Poštovani gospodine predsedniče, poštovane kolege narodni poslanici, pre nego što počnem da govorim o Predlogu rezolucije o zabrani povlačenja ili odustajanja od tužbe koju je SRJ podnela Međunarodnom sudu pravde u Hagu za naknadu štete koja je pričinjena tokom bombardovanja 1999. godine, želim samo da kažem, zbog nekih ocena koje su se čule za ovom govornicom o Demokratskoj stranici i predsedniku Republike Srbije Borisu Tadiću, da su o tome svoju reč dali građani na izborima za predsednika Republike pre nepunih mesec i po dana.
Demokratska stranka je 2000. godine preuzela na sebe, uprkos tome što je bio veliki konglomerat stranaka, široka koalicija, i politički rizik i političku odgovornost za vođenje jedne vojno-politički poražene i ekonomski upropašćene države, koja je za 10 godina, sa bruto nacionalnog proizvoda od 29 milijardi dolara došla na 10 milijardi dolara, što je nezabeležen pad u ekonomskoj istoriji i teoriji uopšte. To sam više puta isticao za ovom govornicom.
Ono što želim da kažem to je da smo tri i po godine imali odgovornost za vođenje Srbije. Preuzeli smo taj politički rizik i političku odgovornost. Za ove tri i po godine nikome od nas nije palo na pamet da povuče tužbu protiv NATO pakta. Mislim da je time dovoljno rečeno i da je to činjenica koja dovoljno govori.
Smatram da još uvek postoji državna zajednica Srbija i Crna Gora i da ovo nije nadležnost ovog parlamenta. Možemo da razgovaramo i u ovom parlamentu o ovom problemu, ali donositi rezoluciju o ovako važnom pitanju? Šta bi se desilo, ukoliko parlament Srbije izglasa onako kako je traženo u ovoj rezoluciji, a da kontrarezoluciju izglasa parlament Crne Gore? Znači, radi se o tome da ovaj parlament nije nadležan.
Ono što me je na neki način iritiralo ovde, slušajući diskusije u proteklih nekoliko dana, možda bi bilo srećnije za ovu državu da smo o nekim konačnim ciljevima politike, koja je vođena u protekloj deceniji, ovako i na ovaj način otvoreno razgovarali, možda se ne bi ni desilo ovo što se desilo. Mi razgovaramo o posledicama. Uzroke neko svesno hoće da gurne potpuno u drugi plan.
Nalazimo se u ovoj skupštinskoj sali kao u nekoj vrsti vremeplova. Kroz glavu nam promiče referendum protiv stranog mešanja, da bi nakon 10 dana razgovarali sa tim strancima, pristali da damo ustupke itd. Promiče nam zaklinjanje kako ćemo izaći iz Vlade ako nam strana čizma stupi, pa onda da ćemo ostati u toj vladi. Sećamo se priče o tome – ako ne znamo dobro da radimo, znamo dobro da se bijemo. Sada izgleda – ako ne znamo dobro da radimo, znamo dobro da pričamo, pa ćemo sada pričati i gubiti vreme na ovakve stvari. Hoću da vam kažem i to da ne smatram da tema ne zaslužuje da joj se da dužna pažnja.
Ono što želim da kažem, i što je više puta istaknuto i od strane pravnih stručnjaka, jeste da je ovo bila protivpravna agresija na našu zemlju. Dakle, mimo Povelje UN, bez odluke Saveta bezbednosti UN, mimo helsinških dokumenata, mimo same Povelje NATO pakta, koji je formiran kao odbrambeni savez. Mislim da to nije sporno i da to ne treba šire elaborirati.
Nesporno je i to da je ova agresija bila nehumana. Pogodila je onoga ko nije bio kriv. Ako je uopšte postojala krivica, sigurno je da krivci nisu bila ona deca i nedužni stanovnici države Srbije koji su stradali u ovoj agresiji.
Ova agresija je bila i kontraproduktivna. Ako je cilj bio da se sruši jedan režim u ovoj državi, ni to nije uspela agresija da uradi. Taj režim su sklonili na izborima, glasačkim listićima, građani Republike Srbije 2000. godine.
Dakle, nadležnost je Skupštine državne zajednice Srbija i Crna Gora.
Za ovom govornicom se čulo, i upravo oko tih pomešanih posledica i uzroka, razgovaramo o posledicama a namerno guramo uzroke jedne politike, koja je dovela do toga da nam saveznici iz dva protekla svetska rata postanu neprijatelji, da zaratimo sa 19 najmoćnijih zemalja sveta. O tome treba da razgovaramo. Zašto je vođena takva politika? Zbog čega je do toga došlo?
Ne zato da bi nekoga optuživali i da bi se stalno vraćali u prošlost, nego da ne bi ponavljali greške. Svi oni koji nisu spremni da se suoče sa greškama koje su načinjene u prošlosti, spremni su da ih u budućnosti ponove. I suviše smo mali narod na ovoj svetskoj mapi, pa i na evropskoj, da bi mogli sebi da dozvoljavamo ovakve greške.
Oštar rečnik na koji smo se sami više puta posekli prema međunarodnoj zajednici –ovde sam pre tri i po ili četiri godine govorio o tome kako je globalizam u svojoj suštini veoma nepravedan, posebno prema zemljama koje su u razvoju, prema zemljama koje su siromašne, kao što je naša zemlja.
Uporedio sam to sa industrijalizacijom, kada je svojevremeno sprovođena industrijalizacija, pronalazak parne mašine itd. Ned Lud je predvodio ludistički pokret da zaustavi industrijalizaciju. Lomili su mašine da zaustave nezaustavljivo. Njihov zadatak nije bio to, nego da se edukuju, da nauče da rade na tim mašinama, da idu u korak sa vremenom i dobom u kome žive, jer je to bio jedini način da se opstane. Nisu zaustavili lomljenjem mašina industrijalizaciju.
Kažem ponovo, globalizacija je nepravedna, posebno prema zemljama u razvoju, posebno prema siromašnim zemljama kao što je naša. Zašto smo lomili svoju državu, svoj narod i svoju naciju da zaustavimo nešto što je nezaustavljivo. Globalizaciju ne pokušavaju da zaustave ni mnogo jači od nas, ni Rusija, ni Indija, ni Kina, nego traže mesto unutar pokreta koji trenutno vlada u svetu.
Dakle, oni su svi našli svoje mesto. Mi kao mali narod posebno moramo da pronađemo svoje mesto, kako bismo sačuvali svoj narod, svoju državu i svoju naciju. Ne smemo da se ponašamo tako što ćemo upasti u kafanu punu siledžija i izazvati ih na tuču, a onda kada dobijemo batine, onda tražiti od tih istih da nam plate odštetu, onda kukati nad sudbinom kako nam se to dogodilo. Morali smo da vodimo mnogo pametniju politiku po ovom pitanju.
Evo, dobacuje mi gospodin Tomislav Nikolić.
Što bi rekao Dušan Radović, probleme bi opet da rešavaju oni koji su ih napravili. Možda je to najpravednije, ali nije najpametnije. Zato moramo da se uzmemo u pamet. Znači, nema povlačenja tužbe protiv zemalja NATO pakta. Pošto je 1. novembra 2000. godine Vojislav Koštunica zatražio da nas prime u UN i primili su nas u UN. Ako nismo bili u vreme agresije članica UN, postavlja se pitanje da li taj sud može da se proglasi nenadležnim. Ukoliko se proglasi nenadležnim, onda neće biti nadležan ni po tužbama Bosne i Hercegovine i Hrvatske. Videćemo da li je ta situacija ona koja nama više odgovara.
Ovde se ponovo vraćamo na izanđale priče o patriotama i izdajnicima. Duboko me ovo kao čoveka vređa, kao nekoga ko je pripadnik srpskog naroda, koji se ponosi time što je pripadnik srpskog naroda, ali to nisam po profesiji i želim dobro ovom narodu, svojoj deci i svoj drugoj deci koja žive u Srbiji, bez obzira na veru i naciju.
Privrženost svojoj zemlji je prirodno osećanje normalnih ljudi. Razumljiva je i intenzivnija vezanost za otadžbinu kada je u nevolji i kada joj se čini nepravda.
Zaista, u vreme kada su padale NATO bombe nije bilo prilike ni vremena da razgovaramo o političkim razlikama. Ali, to je ona priča – kada kuća gori dužnost je svih ukućana da uzmu kofe s vodom i da gase požar. Ali, kada se požar ugasi, bojim se da nismo dobro istražili da li se neko neoprezno igrao šibicama, da li je neko iziritirao komšiju da potpali požar, i da ustanovimo koji su bili uzroci tog požara i ove velike tragedije koja nas je kao državu, kao narod i kao naciju snašla.
Ne bih verovao u patriotizam onih koji bi branili domovinu samo tuđim životima. Mnogi su zaista ostali bez svojih života. Dva veka srpske istorije su na izvestan način prokockani za svega jednu deceniju, kosti mnogih koje su ugrađene u građenje jedne ovakve države kao što je bila Srbija.
Oholi, tvrdoglavi patriotizam, koji zagovara mržnju za neke druge, razbuktava potisnute strasti, izaziva frustracije i agresiju, opravdava i ratno huškanje, deljenje građane na patriote i nepatriote, nije nam potreban. Mislim da smo dovoljno zreli da to prevaziđemo. Ima mnogo čestitih ljudi u ovoj Srbiji koji žele da rade za dobro svog naroda i svoje države, a naš put vodi ka evropskim integracijama, u zajednicu evropskih naroda, gde nam je uvek i bilo mesto, i da se opametimo, da razmišljamo o tome da nikada više ne dođemo u ovakvu situaciju u kojoj smo bili do pre nekoliko godina.
Zato mogu da vam kažem da, uprkos ovim dobacivanjima, ostajemo dosledni onome što je korisno za ovu državu. Znači, moramo da se okrenemo dobrobiti, opštem dobru, da odgovorno, razborito, da to prepoznaju ljudi u nama za ovom govornicom, pristupamo svakom problemu u Skupštini. Zahvaljujem.