Reč ima narodni poslanik Tomislav Nikolić, u ime predlagača.

Dame i gospodo narodni poslanici, kada čovek zakorači u provaliju – pada sve dok se ne razbije.
Slušajući prethodne govornike, mogao bih da zaključim da treba promeniti epske pesme pretkosovskog, kosovskog i poslekosovskog ciklusa, trebalo bi negde pronaći ostatke Vuka Karadžića i Getea i reći im da nisu bili u pravu, da mi sada pišemo šta nam se dešavalo pre mnogo vekova.
To nam govore predstavnici političke stranke koja ima tu nit već 14 godina. Tu vam priznajem izvesnu doslednost. To nam govori urednik "Srpske reči", vidim da nije sada u sali, koji je pre dvanaestak godina, na naslovnoj stranici biltena Srpskog pokreta obnove, "Srpske reči", objavio montiranu fotografiju njegove svetosti patrijarha srpskog gospodina Pavla sa automatom u rukama, sa "roleksom" na levoj ruci, kao znak da je on ubica i kao znak da je on srebroljubac.
Optužiti prvog među jednakima, njegovu svetost, koja nikakvu imovinu nema, kao što je nema nijedan monah, optužiti za srebroljublje i, u momentu kada je podržavao Srbe u borbi za opstanak, optužiti ga da je ubica i da nosi oružje, to je tada mogao da učini samo Srpski pokret obnove.
Koliko god se vi upirali, od tužbe ne sme niko da odustane.
Bolje bi vam bilo da sprečite svog predsednika da daje izjave. On je, pre nekoliko dana, ponovio izjavu datu za vreme agresije, koja nam je nanela mnogo zla. U direktnom telefonskom intervjuu za neku američku agenciju je rekao – da li vi shvatate da je ovo rat hrišćana protiv islama, pomozite nam sada, inače hrišćanstva neće biti.
Ko kaže da su islam i hrišćanstvo zaratili, pa baš zaratili na teritoriji Srbije ili Kosova i Metohije?
Pre nekoliko dana je ponovo pominjao ugroženost hrišćanstva u Srbiji, tobož, od islama.
Nemojte da nas svađate sa velikim svetskim religijama. Svako ima pravo da ispoveda svog boga.
Kao što ste podigli glas protiv paljenja crkava, mi smo podigli glas protiv paljenja svake svetinje, protiv proganjanja svakog po bilo kojoj osnovi. Tu mora da se u Srbiji ustanovi konsenzus na doslednosti. Ono što ne želimo da nam rade drugi, nećemo da radimo drugima.
Ali, vaš defetizam najpre, a onda direktni pozivi na dezerterstvo, traju već 13 godina, od kada traje borba Srba da konačno jednom imaju, u bilo kom obliku, srpsku državu.
Jeste, krivica je Slobodana Miloševića. Ali, šta sa tim ima narod? Što su ubijana deca? Da li je taj Milošević 1996. godine, po izjavama američkih zvaničnika, bio faktor mira na Balkanu? Da li je 1996. godine bio čovek sa kojim treba razgovarati?
Znači, oprostila mu je Amerika sve do 1996. godine. To mu više ne pominjite kao greh, vi iz Srpskog pokreta obnove. Jer, vi morate da ponovite sve što kaže Amerika. Amerika ne zamera Miloševiću ništa do 1996. godine. Rekla mu je da je faktor mira, pozvala ga u Dejton, ukazala mu počasti tamo. Ako mu nešto zameraju na Kosovu i Metohiji, da vidimo šta. Ali, ne pominjite mu više ni Republiku Srpsku Krajini, ni Republiku Srpsku. Za to ga je Amerika pohvalila.
Tako stoji istorijski stvar sa odnosom Amerike prema Slobodanu Miloševiću, pa uvedite to u svoj statut. Nemojte da gazite statut. Nemojte programom da idete protiv svog mentora. Nisam za to da se mi svađamo sa celim svetom, ali nećemo ni da služimo celom svetu.
Gledam četiri godine kako služite celom svetu. Recite mi šta smo dobili. Da ste uspeli u tom služenju, naša politika ne bi imala mogućnosti da bude najjača politika u zemlji. Ovih iz SPS ne bi bilo u parlamentu da ste vi uspeli služenjem da postignete da se Srbija ekonomski razvija. To je bio motiv građana 2000. godine. Znali su oni da je većina vas izdajnika, ali glasali su povedeni pričom da će odmah bolje da žive. Sada, kada ne žive bolje, gde ćete sada?
Bilo bi korektno od svih onih koji su protiv povlačenja tužbe da to kažu za ovom govornicom. Tu čestitam na doslednosti. Vi imate hrabrosti da kažete i ono od čega vas je sramota, a ovi drugi koje je sramota ćute. Recite i vi koji ste protiv ovoga.
Kako to ne možemo da se dogovorimo? Svi smo protiv tužbe, a ne možemo da se dogovorimo da napišemo tekst, u dve rečenice. Nema odustajanja od tužbe i gotovo. I to ćemo da prihvatimo. Nemojte više da izmišljate razloge.
Danas, ko ne bude glasao za rezoluciju, ako se ne dogovorimo, onda za ovakav tekst, nisam kriv što vi nećete da menjate ovaj tekst, zna gde mu je mesto. Mesto mu je među onima koji žele da bude povučena tužba. Čista stvar. Ovde se glasa za ili protiv: ili ste za povlačenje tužbe ili ste za to da Srbija ostane pri stavu da je tužila zato što joj je naneta ogromna šteta.
Što se nas tiče, rasprava teče. Tako ste se složili. Ne menjamo ništa. Teče rasprava do kraja. Ali, stavovi su potpuno jasni. Možemo i sada da glasamo ako hoćete. Sve smo učinili da do ove tačke dođe, učinili smo nešto što ranije nismo činili, ali dočekasmo ovu tačku.
Rekli ste nam da je nadležna Skupština Srbije i Crne Gore. Danas pišemo predlog rezolucije i za Skupštinu Srbije i Crne Gore, da vidimo kako će tamo da se izjasne. Ovde su stvari potpuno jasne.
Pričom o tome šta je bilo pre 12 godina ne možete da opravdate stav da se povuče tužba. Možemo mi ovde da pričamo o istoriji. Učesnik sam te istorije. Vi ćete reći jedno, a ja drugo. Kazaću kad ste skidali vojsku sa kamiona kada je trebalo da se brani zemlja. Ali, ovde se radi o tome da li smete da ostanemo pri tužbi ili ne smete. Samo to.
Da li sme vaš predsednik da ostanemo pri tužbi ili ne? Ne sme. Ne sme, u tome je stvar. Ne sme, i ne hvalite se mnogo time što su ga strani državnici vozili avionom u Francusku, kada je izašao ovde iz bolnice, jer je tamo detaljno pregledan i vi znate šta je ustanovljeno običnom analizom krvi.
Ali, ne razumem normalne ljude koji tu ideju zastupaju. Pitam poslanika Stevanovića, gde je on. Prvi dan je rekao da ne treba povući tužbu. Da li ste ga isključili iz SPO? Ili je možda neko uticao na vas prve večeri da promenite stav? Ujutru ste došli kao potpuno drugačiji ljudi. Ko je to uticao na vas popodne, u večernjim časovima?
Ministar spoljnih poslova nije smeo dati onu izjavu. Vi ste toga svesni. Ta izjava je izazvala ovu raspravu, tri dana zaseda Skupština zbog jedne besmislene, ludačke izjave.
(Glas iz sale: A rezolucija?)
Naravno da zaseda zbog naše rezolucije. Mi imamo pravo po Ustavu da podnesemo predlog rezolucije, a ministar nema pravo da daje onakvu izjavu. U tome je razlika.
Možda vladajuća koalicija ne sme da kaže koliku je štetu načinio ministar. Da sam predsednik Vlade, posle takve izjave ministra, vi ne biste bili u Vladi, pa makar imali sutradan nove izbore. A vi sada ucenjujete i ovu vladu.
Ne sme da padne Vlada iako naš ministar priča svakakve gluposti, ne sme da padne Vlada iako Velimir Ilić maltretira policiju na putevima širom Srbije, ne sme da padne Vlada a kabadahije mogu da rade šta hoće.
Samo da znate, mi ćemo posle sledećih izbora odlučivati o tome kako će u Srbiji da se živi. Mi ćemo imati dovoljno poslaničkih mesta da o Srbiji ne odlučuju stranke koje imaju 100.000 glasova.

Replika, narodni poslanik Bogoljub Pejčić. Zatim, Goran Paunović, pa Miloš Aligrudić i Slobodan Živkucin.

Raduje me da se moj prijatelj Toma Nikolić seća te fotografije, ali nije rekao kako je došlo do te fotografije. Njihov vladika Filaret je putovao tadašnjom zemljom, sa lobanjom poginulog dečaka, i sa mitraljezom preko ramena i redenicima metkova.
Da li to priliči sveštenom licu i vladici? I da vam kažem, da vas podsetim, razlika između katoličke crkve i pravoslavne je ta što naš patrijarh nije izaslanik boga, kao papa. Naš je patrijarh samo prvi među verujućima i nije podložan nikakvom imunitetu od zemaljske kritike.

Reč ima narodni poslanik Goran Paunović, replika.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo gospodin Nikolić treći dan ima priliku da u ime poslaničke grupe SRS govori o godinama u kojima je ova zemlja bila u najvećim iskušenjima od Drugog svetskog rata. Apsurdno je, prosto neverovatno, da čovek ne poveruje.
Treba imati hrabrosti i izaći pred građane Srbije, pred Narodnu skupštinu Republike Srbije, kao lider stranke koja predstavlja najveće ratne huškače od završetka Drugog svetskog rata. Ima li obraza, ima li uopšte hrabrosti, ali izgleda da ima, da se pojavi za ovom govornicom i da govori građanima Srbije o svemu onome što su učinili ovoj zemlji i napaćenim građanima Srbije u prethodnoj deceniji?
Šta je motiv ove rasprave? Motiv ove rasprave je – hajde malo da skupimo poen kod građana Srbije, da skupimo neki poen za izbore koji nas čekaju u septembru, da malo pokušamo da popravimo neki procenat, tako što ćemo ih podsetiti šta nam se događalo u vreme bombardovanja, koje su upravo gospodin Nikolić i njegova stranka izazvali svojim glupim, inadžijskim, prostor nemuštim ponašanjem, koje nije dovelo ni do čega nego do najvećeg zla koje je ova zemlja mogla da preživi u prethodnom periodu.
Nije samo Slobodan Milošević kriv za ono što nam se događalo, možda opasnija od njega je bila Srpska radikalna stranka i njihovi čelnici, koji su huškali građane Srbije, nažalost neobaveštene građane Srbije, na čitav svet.
Imamo prilike danas da slušamo kako je Srbija prošla kroz najveće patnje i kako danas nakon pet godina, evo, jedina Srpska radikalna stranka misli o tim patnjama i želi da nadomesti te patnje građanima Srbije.
Uzalud smo govorili 15 godina tim ljudima da stanu s tim, da će nam se to obiti o glavu, da se ne može glavom kroz zid. Slušamo svakakve priče, da oko nas žive sve genocidni narodi, da su svi oko nas ludi, da smo mi jedini pametni. Mislim da nakon toliko godina i nakon toliko nesreća koje su doneli svom narodu niko normalan im više ne veruje.
Još jednom ću nešto reći o motivu. Rezolucija, nametnuta tema, nametnuta tema Srpske radikalne stranke isključivo u predizborne svrhe. Mislim da je to svim narodnim poslanicima jasno, ali ponovićemo sto puta ako je potrebno za ovom govornicom, da bude jasno i svim građanima Srbije. Ovo je tema koja je toliko bolna da svako normalan u ovoj zemlji ne želi ni da je se seća. Ali, neki ovde žele politički poen više, žele da dobiju neki procenat više na izborima, samo zato što će ponovo kopati po stradanjima sopstvenog naroda.
Pominjanje imena žrtava, pominjanje tragedije danas nakon pet godina, na način kako to rade poslanici Srpske radikalne stranke, ne služi zaista na čast ni jednom ozbiljnom političaru u ovoj zemlji. Pokušajmo našu sopstvenu zemlju da vratimo u red normalnih zemalja, pokušajmo da budemo deo normalnog sveta, a to ćemo jedino uspeti ukoliko zapušite uši kada slušate poslanike Srpske radikalne stranke.

Reč ima narodni poslanik Miloš Aligrudić, predsednik poslaničke grupe Demokratske stranke Srbije.

Imam intervenciju samo u onom delu koji se tiče teze, slobodno parafrazirane – ko nije sa nama, taj je protiv nas.        Mi smo imali dva dana raspravu o ovoj temi. U toj raspravi smo istakli stav Demokratske stranke Srbije. Govorili smo o suštini stvari, to jest o pitanju povlačenja tužbe. Rekli smo da nismo za povlačenje tužbe. Kada govorimo o toj temi, govorimo sa aspekta suve racionalnosti.
Nije dobro za državu tu tužbu povući. Žao mi je što uopšte o tome diskutujemo. Žao mi je što je uopšte do toga došlo, jer je pitanje povlačenja i nepovlačenja tužbe u tom procesu koji se vodi jedno taktičko pitanje, koje nije čak dobro ni javno otvarati u njegovim pojedinim segmentima.
Ovde na tanko, dugačko i naširoko i na debelo iznositi pravnu argumentaciju koja treba da posluži kao osnova za vođenje spora, to nije dobro. Ko je to izazvao, da se ne vraćam na tu temu ponovo, nije to dobro učinio. Ko se nastavlja u toj raspravi, ni taj to dobro ne radi. Ali, šta je – tu je. Predlog je podnet, rasprava je u toku i, kada je rasprava u toku, naše je mišljenje bilo da Skupština Srbije ima pravo da zauzme i stav po tom pitanju.
Predlog koji je podnet za nas nije bio prihvatljiv zbog toga što osporava nadležnost savezne države u smislu člana 19. Ustavne povelje. Zato za predloženi tekst rezolucije nismo ni mogli glasati.
Nastojali smo u ova protekla dva-tri dana, kao poslanička grupa, da postignemo dogovor makar oko nečega, a to je da se napravi jedan tekst, da se zauzme jedan stav koji će odraziti zajednički stav većine poslaničkih grupa u republičkom parlamentu o ovom pitanju, jer ono što smo slušali u diskusijama do sada nije ono što predstavlja zajednički imenitelj, niti predstavlja suštinu ove rasprave.
Suština je bila, dakle, u jednom osnovnom pitanju – povlačiti ili ne povlačiti tužbu. Oko toga se većina narodnih poslanika složila. Šteta je da na kraju nemamo glasanje o tom pitanju, koje bi obuhvatilo glasanje svih onih poslaničkih grupa koje tako misle.
Ako to nemamo, šta mi glasamo? Bilo koji kompromis da se ovde postigne, on je kompromis, ima smisla da, ako svi oni koji su se ovde založili za nepovlačenje, to i potpišu ili za to glasaju, a sve drugo je puko preglasavanje.
Javno sam rekao stav Demokratske stranke Srbije da se mi povodom takvih pitanja nećemo preglasavati i da ne valja ovu skupštinu na taj način, kod ovako važnog pitanja, pretvarati u nešto što liči na cirkus, koji je ovde gledan pre pet ili šest godina.
I, uopšte, replike, diskusije, sve ono što se ovde javlja, gde se otkopavaju stare "ratne sekire", to nije dobro. Mi smo ovde išli na to da u proteklih pet-šest meseci postignemo drugačiju vrstu atmosfere, a ne da idemo na ovakve diskusije.
Prema tome, molim vas, logika – ko nije za nas taj je protiv nas, ko ne usvoji ovaj dokument, ko ne došao u boj na Kosovo, ko je vera a ko je nevera – ovde ne stoji. Jednostavno, ovde treba da vidimo da li smo saglasni u jednom pitanju.
Rezultat te saglasnosti može biti izglasavanje jednog akta u parlamentu, a i ne mora, nije to bitno. Ne možemo jedni druge ucenjivati ovim povodom. Važno je šta se ovde čulo, važno je šta se ovde izreklo i važno je ono na šta su se u svojim izlaganjima političke stranke obavezale. I to je mišljenje Skupštine. I to je nešto o čemu moraju savezni organi da vode računa, ako im ikada na dnevni red dođe ta tema, a nadam se da na ovaj način, a kako je to u javnosti izneto, neće.

Hvala. Reč ima narodni poslanik Slobodan Živkucin, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe Srpski pokret obnove – Nova Srbija.

Nije danas ovde reč o rezoluciji o kojoj pričamo, kako reče gospodin Tomislav Nikolić, zbog jedne besmislene i ludačke izjave ministra inostranih poslova. Ne, mi danas o ovoj rezoluciji razgovaramo zbog besmislene i ludačke politike Slobodana  Miloševića i njegovog režima, i zbog toga što je ta besmislena i ludačka politika Slobodana Miloševića i njegovog režima podržana, takođe besmislenom i ludačkom politikom Srpske radikalne stranke, pa prema tome, ovo je samo jedna u nizu tragičnih i žalosnih posledica tih besmislenih i ludačkih politika.
Takođe je ovde rečeno ko sme da glasa. Ko je taj ko sme da se isprsi i da glasa protiv rezolucije. Verujem da je bilo dosta toga da se mi ovde junačimo preko grbače sopstvenog naroda i sopstvene države. Okanimo se mi toga junačenja, da svako naše odnosno vaše junačenje ovde oseti narod po svojim leđima. Prestanite, konačno, sa tim.
Konačno, moram da razočaram gospodina Nikolića, nije se ništa promenilo od sinoć do jutros. Mi iz SPO i dalje smo mišljenja i političkog stava da ovu rezoluciju ne treba prihvatiti, da treba povući tužbu. Mi smo jasno i glasno, srpski, to juče i prekjuče govorili, danas to ponavljamo, razumljivo je onome ko hoće da razume. Onaj ko neće da razume ili ko nije u stanju da razume, taj neće nikada ni razumeti.
Prema tome, moram da vas razočaram, nemojte da nam podmećete takve teze, da smo nekoga isključili iz stranke ili da smo promenili svoj politički stav. Toliko o tome.
Konačno, nemamo više prava da ovde prosipamo ispraznu političku demagogiju, gurajući Srbiju u tamni vilajet u kome je, nažalost, već toliko godina.