Dame i gospodo, poštovani narodni poslanici, danas je 26. avgust 2004. godine, a ne znam zašto se osećam kao da smo se vratili u 1999. godinu i kao da je vreme stalo.
Umesto da danas raspravljamo o rezoluciji o pridruživanju Evropskoj uniji, da je usvojimo, kao što su to davno učinili parlamenti svih zemalja u tranziciji, koje su postale ili punopravne članice Evropske unije u maju ove godine ili će to postati u najskorijoj budućnosti, nama su predlagači nametnuli jednu ovakvu raspravu i to po hitnom postupku, kao da u ovoj zemlji nema hitnijih i bitnijih tema o kojima bi se raspravljalo.
No, bez obzira na to, mi se iz G17 plus slažemo sa stavovima narodnih poslanika iz redova predlagača, da ova skupština može da raspravlja na bilo koju temu, naročito ukoliko 84 poslanika podnesu predlog i ukoliko se to nađe na dnevnom redu Skupštine.
Ponoviću dva stava poslaničke grupe G17 plus.
Prvo, G17 plus se protivi jednostranom povlačenju tužbe.
Drugo, G17 plus će glasati protiv ovakvog Predloga rezolucije.
Smatramo da u ovom trenutku ne postoje opravdani razlozi za jednostrano povlačenje tužbe i da tim činom naša zemlja ne bi dobila nikakav značajniji pozitivan poen na međunarodnoj sceni, a pogotovo ne olakšice pri pristupanju programu Partnerstvo za mir.
Prvi i osnovni uslov je, kao što znamo, puna saradnja sa Haškim tribunalom, koji je, što takođe znamo, najteži uslov koji treba ispuniti, a povlačenje tužbe protiv zemalja članica NATO može da usledi samo ako se povuku slične tužbe za naknadu ratne štete koje su protiv naše zemlje podnele Hrvatska i Bosna i Hercegovina.
S druge strane, ne postoji nijedan racionalan razlog zbog koga bi poslanička grupa G17 plus podržala ovakav tekst rezolucije, koja nije pravni već politički akt, izražava jedno političko mišljenje sa kojim se mi ne slažemo.
Podnosioci Predloga rezolucije su u najboljoj nameri, da sebi obezbede 10 sati besplatne reklame pred lokalne izbore, ponudili nama jedan osrednji politički pamflet, prepun jakih reči iz ne tako davne, ali tužne političke prošlosti.
Međutim, kao da sam tekst predloga nije bio dovoljan, nego smo sa ove govornice mogli da čujemo "zapaljive" govore, koji su primereni stranačkim tribinama, predizbornim mitinzima, a ne najvišem zakonodavnom telu ove zemlje.
Podnosioci Predloga rezolucije su se prosto utrkivali ko će glasnije, bombastičnije da nas ubedi da bez donošenja ovakve rezolucije mi propadamo, da su nam životi i zdravlje ugroženi, da je ugrožena čak i bezbednost zemlje?
Iskreno se nadam da, bez obzira na to što nećemo izglasati ovu rezoluciju, ostaćemo živi i zdravi i raspravljati na mnoge teme u ovom sazivu parlamenta.
Bezbednost ove zemlje je bila najviše ugrožena baš dok su podnosioci ovog predloga bili na vlasti.
Kulminacija te vladavine bila je 11 nedelja neprekidnog bombardovanja od strane NATO pakta. Tokom njihove vladavine, ova zemlja je preživela više strahota nego što su mnogi narodi u svetu doživeli tokom vekova svoje savremene istorije. Raspad Jugoslavije, krvavi građanski ratovi u Bosni i Hrvatskoj, koji su okončani egzodusom čitavih naroda, ponajviše srpskog naroda, sankcije međunarodne zajednice, izolacija, pretvaranje Srbije u geto, organizovanje velike pljačke naroda putem namerno izazvane hiperinflacije, nerazumna ekonomska politika, korupcija, kriminal, ubistva itd.
Na kraju je kao kruna svega toga došlo bombardovanje. Nijedan normalan građanin ove zemlje nije podržavao bombardovanje. Agresijom na suverenu zemlju, NATO pakt je pogazio mnoge odredbe međunarodnog prava, bez saglasnosti Saveta bezbednosti napao jednu suverenu zemlju, pod izgovorom da kažnjava režim. Jedanaest nedelja je kažnjavao čitav jedan narod.
Više hiljada ljudi je izgubilo život, izvršena su ogromna razaranja privrednih i drugih civilnih objekata. Značajan deo industrije je potpuno uništen ili teško oštećen. Razoren je dobar deo saobraćajne, elektroenergetske, telekomunikacije i druge infrastrukture. Bombardovani su mnogi stambeni objekti, seoska domaćinstva, kulturno-istorijski spomenici, hoteli, vozovi, autobusi.
U studiji završni račun, koja je objavljena 19. juna 1999. godine, samo nedelju dana nakon prestanka bombardovanja, G17 plus je učinjenu štetu procenila na 29,6 milijardi dolara. Podaci iz te studije su citirani u svim relevantnim domaćim i inostranim institucijama, uključujući UN, njene agencije i Svetsku banku.
Oni koji su držali vlast u umanjenoj Srbiji, preostaloj Jugoslaviji, bili su ubeđeni da je nikada neće izgubiti. Pod čuvenom parolom - nećemo dozvoliti da strana čizma stupi na tlo Kosova i Metohije, period bombardovanja je iskorišćen i za obračun sa neistomišljenicima. U maniru pravih neokomunista, nametnuli su građanima Srbije još jednu podelu, uz onu već postojeću na partizane i četnike, podelili su nas i na patriote i izdajnike. Tako su normalni građani Srbije bili taoci i patriota na zemlji, i bombardera na nebu.
Srećom, pobedili smo taj NATO, potpisaše patriote Kumanovski sporazum, jedan udžbenički primer kapitulacije, i prihvatiše Rezoluciju 1244 UN, takođe jedan klasičan mirovni sporazum sa tim istim NATO paktom. Toliko o pobedi.
Doskoro sam mislila da ovakav rečnik više nikad u Srbiji neću čuti, ili bar ne u srpskom parlamentu. Nažalost, neki narodni poslanici ovu raspravu i odlučivanju o Predlogu rezolucije nazvaše ispitom savesti. Slažem se. Upravo ničija savest nije mirna, traže to preispitivanje. Pa izvolite, preispitajte se, da li mislite da ćete ovakvim rezolucijama i govorima zadobiti poverenje građana Srbije. Mislim da nećete. To vreme je davno prošlo, samo vas, izgleda, još niko nije obavestio o tome. Hvala.