Po Poslovniku reč ima narodni poslanik Ksenija Milivojević.

Ovde je prekršeno nekoliko odredbi Poslovnika, a navešću, vrlo namerno i radi ilustracije, član 100, jer vidim da smo svi dovedeni u zabludu, a to smatram i ličnom uvredom, ali i uvredom svih poslanika u ovoj skupštini.
Prvi put sada, mada nam je to svima bilo jasno od momenta kada je zakazana ova sednica Skupštine, imali smo priliku da čujemo koji su bili pravi motivi zahteva za zakazivanje sednice Skupštine.
Kao što smo imali priliku da čujemo, ova rasprava je sama sebi cilj. Dakle, nas ne interesuje ni rezolucija, ni sudbina tužbe, naš pravi motiv je da ovde danima raspravljamo o neki prošlim vremenima i da prikupimo nekoliko poenčića, ako je to uopšte u ovoj atmosferi moguće.
Htela bih da kažem nešto o stabilnosti, jer se konstantno, sa ove govornice, spočitava stabilnost ove države, u kontekstu i kao državne zajednice, i kao Srbije, Kosova i Metohije, što, naravno, tumačim kao još jedan pokušaj klasične političke zloupotrebe.
Gospodo, svi mi imamo svoje snove i tako ste ih i vi imali, a govorite kako i dan-danas sanjate veliku Srbiju.
Nemam ništa protiv što vi sanjate veliku Srbiju, ali imam protiv kada od vašeg sna ginu srpska deca. Razlika između vas i nas je upravo u tome što zbog naših snova nijedan srpski građanin niti će poginuti, niti će mu život i zdravlje ikada biti u opasnosti.
To je bitna razlika i zato ćemo se uvek međusobno razlikovati i zato vam nikada nećemo dozvoliti više da svoje snove i pokušate makar da realizujete.

Izvolite.

Mali ste vi i suviše, i kao stranka i kao politička ličnost, da bih vam replicirao, i sve manji i manji, iz dana u dan.
Na početku zasedanja ovog saziva rekao sam vam – kako poraste Demokratska stranka, tako ćete vi nestati. Vaša sudbina je kao sudbina JUL-a. Vaši postupci su isto kao postupci njihovih visokih funkcionera.
Da vama sada objašnjavam šta se dešavalo u prošlosti, kada vi već imate svoje mišljenje, svoj stav, svoju sliku, uzalud. Ne može naknadno pamet niko da vam ulije. Sa njom ulazite u ovaj parlament, možda malo izađete sa više, ali potpuno da budete, to ne može.
Ne obraćam se vama lično. Uvažavam vas nadasve kao damu, kao koleginicu, nemojte shvatiti da se vama lično obraćam, nego vašoj poslaničkoj grupi.
Što se tiče tragedije koju su pojedine političke partije nanele Srbiji, ostavimo da neko drugi sudi o tome, a najbolji sudija su građani Srbije. Ono što se dešavalo u pojedinim istorijskim trenucima, ostavimo da istoričari daju svoje mišljenje.
O nekim stvarima možemo mi ovde, u ovoj skupštini, da raspravljamo, da iznosimo svoje mišljenje, da iznosimo stavove koji su opšteprihvaćeni. Ti stavovi jasno govore da je lider vaše partije jedini čovek kontinuiteta vlasti, od 1990. godine pa sve do današnjeg dana čovek je uvek visoki funkcioner.
Šta je razlika? Razlika je samo u tome ko je bio iznad njega po funkciji, ko je bio glavnokomandujući. Da li je to Radoje Kontić ili Vojislav Koštunica?
Ali, samo jedna stvar treba da vam je jasna. Jedini čovek koji je osetio pogubnu nameru i politiku koju sprovodi vaš lider i vaša politička partija je pokojni Zoran Đinđić. Nažalost, nije imao vremena da realizuje sve ono što je pripremio vašem lideru i vašoj političkoj partiji. Ali, umesto njega, na sledećim izborima, prvi koji dolaze (lokalnog, pokrajinskog ili republičkog nivoa) to će da uradi narod, građani Srbije.
Nemojte vi više da ocrnjujete bilo koga. Niko veće zlo Srbiji nije naneo nego predstavnici vaše političke partije. Najveći funkcioner Miloševićeve vlade u ovom parlamentu jeste Miroljub Labus. Potpredsednik savezne vlade je bio, zamenik čuvenom Radoju Kontiću. Zaljubljeno je gledao u Radoja Kontića. Postoje i dan-danas fotografije, koje su objavljene u "Velikoj Srbiji".
(Predsedavajući: Prekoračili ste vreme.)
Uvažena moja koleginice, sada se vama obraćam. Svaki čovek, normalan i živ, od krvi i mesa, ima svoj san. Nama, srpskim radikalima, želja je da se ostvari san, vekovni san srpskog naroda, da živi u svojoj državi. Mi taj san sanjamo sa svojim narodom. On se nekada podudara, ponekada se razlikuje od trenutnog raspoloženja većine građana ove države u kojoj živimo.
Čovek koji nema snove, koji nema ideje, ne treba da se bavi politikom. Ako nema viziju, šta će mu politika? Pošto mi, u ovoj skupštini, znamo mnoge tajne, što u ovoj sali, što iz kuloara, mi i dalje nastavljamo da sanjamo san sa svojim narodom i čekamo da se on ostvari.
Vama je bolje da menjate partnera sa kojim sanjate taj san. Ako ništa drugo, onda je zdravije.

Izvolite, po Poslovniku.

Pa dobro, nije prvi put u ovoj skupštini da brkate činjenice. Ne, to je preblag izraz, da uopšte ne znate činjenice, tako da uopšte nije čudo što su nam tokom devedesetih godina, kada ste zaposeli u najvećem broju ovu skupštinu, građani bili totalno neobavešteni. Sve što imam prilike da slušam u ovih nekoliko meseci me samo dodatno drži u tom ubeđenju.
Obavestiću vas. To cela srpska javnost zna. Ali, pošto vi ne znate, ja ću vam dati to obaveštenje, da je gospodin Labus potpredsednik Savezne vlade postao 2000. godine, posle 5. oktobra. Bitno je da naglasim da je to bilo posle 5. oktobra. Bio je tamo do 2003. godine. U martu 2004. godine postao je potpredsednik srpske vlade. Toliko o njegovom angažovanju.
Imam jednu molbu, a mislim da govorim u velikoj meri i u ime građana Srbije. Nemojte, molim vas, više sanjati u naše ime. Upropastiše nas ti vaši snovi.

Reč ima narodni poslanik Dragoljub Kojčić, neka se pripremi narodni poslanik Sredoje Mihajlov.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo, ne bih prihvatio da budem učesnik u ovoj raspravi da nisam dubokog uverenja da mi imamo pravo da raspravljamo i imamo pravo da zauzmemo stav. Pokušaću da teorijski obrazložim svoju odluku da učestvujem u ovoj raspravi.
Pre svega, ovo je pitanje iz oblasti takozvanih pitanja suvereniteta. Suverenitet, i na nivou Republike i na nivou državne zajednice, imaju narodni poslanici. Zbog načina na koji su izabrani poslanici državne zajednice, izvorno pravo ili nadležnost suvereniteta ima ova skupština, a onda se iz njega izvodi i nadležnost po pitanjima suvereniteta u državnoj zajednici.
Dakle, mi imamo pravo da donesemo stav koji ima obavezujući ili u najmanju ruku smisao preporuke za naše kolege iz parlamenta državne zajednice.
Pre svega, kada je direktna tema u pitanju, činjenica je da mi zaista već duže vreme, predugo, nemamo razvijenu strategiju međunarodnih odnosa. Do bombardovanja naše zemlje 1999. godine, bili smo zemlja u izolaciji, upravo zbog toga što nismo imali razvijene međunarodne odnose.
Gospodin Todorović je pomenuo Slobodana Miloševića, kaže, kao da je samo on kriv za sve. Dobrim delom je kriv i njegov vojno-politički strateg i savetnik Mirjana Marković-Milošević, zbog koje se naša spoljna politika tog vremena oslanjala pre svega na pogrešan izbor saveznika. Dobro se sećamo. Najčvršćeg saveznika imala je svega jednu noć, one noći kada se pio šampanjac i kada su pogrešno tipovali na svog strategijskog partnera u Moskvi.
Činjenica je, isto tako, da posle 5. oktobra, a govorim kao jedan od učesnika 5. oktobra, na strani Demokratske opozicije Srbije u to vreme, da nemamo razvijenu strategiju međunarodnih odnosa i za sve što bi se moglo reći da je urađeno, urađeno je u smislu prijema zemlje u one organizacije i međunarodne institucije u koje bismo inače bili primljeni po automatizmu.
U takvoj situaciji apsolutno ne čudi što imamo ovde dva suprotstavljena stava. Jedan je stav da svaku odgovornost treba svaliti na međunarodnu zajednicu i drugi stav je da se ama baš u svemu može amnestirati međunarodna zajednica.
Dakle, ono što je pred nama jeste utvrđivanje jedne ozbiljne i, da kažem modernim jezikom, izvodljive strategije međunarodnih odnosa.
To što je Vuk Drašković dao takvu izjavu kakvu je dao, to je posledica dobrim delom i toga što mi zapravo na nivou državne zajednice nemamo klasičan oblik vlasti organizovan u vladu. Dakle, postoji samo tzv. horizontalna podela vlasti, u kojoj nisu definisani protokoli kojima bi se utvrđivala zajednička politika. U takvoj situaciji prirodno je da neko kao Vuk Drašković daje izjavu. Odmah da kažem, ne bi bilo korektno da je data bilo kakva izjava, čak i ona sa kojom bih se složio, ako nije posledica proceduralno definisanog i donetog zaključka o zajedničkom stavu vlade na nivou savezne države.
Za mene ovo je koristan razgovor, ali postoji jedan problem. Nije dobar signal međunarodnoj zajednici u ovom delikatnom trenutku, a svi smo zainteresovani za razvoj događaja i pozicije naše zemlje pred međunarodnim faktorom. Ovo kako razgovaramo između sebe, apsolutno, nije dobar signal.
U svakom slučaju, mi treba da se opredelimo između dva načela – između načela pravde i pragmatičnosti. To je nekada teško uklopiti, a pokušaću da vrlo kratko, gotovo u jednom bljesku dam skicu svog viđenja, da krenem od onog načela koje je principijelno, načela pravde, koje pre svega izvire iz etičkih odluka.
Činjenica je da je tokom NATO bombardovanja ubijeno nekoliko hiljada naših sugrađana. Namerno ću da izbegnem da budem patetičan, ali to je i moj bol, kao što je, verujem, i bol većine vas.
U momentima smo čuli da ne postoje elementi za optuživanje NATO za genocidnu radnju protiv našeg naroda. Čulo se u diskusiji da su se SAD nagodile sa Narodnom Republikom Vijetnam i nisu se međusobno tužakali samo zbog toga što je iznela pravna teorija po okončanju tog rata. A najzanimljiviji je bio, inače estradno veoma poznati advokat Žak Verže, nije blizak meni po političkim uverenjima, ali je tada izneo tvrdnju da, kada postoji nasumično ubijanje civila, tu postoji genocidna radnja. U Grdelici, u Varvarinu nije bilo nasumično nego je bilo namerno ubijanje civila.
Pitam – ko ima pravo da amnestira bilo koga od odgovornosti za ubijanje naših sunarodnika i naših sugrađana? To pravo na sebe iz moralnih razloga ne bih mogao da preuzmem.
Drugo, ako se svi zalažemo za vladavinu prava, onda to pravo mora da važi na nacionalnom nivou, ali mora da važi i na međunarodnom nivou. Ko ima prava da amnestira NATO za kampanju bombardovanja naše zemlje bez pravnog utemeljenja, bez utemeljenja u odluci Saveta bezbednosti, i to na isfabrikovanom povodu u selu Račak, kao što su nam nametnute ekonomske sankcije koje su opustošile našu zemlju na isfabrikovanom povodu koji se zove pijaca u Markalama.
Najzad, da pređem na ovo što se tiče pragmatičnosti. Gospodin Verko Stevanović, žao mi je što nije tu, pomenuo je princip dobre volje u međunarodnim odnosima. Ne isključujem tu mogućnost. Za razliku od nekih drugih diskutanata, ne mislim da je gospodin Verko Stevanović izdajnik. Inače, pamtim kao građanin ovog grada veoma časnu i veoma efikasnu ulogu SPO na nivou gradske vlasti tokom bombardovanja, a to kažem radi istine, da se zna.
Međutim, gospodin Verko Stevanović je u svom ekspozeu prevideo da dobru volju uvek pokazuje onaj ko je jači, a mi smo dali dovoljan signala dobre volje – dva predsednika ove države su u Hagu, nekoliko generala, nekoliko visokih funkcionera i nijedan uzvratni signal.
Dva druga primera – krnja Vlada Bosne i Hercegovine, dakle bez saglasnosti predstavnika Republike Srpske, nema nameru, i jasno i glasno ovih dana govori da apsolutno nema nameru, da povuče tužbu protiv naše zemlje, čak uprkos činjenici da smo mi povukli tužbu protiv Bosne i Hercegovine.
Ovih dana je, inače, pokrenuta inicijativa da se pred Parlamentarnom skupštinom Saveta Evrope pokrene diskusija o navodnom šikaniranju pripadnika mađarske nacionalne manjine u Vojvodini. Žalosno je što su tu i taj naš saveznik Rusija, njeni predstavnici, Ukrajina, za Azerbejdžan me manje čudi itd. Hoćete li da vas pitam – da li je ijedan dobar signal dat ovoj zemlji kada je pre dva meseca ozvaničena kandidatura Republike Hrvatske za članstvo u Evropskoj uniji, sa jednim od argumenata da je ispunila uslove tzv. delujuće demokratije.
Pitam, da li ti uslovi važe i za 300.000 etnički očišćenih Srba, koji danas žive u našoj zemlji i kojima će, pošto je Hrvatska očigledno u ovom trenutku u prednosti u tempu, biti potrebna šengenska viza da bi ostvarili svoja elementarna politička prava, recimo pravo glasa u Republici Hrvatskoj? Da li je to dobar signal za našu zemlju?
Dakle, ne bih bio apsolutno i bezuslovno protiv povlačenja tužbe, ali prihvatio bih jedino jednovremeno povlačenje svih tužbi, jer je to jedini modus koji ne bi uvredio naše žrtve tokom kampanje bombardovanja naše zemlje. Ne radi se ovde o materijalnoj šteti, to su drugi govorili koji su kvalifikovaniji od mene, ali bih rekao da bi povlačenjem tužbe protiv NATO, a pri ostajanju svih onih tužbi protiv naše zemlje i zaključaka iz kampanje satanizacije naše zemlje, mi ostavili jedan veoma problematičan testament ili nasleđe našim potomcima, da su njihovi preci zaista bili krivi za sve.
Mi nismo bili krivi za sve. Prema tome, povlačenje tužbe u ovom trenutku može da dođe, između ostalog, samo ukoliko bi se prestalo sa satanizacijom Srbije i ukoliko bi se na međunarodnom planu doneo ipak jedan zaključak koji bi bio i rehabilitacija srpskog naroda kao takvog.
Takođe, postoji jedan veliki paradoks u našoj međunarodnoj politici kod onih koji je vode, a to je – diplomatija i njen prvi čovek trebalo bi da deluju na međunarodnu zajednicu a ne na nas. Međutim, prvi čovek naše diplomatije želi da nas ubedi da mi promenimo stav prema ovom događaju o kome govorimo, o bombardovanju naše zemlje, umesto da se njegova uspešnost meri, koliko je uspeo da ubedi međunarodnu zajednicu da promeni stav prema Srbiji i srpskom narodu.
Najzad, istovetnost ocene o bombardovanju, o tom događaju, moram da kažem, ni na koji način ne podrazumeva istovetnost u oceni politike koja je prethodila bombardovanju naše zemlje.

Replika, narodni poslanik Jovan Todorović.

Uvaženi kolega prethodnik je pomenuo moje ime, ništa nije bilo uvredljivo sa njegove strane, ali imam potrebu da kažem nešto što nisam stigao da kažem za govornicom.
Nije ovde o tome reč da li je Slobodan Milošević odgovoran za neke druge stvari, ali za NATO agresiju nije. Zar se misli da bi neko drugi na mestu Slobodana Miloševića dozvolio Albancima da naprave i drugu državu od Kosova i Metohije, da naše policajce, naše dečake i vojnike gađaju kao glinene golubove, bez ikakvih posledica i bez ikakvih reakcija države?
Mogao je na njegovom mestu da bude bilo koji drugi predsednik, i Vojislav Koštunica i pokojni Zoran Đinđić, pa i sam Vuk Drašković, do bombardovanja bi došlo i tu nema nikakve sumnje. Oni koji imaju tu iluziju da bi NATO alijansa odustala od nekih svojih drugih globalnih ciljeva koji nisu bili samo - bombardovati Srbiju, oni su u velikoj iluziji. Danas imaju tu iluziju, jer misle da bi prihvatanjem svega i svačega što dolazi upravo iz te NATO alijanse moglo da popravi budući položaj države Srbije.
Molim vas, pokojni Zoran Đinđić je ušao u sukob sa zapadom upravo na toj temi - obećanih para za ovu zemlju, i nije se desilo da su te pare došle, i obnova nije nastala. Istovremeno vas podsećam, i sve građane, da je SPS, kao nosilac vlasti u tom vremenu, upravo zbog obnove koja je izvedena na jedan fantastičan način, izgubila izbore, jer su građani Srbije morali da se odriču boljeg života zarad obnove mostova u Novom Sadu, rafinerija, bolnica itd. To je suština te priče.
Mogao bih da razumem, sad ne govorim o prethodniku, da ova skupština jednog dana i razgovara o nečemu što bi bio dokument koji bismo mogli zvati poravnanjem sa NATO alijansom, da imamo dokument koji kaže - u redu, nemojte da nas tužite, povucite tužbu, ali zato ćemo mi na ovaj ili onaj način nadoknaditi realnu materijalnu štetu i sve druge gubitke koji su nastali zbog NATO agresije; povucite tužbu, mi ćemo vam dati novac da obnovite to što niste obnovili.
Ta NATO alijansa, predvođena Amerikom, učinila je prethodni zločin dugogodišnjim sankcijama prema ovoj zemlji. Ko je zaslužio te sankcije? Ko je trpeo i zašto mi pravimo te lažne dileme? To mi se pitanje iznova postavlja već treći dan.
Srbija bi bila bombardovana, NATO agresija bi bila izvršena, jer su pripreme za tako nešto rađene nezavisno od toga ko je bio na mestu predsednika.
(Predsedavajući: Vreme.)
Tog istog predsednika Miloševića su upravo oni koji su nas bombardovali dočekivali sa velikim natpisima na aerodromu "Welcome presidente Milosevic" itd. Odjednom je od mirotvorca na Balkanu postao balkanski kasapin, samo da bi se opravdala...
(Predsedavajući: Prekoračili ste vreme.)
... ta buduća NATO agresija.