U svojim uspomenama Vladimir Jovanović, povodom prevrata 1903. u Srbiji i smene vlasti, kaže da se u svim tim događajima narod ponašao pasivno, a njegove skupštine su prosto odobravale svršene činove.
Za vreme tuđinske i domaće despotske vladavine suzbijan je sistematski u narodu duh inicijative, pa je narod navikavan da odobrava svršene činove i da sluša zapovesti "ozgo".
Smatram da je ovaj trenutak za raspravu o ovoj tački dnevnog reda pravi trenutak i da je izabrano pravo vreme, kako više naše skupštine ne bi odobravale svršene činove i slušale zapovesti "ozgo". U bližoj i daljoj prošlosti bilo je takvih slučajeva. Na primer, o Dejtonskom sporazumu u Skupštini nije bilo ni reči, kako u Saveznoj, tako ni u Skupštini Srbije.
Sporazum između Butrosa Galija i Vladislava Jovanovića – o uspostavljanju Kancelarije za vezu Haškog tribunala u Beogradu, ta kancelarija ovde može da vrši istražne radnje (prema tom sporazumu), kao i policijske – nije bio predmet rasprave u Skupštini. O tom sporazumu znalo je samo sedam-osam ljudi u zemlji.
Sporazum je predviđao da se ovde mogu sprovoditi istražne radnje, da se mogu posećivati ministarstva, da se mogu obilaziti zatvori, pritvori, da mogu da saslušavaju žrtve krivičnih dela iz nadležnosti Haškog tribunala i da se mogu saslušavati i svedoci. Kancelarija je otvorena u Beogradu 1996. godine.
Dogovor, odnosno sporazum, napravljen je kroz razmenu pisama, a da se ne bi pravio međunarodni ugovor, jer bi onda morao da ide na usvajanje i odobravanje Skupštine, jer se u Skupštini mora ratifikovati, zatim i objaviti u "Službenom listu", nadalje se može čitati. Međutim, to je dokaz da je Jugoslavija u to vreme bila članica Ujedinjenih nacija.
U tom sporazumu se sadrži i jedna dobra strana, jer Butros Gali i njegovi naslednici ne mogu da spore da je Vladislav Jovanović u to vreme je bio privremeni predstavnik Jugoslavije, odnosno šef privremene misije Jugoslavije pri Ujedinjenim nacijama.
Još jedan sporazum, iz bliže prošlosti, nije bio predmet govora i razgovora u Skupštini, a to je Sporazum o operaciji "Orlovo oko", što je bilo u oktobru 1998. godine. Država je potpisala sporazum sa NATO-om da više ne može da kontroliše nebo iznad Kosova, naravno u vojnom smislu.
Dakle, ni Skupština Srbije, ni Savezna skupština o tom sporazumu nisu raspravljale, kao ni Skupština Crne Gore. Vlada Srbije nam je rekla da je to bilo nužno. U Saveznoj vladi su, takođe, rekli da je taj sporazum sa NATO-om bio nužan.
Tako su i oni koji nisu imali familije na Kosovu, ali i mi koji smo tada imali familije na Kosovu, saznali da država više ne može da kontroliše nebo u vojnom smislu iznad Kosova. To je bilo pre Rambujea.
Sporazum nije potpisan u Crvenom krstu, nego u Ministarstvu odbrane, u Generalštabu, i to između Vesli Klarka i generala Perišića. To je bilo 15. oktobra 1998. godine, što je objavila sva štampa, kao i televizijski dnevnik, i to kao udarnu vest. I to je bilo pre Rambujea.
Zbog svega toga, smatram da je ovo pravo vreme za ovu raspravu, da se o ključnim pitanjima više ne odlučuje van Skupštine nego u Skupštini.
Tužbu ne treba povući.
Iznosim sledeće argumente, na osnovu činjenica koje su nama u poslaničkom klubu Demokratske stranke Srbije bile dostupne. Međunarodni sud pravde u Hagu je, povodom tužbe Bosne i Hercegovine za genocid protiv Savezne Republike Jugoslavije, 8. aprila 1993. godine privremeno, a 11. jula 1996. godine konačno utvrdio da je Savezna Republika Jugoslavija ugovorna strana, prema Konvenciji o genocidu, i da je posle Rezolucije Generalne skupštine Ujedinjenih nacija broj 47/1, od 22. septembra 1992. godine, Savezna Republika Jugoslavija ostala članica Ujedinjenih nacija, kao ugovorna strana, po Statutu Međunarodnog suda pravde u Hagu. Sud je tu odluku potvrdio 3. marta 2003. godine.
Dakle, kada smo obnavljali članstvo u Ujedinjenim nacijama, tražili su da se to uradi formalno, pisanim putem, ali su zato kasnije u Međunarodnom sudu pravde priznali da smo sve vreme bili članica Ujedinjenih nacija, iako su tražili da se to formalno obnovi pisanim putem.
Kao što sam rekao, Sud je tu odluku potvrdio 3. marta 2003. godine, kada je odbio zahtev Srbije i Crne Gore za reviziju. Naime, sudija Dimitrijević je tada koristio argumente da mi nismo sve vreme bili članica Ujedinjenih nacija. Taj argument je odbijen. Prema tome, Sud je u tom slučaju prihvatio da smo bili članica Ujedinjenih nacija, pa i po ostalim tužbama logično je da prihvati da smo članica Ujedinjenih nacija.
Nema više spora u Međunarodnom sudu pravde da smo od 22. septembra 1992. godine do 1. novembra 2000. godine bili punopravna članica Ujedinjenih nacija, kao i ugovorna strana, po Statutu Suda, ali i ugovorna strana po Konvenciji o genocidu.
Zamolio bih sve u Ministarstvu spoljnih poslova, koji su u poslednjih pet godina radili na ovom pitanju i koji su angažovali strane stručnjake do novembra 2000. godine, da čujemo mišljenja svih tih stranih stručnjaka, jer su bili angažovani, bili su za svoje savete plaćeni, da čujemo na čemu su oni zasnivali svoje stavove i na čemu sada Ministarstvo spoljnih poslova zasniva svoje stavove, odnosno šta misli o stavovima tih stručnjaka, koji su izneli svoje mišljenje do novembra 2000. godine.
Sud je utvrdio da je Savezna Republika Jugoslavija strana ugovornica po toj Konvenciji. Međutim, povodom tužbi Savezne Republike Jugoslavije protiv Sjedinjenih Američkih Država i Španije, 29. aprila 1999. godine, Sud je utvrdio da nije nadležan, jer su SAD i Španija stavile rezervu na Konvenciju o genocidu i to na član 9. Tako, SAD i Španija ne mogu biti strana u postupku pred tim sudom, jer su prilikom ratifikacije Konvencije na vreme stavile svoje rezerve, pa su prihvatili da se ta konvencija odnosi na druge, ali da se ne odnosi na njih.
Smatram da bi Sud morao da odluči, po Konvenciji, da je nadležan da sudi po našoj tužbi protiv: Velike Britanije, Nemačke, Francuske, Italije, Holandije, Kanade, Belgije i Portugalije, a onda da donese odluku o tome kakav stav zauzima prema onima koji su tuženi kao države, a imaju rezerve prema Konvenciji.
Prema ovome, po članu 36. stav 2. Statuta Sud je nadležan da sudi u sporu po tužbi Jugoslavije protiv Belgije i Holandije, Portugalije i Kanade. Neće moći da se postupa po tužbi protiv Nemačke, Francuske, Italije i Britanije. Tu će postupak biti obustavljen zbog isključenja nadležnosti.
Na osnovu ovih argumenata, smatram da tužbu ne treba povlačiti, jer je 1999. godine suverena država, članica UN, bila bombardovana, protivno Povelji UN. Po svoj prilici da je tu problem zbog toga što su države, koje nisu stavile rezerve na tu konvenciju, sada tužene i što Međunarodni sud pravde neće moći da kaže da nije nadležan za njih i da ne mogu da budu tužena strana.
To što su one prihvatile da budu sastavni deo tima koji nas je bombardovao, a sada su u poziciji da posmatraju one koji su stavili rezerve, kao države koje ne mogu da odgovaraju, to je sasvim drugo pitanje. Što se tiče dokazivanja za genocid, ono će verovatno biti veoma teško. Međutim, pomaganje za genocid, s obzirom na dokaze koji su predloženi, moglo bi biti dokazano, budući da su korišćene radioaktivne bombe.
Upotreba radioaktivnih bombi i uticaj na žive organizme je takav, posebno na ljude, da je jasno da se ide na razaranje. Tu bi moglo da se odgovara, po svoj prilici, za pomaganje u genocidu.
Holandski ministar De Grave je rekao nedavno pred holandskim sudom, kada je odgovarao, kada je bio ispitivan kao svedok, da on nije znao kakvo će biti bombardovanje, koja će sredstva biti upotrebljena. To je potvrdio pred lokalnim sudom u Holandiji. Rekao je da bi se dalo raspravljati o vojnoj opravdanosti napada na RTS, da nije imao pojma da će do tog napada doći. To je prenela i domaća štampa.
Treba reći da neki ni ovde nisu znali da će doći do napada na RTS, pa je to plaćeno sa 16 života zaposlenih u Televiziji.
De Grave, bivši ministar odbrane Holandije, tada je rekao da su holandski avioni F16, odmah posle napada na pijacu u Nišu, prestali da koriste kasetne bombe tokom bombardovanja, tako da ovo njegovo svedočenje može da bude validan dokaz. On je to izjavio pred holandskim sudom. U to vreme je bio ministar odbrane.
Zanimljivo je da su neki parlamenti država NATO-a osudili bombardovanje, ali su tvrdili da je moralno bilo opravdano. Srećom, u Povelji ne piše da je pravni osnov moralno opravdanje.
Zato mislim da tužbu ne bi trebalo nikako povlačiti. A to da li će nas prihvatiti u Partnerstvu za mir, da li im je neprijatno zbog tužbe – za mene nije nikakav argument. Molim vas, mi smo prihvaćeni kao policijska država 12. marta. Godine 2003. smo postali policijska država. Mi smo jedini koji smo kao policijska država primljeni u Savet Evrope. Doneta je odluka o prijemu u Savet Evrope u vreme najžešćeg kršenja ljudskih prava. Doneta je konvencija o pristupanju Savetu Evrope 31. marta.
Da vas samo podsetim da je u odluci o uspostavljanju vanrednog stanja bilo ukinuto pravo na slobodu informisanja, rasturanje štampe, ukinuto je pravo na štrajk. Niko u svetu nije reagovao zbog toga što je ukinuto pravo na štrajk. Svetska novinarska udruženja nisu reagovala na to što je ukinuto pravo na informisanje, rasturanje štampe.
Državna bezbednost je dobila ovlašćenje da prisluškuje mimo Ustava. Tako da smo mi jedina članica Saveta Evrope u kojoj je tajna policija mogla da prisluškuje bez odobrenja suda. Nije im smetalo naše društvo u Savetu Evrope.
U to vreme je bilo ukinuto pravo na advokata. Oni koji ugrožavaju bezbednost države nisu imali pravo na advokata. Musolini i Franko nisu ukidali pravo na advokata. Pripadnici ETE su imali pravo da se brane uz pomoć advokata. Generalu Mihailoviću je dato pravo da ima pravnog branioca. Stepincu je ovde dato pravo na branioca.
Ovo je jedina država koja je iz pismenih dokumenata isključila pravo na branioca, pa je primljena u Savet Evrope, i niko se nije bunio.
Prema tome, neće se oni toliko buniti zbog ove tužbe. Mene zanima kako je izabran ovaj momenat posle tri i po godine, odnosno i više. Kako to baš sada da se razmišlja o povlačenju tužbe? Zanima me da li ima analize kako možemo dobiti spor. Šta su angažovani stručnjaci rekli? Kakve su šanse da se dobije?
Parnica ima svoju sudbinu. Treba videti na čemu se zasnivaju stavovi naših stručnjaka.
Ujedno pozdravljam stav gospodina Svilanovića, koga ne vidim danas ovde, ali je veoma važno što je rekao da bi o tužbi trebalo da se raspravlja u Skupštini, pošto o povlačenju tužbe protiv Bosne nije bilo rasprave ni u ovoj skupštini, ni u nadležnoj SRJ.