Zahvaljujem, gospodine Mihailoviću.
Dame i gospodo, prvo bih tražio dozvolu od vas, jer je ovo dobra definicija - zakasnela replika. Morao sam da primim predsednika Skupštine Republike Srpske i nisam bio u prilici da odgovorim. Da li mi dozvoljavate da se obratim? To je replika.
Jer, nemam nameru da ni na jedan način raspirujem svađe, to je ono što nam sigurno ne treba, već samo da dam nekoliko činjenica povodom onoga što je izrečeno za ovom govornicom, a ticalo se i mog imena.
Strašno je, i duboko verujem da ste svi toga svesni, ali kad prorade strasti, kod svakog od nas se dogodi da zaboravimo činjenice i počnemo da navijamo. Ostavimo mrtve na miru. Oko svih naših glava su padale bombe i tada nije bilo teško znati, 1999. godine, da kada se završi bombardovanje, jednom će biti završeno, neko će pokušati da zloupotrebi tu nesreću odmah, bilo tako što će umanjivati sve ono što je srušeno, bilo što će preterivati. U tome je replika - kako je bilo moguće da se procena ratne štete pojavi 19. juna.
Kada je prvi most srušen, ljudi okupljeni oko mene, koji pripadaju različitim strankama, tražili su način kako da pomognu svojoj zemlji, kako da razumne ljude upozore na ono što se dešava. Nastali su Mostovi kulture. Žao mi je što sve ovo moram da kažem. Mislim da se pametni ljudi ne lupaju u grudi za ono što urade za svoju zemlju, nego je svako od nas dužan da radi, ali pošto sam prozvan, moram da kažem.
Pozvao sam odmah, u svetu i ovde, ljude koji su stručni da, na osnovu svega što je dostupno, rade procenu ratne štete, da nam se ne bi dogodilo da kasnije neko time manipuliše. Radili su. Isto tako sam pozvao intelektualce iz celog sveta, sa kojima sarađujem, da preduzmu nešto; ne ona okupljanja za jednu televizijsku kameru, i tome svaka čast, već da urade nešto tamo gde se odlučuje.
Rezultat su, između ostalog, dve knjige; ne samo akcije koje su išle po svetu. Jedna je stigla kao rezultat prepiske između mene i Đerđa Konrada, i unutra su govori koji su držani u nemačkoj akademiji, i gde su okupljeni potpisi nemačkih akademika protiv bombardovanja.
Druga je, da smo mogli 19. juna da izađemo sa procenom ratne štete u kojoj se nalaze podaci; na osnovu čega je pravljena: na osnovu dostupnih podataka, realnih računica i troškova onoga što se zove odloženi gubitak. Na kraju su date tabele tog odloženog gubitka.
Ovde je neko rekao da se pominje i ratna šteta u tužbi, da ona iznosi 100 milijardi. Šta mislite, odakle taj podatak? Prva medijska aktivnost, žao mi je što podsećam građane Srbije na to, bila je izjava izvesnog Šeja, koji je izjavio da je ukupna šteta pet milijardi. Zatim, to je bila i izjava jednog M.M., čoveka koji je u tom trenutku bio premijer, koji je tvrdio da su troškovi 200 milijardi.
(Predsedavajući: Vreme.)
Molim vas za razumevanje. U pitanju su podaci. Mislim da je važno za sve nas. Procena, na osnovu dostupnih troškova, potreba za ratnom odštetom iznosila je u trenutku završetka, bez teritorije Kosova i bez vojnih objekata i vojne tehnike, 29 milijardi.
To su sporili i jedni i drugi: i oni koji su hteli da veličaju nesreću i da na njoj profitiraju, jer su tvrdili da smo pobedili; i oni koji su hteli da je umanje, jer su oni sprečili navodnu humanitarnu katastrofu. Ali, to je bila cifra koju su na kraju svi priznali. Cifra od 100 milijardi upravo polazi od te računice, plus odloženi gubitak, po skalama koje postoje.
Moram da vam kažem nešto što mnogi zaboravljaju ponekad. Srbija se ne suočava prvi put sa ratnom odštetom. Srbija je posle Prvog svetskog rata bila sila pobednica. Sve međunarodne sile su priznale tačnu veličinu ratne odštete. Znate koliko je isplaćeno: tri posto od svih priznate ratne odštete.
Srbija je i u okviru Jugoslavije bila sila pobednica i posle Drugog svetskog rata, i sve međunarodne sile su priznale ratnu odštetu. Ratna odšteta je isplaćivana, možda mnogi od nas ne znaju, do 1993. godine. Znate koliko je isplaćeno: dva promila, dva hiljadita dela. Bili smo sila pobednica.
Onaj ko misli da smo mi sila pobednica posle onoga što se desilo, ne optužujem nijednu političku vlast, ali svako ko misli da smo bili sila pobednica posle 1999. godine, pa na osnovu toga računa takvu štetu ili politički profit, taj bi mogao malo da nauči o tome šta se stvarno dešavalo. Pitajte svoje očeve šta se dešavalo posle Drugog svetskog rata i pitajte svoje očeve, majke i dedove šta se dešavalo posle Prvog svetskog rata, da bismo znali.
(Glas iz sale: Vreme.)
(Predsedavajući: Molim vas da privodite kraju.)
Samo jedna molba: govorimo politički ko je odgovoran za jedno i za drugo, jer nam sigurno treba da se mi raspravimo. Znate ko je odgovoran za to što je Srbija deset godina bila podeljena? Ko god danas pokušava da ponovo podeli Srbiju, on je priprema za stranog osvajača. To će valjda svima biti jasno. Dobro je što se to ovde raspravlja, a za to nije bila potrebna ova sednica, mogli smo o tome da popričamo i u klubu, i nadam se da ćemo sada, svi šefovi poslaničkih grupa, popričati u kabinetu u 14,15; mogli smo da sednemo i popričamo, jer smo znali odgovor. Niko ovde nije za to da se bezuslovno povlači tužba. Niko za to nije.
Isto tako, niko nema pravo da ponižava Skupštinu, da Skupština zaseda povodom izjave jednog ministra. A na stranu što je posao ministara da nekada i taktiziraju, i nešto ispituju, ali stav ove skupštine i svih stranaka ovde je jasan – bezuslovnog povlačenja tužbe nema; ali, političkog marketinga na tuđoj nesreći nadam se da takođe neće biti. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Slobodan Živkucin, replika.

Uvaženi profesor Milošević je pominjao neku prljavu krojačku radionicu Vuka Draškovića. Dakle, moram da vas informišem, nažalost, da Vuk Drašković nije vlasnik nikakve krojačke radionice, ali i da jeste verovatno ne bi bila prljava i neuredna, nego uredna. To je jedna stvar.
Druga stvar, rekli ste da vas neubedljivo, čak i neinteligentno pokušavam ubediti da ćemo dobiti neke benefite od eventualnog povlačenja tužbe. Da, pokušavamo da objasnimo šta je to što ćemo izvući kao dobro nakon povlačenja tužbe. Ali, vi nas niste čak ni neubedljivo, ni neinteligentno pokušali ubediti, niste nas ubedili šta mi to dobijamo, kao nacija i država, insistiranjem na opstanku tužbe.
Maločas je gospodin Marković slikovito govorio o tome kako se priznata ratna odšteta naplaćuje. Zar nam i to nije dovoljan argument i dovoljna pouka kada pričamo o ovome. Ukoliko zaista ne verujete u mogućnost da se povlačenjem tužbe dolazi do nekog benefita za naciju i državu, onda mora da verujete duboko u mogućnost da opstanak tužbe proizvodi presudu u našu korist i da proizvodi isplaćivanje ratne odštete u visini od 100 milijardi dolara.
Ako zaista to verujete, onda je pošteno da se to kaže i da se preuzme politička odgovornost za tako nešto. Verovati u tako nešto, po našem dubokom uverenju, nije primerno čak ni predškolskom uzrastu, a ne ozbiljnim, odgovornim, odraslim osobama.
Dakle, nemojmo se služiti demagogijom i nemojmo ubeđivati ljude u ono u šta ni sami do kraja ne verujemo. Pustimo te priče za neko drugo vreme. Ovo je vreme za ozbiljne stvari i vreme ozbiljne odgovornosti i tako moramo da se ponašamo. Budimo odgovorni i ozbiljni i ništa više od toga.

Narodni poslanik Nikola Milošević, povreda Poslovnika.

Voleo bih da mi gospodin Živkucin posveti onoliko pažnje koliko sam i ja njemu i da bude toliko ljubazan da sasluša ono što ću reći.
Gospodin Živkucin nema problema sa sluhom, već ima problema sa uvažavanjem onih koji drukčije misle. Za to spasa nema. Ja ga tome podučavati ne mogu. Teško da to može da nauči tamo odakle je potekao i gde sada jeste.
(Sanja Čeković, sa mesta: Da li sada svi mi iz SPO treba da repliciramo? Na šta to liči?)
Upozoravam na povredu Poslovnika.
Gospođo, na šta vi ličite kada sa mesta, neprijavljeni, ulazite u razgovor sa mnom. Ja pažljivo slušam sve što poslanici govore. Nikome nisam dobacivao sa mesta i nikoga nisam prekidao. Upozoravam vas na to da se civilizovano i demokratski ovde ponašate.
(Sanja Čeković, sa mesta: Sve ste nas povredili, jer svi dolazimo iz SPO-a.)
(Predsedavajući: Molim vas, pustite govornika da kaže, a vas, gospodine Miloševiću, isto molim da se sa uvažavanjem odnosite prema poslanicima.)
Gospodine Mihailoviću, opomenite one koji me prekidaju da se ne odnose sa uvažavanjem prema meni. To je ono što je bitno.
Upozoravam na povredu Poslovnika. Ovde sam govorio o gospodinu Draškoviću, isključivo kao o ministru spoljnih poslova, a ne kao predsedniku SPO-a. Nijednom rečju nisam pomenuo SPO.
Kada se gospodin Živkucin obraćao meni tako što kaže – vi nama ovo, vi nama ono, ja se, gospodine Živkucin, vašoj stranci nisam obraćao. Sve je rečeno na adresu ministra spoljnih poslova gospodina Draškovića. Razume se i nešto drugo, ako vi mislite da je gospodin Drašković ministar spoljnih poslova Srpskog pokreta obnove, onda povlačim sve što sam rekao. Ali, pošto ja držim da je on ministar spoljnih poslova savezne vlade, onda je ovo grub i otvoren prekršaj Poslovnika.

Izvolite, ovo je povreda Poslovnika, a ovo je replika.

Povreda Poslovnika. Uvaženi akademik Nikola Milošević je uvredio sve nas koji smo potekli iz SPO. Prethodno izlaganje sam počeo tako što sam rekao – uvaženi profesor Nikola Milošević. Tako i mislim. Siguran sam da nisam povredio i uvredio gospodina Miloševića.
Ali, akademik Milošević je, čini mi se, malo više nervozan i uzbuđen nego što bi trebalo da bude. Ta nervoza i ta uzbuđenost su proizvele činjenicu da je on, u toj svojoj nervozi, počeo da vređa poslanike i time pokazao da ih ne uvažava, što je ozbiljna povreda Poslovnika.
Dakle, ja i dalje mislim da je akademik Nikola Milošević uvaženi član ovog parlamenta, tako mu se i obraćam, a samo mu zameram i skrećem pažnju da više ne radi ovako ružne stvari - da nas ne vređa. Razumeli smo šta je hteo da nam kaže, nije potrebno dalje elaborirati. Apelujem da nam u svakom sledećem obraćanju pristupa sa uvažavanjem.

Imate pravo na repliku, pošto je bila i povreda Poslovnika.
Izvolite, gospodine Miloševiću.

Evo prilike da još jednom gospodina Živkucina podsetim na to da nije pristojno da u stojećem položaju sluša ono što ću reći i da nije pristojno da ne sluša ono što imam da kažem. Gospodine Živkucin, ja vas lepo molim da sednete. I ja sam sedeo dok ste vi govorili, pa nemojte da vas podsećam na nešto što je stvar elementarnog domaćeg vaspitanja.
Gospodine Živkucin, nisam ovde izrekao ovde ništa na adresu vaše stranke, nego na adresu vaše poslanice koja me je prekinula dok sam govorio sa mesta na kome se sada nalazim.
Gospodin Živkucin sada telefonira, upravo drži mobilni telefon na svom uhu, razume se, ne mari za ono što ću ja reći, što govori o gospodinu Živkucinu mnogo. Suvišan je svaki komentar koji bih priključio onome što sam već rekao.
Dozvolite mi da zaključim ovako: svako ko prekine nekoga ko je dobio legalno i legitimno ovde reč, ponaša se necivilizovano i nedemokratski, pa neka mi neko dokaže da to nije tako.

Hvala. Pošto je blizu 14,00 sati, određujem pauzu do 15,00 sati.

(Posle pauze - 16.40)