Hvala gospodine predsedniče. Dame i gospodo narodni poslanici, želim da vam se obratim u ime Vlade Republike Srbije. Dobili smo Predlog rezolucije o pridruživanju EU i kao Vlada odlučili smo da podržimo ovaj predlog.
Za mene, ova rasprava o rezoluciji predstavlja veliko ohrabrenje zato što je ovo nastavak sednice Narodne skupštine i ova tema u nastavku rada Narodne skupštine Republike Srbije jeste tema koja je vezana za evropsko pridruživanje naše zemlje. To je zaista veliko ohrabrenje zato što nas čeka jedan veliki put i čeka nas formiranje neophodnog političkog konsenzusa bez koga nećemo moći da završimo zajedno ovaj posao.
Naravno, postoje različita mišljenja oko nekih delova teksta rezolucije i ne želim to da komentarišem. Vi ćete glasanjem o amandmanima da odlučite kakav će biti finalni tekst rezolucije.
Ono što mi kao Vlada želimo da podržimo, to je stav da je uključivanje Srbije, odnosno Srbije i Crne Gore u EU, naš nacionalni interes. To jeste nacionalni interes i to istovremeno baš jeste definicija nacionalnog interesa, jer on predstavlja i rešenje našeg nacionalnog pitanja. To će biti rešenje nacionalnog pitanja za Srbe, za sve nacionalne manjine, za sve građane koji žive u našoj zemlji.
Nekada, u bivšoj Jugoslaviji, imali smo na drugi način rešeno nacionalno pitanje. To više ne funkcioniše. Naš jedini način danas da svi živimo unutar istih granica je EU, jer granice su nepovredive i granice ne mogu da se menjaju i na osnovu Helsinških principa o nepovredivosti granica i na osnovu međunarodnih ugovora koje smo mi ratifikovali.
Jedan od ugovora koji smo mi ratifikovali jeste i Dejtonski ugovor. Na osnovu tog ugovora smo prihvatili obaveze o čuvanju i nepovredivosti granica i unutar takvog međunarodnopravnog okvira. Jedini način da svi Srbi žive pod jednim državnim uređenjem jeste da smo u EU. I mi imamo interes da druge zemlje oko nas što pre uđu u EU i da mi uđemo u EU.
Da li nas EU zove? Da. Prošle godine u junu bio je održan skup u Solunu, skup predsednika država ili vlada svih članica EU, i doneta je poznata Solunska deklaracija. Po toj Solunskoj deklaraciji sve zemlje zapadnog Balkana, gde ubrajaju i Srbiju i Crnu Goru, biće članovi EU. Znači, imamo garanciju da ćemo biti članica EU.
Nemamo garanciju kada. To zavisi od nas i to je danas tema našeg razgovora, da se dogovorimo šta treba da uradimo da bi smo bili 2012. godine u EU. Mi jesmo izgubili dve godine. Imali smo veliki napredak između 2000. i 2002. godine i onda smo izgubili dve godine.
Bilo koja vlada može da omogući ulazak ovoj zemlji u EU. Vi ste značajno doprineli približavanju našoj zemlji EU sa zakonodavnom aktivnošću u prethodnom periodu, jer svi oni zakoni koji su ovde usvojeni jesu zakoni koji su harmonizovani sa pravilima EU. To jeste jedan mali deo, jedna kockica mozaika u toj velikoj slici – naše uključivanje u EU.
Prema tome, jasno je da je 2003. godine doneta politička odluka, da Srbija i Crna Gora bude članica EU sa stanovišta ponude sadašnjih članova EU. U junu ove godine doneta je direktiva EU o evropskom partnerstvu i tu se EU formalno obavezala da će da prihvati članstvo zemalja članica zapadnog Balkana. Rekla je pod kojim uslovima će to da uradi.
Sada se postavlja pitanje – pod kojim uslovima? Pod istim uslovima kao za Rumuniju, pod istim uslovima kao za Bugarsku, pod istim uslovima kao za Hrvatsku, pod istim uslovima kao za Makedoniju. Da li mi ne možemo te uslove da ispunimo, a Hrvatska može, a Rumunija može, a Bugarska može, a Makedonija može?
Verujem da mi možemo da ispunimo te uslove. I Bugarska i Rumunija će 2007. godine biti u EU, Hrvatska između 2007. i 2009. Makedonija je veoma blizu da dobije status kandidata. Mi nismo. Sada je pitanje šta ćemo mi da uradimo da bi dobili status kandidata.
Postoji samo jedan uslov na našoj strani – da postoji naša zajednička želja da budemo sutra u EU. Ako ta zajednička želja zaista postoji, mi ćemo 2012. godine biti u EU. Ako ne postoji ta zajednička želja, nećemo biti nikada. Tu ste u pravu ako sumnjate. Ako nema zajedničke želje, onda nećemo nikada, ali to onda znači da ćemo stalno da gledamo u leđa i Hrvatima i Makedoncima i Bugarima i Rumunima i drugima. Mislim da to nismo zaslužili. Nismo zaslužili nikome da gledamo u leđa.
Da li ova vlada ima viziju pridruživanja EU? Ima. Ali moramo svi da znamo da to nije jednostavan put i da neke ozbiljne odluke su ispred nas i zaista je pitanje na nama, da li želimo te odluke da donesemo ili ne. Ukoliko želimo, bićemo 2012. u EU. Ukoliko ne želimo, naravno da nećemo biti.
Redosled tih odluka je sledeći. Ove godine moramo da izvršimo reviziju akcionog plana o harmonizaciji dva tržišta, tržišta Srbije i tržišta Crne Gore, koji je usvojen prošle godine. Ne možemo i ne treba sve da menjamo, ali neke stvari moraju da se promene, naročito kod nekih proizvoda gde je potpuno neosnovano došlo do sniženja carinskih stopa. Zbog toga imamo ovoliki deficit u razmeni sa inostranstvom. Nećemo sve da menjamo, ali za 50 proizvoda mora da se napravi revizija. To je sasvim jasno.
Na drugoj strani stoji jedna tema, oko koje za sada ne postoji saglasnost, a to je da li ćemo mi da poštujemo naš Zakon o saradnji sa Haškim tribunalom. To više nije međunarodna obaveza. To je naš zakon. To je test da li mi naše zakone poštujemo ili ne. Ako poštujemo zakone i ako izvršimo promene koje su nužne vezane za harmonizaciju između Srbije i Crne Gore, mi na početku iduće godine dobijamo pozitivnu studiju izvodljivosti pregovora i do kraja iduće godine zaključujemo ugovor o pridruživanju i stabilizaciji.
Godine 2005. osnovno pitanje je pitanje statusa Kosova i Metohije. To pitanje će drugi staviti na dnevni red ukoliko ga mi ne stavimo. Mi treba da stavimo to pitanje i osnov za to jesu pregovori na osnovu onog plana koji ste vi ovde usvojili, plana o teritorijalnoj autonomiji. Vlada ima od vas ovlašćenje da pregovara o realizaciji tog plana i Vlada, ova ili bilo koja druga, je jedina ovlašćena da na osnovu tog plana pregovara s drugima.
Ako u međuvremenu promenite platformu, pregovaraćemo o drugoj platformi. Mislim da nema potrebe da se menja platforma. Vlada je odgovorna za te pregovore i mi treba da iniciramo te pregovore, a ne neko drugi da nam da gotovo rešenje. To je važno zato što za dalji put ka Evropskoj uniji moramo da znamo koji je to institucionalni okvir u kome se krećemo.
Godine 2006., znači, moramo da znamo da li opstaje državna zajednica Srbija i Crna Gora ili ne. Ako opstane, to će biti volja naroda. Moramo da znamo da moramo da promenimo Ustavnu povelju, jer na osnovu ove Ustavne povelje naše institucije državne zajednice ne mogu da vode pregovore sa Evropskom unijom, nemaju kapacitet da preuzimaju i izvršavaju obaveze.
Ako se ne dogovorimo da imamo jednu državnu zajednicu, imaćemo dve odvojene države. Ta odluka, kakva god bila, mora da se donese 2006. godine. Do 2007. godine ide princip duplog koloseka. Od 2007. godine vraćamo se na jedan kolosek. Na nama je da definišemo koji je to kolosek. Da li je to kolosek državne zajednice ili je to kolosek Srbije nama ostaje da definišemo. Od 2007. godine možemo da dobijemo status kandidata za priključivanje Evropskoj uniji i za pet godina možemo da budemo u Evropskoj uniji.
Znači, izgubili smo dve godine. Ako donesemo ove odluke i ako postoji naša zajednička želja, možemo 2012. godine da budemo u Evropskoj uniji. Ako ne postoji, naravno da će taj period biti mnogo duži.
Želeo bih nešto više da vam kažem o tehničkim detaljima onoga što se zove proces dva koloseka. Po Beogradskoj povelji bilo je rečeno da će u nekom roku doći do harmonizacije dva tržišta. Nije došlo. Nije došlo, a možemo ovde da raspravljamo zašto. Nije došlo jer Crna Gora nije želela tu harmonizaciju i mi nismo mogli sve da prihvatimo; a i da smo sve prihvatili opet bi bio neki problem.
Onda smo u pregovorima sa Evropskom unijom uspeli da ih nagovorimo da promene privremeno pristup. Idemo na dva koloseka. Šta to znači? O spoljnoj politici, o vojnim i odbrambenim pitanjima i o ljudskim pravima je nadležna državna zajednica, a o svim ostalim pitanjima Srbija ima svoje nadležnosti. Onda će biti jedan zajednički dogovor, a u okviru toga biće protokol za Srbiju i protokol za Crnu Goru.
Ako naša braća Crnogorci misle da mogu brže, neka idu brže u Evropsku uniju. Čisto sumnjam. Niko nikome za ove dve ili tri godine neće da smeta, pa ćemo onda videti gde postoji stvarna želja da se uđe u Evropsku uniju, a gde ne postoji. Naravno, u tom dogovoru mora da postoje kriterijumi izvršenja, šta se radi prve godine, šta druge, šta treće i to je ugovor. Znači, mi u tom ugovoru imamo prava i obaveze a i druga strana ima prava i obaveze, zato što je to dvostrani odnos.
Sigurno je da ćemo imati pristup ka tzv. prepristupnim fondovima. Sada Evropska unija značajno simplifikuje strukturu svoje finansijske pomoći. Postojaće samo pet fondova će postojati od kojih su dva za nas značajna: fondovi za investicije i fondovi za makrofinansijsku pomoć.
Imaćemo prava da dobijemo jedan deo, da povučemo jedan deo sredstava da bi one troškove prilagođavanja mogli da pokrijemo.
S druge strane, mi ćemo preuzeti obavezu šta ćemo prve godine da donesemo kao set zakona, šta druge, šta treće. Tačno se zna kako teče ta harmonizacija. Dakle, to je dvostrani odnos, to je ugovor, o kome ćemo pregovarati iduće godine i kada zaključimo ugovor, onda u tom ugovoru imamo i prava i obaveze. Šta mora Vlada da uradi u narednih mesec dana? (Žagor.)
Smenite nas ako možete. Smenite. Dok nas ne smenite, mi ćemo da radimo.

Molim poslanike da ne dobacuju i molim gospodina Labusa da ne raspravlja sa poslanicima.

Dok nas ne smenite, ako možete da nas smenite, Vlada će da donese akcioni plan za evropsko partnerstvo, za sprovođenje evropskog partnerstva...

Izvinite gospodine Labus, gospodine Mirčiću ovo je prva opomena.
(Milorad Mirčić: Zašto mi dajete opomenu? Šta radite?)
Nastavite gospodine Labus, sedite gospodine Mirčiću, nastavite gospodine Labus. Molim vas sedite, nema potrebe da se uzbuđujete, izvolite gospodine Labus.
Po članu 102. Poslovnika na uvredljivo dobacivanje izriče se opomena poslaniku koji je to izrekao, možemo raspraviti posle, sedite. Izvinite molim Vas još jednom, nema razloga da remetite tok sednice. Izvolite, nastavite.

Ne smeta mi ovaj razgovor.

Gospodine Mirčiću, nema razloga da se uzbuđujete. Gospodine Labus, nemate razloga da diskutujete međusobno. Ispravićemo ako je neka greška, pogledaćemo, budite ljubazni, moram po Poslovniku da vodim sednicu. Nema dobacivanja, po Poslovniku mora da se izrekne opomena, propustio sam je već deset puta. Budite ljubazni nastavite da govorite.

Dakle, moramo da sačinimo akcioni plan za sprovođenje evropskog partnerstva. To je plan koji ima svoj red vožnje. U tom redu vožnje tačno se zna šta koje ministarstvo treba da uradi i kada. Takođe, mi ćemo dostaviti Skupštini koje zakone očekujemo da Skupština usvoji i kada. To će biti naš zajednički doprinos kretanju ka Evropskoj uniji.
Želim da završim. Ova sednica, možda neko nije čuo na početku, za mene jeste ohrabrujuća sednica, jer ovo je prva tema u ovom zasedanju da smo ovako razgovarali o Evropskoj uniji. Mislim da ovo jeste jedan proces pravljenja zajedničke volje ili konsenzusa da uradimo posao koji je dobar za našu zemlju. Hvala lepo.

Hvala vama.
Da li neko od predstavnika ili predsednika želi reč?
Izvolite gospodine Jevtiću.

Poštovani predsedniče, dame i gospodo poslanici, mislim da je jako važno da danas na dnevnom redu imamo ovu rezoluciju koja tretira pitanje pridruživanja Srbije Evropskoj uniji, a koja je nastala kao direktna posledica višemesečnog rada Odbora za evropske integracije. Činjenica je da je Srbija jedina zemlja u regionu, a čini mi se i šire, koja nema jedan ovakav dokument, bilo da se on zove rezolucija ili deklaracija. To mislim na zemlje, kao što su Hrvatska, Makedonija, a naravno i Slovenija, Poljska i sve ostale zemlje koje su pre nekoliko meseci ušle u Evropsku uniju. Naravno da je razlog nepostojanja jednog takvog dokumenta pre svega zato što Srbija na duže vreme nije mogla da postigne politički konsenzus, a čini mi se da ni danas nemamo potpuni ili opšti politički konsenzus o ovom pitanju.
To je jedan veliki problem kojim ćemo definitivno morati da se pozabavimo. Takođe, moramo respektovati da u Srbiji postoji veliki raskorak između spremnosti građana da Srbija konačno uđe u Evropsku uniju s jedne, i pre svega neaktivnost i manjkavosti u delovanju političkih stranaka i državne administracije s druge strane, a takođe i vrlo nizak stepen informisanosti građana Srbije o procesu pridruživanja Evropskoj uniji.
To najbolje manifestuju podaci koji govore da po svim istraživanjima iz 2004. godine, tačnije iz aprila meseca preko 80% građana Srbije želi da Srbija uđe u Evropsku uniju, a takođe preko 30% građana Srbije izražava svoje nezadovoljstvo delovanjem političkih stranaka, uopšte političkih organizacija i državne administracije. Nešto manje od 5% građana Srbije zadovoljno je količinom informacija koje dobija o procesu pridruživanja Evropskoj uniji.
Pomalo paradoksalan podatak, ali podatak koji svakako ohrabruje, jeste da od 1998. godine u Srbiji postoji jako izražena želja građana da Srbija postane deo Evrope. Bez obzira što smo bili u izolaciji dugo godina, bez obzira što smo imali bombardovanje krajem devedesetih godina, bez obzira na razna uslovljavanja međunarodne zajednice taj trend još uvek postoji i to je ono što treba sve da nas ohrabri.
Na osnovu svih političkih dokumenata koji dolaze iz Brisela može se jasno zaključili da je za proces pridruživanja Evropskoj uniji jako bitno da postoji politička stabilnost u zemlji kao i opšti društveni konsenzus na tu temu. Neophodno je da svi relevantni društveni činioci uzmu učešće u ovom procesu i to u svim njegovim fazama, da bi proces pridruživanja imao nešto što se zove demokratska legitimacija.
Treći bitan činilac u procesu pridruživanja svakako je opšti politički konsenzus, konsenzus svih stranaka koje se nalaze danas u parlamentu na temu pridruženja Evropskoj uniji. To je bitno kako bi se konačno uskladio rad zakonodavne i izvršne vlasti, a koji direktno utiče na brzinu i efikasnost ovog procesa, odnosno sprovođenja procesa pridruživanja i direktno utiče na period, odnosno trenutak kada ćemo konačno ući u Evropsku uniju.
Na samom Odboru za evropske integracije bilo puno sporova i bilo je nekoliko tema koje zaista nismo uspeli da apsolviramo, oko kojih nismo našli najbolje moguće rešenje, te su i formulacije u samoj rezoluciji nedovoljno eksplicitne.
Ono što je najveći problem prilikom donošenja ove rezolucije, svakako je pitanje državne zajednice Srbija i Crna Gora. Drugo pitanje, koje nismo uspeli u potpunosti da rešimo, jeste pitanje priključenja programa Partnerstva za mir. Treće, najbolnije pitanje je saradnja Srbije i Crne Gore sa Međunarodnom tribunalom u Hagu.
Što se tiče same problematike u vezi sa opstankom državne zajednice, ne radi se o izmenjenom ili promenjenom stavu bilo koje poslaničke grupe i njenih predstavnika, već pre svega o respektovanju činjenice da državna zajednica Srbija i Crna Gora postoji kao međunarodno-pravni subjekt i sve dok je tako mi ćemo tu činjenicu morati da respektujemo.
Razlog zašto Demokratska stranka od samog početka je bila za postojanje ove zajednice jeste vizija Evropske unije koja od nas zahteva određeni stepen ili nivo regionalne integracije, ali ne regionalne integracije koja bi sama sebi bila cilj, već jedne regionalne integracije koja vodi Srbiju i Crnu Goru i čitav region ka Evropskoj uniji.
Drugi razlog jeste zato što je u tom trenutku Rezolucijom 1244 bilo predviđeno, a i danas je tako, da Kosovo predstavlja zapravo deo državne zajednice tadašnje Savezne Republike Jugoslavije, a ne Srbije. Pitanje Kosova je za nas jako bitno, jako važno u ovom trenutku i sve ono što se danas govori da pitanje Kosova zapravo počinje od juče ili od sinoć naravno nije tačno.
Problem Kosova datira još iz devedesetih godina i direktna je posledica loše državne politike koje su vodile SRS i SPS. Naravno, da je posledica toga pre svega bombardovanje koje smo imali 1999. godine, a zatim i Kumanovski sporazum koji je Srbe doveo u težak položaj na Kosovu danas.
Neko od govornika je pomenuo da je DS bojkotovala izbore dva puta tokom devedesetih, 1992., 1996., a rukovodstvo stranke je tada priznalo da je to bio loš instrument. Naravno da bojkot izbora postoji kao mogućnost da se situacija na Kosovu na određeni način tretira.
Ali, ako me pitate da li je bojkot izbora garancija da se neće ponoviti 17. mart i da će nasilje nad Srbima na Kosovu i drugom stanovništvu prestati, apsolutno se sa tim ne slažem.
Neophodno je pre svega urediti standarde, obezbediti da građani Srbije mogu tamo bezbedno da žive. Sa tim se svi slažemo. Da li je bojkot jedino moguće sredstvo, naravno da ne.
Sledeće pitanje koje tretira ova rezolucija, koje svakako treba objasniti danas jeste pitanje programa Partnerstva za mir. Ivica Dačić je pomenuo da ono nema baš nikakve veze sa procesom evropskih integracija. Naravno da to nije tačno i mogu da navedem bar dva razloga zašto Partnerstvo za mir treba da bude integralni deo ove rezolucije.
Činjenica je da od Aljaske pa do Maroka nema ni jedne zemlje danas u svetu koja nije deo ovog programa. Druga činjenica je mnogo bitnija i govori u prilog da proces evro-atlantskih integracija treba tretirati integralno i da te dve stvari ne treba razdvajati. Danas u Evropi ni jedna država koja je članica Evropske unije nije to postala a da pre toga nije bila u programu Partnerstva za mir.
Još dva razloga govore u prilog ulaska Srbije u Partnerstvo za mir. Naravno, to je pre svega opredeljenje građana Srbije, koje je osnovna pretpostavka da bismo se uopšte bavili tom problematikom, a druga, da uopšte ulaskom u jedan takav program Srbija ulazi u jedan regionalan koncept bezbednosti, što je u jednom trusnom regionu od suštinskog značaja.
Poslednje pitanje je pitanje saradnje sa Haškim tribunalom i to je svakako nezaobilazno pitanje kojim se moramo baviti. Iako je za nas bolno, ako nas pitate da li je Haški tribunal do sada bio pravedan, da li su sve odluke bile potpuno pravične i poštovana je procedura i sve ostalo, naravno da ću reći ne. Saradnja sa Haškim tribunalom u ovom trenutku je zaista neminovnost i Srbija se sa time mora suočiti. To je prvi i osnovni uslov da Srbija nastavi svoj put evropskih integracija.
Neću složiti sa političarima koji kažu da je saradnja sa Haškim tribunalom jedan put bez alternative, naravno da se sa time ne slažem. Smatram da alternativa postoji – finansijske sankcije prema našoj zemlji, izolacija, odsustvo i zaustavljanje svih investicija koje su započete u Srbiji u poslednje vreme.
Dakle, jedna situacija koju smo već prošli devedesetih godina, zajedno sa hiperinflacijom i prodajom goriva na ulicama. Mislim da je to vreme iza nas, da Srbija želi da ide napred u Evropu, da je jedini način respektovati činjenično stanje i sarađivati sa Haškim tribunalom. Naravno, da svi odgovorni politički činioci, pre svega u ovom trenutku mislim na Vladu, moraju respektovati takvo stanje.
Demokratska stranka je i u tom smislu spremna da preuzme punu odgovornost i u tome se naš stav nije promenio.
Ono što je definitivno najbitnije u ovom trenutku je da je Srbija zauzela svoj kurs. Taj kurs je proevropski, taj kurs traje i taj proces će se nastaviti do njegovog konačnog ishodišta, a to je svakako ulazak Srbije, Srbije i Crne Gore u Evropsku uniju.
Ono što mi moramo svakako u tom procesu da učinimo sa svoje strane kao parlamentarci i predstavnici zakonodavne vlasti jeste da taj proces maksimalno ubrzamo i da ga učinimo što više efikasnim. Upravo je ova rezolucija jedan od instrumenata da se to i uradi. Podsetiću vas da vam u narednom periodu predstoji donošenje nekoliko desetina hiljada propisa i usklađivanja zakonodavstva sa zakonodavstvom Evropske unije, a da bismo to učinili neophodno je postići zajednički imenilac o suštinski bitnim stvarima.
To je pitanje evropskih integracija. U poslednjih godinu dana u Srbiji, evropska politika je potpuno porazila onu politiku koja Srbiju želi da vrati u XIX vek. Da podsetim gospodu radikale da je poraz Srpska radikalna stranka doživela i na parlamentarnim izborima u decembru i na predsedničkim izborima, a takođe i na nedavno završenim lokalnim izborima. Jedina alternativa Srbije jeste ulazak u Evropsku uniju. Naravno, da su stranke proevropski orijentacije potpuno dominantne u odnosu na SRS i da će se taj put nastaviti u narednom periodu sa ili bez radikala.

Reč ima narodni poslanik Žarko Obradović.