Dame i gospodo narodni poslanici, iako smo juče produžili vreme koje se dodeljuje poslanicima, odnosno poslaničkim grupama za diskusiju, obzirom da se uvek i najviše diskutanata javi iz poslaničke grupe SRS, a uvek nekako merimo vreme koje nam je ostalo otprilike kad ja treba da izađem za govornicu, i ovog puta ću pokušati da skratim što više, da bi svi poslanici SRS koji su se prijavili mogli da izađu i da kažu neku reč.
Počeću odande gde je gospođa Čomić stala. Jutros smo u svojim poslaničkim klubovima dobili poklon Svetog arhijerejskog sinoda Srpske pravoslavne crkve, kartu, i gospođa je samo pokazala, ali da bi građanima Srbije bilo jasno o čemu se radi, moraću da pročitam i propratno pismo koje ste svi vi, dame i gospodo narodni poslanici, dobili.
Sveti arhijerejski sinod Srpske pravoslavne crkve kaže:
"Poštovani narodni poslaniče, danas kada preti opasnost da deo naše otadžbine, koji nam je postojbina od iskona, bude otrgnut, osetili smo potrebu da vam poklonimo geografsku kartu - Srpska duhovna baština na Kosovu i Metohiji, na kojoj je grafički prikazano naše nasleđe, odnosno 1.181 crkva i crkvište, 113 manastira i manastirišta, 48 isposnica, 8 spomen kapela i spomen kosturnica, a što je ukupno 1.350 crkvenih zdanja.
Tu su i 534 stara srpska groblja, 96 tvrđava starih gradova i 14 dvoraca srpske vlastele. Ovo je tapija na zemlju koja se danas nalazi u administrativnim granicama AP Kosovo i Metohija. Ako se broj crkava i manastira podeli sa površinom Kosova i Metohije, vidi se da ne postoji ni jedna stopa a da nije osveštana. Mnoga od ovih zdanja su davno srušena, a do naših dana su pretrajali kameni tragovi i imena.
Bojimo se da ubuduće ne samo što neće ostati zdanja, nego će i imena izbrisati. Većinski narod na prostoru Kosova i Metohije do temelja razara naše nasleđe, čak i kamenje odnose, izoravaju temelje i brišu imena, da ne ostane traga ni pomena.
Na našoj karti je upisano 1.994 toponima i svi su srpski. Ovde nije naznačeno 37 novih rana, 37 srušenih crkava u martovskom pogromu, kome treba dodati još 107 crkava i manastira porušenih u periodu od 1999. do 2003. godine. Žalosna brojka porušenih svetinja je sada 144 od dolaska međunarodnih snaga na Kosovo i Metohiju.
Znamo da vama, kao najodgovornijim narodnim predstavnicima, ove činjenice nisu nepoznate, ali naša je dužnost da vam omogućimo da ih i drugima na ovaj način predstavite."
Ovo ja u ime SRS građanima Srbije predstavljam ove činjenice.
Bez obzira na kratkoću vremena, ne mogu a da se ne osvrnem na još nešto. Danas je u diskusiji, replicirajući narodnom poslaniku SRS-a, gospodinu Arsiću, gospodin Aligrudić izrekao jednu rečenicu koja je mene ponukala da, što sam imao nameru, sada kažem. Kaže, gospodin Koštunica nije pustio nikog. Gospodin Koštunica je dao pomilovanje Fjori Brovini i Fjora Brovina je, iako osuđena pravnosnažno u našoj zemlji, posle dva-tri meseca otišla na Kosovo i Metohiju.
Neću gospodinu Koštunici da pripisujem onih 1.300 terorista koji su vojska i policija za vreme agresije pohapsili, doveli u Srbiju, u srpskim zatvorima osuđeni prvostepenom presudom, pa onda to su Batić i Mihajlović pustili, a onda sada Vrhovni sud poništava presude. Sa njima su otišli i njihovi predmeti i treba da se vrate na ponovno odlučivanje prvostepenom sudu na Kosovu i Metohiji.
Nikada više niko od njih osuđen biti neće. Pitanje je koliko je njih u martovskim divljanjima palilo srpska sela, srpske svetinje i ubijalo. Pitanje koliko je njih pucalo na decu u Goraždevcu. Pitanje je koliko njih i sada drži snajper uperen u nekog Srbina na Kosovu.
Međutim, gospodinu Koštunici moram da spočitam nešto i tu nema mesta bilo kakvom prigovoru. Kao predsednik SRJ gospodin Koštunica je pomilovao jednog od osuđenih terorista. Naime, Bekim Kastrati je osuđen pravnosnažno na 15 godina zatvora i robijao je u Nišu. Odrobijao je tri godine. Posle toga, posle dolaska demokratske vlasti, gospodin Koštunica, kao predsednik SRJ, pomiluje Bekima Kastratija 10 godina.
Kada je Nataša Kandić, kao njegov advokat, odnela rešenje o pomilovanju u niški zatvor i kada su upravnik zatvora i činovništvo u zatvoru proverili, Bekimu Kastratiju je ostala još jedna godina da robija. Bekim Kastrati ogorčeno baca Nataši Kandić rešenje u lice i kaže: idi, kaži mu da piše drugo rešenje.
Posle 15 dana u niški zatvor stiže još jedno rešenje, ali ne sada poništeno ono rešenje od 10 godina pomilovanja, što bi imalo nekakvu pravnu logiku, i onda pomilovanje od 11 godina, a čime bi se zatvorio taj tesnac od godinu dana koji je falio. Gospodin Koštunica piše još jedno pomilovanje od godinu dana. U svetskom pravosuđu nije se desio presedan, osim kod nas, da isti čovek za isto delo u roku od 15 dana bude pomilovan dva puta. Toliko o tome da li je gospodin Koštunica puštao ili nije.
Danas je Skupština Srbije na svojevrsnoj vododelnici, da se izjasni protiv povlačenja tužbe ili za povlačenje tužbe. Pozivam vas, opet, da pre nego što glasate pogledate ovu kartu, koju vam je Sveti arhijerejski sinod poslao, pa onda savesno glasajte kako hoćete.
Dakle, ili ćete biti za povlačenje tužbe ili protiv povlačenja tužbe, a trećeg nema. Ne može se biti – dame i gospodo, a danas smo se naslušali, a i juče, pa mi jesmo za povlačenje tužbe – istovremeno i devica i trudnica, nije prirodno, nemoguće je.
Dame i gospodo narodni poslanici, da je bilo više odgovornosti i pameti pri izboru ličnosti za nosioce najvažnijih državnih funkcija, kako u Vladi Srbije, tako i u Savetu ministara, danas ne bi bilo ni potrebe za ovom raspravom, a ni za donošenje ove rezolucije. Odgovorni ljudi bi dobijali odgovoran posao, a interes Srbije i njenih građana bi bio u potpunosti zaštićen, i nijednog trenutka ne bi bio doveden u pitanje.
Sunovrat srpske i spoljne i unutrašnje politike počeo je zapravo onog oktobra 2000. godine kada ste paljenjem i raznim kriznim štabovima zajahali Srbiju, i tu dileme nema. Nema dileme, DOS, ovaj DOS, onaj DOS, za mene ste svi isti. Deoba funkcija po principu trulih kompromisa i dogovorna ekonomija doveli su Srbiju do prosjačkog štapa.
Spoljna politika, koju su interesne grupe, pre svega predvođene Svilanovićem, kad je i oprostio odnosno povukao protivtužbu protiv Bosne i Hercegovine, i nastavljena sada sa Draškovićem, osmišljena, bukvalno je svojom snishodljivošću, servilnošću, obesmišljena i razorena.
Dovela nas je dotle da zapravo nemamo spoljnu politiku, a ni diplomatiju. Daje se sve što se od nas traži, i to bez pogovora, nudi se i ono što niko ne traži, počev od isporuka Hagu, pa evo i do zaključka sa najavom povlačenja tužbe protiv onih koji su nas bespoštedno i besomučno bombardovali 78 dana.
Ispred mene je knjiga koja se zove: "NATO zločini u Jugoslaviji", dokumenti i dokazi za samo mesec dana - od 24. marta do 24. aprila. Da ostavimo sve druge infrastrukturne objekte, izneću samo da je 324 škole, 86 domova zdravlja, bolnica, zdravstvenih centara u ovo vreme bombardovano.
Dame i gospodo narodni poslanici, Srpska radikalna stranka će sigurno glasati za ovu rezoluciju, a na vašu savest, na vašu svest kako ćete danas pritisnuti dugme. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Dušan Proroković.
Replika na izlaganje narodnog poslanika Momira Markovića.

Da pojasnim neke stvari. Vidim da su neki poslanici sa Žaka Širaka, kao najvećeg protivnika, pali na Bekima Kastratija, ili kako se srpskim jezikom kaže, "s konja na magarca". Optužnica protiv Žaka Širaka i Bekima Kastratija je, u mnogim delovima, identična.
Sudilo se bez saslušavanja svedoka, ekspresno su donošeni zaključci. Jednostavno, svim onim manirima koji se ne mogu nazvati manirima pravne države.
Gospodo, ako hoćemo pravnu državu, onda ta pravna država mora da nudi pravdu za sve građane te države, bili oni Srbi, Bošnjaci, Albanci, ma koji drugi. Zbog toga je veliki broj optužnica protiv ljudi koji su nazvani albanskim teroristima, a to u stvari nisu bili, povučeni su, odnosno oni su amnestirani isto kao što su povučene optužnice odnosno presude protiv Žaka Širaka, Tonija Blera, Bila Klintona, i ko je već sve tužen.

Po Poslovniku, narodni poslanik Momir Marković.

Narodni poslanik me je pogrešno protumačio, nisam govorio da gospodin Koštunica nije imao prava da da pomilovanje, ali nije imao pravo da dva puta u roku od 15 dana istog čoveka, za isto delo pomiluje. Toga nema u svetskoj pravnoj praksi.

Reč ima narodni poslanik Dejan Mikavica.
Posle njega, reč ima narodni poslanik Vjerica Radeta.

Dame i gospodo narodni poslanici, kolega Proroković je uzeo malopre reč, pa nisam stigao da komentarišem nekoliko zanimljivih izjava i insinuacija, koje je poslanik sa liste Srpske radikalne stranke dao sebi za pravo, ili kao ideju, da ovde iznese.
Napad na Vojislava Koštunicu, bez obzira iz kog ugla dolazio, prilično izgleda neobično ako dolazi od strane Srpske radikalne stranke u onoj fazi, u kojoj se ona izjašnjava kao stranka koja naročito drži do državnih i nacionalnih interesa. Mislim da je bila najbolja moguća opcija, ako već hoćete da to istaknete kao jedan argument i primer, da bar Vojislava Koštunicu iz toga izuzmete.
Ali, naravno, pošto ne mogu da utičem na to, jedino bih apelovao, kada već to radite, da činite to na jednom primerenom, parlamentarnom, intelektualnom nivou, kako ne biste na određen način, možda slučajno ili spontano remetili i unižavali ugled ove skupštine. To je moj prijateljski, ako hoćete, apel.
Što se tiče tačke dnevnog reda, kojoj smo se posvetili, sa možda manje ili više razloga, u prethodnim danima, počeo bih od onoga što je u uvodnoj reči predlagač izneo, a to je da od većine u ovoj skupštini, ako sam dobro zapamtio što je tada rečeno, zapravo se ne očekuje da se otvoreno i jasno izjasni protiv agresije NATO pakta, protiv genocida koji je tada izveden - da li kroz oblik namere ili kroz konkretna nedela. Zašto da ne?
Evo, i ovom prilikom, ako dozvolite, otvoreno, sa ovog mesta jasno, definitivno poručujemo i ovde svima vama u Skupštini i svim građanima Srbije da, bar što se tiče nas u Demokratskoj stranci Srbije, otvoreno i jasno osuđujemo agresiju NATO pakta, koja je izvedena 1999. godine, kao zločinački akt agresije protiv našeg naroda i naše države. Otvoreno kažemo, i ovom prilikom, ne skrivajući nimalo, niti držeći do nekakvih tajni, političkih namera da u toj agresiji, u tom zlodelu, koji je učinjen nad našom državom, ima genocidnih namera ili čak nedela.
Dakle, kao što vidite, nije sporno, osuđujemo agresiju - i jedni i drugi, i vi koji insistirate da se donese ova rezolucija. Prema tom načinu donošenja rezolucije ili prema takvoj meri i mi imamo određene rezerve. Pa šta je onda uopšte sporno? Sporno je, možda bih mogao reći samo u jednoj rečenici, a da se potpuno razumemo, što imamo različito shvatanje u odnosu na vas, koji se tiče nadležnosti savezne države, državne zajednice ili države, kako to volim da kažem - Srbije i Crne Gore i nadležnosti države članice - Srbije, države članice te savezne države. To je, zapravo, jedino u čemu se sporimo. Drugog spora nema.
Zanimljivo je, međutim, ono što je predlagač izneo, isto tako u tom uvodnom delu obrazloženja svog predloga, da se glasa za ovu rezoluciju kada je rekao da će oni koji ne izglasaju rezoluciju rasrditi građane Srbije, a da neće umilostiviti gospodare. Odmah ću vam reći, sasvim otvoreno, nemamo nameru, nije nam ni na kraj pameti da srdimo građane Republike Srbije. Ali, isto tako, ne želimo ni na koji način, po svaku cenu, da se dodvoravamo građanima Srbije uoči lokalnih i pokrajinskih izbora, verujući da će na taj način biti postignut bolji rezultat.
To kažem kao predstavnik Demokratske stranke Srbije u Novom Sadu i u Vojvodini, koja je sve vreme vodila izrazitu državotvornu, nacionalnu, demokratsku politiku i koja ima pravo to da kaže ovde. To svi oni u Vojvodini i u Novom Sadu, koji znaju tu politiku, koju sam i sam predstavljao, nema razloga ni jednog trenutka da sumnjaju.
Dakle, razlikujemo se jedino što se tiče nadležnosti. Razlikujemo se što se tiče toga ko zapravo predstavlja slugu, a ko predstavlja gospodara. Možda možemo svoje državne i nacionalne interese braniti, ponekad uspešnije, na jedan moralni način, zavisi koliko smo za to sposobni.
Ali, u svakom slučaju, jedna je stvar važna - kada govorimo u tom kontekstu sluge i gospodara, vezano za ova pitanja koja su ovde navedena i potegnuta - da treba pronaći nešto, koliko je to moguće, kao narod koji je prilično uzdrman svim ovim dešavanjima u prethodnoj deceniji, jedan okvir, jedan kontekst realne politike, u okviru kojeg ćemo pokušati da ostvarimo ono što je državni i što je nacionalni interes.
I da se ne sporimo oko toga da nam je naneta ogromna nepravda, da je zločin i agresija nad našom zemljom bila lišena uzusa i standarda međunarodnog prava, da je bila brutalna, bestijalna, da je značila i donela mnogo materijalnih žrtava i da, na kraju krajeva, bar onaj deo štete koji se može nadoknaditi, a to je materijalni deo, ni za koga nije sporan. One druge žrtve, koje se ne mogu više nadoknaditi, nadomestiti, o tome možda više ne možemo govoriti.
Treba možda reći da, u kontekstu svih ovih problema koji su vezani za raspravu o rezoluciji, treba biti načisto u nekim stvarima. To je možda suština svih ovih rasprava koje smo ovde vodili. Ovde ću ponoviti: niti se tužba povlači, niti se zločin zaboravlja.
Mi u Novom Sadu ne možemo da zaboravimo zločin, sve i kada bih hteli iz ne znam kojih psiholoških razloga da ga potisnemo, jer nas na to svaki dan podseća zgrada srušene televizije, bombardovana Rafinerija, porušeni i neobnovljeni mostovi, zahvaljujući vlasti u Novom Sadu, Demokratske stranke i Lige socijaldemokrata Vojvodine. Ta nesposobna vlast nije bila u stanju ni to da uradi - da popravi, bar te rane otvorene da zaleči, na taj način da se legitimiše kao odgovorna vlast u Novom Sadu.
Prema tome, to su neke stvari koje nisu nimalo sporne.
Na kraju, i pamćenje, nije vezano samo za 1999. godinu. Znate, Novosađani pamte sve. To što pamte je i nešto preko literature, a ne samo preko svog životnog iskustva. Mislim tu i na ono bombardovanje od pre vek i po, kada su sa Petrovaradinske tvrđave neke druge soldateske bombardovale novosadsku varoš i sravnile je do temelja. Tako isto pamtimo i ovo bombardovanje, koje nije bilo ničim opravdano i racionalno se nikako ne može pravdati.
Kada imamo sve te stvari u vidu i mi u Novom Sadu, mi Novosađani, koji to ne zaboravljamo, vrlo to dobro pamtimo, kao i svi drugi građani Vojvodine i Srbije, dolazimo do toga da se osvrnemo šta to praktično znači što se tiče funkcionisanja institucija u ovoj zemlji, tj. kako se najvažnije institucije u ovoj našoj zemlji odnose prema tom pitanju.
Vlada Republike Srbije sasvim je otvoreno i jasno istupila sa stavom da se tužba neće povlačiti. Ako tome još dodamo i neku vrstu mog ličnog i uverenja mojih kolega poslanika da će Međunarodni sud pravde u Hagu izaći u susret opravdanoj tužbi koju je podnela naša država, onda zaista ne vidim zašto bismo se dalje oko ovih pitanja sukobljavali, razmimoilazili.
Najzad, rekao bih da, bez obzira na izjave Vuka Draškovića, koje su date sa mesta ministra spoljnih poslova, pa, prema tome, imaju objektivno izvesnu značajnu političku težinu, one ne smeju i ne treba ubuduće da budu preokupacija ove Narodne skupštine.

Reč ima narodni poslanik Vjerica Radeta, a posle nje narodni poslanik Miloljub Albijanić.

Dame i gospodo narodni poslanici, već treći dan raspravljamo o Predlogu rezolucije Srpske radikalne stranke o zabrani povlačenja ili odustajanja od tužbe koju je Savezna Republika Jugoslavija podnela Međunarodnom sudu pravde u Hagu.
Radi javnosti, pročitaću prvi i treći stav Predloga ove rezolucije:
"Narodna skupština Republike Srbije zabranjuje svim državnim organima Republike Srbije, predstavnicima Republike Srbije u Skupštini Srbije i Crne Gore i Savetu ministara državne zajednice Srbija i Crna Gora da donose i učestvuju u donošenju odluka koje bi za posledicu imale povlačenje ili odustajanje od tužbe koju je Savezna Republika Jugoslavija podnela Međunarodnom sudu pravde u Hagu protiv država članica NATO pakta za naknadu štete pričinjene tokom bombardovanja 1999. godine.
Svi akti ili radnje koji se preduzmu suprotno tačkama 1. i 2. ove rezolucije ništavni su i ne obavezuju Republiku Srbiju, a smatraju se izdajom Republike Srbije i najtežim zločinom prema narodu koji se kažnjava kao teško krivično delo".
Pitam vas kolege koji se izjašnjavate da nećete glasati za ovu rezoluciju, šta je to u ovom tekstu tako strašno. Šta to toliko boli? Čega se plašite, dame i gospodo, osim ako nemate nameru da prećutno pustite Vuka Draškovića da napravi ovaj veleizdajnički potez? Šta vam znači, u diskusijama, "protiv smo povlačenja tužbe, a nećemo glasati za rezoluciju"?
Prebacujete poslanicima Srpske radikalne stranke da mi kao pokušavamo, preko ove rezolucije, da dobijemo političke poene. E, neće to biti tako. Naravno, mi jesmo političari. Mi sve radimo da bismo se dopali građanima Srbije.
Ali, vi to radite na jedan drugi način. Vi, koji ovde deset minuta pojedinačno govorite o tome kako ne treba da se povuče tužba, kakve su bile posledice NATO bombardovanja itd, poluglasno i tiho kažete "nećemo se preglasavati, nećemo se nadglasavati, mi nećemo glasati za ovu rezoluciju". Na taj način pokušavate da prevarite, po ko zna koji put, građane Srbije.
Pozivam vas da jasno i glasno kažete da podržavate ideju o povlačenju tužbe, jer svi oni koji ne budu glasali za ovu rezoluciju, jednostavno rečeno, tog su stava.
Poštovane kolege, vi nemate petlju da se suprotstavite Vuku Draškoviću, neki zato što im je predsednik stranke, neki zato što bi mogao da im ugrozi njihovu poziciju u vlasti, a neki u ime bivše ljubavi.
Kažem vam da nijedan od tih razloga ne može i ne sme biti vaša ideja vodilja da ne prihvatite predlog Srpske radikalne stranke za izglasavanje ove rezolucije. Nemate pravo da oprostite sve strahote i da zaboravite sve strahote koje smo pod NATO bombama trpeli 78 dana u vreme te strašne NATO agresije.
Vi se ovako ponašate zato što pretpostavljate da će Vuk Drašković uraditi ono što je najavio, da će uraditi isto ono što je svojevremeno uradio Goran Svilanović ne pitajući nikoga. Naravno, od Vuka Draškovića to može da se očekuje. Može da se očekuje da, jednog dana, ode u neko inostranstvo po svoje mišljenje, da se vrati ovde i da obavesti javnost Srbije da je povukao tužbu, a da vi koji glasate protiv ove rezolucije kažete da to nije moguće, da to nije smeo da uradi, da niste bili obavešteni, što smo sve već slušali od predstavnika sadašnje vlasti. Za nas to neće biti nikakvo iznenađenje, ali će biti strašan poraz za srpski nacionalni interes.
Ponavljam ono što su govorile moje kolege iz SRS – koliko ima razloga zbog kojih moramo zabraniti svim nadležnim organima da povuku tužbu koju je podnela Savezna Republika Jugoslavija protiv članica NATO. Ne smete i niko nema pravo da zaboravi porodicu Rakić iz Batajnice, da zaboravi porodicu Milenković iz Varvarina, da zaboravi mnoge porodice na koje je NATO bombardovanje ostavilo trajne posledice.
Hoću da naglasim da je bol ovih porodica jednak bolu porodica čiji su članovi izginuli na Ibarskoj magistrali, pa niko ne traži da se povuku tužbe, nego se traži da se pravnosnažne presude, koje je Vrhovni sud presudio, vrate na početak i da se raspravlja o tome.
Znači, nastupate lično. Nastupate uskostranački. Stalo vam je da se očuvate na vlasti. Sada, pre svega, govorim predstavnicima Demokratske stranke Srbije, koji prihvataju da ih ucenjuje Vuk Drašković, Srpski pokret obnove, da ih ucenjuju stranke koje su politički mrtvaci, poput ovih iz G17, koji su u ovoj skupštini prvi put, zadnji put i nikada više, koje ne može spasiti ni to što u Varvarinu kradu lične karte, pa na osnovu ukradenih ličnih karti učlanjuju ljude u tu svoju interesnu grupu.
Nemojte da prenosite ovde one gluposti koje priča Radislav Stojanović, koji kaže da mi treba da odustanemo od ove tužbe, jer ćemo možda izgubiti spor, a nadalje kaže: "Ovim gestom možemo umilostiviti i odobrovoljiti Zapad". Ovo je najveća glupost ikad izrečena. Ovo nijedan normalan čovek ne bi mogao da kaže.
Takođe, ne treba da pričate da ova skupština nije nadležna da donese ovu rezoluciju. Gospodo, ovaj predlog rezolucije su pisali stručnjaci iz oblasti prava. Budite ubeđeni da je ovaj predlog i u skladu sa Ustavom i da je u skladu sa Ustavnom poveljom.
Nemojte da pričate, da stalno skrećete pažnju kako je neko drugi kriv a ne NATO za bombardovanje Srbije. Pročitajte knjigu "Bombe nad Beogradom", napisao je Marti Ahtisari. Na strani 22. te knjige napisao je da je Srbija morala da bude bombardovana jer je to bio jedini način da se udovolji tadašnjoj opoziciji da se skine tadašnja aktuelna vlast.
Želim da naglasim da u ovoj rezoluciji, ono što je takođe provejavalo kroz diskusije, nije osnovno i nije prioritet samo materijalna šteta. Želimo da insistiranjem na ovoj tužbi pokažemo istinu o Srbiji, a ne ono što je predsednik Skupštine pokušao da nam kaže, kako smo mi još nekada u istoriji dobijali ovakve procese, odnosno dobijali naknadu od ne znam koliko procenata i ne znam koliko promila.
Nema para, gospodo, nadam se da se sa tim slažete, koje mogu nadoknaditi bol porodice Rakić i ostalih porodica slične sudbine. Na taj način gledajte na ovu rezoluciju.
Mnogo je manja greška kada mi u ovom parlamentu donosimo neki zakon i kada donesemo loš zakon, i kada taj zakon proizvede negativne posledice. Zakon je živa materija. Uvek možemo da predložimo izmene i dopune, da ispravimo grešku.
Ali, ako se ne usvoji ova rezolucija i ako se ne daj bože povuče tužba, greška za Srbiju nikada više ne može da se ispravi. Zato smo mi iz SRS predložili ovu rezoluciju, očekujući da će skupštinska većina prihvatiti njeno usvajanje. Mi smo ovo shvatili kao obavezu i pred bogom i pred narodom, a vi koji ne budete glasali za ovaj predlog, tražićete oprost i od boga i od naroda, a i od svoje savesti. To naravno važi za one koji je imaju.

Pravo na repliku, pominjanje imena, narodni poslanik Goran Svilanović.