Hvala vam, gospođo potpredsednice.

Želeo bih da se zahvalim gospođi narodnoj poslanici, koja je malopre govorila, zato što je pomenuvši moje ime u stvari meni dala priliku da objasnim nešto što je u nekoliko navrata u toku jučerašnjeg dana pomenuto od strane poslanika iz drugih stranaka.

Dakle, malopre ste rekli da je Svilanović povukao protivtužbu protiv Bosne, ne pitajući nikoga. S obzirom da je slično rečeno od strane predstavnika narodnih poslanika DSS u toku jučerašnjeg dana, želim da i vama i njima objasnim.

U ekspozeu koji je podnet tadašnjoj saveznoj skupštini SRJ to je najavljeno. Tačka dva, odluku je donela Savezna vlada, ne ja lično. Tri, u Saveznoj vladi u tom trenutku sede ministri iz DSS-a. To je samo replika na ono što su govorili pre dva dana. Gospodin Zoran Šami, ministar u tom trenutku, predsednik SRJ lično brifovan i odobrio.

Toliko, da se zna red, kako se neke inače teške odluke, o kojima se godinama kasnije raspravlja, kao što je slučaj danas, donose, uz raspravu i dogovor, bar unutar Vlade. I red je da se za takve odluke, posle toga, odgovornost podeli unutar onih koji su odluke donosili, koji su tu vladu činili.

Naravno da je ta vlada donosila i dobre i loše odluke. Govorim o Saveznoj vladi od pre dve godine. Naravno da se o njenim odlukama može raspravljati. Tvrdim da je to bila dobra odluka, ali isto tako tvrdim da nije lična odluka, kao što je ovde pokušano da se kaže pre nekoliko minuta, ali i pre dva dana. To prosto u politici nije pošteno.

Kad su ljudi u jednoj koaliciji moraju dobro da postignu dogovor o tome da ili zajednički rade na jednoj stvari i prihvataju posledice odluka koje donose ili puštaju niz vodu ministre, kao što je u ovom trenutku slučaj sa Vukom Draškovićem, koga njegovi koalicioni partneri, stavljajući na dnevni red ovu tačku, u stvari žele da kritikuju. To nije polemika između vas i nas opozicionih stranaka. To je samo polemika unutar Vlade.

Zahvaljujem. Reč ima narodni poslanik Miroljub Albijanić. Još jednom podsećam na osnovnu zakonsku odredbu. Ovaj dnevni red je stavljen od strane 84 poslanika, nezavisno od toga kojoj stranci pripadaju. To je zakonska obaveza. Termin sednice je zakazan od strane predsednika Skupštine, što je njegova obaveza.

Izvolite, gospodine Albijaniću.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, primećujem da se u toku ove diskusije najviše bavimo posledicama, a zaboravljamo na uzroke. Ova tema, o kojoj govorimo, nije bez uzroka.
Često se događalo u našoj bliskoj i daljoj prošlosti da ono što je postalo iz razuma, marljivosti, poštenja, domaćinskog odnosa prema kući i državi, da se ruši glupošću, nemarnošću, lopovlukom ili potezima koji proizilaze iz bolesne želje za vlašću. Mudri političari umeju da doskoče i spoljnim uticajima i unutrašnjim neprilikama, i prave vođe umeju da spasavaju narod i državu u datom trenutku.
Tačno je da smo 1999. godine surovo i bahato napadnuti i bombardovani. Tačno je da za napad nije bilo odluke Saveta bezbednosti, ali je tačno da je na kraju bombardovanja doneta Rezolucija 1244. Nje je bilo.
Politika da se zarad mira upotrebi sila nigde nije dala dobre rezultate. Međutim, u takvoj situaciji često zaboravljamo na nedemokratski režim, koji je svojim činjenjem ili nečinjenjem doprineo da se takva sila obruši na našu zemlju. Ovde nije reč o političkim strankama. Ovde je reč o autokratskom načinu vladanja i koncentraciji moći kod jednog jedinog čoveka, ili ako hoćete žene.
Jedan čovek je odlučivao u ime svih nas o ratu i miru. To nije dobro. Ne da nije dobro, to je pogubno. Najbolji opis tog vremena je naslov knjige Slavoljuba Đukića "On, ona i mi".
Danas je pred nama rezolucija koju poslanička grupa G17 plus neće podržati. Tačnije, bićemo protiv.
Ova rezolucija se ne može popraviti, jer kroz redove provejava duh bliske prošlosti. Zar ponovo da se čuje reč – izdaja. Apelujem na narodne poslanike da takve veštačke podele ostavimo za sobom. U klupama poslaničke grupe G17 plus sede poslanici koji su mobilisani 1999. godine: Dragan Petrović, Vladimir Milankov, Goran Jakšić, rezervni oficiri dr Marić, Marko Krstin i moja malenkost.
Mislim da nije pristojno takve vrste podela ponovo aktivirati. Znam da i u drugim poslaničkim grupama sede isti takvi ljudi koji su tih dana, tih meseci, imali istovetan osećaj.
Moram vas podsetiti, pošto sam rekao da je čitavom tom bombardovanju doprinela i jedna politika unutar zemlje, šta piše u jednom listu napisanom 1998. godine u oktobru, kada slobodna reč u Srbiji gotovo nije mogla da se čuje. Autori ovog teksta, od kojih nažalost danas jedan nije među nama, kažu: bekrijski je proćerdano sve što su Srbi u ovom veku stvorili, državne i nacionalne teritorije.
U zapadnoj vojnoj alijansi status saveznika iz dva svetska rata smo izgubili, ugled države i nacije. Izbačeni smo iz svih međunarodnih institucija. Razoren je evropski identitet Srba. Povukli smo se sa etničkih teritorija Hrvatske i dela Bosne. Naciji je nametnut kompleks ratnog gubitnika i poslednjeg čuvara evropskog komunizma.
Planski je razoren ugled svih srpskih institucija, da pomenem univerzitet, akademiju, pravosuđe, medije, parlament, vladu. Ona koncentracija moći o kojoj sam maločas govorio nije dozvoljavala da institucije na valjan način obavljaju posao.
Dakle, toj i takvoj politici odgovor je dao 5. oktobar. I ova rezolucija je, nažalost, providan pokušaj rehabilitacije nekih političara iz tog vremena, i to, nažalost, nije moguće. Zna se, 5. oktobar je doneo vrednosti demokratskog društva i tada je demokratija u Srbiji dobila svoje utemeljenje. G17 plus se bori da ove vrednosti dobiju pun značaj i pravu vrednost u Srbiji.
Utičemo da se vodi ozbiljna državna politika. Zalažemo se da svaka institucija u zemlji bude jača od pojedinca. Što se tiče spoljne politike, naša diplomatija danas mora biti na visini zadatka. Pojedinačne izjave moraju biti sastavni deo državne strategije, a državna strategija danas je ulazak u Evropsku uniju i Partnerstvo za mir.
Pet godina ideje G17 plus jeste pet godina ideje za ulazak u Evropsku uniju i svrstavanje Srbije u porodicu evropskih naroda, onako kako to ona stvarno i zaslužuje. Hvala vam.

Hvala vama. Po Poslovniku, reč ima narodni poslanik Goran Paunović, a zatim reč ima narodni poslanik Paja Momčilov.

Predlažem da smognemo još malo snage i da produžimo rad do okončanja rasprave, kako ne bi ušli u četvrti dan rasprave o ovoj tački dnevnog reda.

Zahvaljujem. Molim narodne poslanike da se izjasne o predlogu da nastavimo rad do završetka rasprave o ovoj tački i glasanja. Naravno, glasanje će pokazati da li imamo kvorum.
Stavljam na glasanje predlog gospodina Paunovića.
Molim poslanike da ubace kartice u poslaničke jedinice.
Za 93, protiv 9, nije glasalo 72, od 174 narodna poslanika.
Prihvaćen je predlog da se produži vreme do kraja rasprave.
Reč ima narodni poslanik Paja Momčilov, a neka se pripremi narodni poslanik Miodrag Đidić.

Poštovane koleginice i kolege, evo, mi raspravljamo već treći dan o ovoj veoma značajnoj temi.
Smatram da je jako dobro što smo vodili ovu raspravu, mada smo čuli i dosta različitih mišljenja. Ako je neko hteo da prati pažljivo ovu raspravu, mogao je da zaključi da postoje ovde izvesna pitanja koja su se konstantno pojavljivala i ona su se mogla svesti na ova – prvo, treba povući tužbu protiv NATO zemalja koje su izvršile čin agresije na Saveznu Republiku Jugoslaviju, što je otvoreno zastupala poslanička grupa SPO.
Naravno, argumentacija kojom su se oni služili, u velikoj meri je bila naivna. Dokaze možemo naći i danas u naše dve pokrajine. Ako pogledate kakva je sada situacija na Kosovu, možete da vidite koliko se popravila ta situacija kada je u pitanju srpska manjina na Kosovu u prisustvu međunarodne zajednice. Isto tako, dobro znate kakva su bila obećanja da, kada međunarodna zajednica uzme stvari u svoje ruke, šta će se na Kosovu i u zemlji dogoditi.
Sa druge strane, ako pogledate Vojvodinu i ono što je već neko u prethodnoj raspravi izrekao da danas imamo u toj Vojvodini, mada svi to ne možemo da uočimo, veliki problem za mađarsku nacionalnu manjinu i taj problem danas počinje da se internacionalizuje. Sve to vidite, koliko možete da verujete nekakvim verbalnim obećanjima nekakvih tobožnjih predstavnika zapadne civilizacije.
Sa druge strane, imamo jedan stav, za koji se zalagala grupa G17 plus, da ne treba u ovom momentu povlačiti ovu tužbu, što znači da u nekim budućim vremenima treba, pa se to može na neki način opet izjednačiti sa onim prvim stavom.
Dalje, ovde smo čuli da nema realnih izgleda da ovu tužbu dobijemo. Zatim, da Skupština Srbije nema nadležnost da o ovome raspravlja, a isto tako smo čuli i interesantne stvari da smo mi građani zapravo krivi zbog agresije koja je izvršena na našu zemlju.
Dobro je što je gospodin Minić izašao i rekao da smo mi u Rambujeu klečali. Odmah je upućena kontraargumentacija da nismo dovoljno na vreme počeli da klečimo nego je to trebalo mnogo ranije uraditi, pa onda ne bi doživeli ovu sudbinu kakvu smo doživeli.
Znam da se rasprava odužila, da nije od interesa ovakva tema i žrtve koje je ova zemlja doživela u NATO agresiji za veliku većinu narodnih poslanika, i pokušaću da u svom izlaganju odgovorim na tri pitanja.
Prvo, zašto treba danas donositi ovu rezoluciju?
Drugo, koji su razlozi koji nalažu donošenje ovakve rezolucije?
Treće, biću slobodan da pokušam da kažem da li je NATO agresija, izvršena na našu zemlju, predstavljala agresiju? Naravno, to ću kazati sa stanovišta jednog lekara.
Prvo, danas ulazimo u petu godinu od NATO agresije i nije ni čudo zašto se javljaju ovi glasovi da treba našu tužbu povući. Potpuno su jasni razlozi, vreme leči i zaborav je ono što poravnava sve, zaborav pomiruje i neprijatelje, i neko je smatrao da je sada momenat, da su rane zalečene, da je vreme to uradilo i da treba sa nečim ovakvim i da se izađe u javnost, jasno, zbog toga što ni onaj tribunal, kvazisud u Hagu, koji sudi Miloševiću i drugim našim građanima zbog tobožnje krivice i genocida, ni do današnjeg dana, posle više godina, nije utvrdio ono što je na početku tvrdio.
Dalje, imamo sada jednu urušenu državnu zajednicu, koja se zove zajednica država. Imamo Ustavnu povelju i imamo Savet ministara. Imamo državu kakvu svet ne poznaje, tobožnju državu, gde imate državu sa dva ekonomska sistema, sa dve monete, gde je i pitanje ljudskih prava delegirano na državne zajednice.
Najspornija u celoj toj priči u toj kvazidržavi je upravo ova institucija Saveta ministara. Gledajte ko tamo sedi – gospodin Vuk Drašković, gospodin Ljajić, gospodin Davinić i gospodin Marović. Šta je problem sa tim ljudima?
Problem je koliko glasača stoji iza političkih opcija koje su oni zastupali. Jeste, neko će meni odgovoriti, to formalno jeste legalno izabrano telo, ali to nije legitimno telo. Ti su ljudi, evo već od 2000-te godine, po drugi put imamo istu situaciju, ljudi iz minornih stranaka, zauzimaju ključne pozicije, gde se odlučuje o vrlo bitnim državnim pitanjima.
Kako se to događa? Događa se pomoću vektora. Danas je taj vektor Demokratska stranka Srbije i gospodin Koštunica, koji ljude iz minornih stranaka dovode na ključne pozicije u društvu, a šta je rezultat, građani Srbije dobro znaju – urušen ekonomski sistem i propadanje države i državne zajednice.
Takođe treba raspraviti da li Skupština Srbije ima prava da raspravlja o ovome i da li ona treba da bude odgovorna za povlačenje eventualne tužbe ili ne?
Molim vas, u ovakvoj kvazidržavi, kakvu mi danas imamo, sa ovakvim "Savetom ministara", mislim da ćemo se svi složiti oko dve stvari. Nosilac najvišeg suvereniteta je Skupština Republike Srbije. Sa druge strane, mislim da će se većina složiti da u društvenoj podeli vlasti pripada malo više prava Skupštini nego izvršnoj vlasti. Onda mislim da je najlegitimnije pravo u ovoj skupštini da, kad već niko ne razmišlja o referendumu, kad nećemo bitne stvari iz nacionalne problematike da rešavamo referendumom, delegiramo to pravo ovlašćenim predstavnicima naroda koje je ovde narod delegirao.
Da samo nabrojim taksativno koji su nas razlozi naveli da smatramo da ovu tužbu nikako ne treba povlačiti. Prvo, pravni razlozi. Oni su navedeni i neću ih čitati.
Ali moram za našu gospodu evropejce da napravim 2-3 citata - 27. marta 1999. godine, kada je započela ona silovita, brutalna i kukavička agresija NATO pakta, "Mond" francuski donosi članak iz pera Maksa Galoa, istoričara, koji kaže: "Duboko sam skandalizovan NATO udarima, ali ne treba se zadržati samo na emotivnoj reakciji. Ovo je prvi put od 1945. godine da je napadnuta neka suverena zemlja. I taj napad je organizovala jedna skupina sila u okviru NATO, pod vođstvom SAD, koje su marginalizovale Ujedinjene nacije, čija je funkcija da sprečava sukobe. Marginalizacijom prava u Veću bezbednosti SAD se ponašaju kao hipersila koja se ne obazire na međunarodno pravo."
Godinu dana iza toga ugledni izraelski list "Haarec" piše ovako - način na koji je NATO prošle godine izvršio agresiju na SRJ je veoma sličan zločinu Hitlerove politike u toj zemlji. Piše istoričar Anat Peri, u tekstu "Dajte da se čuje istina", objavljenom danas u uticajnom izraelskom listu "Haarec".
Neću sad da vam nabrajam gomilu drugih mišljenja međunarodnih eksperata, pravnika, profesora prava, koji ista ova mišljenja zastupaju, ali vi evropejci, oni koji kažete da treba sarađivati sa svetom, molim vas da čujete i glas ovih drugih građana sveta iz svetske zajednice, koji su i te kako kompetentni da o ovom pričaju.
Drugi razlog zašto mi treba ovo da odbacimo su politički razlozi. Zašto? Zbog toga što treba da sprečimo dalje slabljenje i urušavanje države i potpuno prihvatanje kolonijalnog statusa.
Opet vama evropejcima preporučujem da pročitate Aleksandra Zinovjeva i njegovu knjigu "Velika prekretnica", gde je to detaljno objašnjeno i gde ćete moći da se informišete o svemu tome.
Treći su razlozi moralne prirode. Ne daju nama pravo više od hiljade poginulih i nekoliko hiljada ranjenih da mi od toga odustanemo. Možete vi govoriti da je to politički marketing i da je to sramota ponavljati. Mi ćemo vam to ponavljati, to je istina, moralni ljudi će znati da procene da li je to politički marketing ili je to naš dug koji smo mi dužni da ispoštujemo.
Patriotski i rodoljubivi razlozi su takođe oni koji nam nalažu da od ovoga ne odustanemo. Mi smo ovde čuli od jedne mlađane koleginice da nam je dala definiciju šta je patriotizam, pa je rekla - patriotizam je želja da bude dobro narodu i državi. To nije patriotizam.
Dve su različite kategorije patriotizam i rodoljublje. Patriotizam znači ljubav prema patriji, otadžbini, rodoljublje znači ljubav prema rodu ili narodu. Kako se može iskazivati? Može se iskazivati verbalno, pričom, ali to nije dovoljno. On se potvrđuje delima, a u skali dela vrhunsko delo je za iskazivanje tako nečega žrtvovanje, a žrtva života i zdravlja je vrhunsko u toj skali vrednosti, i to je patriotizam, i to je rodoljublje, i to treba znati.
Neka mi bude dozvoljeno samo da treće obrazložim - zašto smatram da je NATO agresija genocid. Sedamdeset osam dana i sve ono što se događalo ovde rezultiralo je da smo mi imali ekocid nad našom zemljom, da je prekršeno 15 deklaracija koje govore o zaštiti životne sredine. Mi smo ovde imali bombardovanje radioaktivnim oslabljenim uranijumom i molim da se ovde jasno kaže - to bombardovanje tim sredstvima jeste genocid i ono je ostavilo traga na zdravlje našeg naroda, i ono i dan-danas urušava to zdravlje, i ne da ga samo urušava, ono dovodi do biološkog nestanka ovog naroda. Neko će mi kazati - ti si to lepo rekao, hajde dokaži. U minut vremena pokušaću to da vam dokažem.
Molim vas, 25.000 žrtava veterana iz Zalivskog rata je platilo glavom zbog raznih oboljenja, karcinoma, leukemije i drugih bolesti uzrokovanih efektima oslabljenog uranijuma. Postoji tajni izveštaj prof. Prajsa sa Midlseks univerziteta i prof. Tibela sa Londonskog univerziteta. Utvrdili su da je 16 osoba koje su oni ispitivali neposredno posle rata imalo kontaminaciju. Četvoro su bili Srbi iz Bratunca, gde je ovom municijom gađano, a 12 je bilo Albanaca. Od tih Albanaca je jedna bila beba, a četiri su bile žene. Kod svih je nađena kontaminacija i potvrđena, i to je tajni izveštaj koji se krije od ovog naroda i od međunarodne javnosti.
Molim vas, 1991. i 2000. godine na području centralne Srbije i Vojvodine broj stanovnika je smanjen za 78.000, iako se u tom periodu na ovaj prostor doselilo oko 380.000 izbeglica.
Da nije bilo izbeglica, Srbija bi za 11 godina imala 460.000 stanovnika manje. Tačnije rečeno, u Vojvodini je svake godine više umrlih nego rođenih od 1989. godine, a u centralnoj Srbiji od 1992. godine, s tim što je 1992. godine više umrlih nego živorođenih bilo 6.600, 2002. godine 25.000 je više umrlo nego što se rodilo u ovoj zemlji. Znači, ova zemlja ima belu kugu, mi nestajemo sa ovih prostora, mi smo biološki gubitnici.
Sada će mi neko kazati - kakve to ima veze sa NATO bombardovanjem? Sada ću vas uputiti samo na još jedan podatak.
U Srpskoj akademija nauka 24. juna održan je skup "Medicina i kvalitet života" i publikovana publikacija "Reproduktivno zdravlje stanovništva Srbije 1989. i 2001. godine". Akademik Vojin Šulović, koji je na čelu Međuodeljenskog odbora za biologiju i humanu reprodukciju, uradio je studiju sa ginekolozima i akušerima Srbije i nedvosmisleno dokazao da je povećan broj oboljenja od karcinoma ženskih genitalija, da se u ovoj zemlji rađa više dece sa anomalijama i umire zbog anomalija. To su nedvosmisleni podaci.
Stavite ovo jedno sa drugim u kontekst. Tvrdim da su NATO agresija, kao i zločinačke NATO sankcije u prethodnom vremenskom periodu, doprineli uništenju i genocidu nad srpskim narodom. Molim evropejce da izađu i da ovo negiraju, da kažu da ovo nije tačno.
Na kraju, Lefonten je davno rekao - kneževi mali, neka vas ta beda ne snađe, da moćni kraljevi rešavaju vaše krađe, jer kad ih uvučete u vaše čarke, i pustite ih da stupe na vaše tlo, tad znajte da vas čeka veliko zlo.
A šta je rekao Zmaj Jova Jovanović, time sam završio - al' narod nijedan do narodne sreće dopuzao nije, pa ni odsad neće. Znajte i to, evropejci.

Hvala vam. Reč ima narodni poslanik Miodrag Đidić, a neka se pripremi narodni poslanik Zoran Krasić.
Izvolite, gospodine Đidiću.

Gospodine predsedniče, poštovane kolege i koleginice narodni poslanici, pošto smo već zašli u treći dan raspravljanja o ovoj temi, biću vrlo kratak, pošto su već o našim stavovima rekli prethodni govornici DS-a, samo ću ponovi neke stavove sa kojima se, naravno, svi mi slažemo, verujem i dobra većina u ovoj skupštini.
Prvo, smatramo da ova skupština nije nadležna da raspravlja o ovoj temi i da je greška što se to našlo na dnevnom redu. Oni koji se zalažu za jačanje državne zajednice, čini mi se, da na ovaj način postupaju suprotno, odnosno da narušavaju jedinstvo državne zajednice.
To je u suprotnosti sa članom 19. Ustavne povelje i Ustavom Republike Srbije, iako su poslanici SRS-a dokazivali da to jeste u skladu sa Ustavom Republike Srbije.
Drugo, mi nismo za povlačenje tužbe. To je tako. A da smo bili za to, to smo mogli da uradimo u prethodnom periodu, kada smo imali većinu u ovoj skupštini. To nam tada nije padalo na pamet, kao što nam ni sada ne pada na pamet, jer smatramo da je to protivno interesima građana Republike Srbije i apsolutno smo za to da tužba ostane na snazi i da o njoj raspravlja Međunarodni sud pravde. Nećemo danas glasati za rezoluciju, iz prostog razloga, jer o tome sam prvo govorio, a to je da bi na taj način povredili i Ustavnu povelju i Ustav Republike Srbije, a mi to ne želimo. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić, a neka se pripremi narodni poslanik Branislav Blažić.