Kada su poslanici SRS-a očekivali da, evo, napokon oko jedne tačke dnevnog reda možemo da budemo saglasni, pojavio se problem iz one priče kada su one dve kokoške bežale. Ona jedna je rekla, još jedan krug ću  da napravim da ne bih ispala laka ženska. To je poenta celokupne ove priče. Nažalost, nema tog jedinstva, a tema je poznata, jasna, jednostavna, a što reče jedan od govornika, za razumevanje problema potrebno je saznanje i inteligencija na nivou predškolskog uzrasta.

Međutim, mi imamo problem što su se pojedini državni funkcioneri otrgli i od države, i od vlasti, i od stranke, i ko zna od čega su se sve odrekli i odmetnuli, i svojim neposrednim izjavama, praktično, isprovocirali potrebu i bili neposredni povod da razmatramo nešto što je opštepoznato. Opštepoznato je da niko nema pravo da povuče ovu tužbu.

Šta se koristi kao argumentacija u ovim danima pred izbore? Imali smo prilike da slušamo dva dana. Veliki prazan repertoar argumenata. Argumenti se zasnivaju na činjenici da oni koji su iznosili te argumente nisu čitali knjige. To je osnovni problem od kada je došao DOS, da se neznanje i neka druga mana predstavljaju za velike vrline. Najmanje 50 knjiga je meni poznato, a verovatno postoji nekoliko stotina, ali možda čak i hiljada knjiga, koje su objavljene povodom NATO intervencije, agresije, napada i genocida koji su izvršili nad srpskim narodom.

Najviše ih je objavljeno u inostranstvu. Šta vredi, predstavnici DOS-a, onakvog i metastaziranog, a evo sada dobijate i Karića, kanadskog državljanina sa rezervnim srpskim državljanstvom. Ta metamorfoza DOS-a je očigledno medijska sudbina Srbije i srpskog naroda.

Kao argument za onaj drugi krug, da ih neko ne bi prozvao, kaže se, Narodna skupština Republike Srbije nije nadležna da donese ovakvu rezoluciju. Rezolucija je, pre svega, opšti akt, ali pre svega politički akt kojim narodni poslanici izražavaju svoj politički stav.

Na čemu temelje svoj stav? Na interesima Republike Srbije i svih građana Republike Srbije, na odredbi Ustava Republike Srbije o pravima i dužnosti Republike, na odredbi Ustava o nadležnosti Narodne skupštine Republike Srbije i, ako vam je baš potrebno da nabrajamo dalje, kao pravni osnov, onda pogledajte i odredbu člana 130. Poslovnika Narodne skupštine, gde je Narodna skupština ovlašćena da donosi deklaracije, rezolucije i druge opšte akte.

Mi smo sličnu rezoluciju doneli pre nekoliko meseci. Bili smo nadležni. I danas smo nadležni. Neki koji doživljavaju velike frustracije, a one potiču od momenta potpisivanja Beogradskog sporazuma, a frustracija im izaziva DPS i jedan Miško Vukotić, pokušavaju nama da nametnu frustracije ovde. Navodno, brinu za državnu zajednicu.

A da su brinuli za državnu zajednicu, onda to ne bi bila državna zajednica, nego bi bila jedna uređena federacija. Ovako, niti konfederacija, niti federacija, a u suštini ništa. Oni se sekiraju za to ništa. Setimo se dana kada je potpisan Beogradski sporazum, a od njih sedmorice dvojica su odmah rekli, mi ne znamo šta smo potpisali ovde. Već prekosutra su krenuli da ruše tu državnu zajednicu.

Ta Ustavna povelja nam nalaže, kao Narodnoj skupštini, jer preko nas posredno građani vrše suverenitet, da brinemo o interesima Republike Srbije. Ovom rezolucijom mi izražavamo politički stav, upozoravamo, jer je vreme da se upozori. Opasno je.

Vuk Drašković je eksplodirao kao jedan probni balon. Njemu je prethodio Boris Tadić. On je nešto počeo da najavljuje da postoji mogućnost da se povuče tužba. Niko ne sme to da uradi, niko nema pravo. Onda, u tom repertoaru, pojavljuje se penzionisani profesor, kao pravni zastupnik, koji kaže, treba da se povuče, mi ćemo da izgubimo spor. Kažite mi, ako imate advokata, pa ukoliko advokat pre početka pretresa javno saopšti da ćete sigurno da izgubite pravni spor, šta biste uradili sa takvim advokatom. Išutirali biste ga. Šta biste uradili sa advokatom koji ne upotrebi glavno dokazno sredstvo u toku postupka? Krivično biste ga gonili, jer je narušio vaše interese.

Ko ima pravo da dozvoli Vuku Draškoviću i njemu sličnima, i toj ideološkoj matrici, a koja ima svoju genezu od 1990. godine do danas, da to rade. A genocid nad Srbima nije svršeno krivično delo, nije svršeno, ono je počelo 1990. godine, ali još traje.

Kako ne bih ponavljao izrečene stavove, kako ne bih citirao knjige, a u svakoj biblioteci možete da dobijete knjigu čoveka koji ne voli SRS, to je Zoran Petrović-Piroćanac.

Napisao je knjigu "Uništiti srpski virus". Knjiga ima i drugi naslov, a zove se "Prilozi za istoriju demokratije, tolerancije i govora ljubavi". Kaže se ovako, papa Jovan II je uputio predsedniku Klintonu povodom jednog pojavljivanja u Denveru sledeće reči: "Trebalo bi da bombardujete Srbe."

Žak Širak, juna 1995. godine, objavili su mediji - Srbi su narod bez zakona i bez vere, to je narod razbojnika i terorista. Kaže - Srbi, ne kaže Milošević, Janković, Petrović, nego Srbi. Sve su ovo poruke upućene celom srpskom korpusu, u populističkom smislu, svim građanima koji žive na teritoriji Republike Srbije.

Dalje, što se Srba tiče, to je jedan bolestan narod - general Žak Kot, a to je izjava iz juna 1997. godine, bivši komandant UNPROFOR-a. Pol Džekson, urednik jednog čuvenog lista, kaže, Srbi trguju ljudskim organima svojih žrtava, kako bi obezbedili novac za svoj rat, trebalo bi da đavolski bombardujemo Beograd. Prijatelj evropskog pokreta u Srbiji, dugogodišnji ambasador SAD u Beogradu Lorens Iglberger i državni sekretar jedne od administracija u ovim godinama naše krize, saopštio je - Srbi nisu naročito pametni, srpska deca se više neće smejati.

Da vidimo šta kažu dalje ovi koji su doveli DOS na vlast.

Klaus Kinkel, 27. maja 1992. godine, saopštio je: "Srbe treba baciti na kolena".

"Zaustavite Srbe odmah, zauvek" - Margaret Tačer, 4. maja 1994. godine.

Bosiljka Misetić, potpredsednik hrvatske vlade, u kolovozu 1995. godine, kaže: "Hrvatska ne želi da u njoj žive ljudi koji pripadaju drugom narodu".

Veliki prijatelj demokrata, Srđa Popović: "Nema mira dok Srbija ne bude vojno poražena", oktobar 1994. godine.

Žak De Lor, predsednik Evropske komisije: "Suštinski uzrok sukoba je ideologija etničkog čišćenja, koju je obnovio gospodin Ćosić, predsednik Srbije, koji je još 1990. godine objavio Memorandum".

Kaže se ovako: "Uostalom, bosanski Srbi su za nas uvek bili i ostali samo banda razbojnika i ubica", Johan Fric, direktor jednog bečkog dnevnog lista.

Josip Brodski kaže ovako: "Srbija je nesumnjivi agresor, trebalo bi da bude prisiljena rezolucijom Ujedinjenih nacija da snosi čitav teret reparacija", 5. maj 1993. godine.

U međuvremenu, da vas podsetim, Bosna i Hrvatska su podnele tužbe protiv Savezne Republike Jugoslavije po nagovoru SAD i Nemačke.

Veliki glumac i prijatelj naših evropejaca, Piter Justinov: "Srbi su dvodimenzionalni narod, sa težnjom ka prostakluku. Životinje koriste svoje resurse znatno srećnije nego ovi naopaki stvorovi, čija je pripadnost ljudskoj rasi u velikom zakašnjenju". Taj je doveo DOS.

Diter Kluge, profesor Univerziteta u Nemačkoj, 1997. godine dao je jednu izjavu: "Predlažem da se srpskoj deci zabrani u školama učenje srpske nacionalne poezije". Gaša je to poslušao.

Vaš prijatelj Tomislav Merčep: "Na nesreću, nisam pobio sve Srbe", studeni 1995. godine. Nema ga na optužnicama uopšte. On je pobednik u domovinskom ratu.

Helmut Kol, onaj koji je pomagao našeg marksistu: "Neka se Srbi podave u sopstvenom smradu". Izjavu je dao gospodin Kol, svuda je objavljena.

Džejms Bejker: "Vodićemo rat protivu Srba - diplomatski, ekonomski, politički, propagandno i psihološki"; izjava data juna 1992. godine.

Bil Klinton: "Srbi sprovode teror i siluju albansku decu"; izjava objavljena 25. aprila 1999. godine.

Na francuskoj televiziji, u TV emisiji "Horizont", emitovan je TV spot "NATO rastrebljivač", aprila 1999. godine.

Da vam ukažem i na mirotvorca, zvanog Bernard Kušner, on je marta 2000. godine, pre nego što je pošao sa Kosova definitivno, dao čuvenu izjavu: "Prošle nedelje imali smo devetoro ubijenih Srba, ove nedelje osmoro. To je jasan napredak".

Ono što najbolje odslikava zašto se ovde navodno delimo oko nečega što je opštepoznato i opšteprihvaćeno u narodu, to je izjava vašeg velikog prijatelja Džemsa Šeja iz marta 1999. godine, koja kaže: "Srbe treba spokojno bombardovati, jer će sve brzo zaboraviti".

Ova tačka je potrebna da se to ne bi zaboravilo. Genocid nad srpskim narodom nije svršeno delo. NATO pakt je organizacija koju je neko iskoristio da bude zločinačko udruženje, a zbog onih koji prigovaraju na tačku 3. Predloga rezolucije, samo bih ukazao, pročitajte šta je napisano u članu 51. stav 3. Ustava Republike Srbije, šta je u političkom smislu sve okarakterisano kao akt izdaje.

Budite sigurni, onaj ko bude doneo odluku, ko bude učestvovao u donošenju odluke, agitovao, uticao i na drugi način doprineo, ne samo da se povuče ili da se odustane od ove tužbe, nego i da se umanji kvalitet zastupanja te tužbe, za šta je zadužen Tibor Varadi i ova nova ekipa u organizaciji Soroševoj, onda znajte da su to akti izdaje.

Da je to tako, napokon je i Vojin Dimitrijević promenio mišljenje, šef Nataše Kandić, pa je rekao: "Tužbu ne treba povlačiti, tužba ne sme da se povuče. Međunarodni sud pravde ima propise koje treba da primeni, propisi su jasni."

Od njihove volje kako će da primene ovo ne zavisi, zapamtite, a da je gusto i da se uslovljava ova vlast zato što su je doveli na vlast, da se povuče tužba.

Povlačenje tužbe je eutanazija. Mi nismo za eutanaziju.

Reč ima narodni poslanik Branislav Blažić.

Neka se pripremi narodni poslanik Dobrica Janković.

Izvolite, gospodine Blažiću!

Dame i gospodo, pred nama je jedno vrlo ozbiljno državno pitanje. To je pitanje odgovornosti, časti i savesti. Sve te NATO advokate, koji su se danas, juče i prekjuče zalagali da se tužba povuče, upozoravam da će se pre ili kasnije oni sami naći pred svojom ličnom savešću.
Kada je Nikola Pašić dobio ultimatum iz Beča, a mnogi istoričari smatraju da je to najbolji potez naše diplomatije, on je odbio svaku odgovornost za atentat u Sarajevu, prihvatio deo ultimatuma, ali je rekao: "Ne možemo kao narod prihvatiti nešto što poništava naše nacionalno dostojanstvo i našu državnu suverenost".
Gospodin grof Svorca, koji je pisao o Nikoli Pašiću, rekao je da ga je u intervjuu pitao: "Da li ste bili svesni šta čeka Srbiju posle toga?" Pašić je odgovorio: "Jesam, ali mi drugačije nismo mogli". To je bila državna diplomatija, Srbija je tada bila država i Srbija je stvorila državu. Danas ovo nije nikakva diplomatija, a nije nikakva ni država.
Mnoge države u Evropi imaju svoje unutardržavne probleme; Francuska ima Korziku, Engleska ima severnu Irsku; i druge zemlje imaju svoje probleme. Ali, to su državni problemi unutar jedne države, koja ima čvrste temelje. Mi nemamo temelje ove države, imamo više problema sa sopstvenom državom nego sa drugim državama.
Šta je osnov za ovu rezoluciju? Valjda je svima jasan osnov - prekršeno međunarodno pravo, brutalna agresija, genocid nad jednim narodom. Šta je povod? Povod je jedna izjava, neko kaže neodmerene, ovde se radi o izjavi ministra diplomatije. Ne može se govoriti o izjavi koju ne možemo mi ovde da komentarišemo. Mi moramo ovo da komentarišemo.
Nije to baba Dunka na pijaci izjavila, nego čovek koji je član Saveta ministara i čija izjava, u normalnim državama, podrazumeva izjavu diplomatije i izjavu te zemlje, izjavu Saveta ministara. Ne može ministar inostranih poslova ići i govoriti šta mu padne na pamet i, kako je jedan poslanik ovde rekao, da je to njegov lični stav. Ne može on da ima svoj lični stav.
Gospodin Vuk Drašković je, kako su ga nazvali, vizionar, to svoje vizionarstvo pokazao odavno. Prvo je govorio kako će seći ruke i barjake, koji turskim barjacima mašu po Srbiji, onda je sam slao paravojne formacije - svi pod jednu komandu, samo je on imao neku svoju komandu.
Ljubio je ruku onoj babi, zakrvavljenu do lakata, da se pokaže akter dobre volje, da se umilostivi. Na kraju je izjavio kako smo mi vršili etničko čišćenje na Kosovu. Posle svega toga, sada traži da se povuče tužba i još traži da Srbi izađu i da glasaju.
Pa ako je i od Vuka Draškovića, pa dosta je i mnogo je, valjda i ova vlada ima smisla da razmišlja o tome da ga već jednom smeni. (Gromoglasni aplauz.)
Govorite o aktu dobre volje, a profesor Stojanović kaže "... da pokažemo akt dobre volje, da povučemo tužbu, a oni će se setiti kako mi imamo dobru volju, pa će naterati Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu da povuku tužbe protiv nas". Sve što ste radili od 2000. godine, akt dobre volje ste sprovodili, pa šta ste time dobili? Dobili ste 17. mart ove godine – progon Srba sa Kosova, paljenje srpskih manastira i srpskih kuća. To su njihovi odgovori na vaše akte dobre volje.
Nisu oni vas 2000. godine ni doveli da biste branili ovu zemlju nego da biste radili upravo ovo – da skinete odgovornost sa njih i da je pripišete nama, kako smo mi tobože sami sebe bombardovali i kako smo mi krivci za ovo što se dešavalo 1999. godine. Nije problem Kosova počeo 1999. godine. Problem Kosova se vuče unazad decenijama.
Svet se ogrešio o srpski narod. Ruke onih koje smo hranili, dovodili ih ovde i obezbedili im slobodu ubijale su našu decu na Kosovu, i te ruke su izvršile terorizam i izazvale sve ovo. Mi smo samo branili svoje dostojanstvo i borili se protiv terorizma. Bil Klinton je znao, kada je Osamu bin Ladena dovodio u Albaniju, u logore, da njegov čovek El Zarkavi i ostali, obučavaju albanske teroriste i da ih ubacuju na Kosovo i Metohiju.
Prema tome, gospodo draga, na Kosovu i Metohiji je izvršen genocid. Upotreba osiromašenog uranijuma 238 je genocid, a vi možete da pričate šta hoćete. To je nuklearno oružje. To su male atomske bombe, koje vekovima ostaju u zemlji. Sa aviona A-10 i helikoptera "Apač" NATO je zasipao municijom od 30 milimetara sa osiromašenim uranijumom ovu zemlju. Zračenja ostaju večito. Genetske mutacije ostaju trajno. To je genocid protiv jednog naroda i protiv biljnog i protiv životinjskog sveta, to je uništavanje njegovog ekosistema.
Ko ima pravo, posle svega toga, da amnestira NATO? Povlačenje tužbe je amnestija za ono što su ovde uradili.
Govorite o tome kako je to priča koja se večito ponavlja, kao i da smo time dosadili i bogu i narodu. Takođe, postavljate i pitanja da li smo za Evropu i hoćemo li u Evropu. Ako se povuče tužba – idemo u Evropu, a ako se ne povuče tužba – ne idemo u Evropu. Nemojte ići više sa tim manipulacijama, to je već odvratno.
Niko ne kaže da ova zemlja ne treba da ide u Evropu. Ali, u toj Evropi postoje i neki ljudi, kao i Bečki tribunal, pa italijanski Senat, zatim hiljade i hiljade intelektualaca u Evropi se pobunilo protiv NATO agresije. Od onog momenta 2000. godine kada ste došli prestaje ta i počinje samo inicijativa – Haški tribunal, Srbi zločinci, Srbi ratni zločinci i sve se prebacuje na nas.
Time prestaje i taj pritisak intelektualaca Evrope, prestaje pritisak hiljada i hiljada ljudi, dobronamernih i slobodoljubivih ljudi, koji su želeli i žele da se suprotstave novom svetskom poretku.
Prema tome, nema tu govora o konfrontaciji. Ovo je samo pravno pitanje – želja da se naplati 100 milijardi dolara ratne štete. Oprostićemo mi. Nismo mi narod koji ne zna da oprašta. Ali, nikada im to ne možemo zaboraviti.
Radi sagledavanja agresorskih aktivnosti, treba reći da je ukupno bilo oko 2.300 vazdušnih napada, da je procenjeno da je u tim napadima na teritoriju Jugoslavije bačeno 22 hiljade tona eksploziva, a procene idu i do 79 hiljada tona, pored 20 hiljada tzv. "pametnih bombi" i pet hiljada konvencionalnih bombi, različitih težina i napada, uključujući i municiju sa osiromašenim uranijumom. Napadi su realizovani sa oko 400 krstarećih raketa tipa "Tomahavk" i 130 projektila vazduh-zemlja, broj aviopoletanja nije tačno utvrđen, ali je, prema našim podacima, bilo 27.000 aviopoletanja, 152 kontejnera sa 35.450 kasetnih bombi itd. Ubijanje dece za njih je bila kolateralna šteta.
Kažu da ćemo izgubiti - pa da se ne sudimo. Zašto zemlje NATO-a insistiraju na tome da povučemo tužbu kada su tako sigurne da će na tom sudu dobiti. Zašto insistiraju na tome kada je njihov sud, njihove su pare? Neka izađu na taj sud, šta ih to toliko odvraća od toga?
Na kraju, za te koji se toliko zalažu da se povuče tužba, rekao bih sledeće: možete vi, gospodo, da povlačite tužbu, da amnestirate NATO, možete nas da proglasite krivim, možete da zaboravite sve ovo što su uradili, ali nemojte terati nas da budemo kao vi. Srpski radikali nikada takvi biti ne mogu. (Aplauz.)

Zahvaljujem se narodnom poslaniku Branislavu Blažiću.
Reč ima narodni poslanik Dobrica Janković, a neka se pripremi narodni poslanik Miroslav Nedeljković.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo, kolege narodni poslanici, pre početka ove sednice jasno smo prepoznali da će ova sednica biti greška. Na početku ove sednice smo to i rekli, i o tome se sve vreme i radi. Zašto je ova sednica greška? Zato što je tema koja je dnevni red ove sednice važna dilema, zato što je u pogrešno vreme postavljena, rekao bih sa kašnjenjem, zato što se bavi posledicama a ne suštinom.
Jasna je nama koji se politikom bavimo potreba onoga ko tu temu stavlja na dnevni red. Isto tako je jasno da treba, pre svega građanima Srbije, da kažemo o čemu se radi i da učinimo napor da prekinemo sa ovakvim načinom funkcionisanja Narodne skupštine. Ovo nije mesto da se uvek iznova na ovakav način bavimo promašenim temama.
Jeste Skupština mesto, ali u pravom trenutku i na pravi način. Sada nije ni trenutak ni način za ono što mi sada radimo, kada se ovom temom bavimo.
Prema tome, imamo potrebu da biramo reči, iz razloga elementarne političke pristojnosti. Vrlo je važno, jer imamo tu obavezu, da stvari nazovemo pravim imenom, te zbog toga ovako i govorim.
Nemojte ni da pokušavate, nemojte da se nadate, nemojte da očekujete da ćete uspeti u zabludu da dovedete ljude koji prate naš rad i koji nas slušaju, da smo podeljeni na one koji su bezbrižni zbog toga što nam se desilo, neki čak spočitavaju da su neki likovali zbog toga što se desilo. Ne postoji nijedan takav, ne u ovom parlamentu, nego to nije ni svaki pošten i pristojan građanin ove zemlje.
Ovde se radi o tome da se koristi jedna prilika, jedan momenat u politikantske svrhe, u svrhe aktuelnog političkog događaja u Srbiji, a to su lokalni izbori. Problem je što neko na to pristaje. Ali, to je sada gubljenje vremena, jer ova skupština ima čime da se bavi. To su neke stvari kojima ćemo, nadam se, što pre pristupiti u radu ove skupštine.
Niko ozbiljan nema nameru da se bavi time da povlači tužbu. O tome smo jasno govorili. Zbog toga je tema ove sednice, kako sam to rekao na početku, lažna dilema. Hvala.

Zahvaljujem se narodnom poslaniku Dobrici Jankoviću.
Reč ima narodni poslanik Miroslav Nedeljković, a neka se pripremi narodni poslanik Nadica Momirov.

Poštovani narodni poslanici, ako naša tužba protiv zemalja NATO ne bude odbijena, odnosno ako se Sud proglasi nadležnim, zemljama koje smo tužili bilo bi najbolje da za svoje advokate angažuju pojedine poslanike iz ove skupštine.  
Oni bi ih svakako besplatno i vrlo uspešno branili i dokazivali da je za NATO agresiju kriva sama Srbija. Bar su ovih dana to veoma "argumentovano" činili.
Stranke koje neće glasati za ovu rezoluciju nalaze raznorazne izgovore za to. Razumljivo, one ne žele da se zamere građanima Srbije, odnosno ne žele da izgube političke poene, a s druge strane nipošto ne smeju da glasaju za naš predlog, ne smeju da naljute svoje zapadne mentore, zato što bi u tom slučaju izgubili povlašćen status pripadnika demokratskog bloka.
Naslušali smo se ovde raznoraznih priča kako su za NATO agresiju krivi Slobodan Milošević i Srpska radikalna stranka. Zanimljivo je, kako vreme protiče, više se SPS uopšte ne pominje kao krivac, nego u prvi plan izbija SRS.
Razumljivo je to zbog toga što je rejting SRS mnogo veći i više nije zanimljivo da se socijalisti optužuju.
Jedan od izgovora iz jedne poslaničke grupe jeste – njima navodno mnogo smeta što se u našoj predloženoj rezoluciji pominje reč izdaja. Sada je to neka reč koja je davno prevaziđena, koja nas vraća u ono vreme Miloševića, koje je po zlu zapamćeno, i tu reč više ne smemo koristiti. Očekujem da se uskoro ta reč proglasi za tzv. politički nekorektan govor i da bude izopštena ne iz ovog parlamenta, nego iz srpskog jezika.
Hajde da tražimo neku drugu reč za tu istu pojavu. Ako zabranimo reč "izdaja", "izdajnik", da li samim tim brišemo fenomen, pojavu, koju ta reč opisuje. Prethodni govornik je rekao da sigurno nije niko likovao zbog NATO agresije. Navedite mi neki primer.
Navešću primer, verovatno će se setiti o kome je reč. Negde na polovini NATO agresije tada opozicioni političar je rekao – ovakvim bombardovanjem Milošević neće pasti. Ako se bombardovanjem ne učini nepodnošljivim život najširih slojeva stanovništva, a to je da ostane bez struje, bez vode, Milošević neće pasti. Ako se to učini, Srbija će kapitulirati. Mislim da svi ovde znamo ko je to izgovorio.
Dakle, sve su to samo izgovori, a pravi razlog jeste da je stiglo naređenje, da je stigao nalog iz zemalja NATO pakta, i to neko mora i da sprovede. SRS je učinila sve što je mogla. Podnela je predlog ove rezolucije. Poslanik Krasić je sve to lepo pravnički obrazložio i mi sada više po tom pitanju nemamo novih argumentacija. Svi ćemo morati o tome da se izjasnimo na način koji će biti građanima očigledan. Hvala.

Zahvaljujem se narodnom poslaniku Miroslavu Nedeljkoviću. Reč ima narodni poslanik Nadica Momirov, a za reč da se pripremi narodni poslanik Božidar Koprivica.

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, postavlja se pitanje da li je Skupština Republike Srbije nadležna da vodi raspravu i donosi odluku o ovoj temi koja se nalazi na dnevnom redu, odnosno da li ova tačka dnevnog reda treba da se nađe na dnevnom redu sednice Savezne skupštine.
Političke stranke u ovoj skupštini su davale različite izjave o tom pitanju, često kontradiktorne u odnosu na ono što je dato na nadležnim odborima i izrečeno za ovom govornicom.
G17 plus smatra i jasno iznosi stav da postoje prioritetnije teme o kojima bi ova skupština trebalo da diskutuje. Ova skupština, kao najviše zakonodavno telo, trebalo bi da donosi zakone koji su neophodni radi definisanja institucija koje nisu definisane, radi poboljšanja institucija koje već postoje.
Međutim, ova skupština jeste nadležna za iznošenje političkih stavova. Ako neke političke stranke insistiraju na iznošenju političkih stavova i to stavljaju u prioritete, dobićete politički stav i što se tiče G17 plus.
G17 plus neće glasati za ovu rezoluciju i biće uvek protiv svih rezolucija koje donose štetu našoj zemlji. G17 plus bi eventualno mogla da glasa za rezoluciju o zabrani upotrebe jezika mržnje, recimo, ili o zabrani upotrebe političkog inata, ili zloupotrebe naše tragedije u političke svrhe. To je patriotizam.
Patriotizam je kada volite i poštujete svoju zemlju. Ali, to nije dovoljno. Potrebno je da se odgovorno odnosite prema svojoj zemlji. Svaki građanin je dužan da se odnosi odgovorno prema svojoj zemlji, bez obzira gde se nalazi i šta radi. Pre svega, političke stranke imaju najveću odgovornost da se tako ponašaju prema svojoj zemlji.
Upravo je zato G17 plus stranka koja je preuzela odgovornost i mobilisala sve svoje snage da ovu zemlju vrati na pravi put, da izgradi sve ono što je porušeno i uništeno, zahvaljujući neodgovornim političarima. Na kraju, da napravi od Srbije modernu zemlju, koja će konkurisati drugim zemljama svojim ugledom.
Što se tiče snova, moja generacija i ja smo sanjali snove 1992. godine, kada smo završavali fakultete. Sanjali smo snove o tome da svoja znanja ostavimo u ovoj zemlji. Međutim, vi ste nam, sanjajući vaše snove, oduzeli te snove. Mnogi životi su izgubljeni. Mnogi životi su se promenili. Moj život se potpuno promenio. Nisam ni sanjala, ni zamišljala, da ću 10 dana nakon završetka bombardovanja roditi sina.
O ličnim posledicama bombardovanja ne želim uopšte da pričam, zato što smo svi jednako propatili. Želim samo da kažem jednu stvar: nećemo dozvoliti da, sanjajući vaše snove, oduzmete snove moga sina i sve druge dece.

Zahvaljujem narodnom poslaniku Nadici Momirov. Reč ima narodni poslanik Božidar Koprivica. Neka se pripremi narodni poslanik Miljko Četrović.