Naravno da se javljam po Poslovniku. Naravno da je grubo, najgrublje povređen član 100.
Već jednom sam sa ove govornice, drugim povodom, upozorila SRS da je pominjanje naših porodica apsolutno najniži manir koji se u politici može desiti. To je nešto što je apsolutno ispod svakog nivoa. Naravno, uopšte ovako nešto ne bih komentarisala da sam sama pomenuta, ali obzirom na činjenicu da je pomenuta moja porodica, zaista imam obavezu da kažem nešto što građani Leskovca veoma dobro znaju.
Moj otac je penzioner od 1990. godine. Nikada nije bio član SPS, a pozivam sve koji imaju suprotan dokaz da ga donesu. Dakle, moj otac jeste nekada bio član Saveza komunista, jeste bio direktor preduzeća, koje je u Leskovcu poslovalo veoma uspešno do devedesetih godina, što gospodin odlično zna, o čemu postoje i dokazi u Leskovcu i možemo ih uvek suočiti.
U svakom slučaju, gospodin je sada predsednik Skupštine i sigurna sam da ima podatke o poslovanju leskovačkih preduzeća u periodu do 1990. i od 1990. godine. Mora biti da ste se nešto zbunili. Ta firma je propala posle 1990. godine, i to 1997. ili 1998. godine, odnosno njeno poslovanje je znatno ugroženo.
Srećom, moj otac, kao razuman čovek, ima kompletne podatke o tome u kakvom stanju je 1990. godine, kada je otišao u penziju, ostavio tu firmu. Zarad istine, moram da kažem i ovo: kada je firma prodavana, pre godinu dana, na aukciji se kao kupac pojavio čovek koji je bio direktor posle njega, znači čovek koji je deset godina posle toga, tj. od 1990. do 2000. godine, bio direktor te firme. Znači kao kupac se nije pojavio moj otac.
Moj otac, kao penzioner i kao čovek koji već deset godina nema nikakve veze sa politikom, apsolutno ne može biti tema ovog parlamenta.
Što se tiče žrtava, potpuno sam saglasna sa onim što je gospodin predsednik rekao, niti bih to dalje komentarisala.

Pročitao bih stav 3. člana 100: "Nije dozvoljeno korišćenje uvredljivih izraza, kao ni iznošenje činjenica i ocena koje se odnose na privatni život drugih lica". Sigurno je da ćemo se toga svi pridržavati. Nema potrebe pojedinačno isticati stranke, to se odnosi na sve poslanike.
Gospodine Radovanoviću, izvolite, a neka se pripremi narodni poslanik Gordana Čomić.

Dame i gospodo narodni poslanici, treći dan rasprave o temi predloga rezolucije o zabrani povlačenja ili odustajanja od tužbe nameće nam zaključak da ovde postoje dva koncepta, dve potpuno različite ideologije.
S jedne strane, u Srbiji deluju predstavnici političke ideologije novog svetskog poretka, ideologije stvaranja jedne nacije, jedne vlade, prava surove sile, jednom rečju ideologije globalizma. Nosilac ove ideologije u svetu su SAD, u novije vreme izazivač oko 250 oružanih sukoba, osvajač tuđih teritorija, naroda i država, sa motivom korišćenja njihovih prirodnih bogatstava, izvršilac stravičnih zločina u Koreji, Vijetnamu, Kambodži, Tajlandu, gde postoji spomen-kosturnica sa blizu 500 hiljada ljudskih lobanja, zatim Nikaragvi, Hondurasu, Panami, Avganistanu, Jugoslaviji, Iraku itd.
SAD su sprovodilac jednog novog oblika imperijalističke neofašističke ideologije. Podržavati takvo ponašanje znači davati podršku takvoj ideologiji.
Sadašnji ministar spoljnih poslova, u toku februara, vrativši se sa molitvenog doručka, reče – podržavam Džordža Buša. Očigledan eksponent takve ideologije kod nas je onaj ko ide u Ameriku po savete, onaj ko hoće da povuče tužbu protiv NATO i onaj ko kaže da je Srbija vršila etničko čišćenje na Kosovu i Metohiji.
Na drugoj strani, u Srbiji postoji politika koja poštuje ljudska prava i slobode, vladavinu prava, nacionalni identitet, tradiciju, veru i običaje, prava nacionalnih manjina i saradnju sa drugim državama i narodima.
Verujem, gospodo narodni poslanici, da u ovome prepoznajete politiku i stavove nas u Srpskoj radikalnoj stranci. Po važnim državnim i nacionalnim pitanjima ne treba da se svrstavamo na bilo koju stranu, osim na stranu zaštite interesa države, naroda i svih građana Srbije. Na to nas, uostalom, i Ustav obavezuje.
Što se tiče predloga, pitanje je da neko ne sme a neko sme da ostane pri tužbi. Mi u SRS smemo i hrabrimo one druge koji ne smeju. Ne sme se odustati od tužbe koju je SRJ podnela Međunarodnom krivičnom sudu 29. aprila 1999. godine protiv Francuske, Španije, Portugalije, Italije, Nemačke, Holandije, Belgije, Velike Britanije, Kanade i SAD zbog genocida, nezakonite upotrebe sile i dela protiv čovečnosti počinjena tokom bombardovanja.
Izgleda da neko ovde prihvata da jači može da radi šta želi. Pravo jačega se nigde u svetu ne primenjuje. Zemlje članice NATO pakta koristile su eksplozivna sredstva od, otprilike, 10 hiljada kilograma redukovanog, odnosno osiromašenog uranijuma, koji je ostavio trajno štetne posledice na biljni i životinjski svet u našoj zemlji. Veći broj dece ometene u razvoju rađa se nakon bombardovanja, veći broj ljudi umire od karcinoma nego pre NATO agresije. Slučaj je u Aleksincu i okolini, ali i svuda u Srbiji.
Ovo je ispit savesti. Izjava Vuka Draškovića o povlačenju tužbe je sramna. Kažu da je predlog ove rezolucije iz Miloševićevog vremena. Da li je vila na Dedinju, koju je dobio na poklon od Slobodana Miloševića, odnosno na Košutnjaku, u ulici Blagoja Parovića broj 17 isto iz Miloševićevog vremena?
Član 33. Povelje državne zajednice Srbija i Crna gora kaže da Savet ministara mora da poštuje interese članice državne zajednice. Interes Srbije, kao članice državne zajednice Srbija i Crna Gora, utvrđuje se upravo ovde, u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Tužba protiv 10 zemalja NATO pakta, da nema osnova, bila bi za njih smešna. Ovako, važno je da bude povučena, jer ona ima činjeničnu i pravnu osnovu.
Povlačenjem tužbe opravdavamo agresiju NATO na SRJ. U suprotnom, ispalo bi da uopšte nije bilo agresije. A okupiran je deo teritorije Srbije i SRJ, sada Srbije i Crne Gore, Kosovo i Metohija, u Srbiji od 5. oktobra 2000. godine postoji marionetski režim SAD, ubijeno je ukupno oko tri hiljade ljudi, bilo je velikog materijalnog razaranja i štete kod bolnica, škola, obdaništa, stambenih zgrada, kasarni i mostova Jednom rečju, počinjene su velike nematerijalne štete, izražene u ljudskim životima, i velike materijalne štete.
Ko bi bio kriv za sve to? Antisrpski lobi, na čelu sa Džozefom Bajdenom, inače prijateljem Borisa Tadića, kod koga je išao u posetu u Americi, utvrđuje krivicu i odgovornost u Haškom tribunalu protiv države i naroda.
Godinama to ne mogu da učine u slučaju Slobodana Miloševića, koji je simbolizovao državu u to vreme i za to vreme. Kako će tek onda da utvrde krivicu dr Vojislava Šešelja, predsednika SRS? Da li samo zbog toga što je držao političke govore na mitingu?
Dame i gospodo narodni poslanici, u NATO agresiji veliki broj ljudi je zverski ubijen. Zbog njih, njihove rodbine i prijatelja, ne smemo zaboraviti zločinačko, zversko NATO bombardovanje, samo zbog dovođenja na vlast njihovih poslušnika.
Humanitarna katastrofa Albanaca na Kosovu i Metohiji u slučaju Račak, od 15. januara 1999. godine, nije razlog za bombardovanje. Uostalom, stručnjaci različitih oblasti u svetu, recimo Francisko Vega, poznati profesor Univerziteta u Barseloni, kaže da Americi odgovara stvaranje velike Albanije. Ili, profesor Univerziteta u Kanadi, Mišel Kosudovski, inače direktor Međunarodnog centra za istraživanje globalizacije, kaže da su UN i Amerika finansirali terorizam na Balkanu i Kosovu i Metohiji.
Hans Lokvaj, Nemac, bivši predstavnik Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju na Kosovu i Metohiji, kaže da etničko čišćenje, genocid, i humanitarna katastrofa, i Račak, postojali su samo u konstrukciji SAD, kao izgovor za bombardovanje SRJ. Švedski ekspert za vojna pitanja, general koji je takođe bio predstavnik OEBS-a u Beogradu, kaže da su Amerikanci takođe izmislili genocid na Kosovu i Metohiji samo kao izgovor za bombardovanje SRJ.
Ne smemo zaboraviti slučajeve Grdeličke klisure, Varvarinskog mosta, Surdulice, male Milice Rakić, Sanje Milenković i drugih, kolone ubijenih Albanaca na Kosovu i Metohiji, pogibije građana u Nišu na pijaci od kasetnih bombi, Aleksinac, gde je poginulo u dva navrata od bombardovanja 5. aprila i 28. maja ukupno 18 ljudi.
Sve je ovo za njih, Džejmi Šeja, Džordža Robertsona, koga je Boris Tadić, tadašnji ministar odbrane, 27. novembra prošle godine odlikovao velikom plaketom Vojske Srbije i Crne Gore, bila kolateralna šteta, i koji je tom prilikom izjavio – srećan sam, NATO je u Srbiji učinio dobru stvar.
Dame i gospodo narodni poslanici, određeni oblik NATO agresije postoji i danas. Sprovodi se na razne načine, pre svega slugeranjskim, marionetskim vršenjem vlasti predstavnika režima od 5. oktobra 2000. godine pa nadalje, zatim medijskom indoktrinacijom građana Srbije, najviše Televizijom B-92, radom mnogih nevladinih organizacija, pogotovo Soroševe fondacije, kao što je Fond za zatvoreno društvo, radom mnogih verskih sekti, naročito Sajentologa, koja je ušla u naš finansijski sistem, preko nekih ljudi, čelnika, a pogotovo jedne posebne interesne finansijske organizacije ili grupe, neokorteksnim ratovanjem za vreme i posle NATO agresije, nanošenjem materijalne štete i danas.
Primer je otimanje "Sartida" od strane američkog "Ju-es-tila" za svega 23 miliona dolara, umesto za 400 miliona dolara, koliko smederevski "Sartid" zaista vredi.
Zatim, sprečavanjem razvoja demokratije i slobodnog formiranja volje građana, kao i drugim sredstvima. Na kraju, dame i gospodo narodni poslanici, još jednom, sudbina ove tužbe umnogome će odrediti sudbinu Srbije.

Replika, Ksenija Milivojević. Samo da znate da niko nije pomenuo ni vas, ni vašu stranku, ni ma koga iz vaše stranke.
Tražite reč po Poslovniku, izvolite.

Moram da se osvrnem na ovo fascinantno izlaganje zato što je bilo izuzetno interesantno, vrlo pažljivo sam ga slušala. Želim da pitam šta je sa vanzemaljcima, pošto njih nismo čuli u ovoj priči. Čuli smo ono o svetskom poretku, o vladarima iz senke, i o Sajentolozima, raznoraznih priča smo se naslušali.

Molim vas, koji je član Poslovnika, gospođice Milivojević?

Član 100. Poslovnika, gospodine predsedniče, zato što je ovo uvreda, pre svega, za inteligenciju svakog poslanika u ovoj skupštini.

Niste mi dali priliku da vam oduzmem reč, u redu je, hvala vam.
Reč ima gospođa Čomić, a neka se pripremi narodni poslanik Momir Marković.

Dame i gospodo, moje obraćanje vama u okviru predložene tačke dnevnog reda, donošenje rezolucije o zabrani povlačenja tužbe protiv NATO zemalja, biće podeljeno u tri dela: prvi, proceduralni komentari, drugi, o samom predmetu rezolucije kao dokumenta koji se Skupštini predlaže i, treći, političke ocene Demokratske stranke o raspravi koja se, bar koliko se nadam, večeras privodi kraju.
Proceduralno – predlagač je bio u obavezi da Narodnoj skupštini, ako hoće poštovanje i samopoštovanje Narodne skupštine, priloži to o čemu u rezoluciji govori. Gledajući lica predlagača vidim čuđenje, pošto već znam da govore o četiri hiljade stranica, i predlagač upotrebljava reč koju, nažalost, ne mogu da upotrebim za govornicom. Dakle, tužbi na koje se poziva rezolucija je ukupno osam, tipskih tužbi. Ovo je jedna od njih, protiv Francuske.
Naziv u rezoluciji, koja se predlaže, nema nikakve veze sa tužbama koje su podnesene Međunarodnom sudu pravde u Hagu.
To što predlagač ne može da izdrži pa mora da nastavi da dobacuje, izaziva već na početku mog izlaganja potrebu za političkom ocenom. Predlagač ispravlja i kaže da je u pitanju predlagačica. S pravom predlagačica reaguje. Dakle, izaziva i političku ocenu.
Da ne znam srpske radikale, rekla bih da su nervozni zbog lokalnih izbora, očekujući da se ne ponovi ili ponovi ono što se već desilo 28. juna. Ali, znajući srpske radikale, ne verujem da bi zloupotrebili sednicu Narodne skupštine samo zato da bi se bavili kampanjom oko lokalnih izbora, jer tužbom koja je podneta aprila meseca 1992. godine se ne bave. Ta tužba ne postoji u rezoluciji koju su dali Skupštini na usvajanje.
Zašto govorim o ovim proceduralnim razlozima? Zato što su važni proceduralni razlozi, jer je svih osam tužbi ovakvih. U ruci mi je tužba protiv Francuske, ima ih protiv Belgije, Kanade, Nemačke, Italije, Holandije, Portugala i Velike Britanije. Dakle, nema protiv SAD i Španije zbog toga što se Sud proglasio nenadležnim 2. juna 1999. godine.
Za tih osam tužbi je važno da se naglasi proceduralna omaška koju je predlagač napravio, zbog toga što, kada na jesen pređemo na drugu tačku proceduralne faze u Međunarodnom sudu pravde u Hagu, stenogram sa ove sednice Skupštine može biti priložen kao dokaz, komentar i stav onoga što je politička većina ili manjina, ili volja u Srbiji.
Zbog toga smatram važnim da kažem da je predlagač pogrešio u tački dnevnog reda, ali da smo se sporazumeli da se to odnosi na osam tužbi koje su podnete zbog legalnosti upotrebe sile. Tako se zove svaka tužba, tipske su i menja se samo ime zemlje na koju se odnosi, osim što ne postoji za SAD i Španiju, iz razloga koje je Sud utvrdio kao nepobitne.
Ono što je bila obaveza predsednika Skupštine je da predlagača, pre zakazivanja sednice, obaveže da poslanicima dostavi predmet na koji se njihova rezolucija odnosi, jer po onome čime se bavi Narodna skupština Republike Srbije, nijedan od narodnih poslanika nije morao, po prirodi svog posla, biti upoznat sa ovom tužbom protiv Francuske.
Odbor kojim predsedavam, za inostrane poslove, u saradnji sa službama Skupštine, preuzeće na sebe obavezu da ovaj materijal, koji postoji samo na engleskom jeziku, prevede, svih osam tužbi i komentare, koje je podneo ovlašćeni predstavnik Rodoljub Etinski i stenogram iz proceduralne faze, sve do 3. maja 2004. godine, da na srpskom jeziku bude dostupno kako narodnim poslanicima, tako i svima u Srbiji.
Da bi se tačno znalo o čemu mi ovde pričamo kada upotrebljavamo teške i velike reči, i kada pokušavamo da jednu temu, koja je i proceduralna i politička, upotrebimo i zloupotrebimo, shodno sopstvenom političkom interesu. Tu bi se završio deo koji se odnosi na proceduralne ocene onoga što Skupština radi.
Da li je Skupština nadležna?
Svi se slažemo oko dve stvari kada je ova rezolucija u pitanju, da Skupština Srbije nije nadležna. Čak i predlagač zna da i usvojena rezolucija ne bi proizvela pravno dejstvo. Ako nemate pravno dejstvo, onda niste nadležni za tu stvar, koliko god bilo važno da mi kao narodni predstavnici u Skupštini Srbije raspravljamo o temi, ali pravnu nadležnost, formalnu nadležnost nemamo. To je prva stvar o kojoj se slažemo.
Druga stvar o kojoj se slažemo je – pa šta, em se zna o čemu se radi u tužbi, em može Skupština da raspravlja o čemu god hoće. Opasan presedan. Imali smo sličan presedan kada smo usvojili da se grb i himna mogu menjati i donositi preporukom, a ne ustavom. Bez imalo cinizma, nego pravnom logikom, a uz poštovanje procedure kao suštine, mogu da predložim i da damo preporuku o novom ustavu, pa ko hoće da ga primenjuje neka ga primenjuje, kako hoće da ga primenjuje, da preskočimo sve ono što su proceduralni i formalni koraci u donošenju ustava i da preporučimo da Srbija ima novi ustav.
Opasno je kada se igramo procedure, pogotovo je opasno kada to radimo na način i sa temom, kao što je zabrana povlačenja tužbi protiv NATO zemalja.
Zato se Savezna Republika Jugoslavija 25. aprila 1999. godine obratila Međunarodnom sudu pravde u Hagu? Zato što Međunarodnom sudu u Hagu možete da tužite države.
Zašto se nije obratila Krivičnom tribunalu u Hagu, koji je postojao, gde tužite privatna lica, i to je ključna razlika između Haga kao suda i Međunarodnog suda pravde. Dakle, Haškom sudu tužite privatna lica, ne možete administrativne jedinice, ne možete organizacije, ne možete ništa sem privatnog lica da tužite pred Haškim sudom. Zašto se nisu obratili, to je već pitanje političke ocene.
Kada se obratite Međunarodnom sudu pravde u Hagu, da bi mogli da učestvujete u procesu, države moraju da priznaju odnosno da prihvate nadležnost ovog suda u Hagu. To je faza u kojoj se sada nalazimo.
Znači, tužba protiv SAD i tužba protiv Španije skinuta je sa liste poslova Međunarodnog suda pravde u Hagu, odlukom i naređenjem, a to se tako zove u Statutu Međunarodnog suda pravde od 2. juna 1999. godine.
Dalje, 3. maja 2004. godine održano je preliminarno saslušanje, gde su prisustvovali predstavnici svih osam zemalja. I taj dokument ćete dobiti na srpskom na internet sajtu Skupštine Srbije, da se konačno bez varanja, laži, manipulacija i svi drugi mogu da upoznaju šta se u stvari desilo.
Dakle, sve zemlje su tražile da se Međunarodni sud pravde 3. maja 2004. godine oglasi nenadležnim za tužbu koju je SRJ 25. aprila 1999. godine podnela za ovih osam zemalja.
Šta je suština tužbe koja je podneta 25. aprila? Suština tužbe je u krajnjem paragrafu tužbe, kojim se zahtevaju privremene mere za zaustavljanje bombardovanja. Čitav niz opravdanih zahteva, ovde jedina alineja iz tužbe koja nije pomenuta jeste da je SRJ optužila svih ovih osam zemalja da finansiraju, obučavaju, snabdevaju oružjem terorističku organizaciju Kosovo Liberation Army ili UČK, ili OVK, kako se zove kod nas, to je drugi stav u tužbi i to je jedino što ovde nije spomenuto, ne znam zašto. Ili niste čitali tužbu, ili ne želite da spominjete da smo tužili sve ove zemlje da finansiraju, obučavaju, snabdevaju oružjem Kosovsku oslobodilačku armiju, ali spomenuto do sada nije bilo.
Na odgovor Suda, na to da tražimo privremene mere, odnosno zaustavljanje bombardovanja, bio je poziv Suda svim stranama u sukobu na suzdržavanje od sukoba. Kako je izgledalo suzdržavanje NATO, to smo videli od 25. aprila do 10. juna, kada je bombardovanje okončano. Dakle, od suzdržavanja nije bilo ni govora.
Moje pitanje, kao građanke Srbije, jeste - šta ste čekali sa tužbom od 24. marta do 25. aprila? Ako je suština te tužbe, a jeste, i to možete da vidite u prvom stavu, nelegalna upotreba sile, ona je bila nelegalna 24. marta u 20,00 časova. Zašto se 25. marta u 20,00 časova nismo obratili za nelegalnu upotrebu sile? Šta smo čekali? Tu dolazimo do politizacije ove tužbe, do očite političke procene da to neće potrajati. Kada je potrajalo mesec dana, na zajedničku nesreću, onda smo se obratili Međunarodnom sudu pravde da se bombardovanje ipak zaustavi.
Kako se završilo bombardovanje? Događajem koji ne voli da se spominje u javnosti Srbije i događajem koji mogu da ilustrujem, zahvaljujući tome što je, ljubaznošću i stručnošću informativne službe Srpske pravoslavne crkve, svako od nas danas dobio mapu Kosova i Metohije, gde se nalaze, poput tapije, ucrtani kulturno-istorijski spomenici.
Zašto je ova mapa dobra za ilustraciju i zašto nju pokazujem kao ilustraciju događaja, koji ne voli da se spominje u javnosti Srbije? Zato što ovde imate nebesku Srbiju koja štampa zemaljsku Srbiju. Kosovo i Metohija sa pet zastava, Francuske, Italije, Britanije, SAD i Nemačke, i nigde nema zastave Republike Srbije, ni sa grbom koji smo usvojili, ni bez njega.
Kumanovski sporazum, povodom kojeg znam da je predlagač iz svojih političkih procena bio protiv, kao što je bio protiv sporazuma kasnije predloženog, i Rezolucije 1244, svi ti dokumenti jesu poraz, nacionalni, politički i vojni. Možete to da zovete nedostatkom pobede, možete to da zovete sporazumom, ali kada nemate političku vlast i ovlašćenja na svojoj teritoriji, kada nemate mehanizme da zaštitite bilo koga i kada nemate ni vojne ni policijske snage, onda je to takav nedostatak pobede, da je poštenije govoriti o porazu.
Zašto je odlučeno da to ne bude poraz, nego sporazumno rešenje konflikta visokog intenziteta? Upravo zbog zemaljske Srbije u koju, nadam se, svi duboko verujemo i u koju hoćemo da ulažemo, upravo zbog budućnosti koja je pred nama, a nikako zbog prošlosti u kojoj smo, sa različitim stepenom krivice, učestvovali na ovaj ili onaj način, sa svešću o tome kakva nam je krivica ili ne.
Svih osam tužbi nije bilo povlačeno ni 2001, ni 2002, ni 2003, ni 2004. godine. Dolazimo sada ponovo do mešanja proceduralnih i političkih procena o tome zašto ova sednica Skupštine. Predlagač je otvoreno i jasno rekao da se radi o izjavi ministra Vuka Draškovića. Znači, imate proceduralnu i političku volju, u kojoj je počela zloupotreba Narodne skupštine Republike Srbije.
Član Saveta ministara se smenjuje u Skupštini državne zajednice Srbija i Crna Gora. Niko nikome ne brani da podnese zahtev za smenu bilo kog ministra iz bilo kog razloga. Ono što je pokušano u državnoj zajednici Srbija i Crna Gora nije uspelo. Zašto nije uspelo, znaju poslanici, zna i predlagač, zna onaj koji je hteo da smeni Vuka Draškovića, ali nije uspeo.
Umesto toga, imate da se rasprava o ministru koji ne može biti smenjen u ovoj skupštini, jer ga ova skupština nije ni birala, pretvara u raspravu o tome da li je bilo opravdano NATO bombardovanje. Dakle, veštački stvorena dilema, samo zato što nikada nismo zaista seli i popričali.
Šta se to sve dogodilo u ovoj zemlji između 1990. i 2000. godine? Jedna tačka nam je zajednička, kako god mi nju različito gledali, ali je zajednička. Ta tačka je 10. juni 1999. godine. Šta god kvalifikovali, politiku koja je vođena 1998, 1999. ili 1991. godine, ili 2001. godine, tačka u kojoj je tada potpisan Kumanovski sporazum, doneta Rezolucija 1244 i potpisan Sporazum Ahtisari-Černomirdin, mora biti zajednička tačka za sve poslanike u ovoj skupštini.
Ako se ne usaglasimo u tome da je to loš rezultat po Srbiju i da radimo sve što može da se šteta popravi, onda teško da ćemo postići konsenzus po svim drugim pitanjima, po raznim drugim pitanjima, ako se ne usaglasimo oko tog prvog i jedinog, oko toga šta je zemaljska Srbija danas i šta znači nedostatak pobede na teritoriji Kosova i Metohije.
Zašto ona u ovu skupštinu premeštati raspravu o gospodinu Vuku Draškoviću? Primetili ste da ne govorim o krivici, politika ima rezultat i političari imaju obavezu na procene, krivica je stvar za zakone i za prava, nije za politički jezik. Dakle, odgovornost za to snosi odgovarajuća koalicija.
Nedostatak zajedničke strategije, koliko god da vas je u koaliciji 125, 115 ili 126, nedostatak jasnog puta kuda hoće Vlada Republike Srbije da vodi, nedostatak elementarne komunikacije između članova koalicije je slabost koja se uoči i onda imate ovu i ovakvu sednicu Skupštine. Ko od toga ima koristi? Verovali ili ne, niko. Čak ni birači za koje mislite da im se obraćamo.
Više puta smo glasno ponovili da želimo da svi zajedno radimo na interesima države Srbije, kako u unutrašnjoj politici, tako i na poslovima spoljne politike. Svako od nas ima svoju viziju, ali ponavljam, ne bi bilo zgoreg da sednemo i da popričamo o tome šta je to što nedostaje kao vizija i kao strategija, osim najboljeg među nama, odnosno Zorana Đinđića, šta je to što nedostaje za viziju i strategiju, za jasnoću kojom bi se obratili ljudima u Srbiji i zajedno prebrodili najteže godine koje u tranziciji, u zemlji koja se menja, mogu da prežive.
Moja želja je da pomognem, kako informacijama i činjenicama, tako i da podsetim da je osnovna poruka iz zemalja koje su se menjale, bivših jednopartijskih zemalja, osnovna poruka iz svih tih zemalja jeste – sve vreme dok smo težili demokratiji, želeli smo i sanjali smo pravdu, a dobili smo pravnu državu. To je vrlo često u ogromnom raskoraku.
Srbija je u još težoj poziciji. Sve vreme smo želeli i očekivali pravdu, a tek gradimo pravnu državu. Razliku između pravde i prava videćete i kroz ovu tužbu, koja će na jesen biti razmatrana i o njoj biti doneta odluka o nadležnosti suda.
Moja molba i predsedniku Skupštine i Skupštini je da pokušamo da Skupštinu ne zloupotrebljavamo, a ako hoćemo da razgovaramo o strategijama vezanim za razvoj Srbije, da onda to radimo kroz poslaničke klubove, na ovakvim sednicama ili gde god, ali da to radimo tako da se tačno zna ko o čemu šta govori.
Demokratska stranka će glasati protiv rezolucije iz navedenih proceduralnih i jasnih razloga. Želimo da ponovimo da svaki pokušaj političke manipulacije te vrste najmanje dobra će doneti onima koji taj pokušaj uvode u Skupštinu. To je zakon i tu ima neke pravde. Hvala vam.

Reč ima narodni poslanik Momir Marković, a posle njega narodni poslanik Dejan Mikavica.