Poštovane kolege, narodni poslanici, moram reći da mi jako smeta i razočarava me kada čujem neke mlade kolege, a uz to poslanike, kada pitanje Kosova i Metohije pokušavaju da vežu za jednu političku stranku ili za period zadnjih deset ili petnaest godina. Pitanje Kosova i Metohije je staro dva veka i to je valjda svima poznato. Ono što nekima nije poznato i neće da znaju je činjenica da je Jugoslavija uložila preko dvadeset milijardi dolara u ekonomski razvoj Kosova, u obrazovanje, kulturu i sve ono što čini poboljšanje ukupnog života na Kosovu.       
Činjenica je da je separatistički pokret na Kosovu i Metohiji izazvao kasnija zbivanja na Kosovu i Metohiji, iz prostog razloga što su imali potpuno selektivan pristup u odnosu na prava i obaveze. Želeli su sva prava kao građani SFRJ i kasnije SRJ, ali nijednu obavezu i to je poznato. Ako neko misli da je borba protiv terorizma koju je država Srbija sprovodila devedesetih godina uzrok zbivanja na Kosovu i Metohiji, onda on ne zna jednostavno šta se zbiva.
Čak ni Kisindžer u svojim dokumentima, knjigama i ostalim elaboratima o zbivanjima na prostoru Kosova i Metohije, odnosno Balkana, ne govori o bilo čemu drugom do o borbi protiv terorizma.
Govori o preteranoj upotrebi oružane sile. On izbegava da upotrebi termine koje neki domaći poslanici koriste.
Inače, čak i da prihvatimo da je politika prethodne vlasti bila loša postavljam jedno prosto i, čini mi se, logično pitanje. KFOR i UNMIK su od 1999. godine neko ko vrši vlast na prostoru Kosova i Metohije. Od 1999. godine pa na ovamo 280.000 Srba i drugih građana različitih nacija i nacionalnosti su proterani sa Kosova i Metohije, 1.200 je ubijeno, 1.200 je oteto, 1.400 je ranjeno i povređeno, 899 naselja je ostalo bez Srba. Da li je to etničko čišćenje? Da. Šta je DOS uradio povodom toga? Ništa. Zašto? To je pitanje.
Lako je pričati o prošlosti nego dajte odgovore na sadašnjost i zašto nije DOS reagovao. Oni koji nam drže sada predavanja o zbivanjima na Kosovu i Metohiji trebali su juče, prekjuče, pre dve ili tri godine da kažu koje je to obaveze međunarodna zajednica preuzela i zašto ih nije izvršila. Zašto se priča o našim obavezama? Zašto aktuelna vlast, prethodna vlast upotrebljava kategoriju konačan status Kosova i Metohije?
Konačan status je utvrđen Rezolucijom 1244. Puna autonomija. To je sadržaj razgovora. Zašto mi prejudiciramo stanje stvari? To su pitanja koja traže odgovore, a ne zamena teza pa su onda odgovorni socijalisti i radikali. Zašto nismo uradili da stanje bude bolje? Ako je DOS bio miljenik Zapada, a jeste bio miljenik Zapada, zašto nešto nije uradio? Vi smatrate napretkom da se konstatuje stanje da je 280.000 Srba proterano. To nije politika i ti ljudi onda ne treba da se bave politikom nego da kažu – radimo posao u interesu drugih.
U teoriji međunarodnih odnosa postoji izraz za te ljude. Neću ga koristiti zbog dostojanstva Narodne skupštine, ali tako ne može biti. Ako želimo nacionalni konsenzus, ako želimo skupštinski konsenzus onda moramo da radimo na konsenzusu, a ne da nudimo dokumenta i da imamo priče koje vode podeli Srbije.

Da li još neko od predsednika ili predstavnika poslaničkih grupa želi reč? (Ne.)
Reč ima narodni poslanik Miroslav Janković, a neka se pripremi narodni poslanik Žarko Obradović.

Dame i gospodo narodni poslanici, da je sreće, a mi izgleda nemamo sreće, mi bismo o jednoj ovakvoj rezoluciji razgovarali na početku ovog mandata. Zašto? Ako postoji neki kamen temeljac spoljne politike ove zemlje o kome treba da se raspravlja u Skupštini Srbije to je rasprava o odnosu prema Evropskoj Uniji, rasprava o Evropi.
Mi smo se bavili svim i svačim ovde, svađali smo se oko svega i svačega, ali nismo razgovarali kuda ćemo i kako ćemo dalje.
Dok mi o tome razgovaramo deca vaših i naših prijatelja, deca mojih prijatelja, moje dete, razmišljaju da odu u inostranstvo ili su već otišli.
Ponavljamo one stare priče kojima smo zamerali socijalistima, drugima itd. kako su nam deca u inostranstvo odlazila, a evo i sada deca idu u inostranstvo, možda čak i više nego ranije. Zašto? Jednostavno zato što mi nemamo strategiju o tome gde je naše mesto u Evropi i sada smo se setili. Voleo bih da su građani ovaj tekst imali pred sobom danas u novinama pa kada prate ovaj prenos da mogu da čitaju šta smo mi to predložili.
Voleo bih da građani ovde vide javno glasanje pa da sutra prozovu one koji su protiv ovakve rezolucije da pitaju - gospodo, zašto ste vi protiv širenja evropskih vrednosti, zašto volite da nosite mašne, odela i to najčešće sa stranim etiketama, da vozite lepe automobile, imate dobre stanove, a nećete smederevac u sobici četiri sa četiri da širite naše domaće balkanske vrednosti?
Neću govoriti sada o onima koji će glasati protiv. Postavlja se pitanje onih koji će glasati za ovu rezoluciju, a posebno ako su u vladajućoj garnituri. Da li čine i šta će činiti da ova rezolucija zaživi i da ova rezolucija postane politika ove zemlje.
Pre par meseci sam imao priliku u jednoj parlamentarnoj delegaciji da budem u Skupštini Bugarske. Tamo, pored njihovih državnih simbola i obeležja, stoji i zastava Evropske unije. Na vladinim zgradama stoji svuda zastava Evropske unije. Pitao sam ih zašto, ako nisu u Evropskoj uniji. Jednostavno to je opredeljenje te države i tog naroda. Oni žele da uđu u Evropsku uniju i time pokazuju svoje opredeljenje. Ne verujem da smatraju sebe manje patriotama i nacionalistima i manje Bugarima samo zato što su stavili zastavu Evropske unije.
Ovde se postavlja pitanje: Šta će ova vlast – a za građane smo vlast mi, Vlada, predsednik Republike – uraditi da ispoštuje Rezoluciju? Do sada smo radili manje više sve protiv te rezolucije. Kao parlament, sporo smo donosili i usklađivali zakone sa zakonodavstvom Evropske Unije. Kao Vlada, nikako da rešimo ona najteža pitanja, a najteže pitanje od svih je saradnja sa Haškim tribunalom. Predsednik Republike, evo sada je nov, novo sito o klin visi, sinoć se uključio i evo doživeo je šta je doživeo.
Prema tome, postavlja se pitanje još jednom šta ćemo uraditi da ovo ispoštujemo ili da kažemo da ovo nismo u stanju da usvojimo. Ne da ne želimo, nego nismo u stanju da usvojimo i nismo u stanju da vodimo računa o tome šta ova zemlja treba da radi u narednom periodu.
Ne zaboravite, mi sada donosimo odluke koje se neće ticati samo nas. Ticaće se naše dece, dece naše dece.
Prema tome, još jednom kažem da oni koji budu glasali za rezoluciju imaju veliku obavezu da se založe u svojim strankama, u svojim poslaničkim grupama, kod svojih nosilaca vlasti da se odredbe rezolucije sprovedu.
Suština se ipak nalazi u osmoj tački – širenje evropskih vrednosti, a mi pričamo o Hagu, pričamo o NATO, pričamo o svemu onome što dira možda u emocije, dira možda u istoriju, ali verujte ne dira ni u čiji tanjir, ne dira ni u čije školovanje, ne dira ni u čiju budućnost.
Prema tome, vreme je da se sada ovde uzmemo u pamet, da ovo usvojimo i da vidimo kako ćemo ovo sprovesti. Ovde, na kraju krajeva, imamo predstavnika Vlade koji će nam reći šta Vlada planira u ona tri meseca kada će podneti izveštaj i šta Vlada planira da inicira ovde pred Skupštinom Srbije tako da i Skupština Srbije brže radi na realizaciji ove rezolucije.

Reč ima narodni poslanik Žarko Obradović, a neka se pripremi narodni poslanik Miodrag Stamenković.

Poštovane kolege narodni poslanici, gospodine potpredsedniče Vlade, danas razgovaramo o Rezoluciji o pridruživanju Evropskoj Uniji. Ta tema sama po sebi nameće odgovor na dva vrlo prosta pitanja da li postoji saglasnost svih političkih snaga u Srbiji o potrebi pridruženja Srbije Evropskoj uniji i mislim da je odgovor svih – da. Da li postoji konsenzus? Da. Da li ovaj dokument obezbeđuje konsenzus? Ne. Zašto ne? Zato što u svom sadržaju ima teme koje nisu predmet pridruženja Srbije Evropskoj Uniji.
Da li se želi na ovoj temi pokazati nejedinstvo je drugo pitanje. Ako se želi stvarno pokazati saglasnost Narodne skupštine Republike Srbije onda predlog ove rezolucije treba da ima samo dva stava. Prvi stav je – sve političke stranke u Narodnoj skupštini i Narodna skupština izražava želju, potrebnu nadu, očekivanja Srbije za priključivanje Evropskoj uniji, formulišite kako hoćete, a drugi stav – zadužuje se Vlada Republike Srbije da uradi nacionalnu strategiju pridruženja Srbije Evropskoj uniji. Sve drugo nije konsenzus i jeste podela.
Zašto u ovom dokumentu postoji potreba da stoji – Partnerstvo za mir? Zašto? Da li je Partnerstvo za mir program Evropske unije? Da li je Partnerstvo za mir uslov za punopravno članstvo u Evropskoj uniji? Ili je nešto treće. E, to nešto treće nama smeta. Partnerstvo za mir je program NATO-a, predvorje NATO-a, čistilište NATO-a. To treba da se zna.
Građani Srbije treba da znaju da temi - Partnerstvo za mir nije mesto u ovom dokumentu. Ako želimo da raspravljamo o Partnerstvu za mir onda je trebalo da zakažemo posebnu sednicu Narodne skupštine sa tom temom.
Da vidimo da li ko i zbog čega želi da bude članica tog programa Partnerstvo za mir. Zna se da je Partnerstvo za mir NATO, a tim ugovorom, jer svaka zemlja članica potpisuje bilateralni ugovor, članica NATO-a prihvata niz političkih, vojnih i finansijskih obaveza, dok NATO ne preuzima nikakve obaveze. Čak ni da pomogne u odbrani te zemlje kad je napadnuta.
I nije korektno pominjati Srbiju i zemlje u okruženju, jer je zemljama u okruženju NATO pomogao. Ne treba pominjati šta je NATO uradio za Hrvatsku kada je bilo reči o proterivanju Srba 1994-1995. godine. I, nije ista uloga NATO-a u zemljama u okruženju i u odnosu prema Srbiji. O tome treba da se javno govori.
Partnerstvu za mir ovde nije mesto i zašto je stavljeno – videćemo. Mi smo predložili amandman da se ta rečenica skloni, ako se želi konsenzus. Drugo, postoje delovi ovog dokumenta koji prikriveno, da kažem – na mala vrata, uvode za nas jednu vrlo bolnu temu. To je Haški sud.
Svi znamo, ili bar većina zna, šta je sadržaj odredaba Dejtonskog sporazuma, obaveza tadašnje SRJ da sarađuje u istraživanju zločina na prostorima bivše Jugoslavije. Od tog istraživanja zločina bivše Jugoslavije došli smo do Haga i onog što ovde ne piše, ali se na mala vrata ubacuje, jer se u sadržaju rezolucije lepo pozivamo na Deklaraciju iz Soluna.
Pošto predlagač nije imao mogućnosti da nas upozna sa tom deklaracijom iz Soluna, biću slobodan da samo citiram jedan deo te deklaracije koji govori o tome da je potrebno da ta nedvosmislena saradnja sa Haškim tribunalom uključuje i transfer preostalih optuženika u Hag. Za nas, za SPS, to je neprihvatljivo.
Znači nije tek tako neka međunarodna obaveza u pitanju, nego je u pitanju transfer optuženih u Hag. Pre tri godine, pre hapšenja predsednika Miloševića, tadašnji DOS je govorio – ili on ili svi mi. Samo on i niko više. Pa, ne samo da je predsednik Milošević kidnapovan, nego su i drugi ljudi isporučeni Hagu, neki su i dobrovoljno otišli, da kažem – postigli određenu saglasnost sa Hagom, a ni te obaveze Hag nije poštovao.
Zanimljivo je pitanje zašto Evropska unija toliko insistira na poštovanju rada Haškog tribunala, institucije koju je osnovao Savet bezbednosti. Odgovor je vrlo prost – zato što taj sud treba da aminuje agresiju NATO-a na našu zemlju, jer su zemlje Evropske unije učestvovale u toj agresiji; treba da da konačan sud o zbivanjima 1999. godine i da kaže da mi nismo bili žrtve nego da smo bili krivci. Da jednostavno preokrene istoriju, jer mu je to i namena.
Zašto se ne govori o obavezi primene pravila stalnog Međunarodnog krivičnog suda, osnovanog Rimskim sporazumom. To se ne želi, jer, naravno, takve odredbe ne idu u prilog.
Četvrta stvar, stalno se priča o vrednostima, obavezama, obavezama, obavezama i samo obavezama. Da li je pitanje obaveza dvosmerna ulica? Nije. Da li obaveze važe samo za nas? Da. Pre par minuta sam izašao da repliciram jednom mladom kolegi i pomenuo situaciju na Kosovu i Metohiji. Da li je međunarodna zajednica, to što se zove međunarodnom zajednicom, izvršila makar jednu od svojih obaveza od 1999. godine pa na ovamo?
Govorim i o Rezoluciji 1244, o Sporazumu Hakerupa i Čovića i o drugim dokumentima koji su potpisani. Da li je međunarodna zajednica vratila nekog od 280 hiljada proteranih Srba i drugih građana, pripadnika raznih nacionalnosti? Jeste. Znate li koliko? Nepuna 2 procenta. Da li je obezbedila mir, slobodno kretanje, protok robe i kapitala? Nije. Da li je obnovila neku kuću? Nije. Da li je našla nekog ko je počinio ubistvo? Nije. Da li je makar jedno lice privedeno pravdi, od onih koji su dole počinili taj teror? Nije.
Sem, pod znacima navoda, snažne zabrinutosti, ništa nisu uradili. Da li to neko konstatuje? Ne. Stalno se priča o obavezama. Možda je u pitanju igra reči, različito značenje istih reči, moć, sila ili je u pitanju ucena ali onda nazovimo stvari pravim imenom. Recite – jeste, mi smo ucenjeni od strane te međunarodne zajednice i moramo da radimo tako; ili – mi smo obavezni da radimo tako; ili – mi hoćemo da radimo tako.
Srbiji se to duguje. Nemojte da pričamo o priključenju Srbije Evropskoj uniji 2012. godine. Da, ali u kojim granicama. Princip nepovredivosti granica u Evropi je proklamovao Helsinki još 70-tih godina, ali ga naše diplomate ne pominju. Princip poštovanja rezolucija Saveta bezbednosti je opštevažeći, ali mi o njemu najmanje govorimo.
Status Kosova utvrđen rezolucijom je nešto o čemu mi najmanje govorimo i što najmanje tražimo, a stalno govorimo o obavezama, o obavezama. Pa, gde su obaveze te iste Evropske unije kada je u pitanju odnos prema nama? Da li je neko od diskutanata ili predlagača, pomenuo koje su to obaveze?
Kada je reč o zastoju u odnosu prema Evropskoj uniji, ovaj dokument, koji smo dobili na ulazu u salu danas, vrlo zanimljivo, na 52. strani sam po sebi govori šta je uzrok zastoja. Tokom 2003. godine, citiram, dolazi do zastoja, najpre u političkim i ekonomskim reformama, krize državne zajednice i zloupotrebe preferencijalnog tretmana na izvoz šećera.
Pitanje šećera je nešto što se rešava. Ali postavlja se pitanje funkcionisanja državne zajednice. Ko je potpisao Beogradski sporazum i druge dokumente kojima je stvorena državna zajednica? Pa, isti ti predstavnici Evropske unije i domaći političari a mi sada kritikujemo što je državna zajednica nefunkcionalna, što nema ugovorni kapacitet. Pa kome to pričamo? Da opravdamo sebe ili Solanu? Ili i jedno i drugo? Ako radimo za interese drugih, za potrebe drugih, onda to Srbiji treba da kažemo.
Na kraju, ono što sam preskočio da pomenem o Kosovu i Metohiji i s tim ću završiti. Ovaj dokument sam po sebi govori kakav je odnos Evropske unije prema Kosovu i Metohiji. Ovde se veoma lepo kaže da se modalitet pregovaranja na Kosovu i Metohiji odvija odvojeno od onog predviđenog za Srbiju i Crnu Goru tj. da se odvija po posebnom programu. To najbolje govori kakav je odnos Evropske unije po tom pitanju.
Ako je neko spreman da se odrekne dela teritorije Srbije zarad priključenja Evropskoj uniji onda to treba danas reći, a ne pričati priču o vrednostima i drugim stvarima koje su nešto što je daleka budućnost. Evropska unija da, ali bez gubljenja državnog i nacionalnog suvereniteta, a pogotovo bez gubljenja teritorije Srbije. Hvala.

Hvala.
Izvolite. Da li je to replika?

Mene ne mrzi danas da ponavljam i po više puta neke stvari da bi raščistili činjenice jer, kako sam rekla i u uvodnom obraćanju i nadalje, ova rezolucija se bavi činjenicama.
Prva činjenica, koja je od suštinskog značaja, je ta da ne odlučujemo mi o uslovima za priključenje Evropskoj uniji, već o tome odlučuje Evropska unija. Ti uslovi se ne odnose samo na nas, nismo mi nikakvo zamorče Evropske unije, već se odnose na bilo koju državu koja bi u bilo kom trenutku poželela da postane punopravni član unije. Dakle, ne postavljamo mi uslove, kao što nikada ne postavljate uslove kada ulazite u formirani klub koji se zasniva na određenim principima.
U tom smislu, svi mi možemo svaki dan da se deklarativno zalažemo za članstvo u Evropskoj uniji, odnosno možemo svaki dan da ponavljamo kako smo za evropske integracije, ali nam to ništa neće značiti ukoliko po tom pitanju nešto konkretno ne uradimo, odnosno ukoliko uslove koji su za to članstvo neophodni ne ispunimo.
Dakle, u slučaju da nećemo iz bilo kog razloga da sarađujemo sa Haškim tribunalom, u slučaju da nećemo da izvršimo reformu oružanih snaga, koja se i obavlja u okviru programa Partnerstva za mir i olakšava je, ukoliko nećemo da ispunjavamo svoje međunarodne obaveze, Evropska unija će reći – nema problema, to je vaš izbor. Ali posledica tog izbora je ta da nećemo biti ni u Evropskoj uniji. Prema tome, moramo biti svesni šta je to što želimo i šta to što želimo podrazumeva.
Takođe moramo biti svesni da bilo koja nacionalna strategija o pristupanju Evropskoj uniji koja se izrađuje, upravo mora da sadrži prioritete, aktivnosti i mere koje su u skladu sa tim uslovima. U suprotnom, niko nas neće terati da mi ulazimo u Evropsku uniju. Može ona i bez nas, ali se postavlja pitanje toga da li je to naš interes.
Predlagači ove rezolucije smatraju da jeste. Predlagači ove rezolucije smatraju da je mnogo veći i jači interes priključenje u Evropsku uniju, pa makar do tog priključenja morali da ispunimo i neke veoma bolne uslove, nego da u Evropskoj uniji nikada ne budemo, a to je alternativa ovome.
Sa druge strane, kada govorimo o granicama, već sam rekla da se Evropska unija zasniva na četiri osnovne slobode, a to je slobodno kretanje ljudi, roba, kapitala i usluga. Evropska unija ukida granice. Mi danas, nažalost, s obzirom da nismo u sistemu Evropske unije, kako je neko ovde i pomenuo, moramo da imamo popunjene pasoše vizama i jako nam je teško da putujemo po Evropskoj uniji.
Upravo članstvo u Evropskoj uniji, odnosno ubrzani proces evropskih integracija omogućuje da se te granice izbrišu i da mi mnogo lakše možemo u Evropskoj uniji i da boravimo, da se krećemo, da se naši mladi ljudi usavršavaju i vraćaju u svoju zemlju i da naši ljudi mogu da rade u Evropskoj uniji ali ne kao gastarbajteri već kao njen sastavni deo, kao građani Evropske unije. U tome je suština.
Prema tome, onog trenutka kad budemo u Evropskoj uniji, tada ćemo imati i sve Srbe na okupu u Evropskoj uniji, odnosno u okviru njenih granica, tj. granica ujedinjene Evrope. To je način da izbrišemo granice, a ne da ih u međuvremenu samo još više gradimo među sobom i da podižemo i u regionu i u samoj Evropi još veće barijere.

Reč ima narodni poslanik Miodrag Stamenković, a neka se pripremi narodni poslanik Milorad Mirčić.

Uvaženo predsedništvo, poštovani gospodine potpredsedniče Vlade, dame gospodo narodni poslanici, taman sam se ponadao da je prošla ova predizborna kampanja i ludnica izbornog ciklusa i da ćemo zaista već jednom početi da se bavimo ozbiljnim državotvornim poslom, kad ono danas imamo žešću kampanju nego što smo imali u prethodnom periodu.
Nažalost mnogo je demagogije i demagoškog populizma prosipano sa ovog mesta i uvek se počinje sa jednom te istom floskulom da nema parlamentarne stranke koja sedi u ovom parlamentu, a da je protiv pridruživanja Evropskoj uniji. A onda dođe "ali", pa onda to "ali" predstavlja da ne prihvatamo ni jednu obavezu, ni jedno pravilo ponašanja koje nam upravo ta Evropska unija nameće.
Narodni poslanici se nažalost i u ovom sazivu više ponašaju kao stranački poslanici promovišući političke interese stranke i udvarajući se biračkom telu. Zaboravljaju da su narodni poslanici izabrani od naroda upravo da se ovde bore za boljitak života, za bolju državu koja će to omogućiti, znači, za državotvorne funkcije.
No, da skratim uvod. Čemu rezolucija? Prateći iskustva zemalja koje su ili već pristupile Evropskoj uniji ili su na tom putu, mnoge od njih su usvajale rezolucije i deklaracije. Makedonija čak četiri: 1998., 2000., 2003. i 2004. godine. Hrvatska 2002. godine. Slovačka u četiri navrata: 1997., 1998., 2002. i 2003. godine.
Jedina zemlja koja nije imala ni jednu rezoluciju, na njenu sreću, i koja je imala je čistu situaciju pred sobom i jasne ciljeve je Slovenija. Samo ukratko ću vam opisati njen put. Ona je 12 godina razrađivala svoj pristup Evropskoj uniji i 1992. godine je sa delegacijom Evropskog parlamenta razmotrila situaciju oko mogućnosti pridruživanja, a od tada pa nadalje, zahvaljujući državnoj strategiji, na svakoj sednici Vlade je prva tačka uvek bila ostvarivanje napretka pregovora oko pridruživanja Evropskoj uniji.
U Sloveniji su, što je veoma bitno, tokom 12 godina procesa pridruživanja, više puta održavani parlamentarni izbori, menjao se skupštinski sastav, pobeđivale jedne ili druge stranke i koalicije, menjali se premijeri i vlade, ali apsolutni prioritet evropske integracije je bio neprikosnoven. Parlamentarne stranke su se 3. jula 1997. godine obavezale posebnim sporazumom da će kooperativno učestvovati u procesu pridruživanja itd. Šta je radila zakonodavna vlast? Oni su pravili 31 radnu grupu koja je radila na sasvim konkretnim slučajevima, u svakoj oblasti života i rada države, vršeći harmonizaciju.
Zbog čega mi krećemo sa ovim dokumentom? Naš stvarni cilj na početku je bio nacionalni konsenzus pa smo spustili nišan na politički konsenzus kao preduslov za nacionalni konsenzus. Značaj tog političkog konsenzusa je u tome da poboljšava pregovaračku poziciju Srbije i Crne Gore prema Evropskoj uniji, doprinosi većoj stabilnosti državne zajednice, olakšava rad Skupštine u procesu priključenja Evropskoj uniji, pozitivno podstiče nastavak reformi, poboljšava životni standard građana, povećava kapacitet države za mirno rešenje eventualnih sukoba, kao i problema na Kosovu i Metohiji.
Upravo da bismo ostvarili taj konsenzus, Odbor za evropske integracije je formirao radnu grupu i ambicija je bila da u toj radnoj grupi bude predstavnika iz svih parlamentarnih stranaka. Ta radna grupa je mukotrpno radila skoro sedam meseci bez jedne stranke koja je u startu odbila da sarađuje.
Njeni predstavnici u Odboru za evropske integracije insistirali su na tome da to ne treba da rade ni poslanici, ni skupštinski odbor, niti neka radna grupa, no lideri.
Šta je trebalo da radimo? Da pokupimo ove lidere koji su nam preostali, na avion, da ih pošaljemo u Hag i da tamo za okruglim stolom napišu rezoluciju o pridruživanju EU i da to glatko prođe u ovom parlamentu? Čemu onda služimo mi poslanici ovde, ako lideri sve treba da nam napišu, a da mi onda kao klonirani lideri pritiskamo ove dugmiće i sprovodimo to što oni zamišljaju?
Hoćete da znate kako sve nas u parlamentu ceni naš narod? Kancelarija za evropske integracije je napravila ozbiljnu analizu u ispitivanju javnog mnjenja. Samo nekoliko podataka da vam dam o stavovima ispitanika o učlanjenju u EU: pomoći će razvoju naše ekonomije - 67% je reklo da; više zemalja članica jača EU u svetu – 76% je reklo da; više zemalja članica veći mir i sigurnost u Evropi – 71% da; prirodno je da naša zemlja bude članica – 74% da; više članica Evropa kulturno bogatija – 70% da; članstvo naše zemlje poboljšava kvalitet naše zemlje – 76% da.
Ali je na zadnje pitanje – rukovodstvo zemlje čini ono što je potrebno da postanemo član EU – manje od 40% je reklo da. Rukovodstvo zemlje smo pre svega mi koji sprovodimo zakonodavnu vlast. Mi donosimo zakone, mi usaglašavamo zakone sa evropskim zakonima.
Još nešto. Par stvari je ovde rečeno, par kvalifikacija je dato, bilo je i naknadne pameti kod usvajanja ovog našeg predloga rezolucije. Prvo, ova rezolucija se pravi skoro sedam meseci i nije tačno da je napravljena po izjavi predsednika države gospodina Tadića da bi pokrila ono što je on juče rekao, kao što neko reče. Mnogo ranije smo je započeli i upravo iz onih interesa o kojima sam malo pre govorio.
Rečeno je ovde da se strateški i nacionalni interesi ne podudaraju. Strateški cilj i interes naše države je pridruživanje EU. U ovom dokumentu, ako ste ga pročitali, stoje jasne obaveze Vlade da već u sledećem koraku završi nacionalnu strategiju. Koliko znam, gospodin potpredsednik vodi tu grupu. Ako iskazujemo sumnju da je nacionalni cilj naše države suprotstavljen članstvu EU, da li su to maline, višnje, mleko ili ne znam šta, čemu onda ovaj zaludan posao? Sigurno jeste nacionalni i strateški cilj uključivanje u evropske integracije, pristupanje društvu razvijenih naroda.
Ukoliko se budemo operativnije ponašali nego što smo do sada, možda ćemo pristupiti, kao što gospodin potpredsednik reče, 2012. godine. Sloveniji, koja je mnogo racionalnije radila, trebalo je 12 godina. Mislim da je krajnje vreme da se prizovemo pameti i da počnemo svi da radimo u jednom interesu, u interesu države i naroda koga ovde predstavljamo.
Imali smo malo širi konsenzus u ovom dokumentu neposredno kad smo ga usvajali, ali da ne diram neke koji su dali saglasnost pa je naknadno povukli. Verovatno je posle ovih izbora radikalni deo njihove stranke digao glavu, nametnuo neke nove zahteve i sad imamo nešto suženiji konsenzus. Ali da vas podsetim, i u evropskom parlamentu ima 12,5% euroskeptika. Kod nas ih očigledno ima više. Nije ni čudno, imali smo mnogo toga što se događalo i imamo mnogo populizma u našoj politici. Nadam se da ćemo to prevazići.
Mi iz poslaničkog kluba SPO i Nove Srbije ćemo, normalno, podržati ovu rezoluciju i sve pozitivne akcije koje budu tekle u smislu evropskih integracija. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Milorad Mirčić, a neka se pripremi narodni poslanik Vladimir Homan.