JEDANAESTO VANREDNO, ZASEDANjE, 26.08.2004.

3. dan rada

PRIVREMENE STENOGRAFSKE BELEŠKE
(neredigovane i neautorizovane)

REPUBLIKA SRBIJA
NARODNA SKUPŠTINA

JEDANAESTO VANREDNO, ZASEDANjE

3. dan rada

26.08.2004

Sednicu je otvorio: Predrag Marković

Sednica je trajala od 10:45 do 20:35

OBRAĆANJA

Predrag Marković

G17 Plus | Predsedava
        Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad sednice Jedanaestog vanrednog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2004. godini.
Konstatujem da je primenom elektronskog sistema za glasanje utvrđeno da je u sali prisutno više od 84 narodna poslanika i da, prema tome, postoji kvorum za rad Narodne skupštine.
Prelazimo na 1. tačku dnevnog reda: - PREDLOG REZOLUCIJE O ZABRANI POVLAČENjA TUŽBE SRJ PROTIV DRŽAVA NATO ZA NAKNADU ŠTETE PRIČINjENE TOKOM BOMBARDOVANjA 1999. GODINE (nastavak)
Reč ima narodni poslanik Milivoje Vuković, a neka se pripremi narodni poslanik Đorđe Mamula.

Milivoje Vuković

Srpska radikalna stranka
Dame i gospodo narodni poslanici, ja sam Milivoje Vuković iz Bogatića, narodni poslanik Srpske radikalne stranke. Izlazeći za ovu govornicu, razmišljao sam kako da počnem ovaj govor, da bi me ljudi bolje shvatili i razumeli.
Verujte da mi je teško, jer dolazim iz kraja gde su živeli veliki narodni junaci, koji nisu žalili ni svoj život da daju za Srbiju. Ne mogu da ne pomenem Hajduk Stanka, Zeku Buljubašu, Stojana Čupića, Vojvodu Mišića i druge junake kojima se divila cela Evropa.
Šta sada ta Evropa traži od nas? Da povučemo tužbu protiv NATO agresora koji su nas bombardovali. Njih mogu i da shvatim, jer su učestvovali u jednoj sramnoj agresiji, pa sada pokušavaju da izbegnu plaćanje ratne odštete. Ali, to što priča naš ministar inostranih poslova, to nije blizu pameti.
Pre neki dan, tačnije u intervjuu 13. avgusta, beše još petak, ministar inostranih poslova, Vuk Branković, reče – da, dobro sam rekao, Branković, jer samo bi on to mogao da kaže – kako ćemo steći ogroman kredit kod vodećih zemalja sveta i njihovu naklonost povodom tužbi Bosne i Hrvatske protiv naše zemlje. Na koji to kredit Vuk računa? Da li na onaj što su obećali, kada isporučimo Miloševića, od pet miliona dolara ili možda kredit za Šljivančanina, Lazarevića i druge naše generale. Ako misli na te kredite, takvi krediti nam ne trebaju.
Srpski narod nije nikada voleo pretnje i ucene, a dokle će ići te ucene - te isporučite ovog generala, te onog generala, te Mladića, Karadžića itd. Da pogledamo realno: šta ako povučemo tužbu protiv NATO-a i posle toga Hrvatska i Bosna u Haškom sudu dobiju presudu? Onda će nas unuci i praunuci proklinjati u grobu, jer neće moći da otplate dug od 300 milijardi dolara, koliko traže Hrvatska i Bosna.
Ministar tvrdi da će Haški sud odbaciti našu tužbu i da ćemo taj spor sigurno izgubiti. Ako je to tako, onda nema potrebe da je povlačimo. Tada će bar ceo pošteni svet videti kakvi su međunarodni odnosi u svetu, da nema zakona ni prava, već je sve zasnovano na sili i pravu jačega.
Zbog toga mi nije jasno zašto ova žurba da se povuče tužba. Sačekajmo, neka je oni sami ukinu. Mislim da je tužba podneta po zakonima ove zemlje tj. po zakonima koje je donela ova skupština. Ako ti zakoni ne važe, onda izglasajte druge, pa da kažemo - ako nas neko napadne, nemamo pravo da se branimo, niti da tužimo.
Izgleda da bi to vama najviše odgovaralo. Kako se sada skraćuje vojni rok, uvodi civilno služenje vojske, dolaze nam strani "savetnici" u Ministarstvo odbrane Srbije i Crne Gore, možda će to tako i da bude.
Kako onda sa takvim zakonima očekivati da budući vojnici i oficiri brane zemlju. Ako se njihova žrtva može smatrati mogućim ratnim zločinom o kome će, da paradoks bude potpun, odlučivati upravo oni protiv kojih su se borili.
Mogu Vuka i da shvatim, on čuva svoju kožu, ali ga pitam gde mu je čast i obraz? Kako može da se odrekne Giške, Belog, Lainovića i stotine drugih srpskih boraca Srpske garde, koju su formirali tamo u Zečijem potoku. Da li se to Vuk uplašio komandne odgovornosti ili su mu možda gazde pripretile Hagom?
Naš ministar se zalaže za formiranje fonda solidarnosti za obeštećenje žrtava rata. On tako daje zeleno svetlo mnogim prevarantima i mešetarima. Naime, u gradovima Srbije se pojavljuju prevaranti koji obećavaju ljudima da se isplaćuje od tri i po do sedam hiljada evra za pretrpljeni strah od bombardovanja. Naivni ljudi, pogotovu siromašni, nasedaju na te laži, te se kriminalci bogate na bedi drugih.
Sramna je teza predstavnika vlasti, kojom pokušavaju da ubede narod da u interesu budućih dobrih odnosa sa agresorskim zemljama, treba prihvatiti odustajanje od tužbe, uz istovremeno isticanje da to odustajanje, kako uveravaju narod, ne sprečava pojedince da individualnim tužbama traže nadoknadu štete. Čiji su to pojedinci, ako nisu državni, ove države koja ima ustavnu odredbu da ih štiti?
Kakva je moć građanina pojedinca u državi koja bi povukla državnu tužbu, ostavljajući građaninu pojedincu da se tuži sa vladama najmoćnijih zemalja na svetu? Ako su države članice NATO-a tako snažne da neće udovoljiti zahtevu naše države za nadoknadu štete, kakva je sudbina ljudi i pojedinaca u procesima koji bi eventualno bili pokrenuti?
Kod nas u Bogatiću postoje dve menjačnice, gde se predaju rodni list deteta i fotokopija lične karte roditelja, a oni onda napišu molbu i to građani šalju u Švajcarsku, postoji adresa, preporučena pisma, avionska; sve to košta 1.200 dinara. Kada se pogleda koliko je interesovanje ugroženih ljudi, onda, za veoma kratko vreme, te menjačnice uzimaju 500 do 600.000 dinara od građana, a da nikome ne odgovaraju. To je čista prevara.
Da li se ovome može stati na put? Da li neko od ministara možda stoji iza toga? Šta rade javni tužioci? Da li smo mi pravna država?
Na kraju, upitao bih gospodu poslanike, ako donesete tu sramnu odluku da se povuče tužba protiv NATO, "su čim ćete izać pred Miloša i pred druge srpske vitezove, koji žive doklen sunca grije"?
Mi radikali, sigurno je, imamo su čim izaći pred Miloša i pred naš narod. Hvala. (Aplauz.)

Predrag Marković

G17 Plus | Predsedava
Reč ima narodni poslanik Đorđe Mamula. Neka se pripremi narodni poslanik Bogoljub Pejčić.
Uz izvinjenje poslanicima, na početku sednice nisam pročitao obaveštenje o odsutnosti sa sednice.
Dakle, obaveštavam vas da su sprečeni da prisustvuju sledeći poslanici: Aleksandar Lazarević, Goran Jakšić, Staniša Stevanović, Veroljub Stevanović, Miroslav Markićević, Milorad Belić, Velimir Stanojević, Vladan Vučićević, Dejan Rajčić, Radič Joković, Dušan Mrvoš, Milovan Marković, Snežana Stojanović-Plavšić (zakasniće), (pre podne) Savo Urošević i Sredoje Mihajlov.
Reč ima gospodin Đorđe Mamula.

Đorđe Mamula

Demokratska stranka Srbije
U svojim uspomenama Vladimir Jovanović, povodom prevrata 1903. u Srbiji i smene vlasti, kaže da se u svim tim događajima narod ponašao pasivno, a njegove skupštine su prosto odobravale svršene činove.
Za vreme tuđinske i domaće despotske vladavine suzbijan je sistematski u narodu duh inicijative, pa je narod navikavan da odobrava svršene činove i da sluša zapovesti "ozgo".
Smatram da je ovaj trenutak za raspravu o ovoj tački dnevnog reda pravi trenutak i da je izabrano pravo vreme, kako više naše skupštine ne bi odobravale svršene činove i slušale zapovesti "ozgo". U bližoj i daljoj prošlosti bilo je takvih slučajeva. Na primer, o Dejtonskom sporazumu u Skupštini nije bilo ni reči, kako u Saveznoj, tako ni u Skupštini Srbije.
Sporazum između Butrosa Galija i Vladislava Jovanovića – o uspostavljanju Kancelarije za vezu Haškog tribunala u Beogradu, ta kancelarija ovde može da vrši istražne radnje (prema tom sporazumu), kao i policijske – nije bio predmet rasprave u Skupštini. O tom sporazumu znalo je samo sedam-osam ljudi u zemlji.
Sporazum je predviđao da se ovde mogu sprovoditi istražne radnje, da se mogu posećivati ministarstva, da se mogu obilaziti zatvori, pritvori, da mogu da saslušavaju žrtve krivičnih dela iz nadležnosti Haškog tribunala i da se mogu saslušavati i svedoci. Kancelarija je otvorena u Beogradu 1996. godine.
Dogovor, odnosno sporazum, napravljen je kroz razmenu pisama, a da se ne bi pravio međunarodni ugovor, jer bi onda morao da ide na usvajanje i odobravanje Skupštine, jer se u Skupštini mora ratifikovati, zatim i objaviti u "Službenom listu", nadalje se može čitati. Međutim, to je dokaz da je Jugoslavija u to vreme bila članica Ujedinjenih nacija.
U tom sporazumu se sadrži i jedna dobra strana, jer Butros Gali i njegovi naslednici ne mogu da spore da je Vladislav Jovanović u to vreme je bio privremeni predstavnik Jugoslavije, odnosno šef privremene misije Jugoslavije pri Ujedinjenim nacijama.
Još jedan sporazum, iz bliže prošlosti, nije bio predmet govora i razgovora u Skupštini, a to je Sporazum o operaciji "Orlovo oko", što je bilo u oktobru 1998. godine. Država je potpisala sporazum sa NATO-om da više ne može da kontroliše nebo iznad Kosova, naravno u vojnom smislu.
Dakle, ni Skupština Srbije, ni Savezna skupština o tom sporazumu nisu raspravljale, kao ni Skupština Crne Gore. Vlada Srbije nam je rekla da je to bilo nužno. U Saveznoj vladi su, takođe, rekli da je taj sporazum sa NATO-om bio nužan.
Tako su i oni koji nisu imali familije na Kosovu, ali i mi koji smo tada imali familije na Kosovu, saznali da država više ne može da kontroliše nebo u vojnom smislu iznad Kosova. To je bilo pre Rambujea.
Sporazum nije potpisan u Crvenom krstu, nego u Ministarstvu odbrane, u Generalštabu, i to između Vesli Klarka i generala Perišića. To je bilo 15. oktobra 1998. godine, što je objavila sva štampa, kao i televizijski dnevnik, i to kao udarnu vest. I to je bilo pre Rambujea.
Zbog svega toga, smatram da je ovo pravo vreme za ovu raspravu, da se o ključnim pitanjima više ne odlučuje van Skupštine nego u Skupštini.
Tužbu ne treba povući.
Iznosim sledeće argumente, na osnovu činjenica koje su nama u poslaničkom klubu Demokratske stranke Srbije bile dostupne. Međunarodni sud pravde u Hagu je, povodom tužbe Bosne i Hercegovine za genocid protiv Savezne Republike Jugoslavije, 8. aprila 1993. godine privremeno, a 11. jula 1996. godine konačno utvrdio da je Savezna Republika Jugoslavija ugovorna strana, prema Konvenciji o genocidu, i da je posle Rezolucije Generalne skupštine Ujedinjenih nacija broj 47/1, od 22. septembra 1992. godine, Savezna Republika Jugoslavija ostala članica Ujedinjenih nacija, kao ugovorna strana, po Statutu Međunarodnog suda pravde u Hagu. Sud je tu odluku potvrdio 3. marta 2003. godine.
Dakle, kada smo obnavljali članstvo u Ujedinjenim nacijama, tražili su da se to uradi formalno, pisanim putem, ali su zato kasnije u Međunarodnom sudu pravde priznali da smo sve vreme bili članica Ujedinjenih nacija, iako su tražili da se to formalno obnovi pisanim putem.
Kao što sam rekao, Sud je tu odluku potvrdio 3. marta 2003. godine, kada je odbio zahtev Srbije i Crne Gore za reviziju. Naime, sudija Dimitrijević je tada koristio argumente da mi nismo sve vreme bili članica Ujedinjenih nacija. Taj argument je odbijen. Prema tome, Sud je u tom slučaju prihvatio da smo bili članica Ujedinjenih nacija, pa i po ostalim tužbama logično je da prihvati da smo članica Ujedinjenih nacija.
Nema više spora u Međunarodnom sudu pravde da smo od 22. septembra 1992. godine do 1. novembra 2000. godine bili punopravna članica Ujedinjenih nacija, kao i ugovorna strana, po Statutu Suda, ali i ugovorna strana po Konvenciji o genocidu.
Zamolio bih sve u Ministarstvu spoljnih poslova, koji su u poslednjih pet godina radili na ovom pitanju i koji su angažovali strane stručnjake do novembra 2000. godine, da čujemo mišljenja svih tih stranih stručnjaka, jer su bili angažovani, bili su za svoje savete plaćeni, da čujemo na čemu su oni zasnivali svoje stavove i na čemu sada Ministarstvo spoljnih poslova zasniva svoje stavove, odnosno šta misli o stavovima tih stručnjaka, koji su izneli svoje mišljenje do novembra 2000. godine.
Sud je utvrdio da je Savezna Republika Jugoslavija strana ugovornica po toj Konvenciji. Međutim, povodom tužbi Savezne Republike Jugoslavije protiv Sjedinjenih Američkih Država i Španije, 29. aprila 1999. godine, Sud je utvrdio da nije nadležan, jer su SAD i Španija stavile rezervu na Konvenciju o genocidu i to na član 9. Tako, SAD i Španija ne mogu biti strana u postupku pred tim sudom, jer su prilikom ratifikacije Konvencije na vreme stavile svoje rezerve, pa su prihvatili da se ta konvencija odnosi na druge, ali da se ne odnosi na njih.
Smatram da bi Sud morao da odluči, po Konvenciji, da je nadležan da sudi po našoj tužbi protiv: Velike Britanije, Nemačke, Francuske, Italije, Holandije, Kanade, Belgije i Portugalije, a onda da donese odluku o tome kakav stav zauzima prema onima koji su tuženi kao države, a imaju rezerve prema Konvenciji.
Prema ovome, po članu 36. stav 2. Statuta Sud je nadležan da sudi u sporu po tužbi Jugoslavije protiv Belgije i Holandije, Portugalije i Kanade. Neće moći da se postupa po tužbi protiv Nemačke, Francuske, Italije i Britanije. Tu će postupak biti obustavljen zbog isključenja nadležnosti.
Na osnovu ovih argumenata, smatram da tužbu ne treba povlačiti, jer je 1999. godine suverena država, članica UN, bila bombardovana, protivno Povelji UN. Po svoj prilici da je tu problem zbog toga što su države, koje nisu stavile rezerve na tu konvenciju, sada tužene i što Međunarodni sud pravde neće moći da kaže da nije nadležan za njih i da ne mogu da budu tužena strana.
To što su one prihvatile da budu sastavni deo tima koji nas je bombardovao, a sada su u poziciji da posmatraju one koji su stavili rezerve, kao države koje ne mogu da odgovaraju, to je sasvim drugo pitanje. Što se tiče dokazivanja za genocid, ono će verovatno biti veoma teško. Međutim, pomaganje za genocid, s obzirom na dokaze koji su predloženi, moglo bi biti dokazano, budući da su korišćene radioaktivne bombe.
Upotreba radioaktivnih bombi i uticaj na žive organizme je takav, posebno na ljude, da je jasno da se ide na razaranje. Tu bi moglo da se odgovara, po svoj prilici, za pomaganje u genocidu.
Holandski ministar De Grave je rekao nedavno pred holandskim sudom, kada je odgovarao, kada je bio ispitivan kao svedok, da on nije znao kakvo će biti bombardovanje, koja će sredstva biti upotrebljena. To je potvrdio pred lokalnim sudom u Holandiji. Rekao je da bi se dalo raspravljati o vojnoj opravdanosti napada na RTS, da nije imao pojma da će do tog napada doći. To je prenela i domaća štampa.
Treba reći da neki ni ovde nisu znali da će doći do napada na RTS, pa je to plaćeno sa 16 života zaposlenih u Televiziji.
De Grave, bivši ministar odbrane Holandije, tada je rekao da su holandski avioni F16, odmah posle napada na pijacu u Nišu, prestali da koriste kasetne bombe tokom bombardovanja, tako da ovo njegovo svedočenje može da bude validan dokaz. On je to izjavio pred holandskim sudom. U to vreme je bio ministar odbrane.
Zanimljivo je da su neki parlamenti država NATO-a osudili bombardovanje, ali su tvrdili da je moralno bilo opravdano. Srećom, u Povelji ne piše da je pravni osnov moralno opravdanje.
Zato mislim da tužbu ne bi trebalo nikako povlačiti. A to da li će nas prihvatiti u Partnerstvu za mir, da li im je neprijatno zbog tužbe – za mene nije nikakav argument. Molim vas, mi smo prihvaćeni kao policijska država 12. marta. Godine 2003. smo postali policijska država. Mi smo jedini koji smo kao policijska država primljeni u Savet Evrope. Doneta je odluka o prijemu u Savet Evrope u vreme najžešćeg kršenja ljudskih prava. Doneta je konvencija o pristupanju Savetu Evrope 31. marta.
Da vas samo podsetim da je u odluci o uspostavljanju vanrednog stanja bilo ukinuto pravo na slobodu informisanja, rasturanje štampe, ukinuto je pravo na štrajk. Niko u svetu nije reagovao zbog toga što je ukinuto pravo na štrajk. Svetska novinarska udruženja nisu reagovala na to što je ukinuto pravo na informisanje, rasturanje štampe.
Državna bezbednost je dobila ovlašćenje da prisluškuje mimo Ustava. Tako da smo mi jedina članica Saveta Evrope u kojoj je tajna policija mogla da prisluškuje bez odobrenja suda. Nije im smetalo naše društvo u Savetu Evrope.
U to vreme je bilo ukinuto pravo na advokata. Oni koji ugrožavaju bezbednost države nisu imali pravo na advokata. Musolini i Franko nisu ukidali pravo na advokata. Pripadnici ETE su imali pravo da se brane uz pomoć advokata. Generalu Mihailoviću je dato pravo da ima pravnog branioca. Stepincu je ovde dato pravo na branioca.
Ovo je jedina država koja je iz pismenih dokumenata isključila pravo na branioca, pa je primljena u Savet Evrope, i niko se nije bunio.
Prema tome, neće se oni toliko buniti zbog ove tužbe. Mene zanima kako je izabran ovaj momenat posle tri i po godine, odnosno i više. Kako to baš sada da se razmišlja o povlačenju tužbe? Zanima me da li ima analize kako možemo dobiti spor. Šta su angažovani stručnjaci rekli? Kakve su šanse da se dobije?
Parnica ima svoju sudbinu. Treba videti na čemu se zasnivaju stavovi naših stručnjaka.
Ujedno pozdravljam stav gospodina Svilanovića, koga ne vidim danas ovde, ali je veoma važno što je rekao da bi o tužbi trebalo da se raspravlja u Skupštini, pošto o povlačenju tužbe protiv Bosne nije bilo rasprave ni u ovoj skupštini, ni u nadležnoj SRJ.

Predrag Marković

G17 Plus | Predsedava
Reč ima narodni poslanik Bogoljub Pejčić, neka se pripremi narodni poslanik Veroljub Arsić.
...
Srpski pokret obnove

Bogoljub Pejčić

Nova Srbija i samostalni poslanici 9+9
Gospodine predsedniče, dame i gospodo, već dva dana ova skupština je pretvorena u sudnicu, gde se sudi Vuku Draškoviću za delikt mišljenja. Osporava se ministru spoljnih poslova da misli.
To podseća na vreme Slobodana Miloševića, kada je on jedini imao pravo da misli i jedini imao pravo da donosi odluke. Upravo zbog toga došli smo dotle da smo 10 godina živeli u najvećem lageru Evrope, izopšteni od sveta, pa smo čak i ratovali sa celim svetom.
Vuk, dakle, nije odlučivao, dame i gospodo. On je samo predlagao. I nije nikome osporio pravo da iznese drukčije argumente da tužba treba da ostane.
Pitam vas, s kojim onda pravom vi govorite da ne treba povlačiti tužbu, ako Vuku Draškoviću i SPO osporavate pravo da tužba treba biti povučena.
Prvo da se razumemo, da vas pitam još nešto, da li je takva odluka doneta na nivou državne zajednice Srbija i Crna Gora? Nije. Da li je ta odluka doneta na nekim drugim državnim organima? Nije. Prema tome, dok se takva odluka ne donese, svako ima pravo da razmišlja i da predlaže. Tek kada takva odluka bude doneta, onda je to obaveza diplomatije da sprovodi.
Ovo o čemu se priča nije problem diplomatije. Problem je naših međunarodnih državnih obaveza. Ukoliko zaista želimo da uđemo u red sa najbogatijim državama Evrope i sveta i da imamo prijatelje, onda zaista moramo, radi našeg ekonomskog razvoja i da ne živimo u osiromašenoj i opustošenoj zemlji, da izvršavamo te svoje međunarodne obaveze.
Ovde je rečeno da je Vuk ucenjen. Izrečena je notorna laž za ljude kratke pameti i kratkog sećanja. Zar se vi ne sećate da je Vuk uhapšen zajedno sa svojom suprugom 1993. godine u junskim demonstracijama i da je ceo svet, sa relevantnim državnicima, intervenisao da se Vuk pusti iz zatvora?
Da li bi taj svet, da li bi ta Evropa, da li bi ti relevantni državni zvaničnici, sa Miteranom i Jeljcinom na čelu, intervenisali za čoveka koji je huškao na rat i koji je osnivao paravojne jedinice? Naravno da ne bi.
Ovde je dalje rečeno da je Vuk rekao da je vršeno etničko čišćenje Albanaca. Jeste rekao. Da li iko može da porekne leševe na Dunavu? Da li iko može da porekne iskopane leševe na policijskim poligonima? Šta ste očekivali od ministra inostranih poslova – da laže?
Dame i gospodo, Vuk Drašković je napisao roman "Ruski konzul", preveden na 12 svetskih jezika. Ako ste ikada pročitali bar jednu stranicu tog romana, vi ćete u njemu naći kako su Srbi vekovima etnički proterivani sa Kosova i kako su etnički čišćeni. To je najveći doprinos razumevanju sadašnjeg stanja na Kosovu i Metohiji od strane međunarodne zajednice.
Ovde je, takođe, rečeno i liju se krokodilske suze nad tragičnom pogibijom naše devojčice Sanje Milenković, a tvrdim da u ovoj skupštini niko sa većim bolom nije primio vest o njenoj tragičnoj pogibiji nego poslanici Srpskog pokreta obnove, koji su prijatelji njenog oca, koji je član naše stranke i koji je predsednik opštine Varvarin. Ali Sanja, kao i druge žrtve, nisu posledica politike SPO, već onih koji ovaj tragičan slučaj zloupotrebljavaju za ovom govornicom, da ponovo taj bol roditelja pojačaju.
Dame i gospodo, ako je već reč o NATO bombardovanju, kažimo i to da je bombardovano i Sarajevo tri godine. Tamo su ubijena i srpska deca. Pročitajte jedan časopis humanitarnog prava i videćete koliko je nastradalo srpske dece od srpskih bombi. Zar mislite da je taj bol manji za roditelje koji su izgubili decu od bombi svojih sunarodnika? Znam da nije to zgodna tema za razmišljanje.
Da se vratim na tužbu NATO. Dakle, mi smo tužili, ali kada? Tužili smo kada je Milošević došao do saznanja da je na listi Haškog tribunala, tada smo tužili zemlje NATO. Šta? Kaže se da smo bombardovani bez saglasnosti Ujedinjenih nacija. To je tačno, ali je tačno i to da smo prihvatili Rezoluciju 1244, koja je verifikovala agresiju NATO.
(Vjerica Radeta: Ti si stvarno lud.)
...
Pokret obnove Kraljevine Srbije

Vojislav Mihailović

Nova Srbija i samostalni poslanici 9+9 | Predsedava
Molim vas, pustite govornika da završi svoje izlaganje i pazite kako se izražavate.
...
Srpski pokret obnove

Bogoljub Pejčić

Nova Srbija i samostalni poslanici 9+9
Konačno, ako su sve te države zaista genocidne, šta ćemo mi među tim državama? Kakav je to strateški interes ove države da se druži sa genocidnim državama?
Moram da vas podsetim, nažalost imam dosta godina da biste me vi poremetili i da biste me uznemirili – ne zaboravimo, u Hirošimi i Nagasakiju je u jednom minuti poginulo i izmasakrirano na stotine hiljada ljudi. Šta su Japanci uradili? Ne možete reći za Japance, potomke Samuraja, da nemaju dostojanstvo i da nisu patriote.
Japanci su pružili ruku pomirenja Amerikancima i od zgarišta svojih napravili naprosperitetniju zemlju na svetu.
Ovo vam govorim stoga što je Japan 50-tih godina bio po dohotku po glavi stanovnika ispod tadašnje siromašne Jugoslavije, a gde je sada, a gde smo mi? Nisu to Japanci uradili zato što vole Amerikance, nego su znali da je to jedini način i put da budućim generacijama obezbede bolji život. I tu bi mogli od njih da naučimo ne samo kako se radi, nego kako se i prašta zarad budućih naših generacija koje dolaze.
Drago mi je, veoma sam zadovoljan što se ovde govori o izdajničkom radu Vuka Draškovića i što se govori da je izdajnik.
Gospodo, Vuk Drašković jeste izdajnik, po vama, što je poveo devetomartovske demonstracije. Vuk Drašković jeste izdajnik što se usprotivio besmislenom ratu, nasilnoj mobilizaciji i odvođenju golobradih mladića trgovcima tuđe krvi, da ginu za nekakvu imaginarnu Srbiju, u glavi Slobodana Miloševića.
Vuk Drašković jeste izdajnik što se usprotivio bombardovanju Sarajeva.
Vuk Drašković jeste izdajnik kada je prihvatio plan Z-4.
Gospodo, da je sve to tako i da smo prihvatili glas tog izdajnika, danas bi bila drugačija Srbija, danas ne bi bilo 800.000 izbeglica, danas bi Kosovo imalo sasvim drugi status. Biti izdajnik takvoj pameti, koja nam ponovo nudi život u lageru, konfrontaciju sa svetom, ne treba da bude sramota. Treba da bude komplement.
Žao mi je, na kraju da vam kažem, kad god je gubio Vuk i SPO, gubila je i Srbija. Hvala lepo.
...
Pokret obnove Kraljevine Srbije

Vojislav Mihailović

Nova Srbija i samostalni poslanici 9+9 | Predsedava
Reč ima narodni poslanik Veroljub Arsić, a neka se pripremi narodni poslanik Nikola Novaković. Izvolite.
...
Srpska napredna stranka

Veroljub Arsić

Srpska radikalna stranka
Dame i gospodo poslanici, neki moji prethodnici pokušavali su da optuže SRS da mi ovo radimo isključivo u političke svrhe, zbog predstojećih lokalnih izbora, a zaboravljaju da je to poteklo od izjava sadašnjeg ministra inostranih poslova i da je SRS reagovala na ovaj način, jer vam ne verujem i smatram da treba da se donese jedna ovakva rezolucija, da se izglasa u Skupštini, da ne bi sutra – neko bio neobavešten.
Šta je tema ove tužbe? Tužba SRJ protiv članica NATO uključuje zločin genocida, ali se ne ograničava na to. Ona takođe obuhvata i odgovornost članica NATO za kršenje međunarodnih obaveza i to - obaveza koje zabranjuju upotrebu sile protiv druge države, intervenciju u unutrašnje stvari druge države, kršenje suvereniteta druge države, obaveza koje štite civilno stanovništvo i civilne objekte u vreme NATO agresije, obaveza o zaštiti životne sredine, slobodne plovidbe na međunarodnim rekama.
Zatim, obaveza koje se odnose na osnovna ljudska prava i slobode, obaveza o zabrani upotrebe zabranjenih oružja, obaveza kojima se zabranjuje namerno pogoršavanje uslova života civilnog stanovništva s ciljem da se izazove fizičko uništavanje nacionalne grupe.
Setite se samo šta je bilo bombardovano, pa ćete videti da i te kako imamo pravo da tražimo da se Međunarodni sud pravde u Hagu izjasni po ovom pitanju.
Ostaje pitanje zašto ministar inostranih poslova Vuk Drašković i drugi pojedinci iz vlasti kriju od javnosti celinu tužbe. Može biti objašnjivo zašto tužene članice NATO to čine, ali je teško objasniti istupanje naših zvaničnika kao advokata tuženih zemalja i deo o istovremenom povlačenju svih tužbi i protivtužbi. To su sasvim različite stvari i treba ih različito tretirati.
Ni sada NATO ne poriče da je napadom na SRJ prekršio Povelju Ujedinjenih nacija. Pokušava da to obrazloži moralnim i humanitarnim motivima. Međutim, ne može se prihvatiti teza o tome da je SRJ izvršila agresiju na Hrvatsku i BiH. Tu tezu ne prihvata ogromna većina svetske zajednice, čak su Ujedinjene nacije u svojim dokumentima konstatovale da u ratu u BiH nije učestvovala JNA, dakle SRJ, već da je to bio građanski rat.
To se zasniva na izveštaju specijalnog predstavnika generalnog sekretara UN iz BiH od maja 1992. godine. Samo da podsetim, kada je taj izveštaj u pitanju, to je izveštaj koji je bio sakriven od članova Saveta bezbednosti kada se glasalo o uvođenju sankcija SRJ. O kakvom vi sada međunarodnom pravu pričate i sa kakvim pravom pričate da je nečija politika prouzrokovala izolovanost Srbije iz SRJ i intervenciju NATO-a.
Što se tiče nadoknade ratne štete, treba istaći da je to neotuđivo pravo naše zemlje koje ne zastareva. Drugo, danas je svima jasno da nama nikakva pomoć niti je stigla, niti će stići, koja bi nadoknadila bar deo štete koju je agresija NATO ostavila. Sve što imamo od tzv. demokratskih promena u proteklom periodu, to je enormno povećanje spoljnog zaduženja, čime su stvoreni realni uslovi da naša zemlja za koju godinu zapadne u krajnje ozbiljnu dužničku krizu.
Da li će, kada i kako odgovorni za ogromnu ratnu štetu to isplatiti, nije razlog za odustajanje od zahteva. To je zahtev u ime države i naroda, a ne u ime jedne garniture vlasti, pogotovo bilo kog pojedinca. Sramna je teza predstavnika vlasti kojom pokušavaju da ubede narod da, u interesu budućih dobrih odnosa sa agresorskim zemljama, prihvati odustajanje od tužbe, uz istovremeno isticanje da to odustajanje, kako uveravaju narod, ne sprečava pojedince da individualnim tužbama traže nadoknadu svoje štete.
Čiji su to pojedinci, ako nisu državljani ove države, koja ima ustavnu obavezu da ih štiti. Kakva je moć građanina pojedinca u državi koja bi povukla državnu tužbu, ostavljajući građanina pojedinca da se tuži sa vladama najmoćnijih zemalja na svetu. Ako su države članice NATO tako snažne da neće udovoljiti zahtevu naše države za nadoknadu štete, kakva je tek sudbina ljudi pojedinaca u procesima koji bi eventualno bili pokrenuti.
Šta nas, osim izjava Vuka Draškovića, navodi na to da ovakvu rezoluciju damo u Skupštinu na raspravu i usvajanje? Navode nas vaši politički postupci od petog oktobra, otkad ste došli na vlast naovamo. Prvo kršenje Ustava od vašeg dolaska na vlast je napravio Vojislav Koštunica, tek što se zakleo na Ustav SRJ, prekršio ga je tako što je zatražio da SRJ bude primljena u članstvu UN, suprotno zahtevu iz 1992. godine, gde se tražio kontinuitet sa SFRJ. Jedno takvo nepromišljeno, političko, diletantsko delovanje, daje kakav-takav pravni osnov da nas Hrvatska i BiH tuže za ratnu odštetu.
Od dolaska na vlast odrekli ste se stava da su bivše države članice SFRJ napravile secesiju, već ste secesiju proglasili sukcesijom i delili zlatne rezerve SRJ sa ostalim članicama SFRJ. Priznali ste dug, koji niko nije mogao da nam pripiše, u iznosu od tri milijarde dolara, iako ste se odrekli kontinuiteta. Priznavanje tog duga izvršio je Miroljub Labus, koji je kasnije trčkarao po svetu, pred Londonskim i Pariskim klubom, pred MMF-om, i pričao kako su nam otpisali kamate na dug koji nismo morali ni da prihvatimo. To je bila vaša politika koju ste vodili. To je šta ste radili u međunarodnoj zajednici.
Hajde sada da pogledamo šta ste radili ovde.
Vojislav Koštunica pisao je aboliciju Fjore Brovine, poništavaju se presude protiv lidera NATO-a i poništavaju se pravosnažne sudske presude protiv albanskih terorista. Negde između 1.300 i 1.600 je pušteno na slobodu po nalogu Vladana Batića i ostalih iz DOS-a.
Vrhovni sud je poništio te presude tako što je proglasio materijalnu povredu krivičnog postupka, uz obrazloženje, pred ovom Skupštinom, tad ste još uvek bili jedinstveni DOS, da to puštanje njihovo na slobodu ne znači da neće biti nastavljen sudski proces protiv njih.
Sad vas pitam - da li su nadležni sudovi pokušali da makar jednom jedinom uruče poziv, od ovih koje ste pustili? Da li vam je palo na pamet da je možda jedan od tih 1.300 pucao u Goraždevcu na onu decu? Koliko je od tih 1.300 učestvovalo 17. marta u paljenju srpskih kuća, u ubijanju Srba, u proterivanju Srba? Snosite moralnu i političku odgovornost što su ti ljudi na slobodi.
Znam, gospodine Matiću, ti ne znaš.
Puštali ste na slobodu grupu šiptarskih terorista, koja je otvorila prvi krematorijum na Balkanu od Drugog svetskog rata naovamo, a čak su i javno priznavali da su silovali devetogodišnju devojčicu i njenu majku, ubili ih, a potom spalili u tom krematorijumu, samo zato što su Srpkinje. To su vaša dela koje ste radili od dolaska 5. oktobra na vlast, pa naovamo.
Koji su vaši politički odgovori za sve ovo što se dešavalo? Za one za koje tvrdite da su vam prijatelji i da prijatelje ne treba tužiti, pitam vas, da li vas prijatelji bombarduju. Da li vam ubijaju decu? Da li vam ruše mostove? Da li vam pale rafinerije? Da li vam uništavaju hemijska industrijska postrojenja da bi zagadili čovekovu i ljudsku okolinu? Da li vas bombarduju radioaktivnim granatama? Samo još nedostaje atomska bomba, kako to ovde neko reče.
Koji je vaš odgovor na to? Vaš odgovor je da su im neki vaši lideri ljubili ruke, a konkretno mislim na Madlen Olbrajt. Ne verujem da tu ruku može sva voda na ovom svetu da opere. Koji je bio vaš odgovor na bombardovanje Televizije? Na bombardovanje Televizije vaš odgovor je bio hapšenje Milanovića i rasprostiranje crvenog tepiha Solani, koji je naredio to bombardovanje. Koji je vaš odgovor na one koji su branili Srbiju tokom agresije? Još uvek se vodi debata da li treba isporučiti četiri srpska generala koji su učestvovali na Kosovu.
Samo da vas podsetim, svako takvo isporučenje daje bilo kakvu pravnu pozadinu svega ovoga što se dešavalo ovde. Pravnu pozadinu, jer NATO pokušava da se zaštiti sudom za ratne zličine tako što će suditi političkom vrhu države, vojnom vrhu države, pa ako je potrebno i vojnicima na terenu, samo da bi opravdao sebe u ovoj agresiji, sa svim onim što se dešavalo u proteklih desetak godina dok je Milošević bio na vlasti.
Zato ovu rezoluciju treba usvojiti, a ne deklarativno da se izjašnjavamo da nam je Hag, recimo, deveta rupa na svirali, a onda nepunih šest meseci posle toga počnemo da isporučujemo naše građane. Ne da deklarativno pričamo da ovu tužbu ne treba povući, nego da se izglasa da se zabranjuje bilo kom pojedincu da to uradi u ime Srbije.