Pre tri dana, na početku ove rasprave, u svojoj uvodnoj reči rekla sam kakav je stav G17 plus i po pitanju tužbe i ove rezolucije.
Ponoviću ga još jednom, s tim što ću naglasiti da smo nakon tri dana još čvršći u tom stavu, a obrazložiću i zašto. Dakle, G17 plus se protivi svakom bezuslovnom povlačenju tužbe protiv država članica NATO pakta, a u vezi bombardovanja koje se desilo 1999. godine, kao i naknade štete koja je tim bombardovanjem pričinjena Srbiji.
Sa druge strane, G17 plus se takođe protivi ne samo ovakvoj rezoluciji, o kakvoj treba da glasamo danas, već bilo kakvom sličnom političkom stavu, koji očigledno, a to smo imali prilike da vidimo tokom diskusije o ovoj tački, ni u jednom trenutku nije imao za cilj odbranu Srbije, odbranu srpskog naroda, odnosno da je motiv podnošenja jedne takve rezolucije bio strah da će eventualno tužba biti povučena.
Ovo govorim ne samo na osnovu sopstvenih utisaka iz diskusije, već na osnovu onoga o čemu su govorili poslanici iz poslaničke grupe koja je predlagač ove rezolucije. Dakle, imali smo prilike da čujemo danas da je ova rasprava zapravo sama sebi cilj, odnosno da ova rasprava nema kao motiv ni strah od povlačenja tužbe, niti zaštitu Srbije i srpskog naroda, a u vezi sa NATO bombardovanjem iz 1999. godine, već da je cilj da se vodi ova rasprava, odnosno da se jednostavno čuju određeni politički stavovi u ovoj skupštini. Sve to uopšte ne bi bilo sporno, jer poslanici i jesu u Skupštini da bi iznosili svoje političke stavove. To i jeste cilj, zbog toga smo ovde.
Međutim, problem je u tome, kada se radi o političkim stavovima koji jedini cilj i jedini motiv imaju zapravo širenje mržnje, širenje one retorike i one politike, i kontinuitet sa onom politikom koja nas je zapravo dovela do tragedije 1999. godine.
Imali smo, nažalost, prilike da danas čujemo različite izjave koje su date. Iskreno se nadam da bar to nije falsifikovano u ovoj skupštini. Izjave koje su date vezane su za srpski narod. Nikada ne treba da oprostimo niti zaboravimo da je neko nekada davao te izjave. Ali, ono što je tragično u tome je ne samo činjenica da to nisu jedine izjave koje su davane o Srbima, nego je upravo suprotno. Bilo je mnogo više onih koje Srbe vrlo pozitivno karakterišu, vrlo pozitivno o njima govore i nadasve se protive bombardovanju koje se desilo 1999. godine, i naroda i ljudi kojima je savršeno jasno da je ono što se desilo 1999. godine agresija i tragedija koja se desila srpskom narodu.
Mi ne smemo, ne možemo i nemamo pravo da naš narod učimo da mrzi. Šta je drugi cilj onoga što smo slušali i onoga što smo čuli nego da mrzimo ceo svet, a sve sa opravdanjem da taj ceo svet mrzi nas? Nas ne mrzi ceo svet. Nismo mi ti koji smo pod mržnjom celog sveta, odnosno koji smo jedine žrtve celog sveta.
Moramo da shvatimo da jedini način da normalno živimo u Evropi i u svetu, a ponosim se što sam Evropljanka ili evropejka, kako je to neko ovde rekao, i svi mi iz G17 plus se ponosimo što smo evropejci.
Želimo da uđemo u Evropsku uniju, i ne mislimo da nas Evropska unija mrzi i da nam želi zlo, iako su nam možda pojedinci želeli zlo, iako nas pojedinci možda nisu voleli, ali to je njima na čast. Nama je na čast da se ponašamo civilizovano i da ne širimo mržnju, ne samo u svojoj zemlji, nego ni prema kome na ovoj planeti.
Ako smo patriote, ako smo rodoljubi, ako smo civilizovani ljudi, onda jedino možemo da širimo toleranciju. Sve suprotno od toga je loše, ne za druge, nego za nas.
Podsetiću na još jednu stvar, koju ste izgleda zaboravili. Ne sede u ovoj skupštini samo Srbi. Sramota je da tako govorite. U ovoj skupštini sede i pripadnici drugog naroda. Mi smo ponosni na to što živimo u zemlji čiji građani su pripadnici drugih naroda. Mi se toga ne stidimo i ne smemo da se stidimo.
Ona politika i ona retorika koju smo imali prilike da čujemo i, nažalost, da trpimo prethodne decenije je pokušala da takvu mržnju proizvede, koja je upravo imala cilj ne samo da obruši na nas ceo svet, nego da izazove i mržnju u našoj zemlji. To ne sme nikad više da se desi.
Kada govorimo o porazima, reći ću samo jedno. Srbija je poražena 1999. godine. Srbija nije bila poražena ni u Prvom, ni u Drugom svetskom ratu. U tim ratovima je pobedila. Međutim, shvatite jedno, i to građani Srbije znaju. Mi nismo pobedili NATO 1999. godine. Nismo ga pobedili. Dakle, to se nije desilo, želeli vi ili ne. To shvatite. Ta pobeda se nije desila.
Ne samo da smo izgubili, nego je NATO ušao na srpsku teritoriju. To ste vi, gospodo, potpisali i vi ste na to pristali. Kosovo i Metohija je neotuđivi deo srpske teritorije. Oko toga smo se svi u ovoj skupštini složili. Na srpskoj teritoriji se, dakle, nalaze i snage zemalja članica NATO. Ne treba time da se ponosimo.
Treba da znamo činjenice upravo zbog one politike koja je bila predvodnica svega toga što nam se desilo, a što je kulminiralo 1999. godine. Mi ne samo da nećemo glasati za ovu rezoluciju, nego nikada nećemo podržavati one političke stavove koji su u funkciji tih interesa i tog navodnog i lažnog patriotizma koji vi u Srbiji propovedate i uporno pokušavate da ga nametnete. Hvala vam.
