrebno da o svakoj odluci povodom ove tužbe bude prethodno obavljeno izjašnjavanje u ovoj skupštini i da mi, saglasno tom izjašnjavanju, dajemo nalog našim predstavnicima u saveznoj skupštini, odnosno u skupštini savezne države kako će se oni izjašnjavati i kako će organi te države da se izjasne.
Isto tako smatram da je izjava ministra inostranih poslova zaista preuranjena, da nema osnova u našoj odluci i da se mi na takav način ne možemo izjašnjavati u međunarodnim odnosima. Nažalost, čudio sam se izjavama nekih ranijih ministara inostranih poslova, pri tome bih naročito apostrofirao Vladislava Jovanovića, naročito oko sporne teme. Sećam se veoma dobro, nažalost, njegovih izjava koje su bile u smislu da to nije ništa, da će sankcije trajati tri meseca, da neće biti bombardovanja, to su bile mnogo neodgovornije izjave nego što je ova izjava. Nažalost, nikakvih konsekvenci za to nije bilo, sem što je iz takvih izjava možda proisteklo i nešto što se veoma negativno odrazilo, a to je upravo ono o čemu mi sad pričamo.
Dakle, ova rasprava je neophodna i mislim da je pravo vreme i pravo mesto da o tome pričamo. Međutim, pomalo sam bio iznenađen kod najave ove rasprave, da su predlagači koji su predložili rezoluciju, bar su tako novine to interpretirale, odmah izvršili podelu na nekoga ko će da izda i nekog ko je patriota. Ne želim da se delim i ne želim nikoga da etiketiram u ovoj skupštini ni kao patriotu, ni kao izdajnika. Mislim da se slažemo da je ovo ključno pitanje za suvereno, nacionalno i drugo biće Republike Srbije.
Ako već govorimo o patriotama i izdajnicima, kao pravnik bih mogao da kažem da za mene tužba postoji, da ima osnova da tužba uspe, da ima osnova da uspe naročito njen zahtev za naknadu štete. Ja bih išao sa tim dok ne vidimo šta će sud odlučiti, u najmanju ruku do onog momenta dok ne odluči o tome da li je on nadležan ili nije za ovu tužbu.
Izrazi: "nikad robom", "proklet bio izdajice" i slične floskule za mene nemaju nekog pravnog dejstva i zaista za njih nema mesta u ovoj rezoluciji. Ne mogu da podržim takve izraze, jer nemaju pravno dejstvo i dele građane i dele poslanike u ovoj skupštini. Mislim da u ovoj skupštini nema ni izdajnika ni patriota. Svi smo mi patriote. Mislim da ovakva podela zaista nije bila potrebna i želeo bih da verujem da to nije u funkciji izbora, ali nisam siguran. Zaista bih voleo da nije u funkciji izbora.
Nekada mi se čini da pokušavamo da retuširamo neke stvari. Voleo bih da posmatramo Srbiju kao jedan brod koji ima kormilara, posadu i teret koji vozi. Tim brodom je 1999. godine rukovodio kormilar; na čelu je bila SPS; u toj vladi je bila Srpska radikalna stranka. Taj brod je došao gde je došao, ušao u oluju, dobro se izlupao u toj oluji. Mi sada pričamo o posledicama te oluje u koju smo ušli.
Mislim da imam prava da pričam o ovome. Nisam te 1999. godine bio ni u jednoj partiji. Bio sam običan građanin. Učestvovao sam u dva rata, u onom 1991. i u ovom drugom ratu. Moram da vam prenesem sopstvene utiske i utiske ljudi koji su bili sa mnom u jedinici.
Rat je počeo napadom na Novi Sad, da vas podsetim, u 20 časova 23. marta 1999. godine. Sticajem okolnosti sam bio na balkonu. To je bio strahoviti bljesak. Ljudi su vrištali i padali su dole. To je bilo sto metara vazdušne linije od kasarne "Majevica", gde je pala prva bomba.
Uključio sam televizor da vidim da li će Vrhovna komanda da da neko saopštenje, da li je napadnuta Srbija. Vrhovni komandant, u liku Slobodana Miloševića, primao je nekoga negde, smeškao se kao da se ništa ne dešava.
U četiri ujutru dobio sam poziv i odazvao sam se na mobilizaciju, i tako 78 dana. Zaista mi je žao i ne mogu predstaviti sebi šta sam video i šta sam doživeo i ne mogu da se otmem utisku da se zaista radi o zločinačkoj agresiji na ovu zemlju.
Hteo sam da pitam zašto smo 78 dana bili pod agresijom, zašto nismo bili osam dana pod agresijom? Zamislite koliko bi više ljudi bilo živo da smo bili osam dana pod agresijom.
Hteo sam još nešto da vas pitam. Kada kormilar vodi brod, a tim brodom su rukovodili SPS i Srpska radikalna stranka, da li on kada vidi da se približava oluja procenjuje da li da uđe u taj olujni oblak ili da se možda skloni u neku luku, priveže brod i sačeka da to prođe? Kakve ste procene imali kada ste verovali u to da deset "migova 29" može da pobedi hiljade aviona?
Kakve ste procene imali kada ste znali da nas gađaju sa 11 hiljada metara ili negde iz Jadrana i više ne znam odakle, a mi imamo protivavionsko oruđe koje može da dobaci tri kilometra i kojim smo pucali besomučno? Kakvu ste procenu imali, zaista ne znam, kada ste znali da rakete koje smo imali mogu da se upotrebe samo ukoliko radar locira objekat, a oni iz aviona puštaju raketu za sedam sekundi?
Gledao sam ljude koji su rastrgnuti raketama. Ja sam gledao te ljude. U tim zapisnicima koje ste odneli tamo gde ste odneli nalazi se i moj potpis. Vi to niste procenjivali. Vas je bilo briga za ono što se dešava. Mene samo zanima da mi neko odgovori zašto niste prekinuli to posle osam dana, zašto 78 dana.
Pričali ste da je poginulo onoliko ljudi, da je srušeno onoliko objekata. Tačno je. Zašto nismo prekinuli to posle deset dana? Više ljudi bi ostalo u životu. Manje objekata bi bilo srušeno. To vas pitam. Niste imali nikakve procene. Vodio se rat tako kako se vodio. Ginuli su ljudi kako su ginuli. Zašto da prekinemo to? Onda se prekinulo jer se NATO navodno nije raspao. NATO se nije ni do danas raspao, kao što vidim.
Postoje zaista činjenice na koje vi ne možete da odgovorite. Zašto je rat trajao toliko dana? Šta ste preduzeli da do rata ne dođe? Kakve su bile procene? Ko je Srbiji bio saveznik da do toga ne dođe? To su sve stvari koje su bile veoma loše. To je dovelo, između ostalog, do te najveće tragedije za srpski narod.
Sada ću se malo vratiti na pravni deo stvari. O ovome, naravno, ne bih pričao, da mi deset godina života nije prošlo tako "lepo", u dva rata.
Rezolucija koju imamo pred sobom ima nekoliko pravnih defekata. To su prilično veliki pravni defekti. Ja bih to nazvao sklepanim aktom. Rezolucijom ne možete nalagati prava i obaveze bilo kom pojedincu. To je isključivo materija zakona, zato što to uređuje član 12. Ustava Srbije. Nalagati obaveze na ovaj način, kako vi činite, poslanicima, ministrima, itd. a, naravno, ništavost njihovih prava i obaveza ne možete nalagati rezolucijom, jer su njihova prava i obaveze utvrđene Ustavom i zakonom. Rezolucijom se prava i obaveze ne mogu menjati, a zabrana i ništavost takođe.
Vi stipulišete novo krivično delo koje nazivate izjava. To je tačka 3. Predložio bih vam da možda napravite izmenu Krivičnog zakona, ali bih vam napomenuo da je članom 115. Krivičnog zakona stipulisano krivično delo priznavanje kapitulacije i okupacije. Kaže se: "Građanin koji učini delo upravljeno na to da dođe do priznavanja kapitulacije i okupacije države ili njenog dela teritorije kazniće se zatvorom najmanje pet godina". Slično sadrži Ustav u članu 51.
Hteo sam da vam napomenem da je posledica Kumanovskog sporazuma to što je četvrtina teritorije Srbije pod stranom okupacijom i što je to neko potpisao. Znam da je general Kalafatović potpisao aprilski slom, ali pitam vas da li se sećate kukavnog generala koji je poturen da to potpiše. Za ovo, naravno, niko nije odgovarao, a izdaja bi bila da neko pregovara o nečemu. Dakle, ni to vam u rezoluciji ne valja.
Nije dovoljno zaštititi Republiku Srbiju samo od izjava o povlačenju ili izjava o odustajanju od tužbe. Postoji još jedan pravni institut, od koga bi zaista trebalo zaštititi i koji može da da zaista negativne posledice. To bi bio neki konstruktivni doprinos ovoj današnjoj raspravi, pored ovoga do sada.
Postupak se može okončati poravnanjem. Mislim da ima i da će biti elemenata za poravnanje. Pošto sam ocenio da je neophodno da se o ovome raspravlja u Skupštini, smatram da sam dužan da predložim i predlog teksta rezolucije, kakav bi ova skupština mogla da usvoji. Ja bih vam pročitao taj tekst. Mislim da zaslužuje vašu pažnju.
"Odlučivanje o povlačenju, odustanku ili poravnanju po tužbi državne zajednice Srbija i Crna Gora protiv osam zemalja NATO je od suštinskog nacionalnog interesa za Republiku Srbiju. Narodna skupština Republike Srbije zadužuje predstavnike Republike Srbije u organima državne zajednice Srbija i Crna Gora da pre odlučivanja po pitanju tužbe moraju tražiti i u celini poštovati stav ove skupštine kao najvišeg reprezenta suverenosti Republike Srbije. Bez ovakve odluke Narodne skupštine Republike Srbije ne može se doneti odluka o povlačenju, odustanku ili poravnanju po tužbi državne zajednice Srbija i Crna Gora protiv osam zemalja NATO".

Emilija Krstić

| Predsedava
Recite mi samo osnov za repliku. Osnov za repliku – pominjanje stranke.
...
Socijalistička partija Srbije

Žarko Obradović

Socijalistička partija Srbije
Kolege narodni poslanici, moram reći da je ovo za mene strašno. Razumem da je svako od nas doživeo agresiju na svoj način i da nosi različite utiske, osećanja. Mogu razumeti da se na različit način tumači sve ono što se dešavalo. Ali sada, 2004. godine, pričati ovakve stvari koje sam čuo od kolege Krstina, stvarno je nekorektno, nemoralno i sramota.

Nismo mi bombardovali NATO, nego su oni bombardovali nas. Nismo mi mogli prekinuti agresiju posle tri, dva, pet ili osam dana, nego je prekinuta agresija kada se nešto u rukama moglo imati. O tome nečemu i dan-danas pričamo. To nešto je osnov da eventualno povratimo Kosovo i Metohiju. To nešto je garantovano u Ujedinjenim nacijama. To nešto će biti osnov za pregovore. Stvar je vrlo jednostavna.

Moram da kažem da me kolega iznenadio ovom svojom današnjom pričom, jer je kao učen čovek valjda bio u situaciji da pročita da Amerikanci nisu želeli pregovore, da nisu želeli suštinsku autonomiju za Albance na Kosovu i Metohiji.

Juče sam pomenuo, ali to moram još jednom da kažem, Bi-Bi-Si je preneo izjave Ričarda Holbruka da se još 1998. godine dogovorio sa OVK da im bude desna ruka na Balkanu. Madlen Olbrajt je rekla da nisu želeli da se u Rambujeu postigne sporazum, koliko god Srbi garantovali suštinsku autonomiju. Oni to neće. Zašto to neće? To morate da pitate njih.

Da smo prihvatili Rambuje, imali bismo NATO u Jugoslaviji, imali bismo ga i na Kosovu i Metohiji, a tri godine posle toga imali bismo referendum. Šta mislite kakva bi bila odluka većinskog naroda na Kosovu i Metohiji?

Recite pošteno ovoj Srbiji da se ova tužba povuče. Nemojte pokušavati da odbranite neodbranjivo, da izjednačavate Vladislava Jovanovića i Vuka Draškovića.

Jedan kolega mi je juče rekao da to nema veze, sve ovo što se priča, da je čovek to rekao pa je rekao i tako dalje. Rekao sam, na primer, ako bi izašao guverner Narodne banke i rekao da je inflacija 30%, videli biste haos na finansijskom tržištu. Znači nije baš da to nema veze. Ima, gospodo, sve ima veze.

Ako ste za povlačenje tužbe, izađite i recite to, bolje nego da kažete da vi niste za to ali da ovo nije dobro. Ne možete menjati činjenice. Činjenice su vrlo jednostavne: NATO je odlučio da bombarduje Saveznu Republiku Jugoslaviju, da uspostavi protektorat na Kosovu i Metohiji, NATO je odlučio da da podršku OVK, NATO je bombardovao našu zemlju 78 dana, NATO je načinio materijalnu štetu od sto milijardi dolara.

(Predsednik: Vreme.)

NATO ima obavezu da to plati. Ako cenite da sami treba da povučemo tužbu, recite to. Onda bismo povukli tužbu i onda nas ne bi bilo. Recite to, nemojte da se skrivate iza različitih formulacija koje nemaju smisla.