Prvo bih želeo da razjasnim nesporazum do koga je  došlo kada je prof. dr Labus bio za govornicom. Predsednik Marković je meni izrekao opomenu. Ja ni jednog trenutka od kad sam u ovoj skupštini, dugo se poznajemo profesor i ja, ni jednog trenutka nisam dobacivao sa mesta, pogotovo kada je profesor koga ja privatno i lično cenim. Ovo bih želeo zbog javnosti, ne vredi mi naknadno izvinjenje od predsednika, jer to je otišlo u javnost. Izvinjavam se profesoru Labusu, pre svega.
Što se tiče rezolucije, malo je čudno da 2004. godine raspravljamo o rezoluciji čiji su, većim delom, potpisnici koji od 2000. godine, ako ništa drugo, ono aktivno ili na neki drugi način učestvuju u vlasti i učestvuju u radu ove skupštine. Ova rezolucija bi trebalo, koliko sam ja razumeo, što je obrazložio i predstavnik predlagača, da obuhvati sve te evropske standarde kao uslove ulaska Srbije, odnosno zajednice Srbije i Crne Gore u EU.
Samo radi jasnoće i javnosti Srbije, da bude jasno o čemu se radi, ovo je kandidatura za ulazak Srbije u EU. Mi treba da se kandidujemo kao zajednica Srbije i Crne Gore, pa kao kandidati da budemo praćeni, da vidimo da li ćemo biti pred pragom EU, a onda ispred tog praga ulazimo u predsoblje, pa iz predsoblja u EU, to je mnogo. Zato su neki preuranjeno počeli da viču i najavljuju da je 2007. godina, godina kada zajednica Srbije i Crne Gore ulazi u EU.
Koliko su bili u pravu govori upravo njihova karijera, odnosno sudbina političara. Oni su odavno u političkoj penziji i kakva im je lična sudbina takva je i sudbina Srbije, odnosno zajednice Srbija i Crna Gora sa EU.
Naime, ova rezolucija sadrži određene standarde i to je jasno. Kada je u pitanju spremnost zajednice Srbija i Crne Gora da ispoštuje prava čoveka i manjinska prava, mi to odavno predočavamo EU, svim njenim forumima.
Tražimo da nam ukažu gde mi to u Ustavnoj povelji ili zakonskim aktima koja se odnose na ljudska, građanska, a pogotovo na manjinska prava, zaostajemo za evropskim standardima. Kad kažem "mi" pre svega mislim na većinu političkih partija i Vladu, nevezano od saziva i njihovog sastava. Uvek smo pozivali predstavnike EU da nam ukažu šta to fali u zakonodavstvu Srbije što ne ispunjava uslov da se kandidujemo u EU.
Do dana današnjeg bar mi, srpski radikali, nismo obavešteni šta to fali, šta treba da ugradimo, šta treba dodatno da uradimo da bi ispoštovali te evropske norme, kada su u pitanju ne samo prava čoveka, nego i manjinska prava.
S druge strane, svedoci smo da se u jednom gotovo cikličnom periodu ponavljaju pritisci od strane Evropske unije, kada su u pitanju manjinska prava. Sada smo suočeni sa činjenicom da nas Savet Evrope i te kako opominje za nepoštovanje manjinskih prava u Srbiji. Zahvaljujući upravo političkim liderima i političkim partijama mi smo u situaciji da sada još naknadno dokazujemo da imamo i dodatna prava u odnosu na stečena prava nacionalnih manjina. Gde to u Evropi jedna zemlja treba da ispuni ta dodatna prava? Gde je to uporedno pravo, da vidimo kako je to u Evropi, pa još dodatno?
Ako je u pitanju efikasnost rada zajedničkih organa državne zajednice Srbija i Crna Gora, oni su regulisani i definisani Ustavnom poveljom. Povelju je manje-više, hteli to ili ne da priznamo, nametnula upravo Evropska unija. Kako će to Srbija i na koji način da utiče da poboljša zajednički rad, odnosno rad zajedničkih organa kada ta ista povelja služi kao krunski dokument ili osnovni dokument drugoj Republici, odnosno drugoj državi za odvajanje iz zajednice Srbije i Crne Gore?
Tako definisana povelja, potpisana od strane lidera i predstavnika Srbije i Crne Gore služi crnogorskom rukovodstvu kao i te kako značajan argument da se izdvoji iz zajednice Srbije i Crne Gore. Neka nam kažu kako će nam to oni pomoći. Mi smo tu nemoćni. Možemo mi da se igramo, možemo da se nadmećemo na ovoj govornici ko je proevropski više ili manje naklonjen ili orijentisan, ali Evropa nam je nametnula ovu povelju. Mi nemamo šanse, ako Evropa ne insistira na izmenama te povelje da bilo šta poboljšamo u radu zajedničkih organa Srbije i Crne Gore.
Možemo da gledamo jedan skup zaslužnih političara koji se skupe u Palati federacije i donose kao neke kobajagi značajne odluke. Te odluke se najviše odnose na to koliko ćemo Srba, kada i kojim redom isporučiti Haškom tribunalu. Uz svo uvažavanje njihovih funkcija, imena, druga funkcija ne postoji. Funkcija u smislu da ima neku realnu vrednost.
Kada se govori o regionalnoj saradnji, to je moguće tumačiti po evropskim standardima ako je tzv. državna geografija završena, ali mi smo u geografiji kada još se nije formirala granica države Srbije ili zajednice Srbija i Crne Gora. Još smo svedoci vremena kada se rastače savezna republika, pa vidimo da je sada najaktuelnije razdvajanje Srbije i Crne Gore, ali kako to potpredsednik Vlade reče, a i mi to dobro znamo, 2005. godina je odlučujuća godina kada je u pitanju Kosovo i Metohija.
Kako može da se definiše jedna dugoročna regionalna saradnja jedne države koja još nije definisala svoje granice? To je nemoguće. Zašto je zajednica Srbija i Crna Gora na ovako nezahvalnom poslednjem mestu zapadno-balkanskih zemalja? Jedan od glavnih razloga je upravo činjenica da je Evropa svesna da predstoji još razdvajanja, ne samo zajednice Srbija i Crne Gora, odvajanje Crne Gore ili Srbije, nego predstoji odvajanje i izdvajanje još nekih delova Srbije.
Zar nismo svedoci da čak i u medijima visoki funkcioneri u ovoj predizbornoj kampanji za izbor američkog predsednika javno govore da 2005. godine najmanje ono što će dobiti Kosovo i Metohija, a u čemu će ih Amerika podržati, je republika Kosovo i Metohija? Zar nismo svedoci da se internacionalizacijom pitanja Vojvodine pravi prvi korak kako bi u skorijoj budućnosti, a kako i reče potpredsednik, samo nije apostrofirao Vojvodinu, ali svima nam je jasno ako je 2005. za Kosovo i Metohiju, 2006. godina je za Vojvodinu?
Da li će to biti drugi model ili će to biti viši stepen autonomije, sve zavisi od strukture vlasti u Skupštini Vojvodine, jer ako prepustimo onima koji su do sada ucenjujući preko pokrajinskog parlamenta ucenjivali i republički parlament i Vladu Republike Srbije onda će to možda biti i za kraći period. Slažem se sa vašim čuđenjem, gospodine Labus, i ja sam siguran da može da bude istovremeno kada i priča o Kosovu i Metohiji.
Ako pustimo one koji nam Vojvodini nametnuše grb, zastavu, vojvođansku Akademiju nauka, pa još imaju i pripremljen ustav, onda će to možda biti i pre nego Kosovo i Metohija. To je, iz prostog razloga, navođenje činjenica i uzroka koji ne zavise od nas. Mi ne možemo značajno da utičemo bez pomoći upravo ove Evropske unije.
Šta nam se ovde kroz ovu rezoluciju potura? Šta se podmeće? Podmeće se nešto što je uslov, a podmeće se i definiše kao neka vrsta standarda Evropske unije, a to je ispunjenje svih međunarodnih obaveza Republike Srbije i odlučno se podržava stav da sva lica osumnjičena za zločine počinjene tokom oružanih sukoba u periodu 1991-2000. godine na teritoriji bivše SFRJ privedu pravdi u skladu sa pozitivno-pravnim propisima i međunarodnim obavezama.
Kakav je ovo standard? U krajnjem slučaju, kakav je to uslov? Ko ovaj uslov propisuje? Evropska unija? Nije ovo standard Evropske unije. Nije Hag standard niti sud Evropske unije. Evropska unija je transmisija svetske politike Saveta bezbednosti kada je u pitanju Haški tribunal. Evropska unija je, konkretno, realno transmisija uslova koje postavlja javni tužilac Haškog tribunala, Karla del Ponte, prema Srbiji.
Nema tu Evropska unija nikakav standard. Nema ni uslov. A da ima uslov, Evropska unija bi jedinstveno izašla i rekla da, posle izručenja, kidnapovanja Slobodana Miloševića, posle predaje Vojislava Šešelja, dobrovoljnog odlaska, imamo još potreba za tim i tim licima i tu se završava uslovljavanje. Evropska unija nije definisala ove uslove. Ne postavlja ona ove uslove. Nisu ovo njeni standardi. Ovo su uslovi koje diktira javni tužilac Haškog tribunala Karla del Ponte. Svedoci smo da iz dana u dan ni ona sama ne zna koji sve trebaju uslovi, a ti uslovi se, nažalost, sadrže u broju Srba, srpskih glava koje treba isporučiti.
Do čega smo došli? Došli smo do situacije kada u ime tih standarda i u ime ispunjenja uslova od strane Karle del Ponte treba da isporučimo četiri generala. Četiri generala koji su braneći Srbiju od NATO agresije ispunjavali svoje patriotske i profesionalne obaveze. Da li neko može ovde da pita šta je sledeći korak. Šta je sledeći uslov? Kakvi su to standardi koje nam nameće ta Evropska unija iz usta ili kroz Karlu del Ponte.
Ne može niko da pita. Zašto? Zato što se u cilju jeftinih političkih poena nakon održanih lokalnih izbora i u istom trenutku kada se kršeći sve rezolucije i odluke Vlade Srbije Srbi na Kosovu i Metohiji pozivaju na izbore, predlaže rasprava o ovakvoj jednoj rezoluciji. Dolazimo u situaciju da ovu Srbiju, ovakva kakva jeste, u zajednici sa Crnom Gorom udaljavamo sve više i više od Evropske unije.
Prijem u Evropsku uniju, gospodo, ne zavisi toliko od nas ili od aktuelne vlasti. Zar vam nije za primer, za nauk, primanje ili prijem u Savet Evrope. Kada je Srbija bila policijska država, u vreme vanrednog stanja, primljena je u Savet Evrope. To je presedan. Biće primljena onog trenutka kada raspoloženje i stav Evropske unije bude takav da Srbija uđe u Evropsku uniju. Nažalost, ja iskreno strahujem da će Srbija tada biti toliko mala da će se zvati beogradski pašaluk.

Reč ima narodni poslanik Ksenija Milivojević.

Tačka 2. stav 3. Rezolucije kaže da Narodna skupština Republike Srbije izražava punu spremnost za poštovanje prava čoveka i manjinskih prava. To jeste jedan od osnovnih standarda od Evropske unije.

A radi informisanja reći ću samo to da je u izveštaju Evropske komisije o stanju u Srbiji i Crnoj Gori za 2003. godinu Srbija i Crna Gora dobila pozitivnu ocenu u ispunjenju ovog standarda. Nažalost, to je bila jedna od retkih pozitivnih ocena koju smo dobili, ali je u ovom konkretnom kontekstu ta pozitivna ocena data.

Međutim, to ne znači da mi ne treba da nastavimo da se zalažemo za poštovanje prava čoveka i manjinskih prava, jer to nije samo evropski već i civilizacijski standard. To je nešto što zahteva kontinuirano poštovanje. Dakle, nezavisno od toga da li mi to već poštujemo, poštovali smo ili ćemo poštovati. S druge strane treba takođe podsetiti i javnost da je EU suštinski odbila da se izjašnjava na zvaničnom nivou, na nivou Saveta ministara, u formalnom smislu, o sukobima, tzv. sukobima u Vojvodini, odnosno o situaciji u Vojvodini.

Imamo jučerašnju rezoluciju Saveta Evrope, koja takođe ovlaš pominje ispunjenje standarda kao takvog. Jasno je, naravno, da mi u ovom trenutku ne možemo govoriti o širim međunacionalnim sukobima, možemo da govorimo nažalost o povećanju tenzija u političke svrhe, odnosno pred lokalne izbore. Međutim, to samo govori da ukoliko želimo i evropske standarde i Evropsku uniju moramo na tome malo sami poraditi. Moramo se ponašati ozbiljno, pre svega.

To se takođe odnosi i na naše obaveze prema Haškom tribunalu. Haški tribunal je tribunal Ujedinjenih nacija. On je ustanovljen od strane Ujedinjenih nacija i mi kao članice Ujedinjenih nacija, ako ni po kom drugom osnovu, a osnova ima i u našem zakonodavstvu, imamo obavezu saradnje sa tim tribunalom. Ko god bio tužilac tog tribunala i dopadala se nama ta osoba ili ne.

Uostalom, ako govorimo o patriotizmu, nema li većeg patriotizma u konkretnom slučaju od dobrovoljne predaje? Nema li većeg patriotizma od dobrovoljne predaje u situaciji kada od saradnje sa Haškim tribunalom u velikoj meri zavisi da li ćemo mi u skorije vreme postati kandidat za članstvo u EU ili ne? Što se tiče svih standarda, u celom procesu pristupanja EU i onda kada postanemo članovi EU, a jasno je da ćemo postati u jednom trenutku, mi ćemo te standarde morati da poštujemo, ne toliko zbog Evropske unije, nego zato što jesu civilizacijski standardi i poštovaćemo ih zbog nas samih.

Gospodin Mirčić, narodni poslanik. Po kom osnovu? Povreda Poslovnika.

Radi tačnosti, gospodo, u toku prošle nedelje u Beogradu su boravili predstavnici Evropskog komiteta za ljudska prava radi uvida u stanje ljudskih prava u toku 2003. godine, konkretno u periodu vanrednog stanja i odvijanja akcije Sablja.
Mi smo svedoci, gospodo, i to treba javnost da zna, da su predstavnici Evropskog komiteta za zaštitu ljudskih prava i Komiteta pri Ujedinjenim nacijama znali više o sudbini pojedinaca i o ukupnom stanju u vreme vanrednog stanja, nego mi koji smo na ovaj ili na onaj način aktivni učesnici političkog života u Srbiji. Čak više podataka imaju nego članovi Vlade Srbije. Mi smo suočeni sa tom činjenicom da moramo sada, naknadno pribavljajući dokumenta i podatke, da obavestimo Evropski komitet šta se to stvarno dešavalo u Srbiji.
Možda ćemo biti uspešni ako na kraju izađemo sa istinom koja se odnosi na stanje ljudskih prava u periodu vanrednog stanja 2003. godine. To je ono što treba javnost da zna. Što se tiče ovih standarda koji se odnose i koji su vezani za Haški tribunal, nemojte pojedince koji su uslov Haškog tribunala da stavljate u kontekst ispunjenja ili ne ispunjenja obaveza prema EU, jer ispada da mi na taj način kažemo – da, u pravu je EU, u pravu je javni tužilac, do sada Srbija ništa nije uradila.
Uradila je Srbija, nažalost, i više nego što su tražili. Onda je tu Srbiju, nažalost, predstavljala jedna koalicija koja je rezultat euforije, a zvala se DOS. Isporučivali su i ono što je trebalo i što su tražili i što nisu tražili. Pisali su optužnice, koje su sada razlog dobrovoljne predaje. Ako unosite tu vrstu cinizma, onda kao hrišćani, ljudi, humanisti moramo imati poštovanje prema hrabrosti onih koje domaća vlast, tadašnja aktuelna vlast, pišući optužnice poslala u Haški tribunal.
Iz prostog razloga da bi mogli da izađemo sa argumentima i da kažemo – Da, Srbija je ispoštovala, Srbija je isporučila, toliko je otišlo dobrovoljno, šta je još uslov, šta su drugi uradili. A ne ovako – Nismo ispoštovali, kao da nismo ništa uradili. Treba još, kao da niko više u prethodnom periodu nije otišao. To treba jasno u rezoluciji da se kaže, da vidimo gde je tu kraj. Da li ima uopšte kraja?

Reč ima narodni poslanik Vladimir Homan.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine potpredsedniče Vlade, pre svega, želeo bih da kažem da ova rezolucija koja je pred nama me je zaista prijatno iznenadila posle ove letnje pauze, jer poslednji put kada smo raspravljali o nekoj rezoluciji u ovom parlamentu, a ona je bila ustvari pravi politički pamflet predizborni, ta rasprava je bila puna naboja, suprotstavljenih stavova i mnogo jeftinog politikantstva i nije usvojena.
Zato ova rezolucija treba da bude i jeste njena suprotnost, bez patetike, velikih reči, bez sukoba. Svi u ovoj Skupštini treba i nadam se da jesmo složni u tome da je Srbiji mesto u Evropskoj zajednici naroda, mada me nekoliko govornika demantuje.
Međutim, niko odgovoran ne bi smeo da misli suprotno, ni da glasa protiv ove rezolucije. Neka nam jasno objasni zašto je protiv, a ne da slušamo sve vreme ovde nekakve izgovore.
Mnogi pričaju da je Srbija već u Evropi, mešajući geografiju i političku realnost. Ima i onih koji vole da kažu nešto što smo slušali jako dugo vremena, a to je da dok se u Evropi jelo prstima kod nas se jelo zlatnim kašikama i viljuškama. Oni prave još goru grešku, mešaju istoriju i političku realnost. Zaboravljaju da smo mi od zlatnih kašika došli do zarđalih i do drugih rekvizita nesrećnim sticajem istorijskih okolnosti tokom vekova ali svojim greškama. Vreme je zaista da prestanemo da pravimo greške. Vreme je da se pogledamo u oči i realno sagledamo gde smo i gde želimo da idemo. Stranka G17 plus i ja uvek smo bili i bićemo za to da ova zemlja i njeni građani žive životom dostojnim Evropljana 21. veka, jer oni to jesu.
Da bi smo živeli tako moramo poštovati neke standarde, usvojiti i poštovati neke zakone, izgraditi odnos partnerstva i poverenja, prvo sami sa sobom, a onda i sa Evropom. Moramo se pre svega naučiti da poštujemo državu i zakone. Ne smeju nam spasitelji biti oni koji smatraju da su iznad zakona, koji se bogate na račun države i njenih građana. Kao takvi treba da imaju svoje mesto u izvesnim državnim institucijama zatvorenog tipa, a ne da imaju svoje televizije, svoje stranke, svoje novine itd.
Moramo sarađivati sa sudom u Hagu, oko čega se ovde puno polemike vodi, sviđalo se to nama ili ne, jer cela ova priča je potpuno besmislena bez te saradnje i nema u međunarodnim odnosima tek tako nekih obaveza, nekih bitnih, nekih manje bitnih. Gospodo, ako smo preuzeli neke obaveze, koliko god bile bitne ili nebitne, moramo ih ispoštovati. Još mnogo toga mi moramo i ne smemo. Mnogi ne shvataju koliko je to mnogo i koliki je put pred nama. Spomenimo samo koliko zakona moramo uskladiti sa Evropskom unijom i to moramo da uradimo. Zato čim ovu rezoluciju usvojimo treba da krenemo u ostvarivanje onoga što u njoj piše i da ovog puta ozbiljno i iskreno krenemo ka integraciji u Evropsku uniju, jer drugog puta nema.
Ne želim da verujem da će moja ćerka koja nema još ni dva meseca jednog dana slušati neke nove poslanike u Narodnoj skupštini Republike Srbije kako pričaju isto ovo što mi pričamo danas. Želim da bude građanin Evrope i da joj sećanje ne doseže do dana kada se o Srbiji i Evropi mnogo pričalo a na integraciji u Evropu ni malo radilo. To našoj deci ne smemo učiniti i zato upućujem apel svima, građanima i institucijama da već jednom pređemo sa reči na dela, da gledamo svojim očima kako Srbija postaje uređena država ne zato što to neko od nje traži već zato što mi to tako želimo, a onda nam ni Evropa neće biti daleko.

Reč ima narodni poslanik Zoran Anđelković.

Dame i gospodo, naravno da Skupština ima pravo da donosi razne rezolucije, deklaracije i to nije sporno, ali je sporno da li mi kada predložimo neku rezoluciju ili deklaraciju polazimo od činjenice da ta rezolucija može biti sprovedena. Da li to zavisi od nas i da li tu rezoluciju poštuju svi politički faktori u ovoj našoj zemlji? Nažalost, mislim da nam iskustvo u poslednje vreme dokazuje da može ova Skupština da usvoji kakvu god hoćete rezoluciju – ona više služi za politički marketing onima koji predlažu tu rezoluciju nego za samo držanje i pridržavanje onoga što Skupština usvoji.
Poslednji dokaz je jučerašnji. Mi smo ovde u parlamentu usvojili Rezoluciju o Kosovu i Metohiji, a predsednik Republike se toga ne drži. On je saopštio drugi politički stav, ne interesuje ga šta je Skupština ovde usvojila kada je reč o rezoluciji, kada je reč o odnosu prema Kosovu i Metohiji, kada je reč o onome na koji način ćemo se zalagati i plašim se da se na isti način i sada ponašamo, da mi predlažemo rezoluciju da bi iza političkih i marketinških razloga ovde raspravljali o tome ko je za Evropsku uniju, a ko nije, a da u suštini ne zavisi od nas, političkih faktora u zemlji, šta će se i na koji način rešavati u narednom periodu kada je reč o pridruživanju Srbije i Crne Gore Evropskoj uniji.
Kada kažem da ne zavisi od nas onda ne zavisi od ove rezolucije. Juče smo čuli potpredsednika Vlade da je to 2007. ili 2012. godina i ja se slažem. Ako je tako krenimo na konkretne poteze približavanja Evropskoj uniji, a to znači da znamo da je Hrvatska dobila 2800 zakona i to znači da ćemo sledeće godine, kako smo juče čuli, dobiti taj predlog koliko je to i koji su to zakoni. Krenimo na realizaciju toga, krenimo na konkretno, a ne političkim pričama hoćemo u Evropu. Ta politička priča ništa ne znači, jer niko ne osporava u Srbiji nijedan politički faktor, nijedna politička partija da mi hoćemo prema Evropskoj uniji ali da vidimo šta to konkretno znači, koji su to evropski zakoni.
Slušamo retoriku ovde tri četiri godine o tome da hoćemo u Evropsku uniju i da treba da usklađujemo zakonske projekte sa evropskim zakonodavstvom, a sa druge strane pre godinu i po dana imali smo Zakon o izmeni krivičnog zakona koji ne samo da je suprotan evropskom zakonodavstvu nego je i suprotan i zakonodavstvu Zanzibara ili Zimbabvea, najstravičnijih zemalja u svetu, zato što smo imali zakon po kome neko može da bude šest meseci u zatvoru bez krivične prijave.
Prema tome, suština je da li mi kao Skupština, kao politički partneri u Srbiji stvarno želimo da usmeravamo Srbiju prema Evropskoj uniji i da usklađujemo zakonske projekte ili hoćemo da igramo ovde šarenu lažu i da prikupljamo političke poene tako što ćemo jedne da optužimo da su za Evropsku uniju, a druge da nisu. Sada ima onih koji su protiv ulaska u Evropsku uniju. Ne zavisi od nas to. Zavisi od nas u dinamici koju usvajamo, ali mi očito to nećemo. Mi hoćemo retorikom da budemo prema Evropskoj uniji, a ne želimo suštinski da budemo u njoj. Tako i ova rezolucija u suštini nema značaj da li ćemo se približiti Evropskoj uniji.
Da li smo po usvajanju ove rezolucije bliži jedan dan Evropskoj uniji? Nismo. Da li ćemo biti bliži jedan dan da smo današnji dan potrošili da usvojimo zakon iz ekonomske sfere ili iz neke druge sfere, koji je i zakon evropskog zakonodavstva? Bili bi bliži ali mi nećemo to nego hoćemo da trošimo raspravu u Skupštini za političke rasprave, za politički marketing i za predstavljanje i dokazivanje ko je bliži, a ko je dalji Evropi i evropskom zakonodavstvu. Ta priča o tome kako nas sada Evropa prihvata, pa smo mi lepi, fini, to nije tačno. Nikada nismo imali ovako oštre rezolucije od strane Evrope, ni Saveta Evrope, ni Evropskog parlamenta, čak ni u danima kada su nam uvodili sankcije. Ni 1998. godine, ni 1999. godine kada su nas bombardovali, nikada nisu upotrebili reč zločini i zverstva. Sećate se da je u rezoluciji usvojena rečenica gde se kaže da smo mi činili zverstva u Vojvodini.
Ni kada su nas bombardovali, ni kada je Savet bezbednosti usvajao rezolucije i govorio je prekomernoj upotrebi sile na Kosovu, govorio o humanitarnoj katastrofi, nikada nije rekao da je neko činio u Srbiji zverstva protiv drugih nacionalnih zajednica. To smo dobili 2004. godine. Dobili smo 2003. godine da smo imali kršenje svih ljudskih prava pomoću onog čudnog vremena, kako su ga zvali "Sablja". Prema tome, u tome je suština, da li stvarno hoćemo ili hoćete retorikom da skupljate političke poene i glasove birača.
Juče sam čuo, a i danas ovde čujem da je veliki patriotizam otići u Hag. Bio je veliki patriotizam otići i braniti Srbe na Kosovu, pa su mnogi tada bežali i spavali u svojim toplim krevetima, a nisu trčali Srbima da pomognu. Sada trče da im obećavaju i da im objašnjavaju kako je lepo i fino da izađu na izbore. Što to tako nisu govorili pre par meseci 17. i 18. marta? Tada su govorili potpuno drugačije. Juče su govorili potpuno drugačije. Pre par meseci su u izbornoj kampanji govorili da treba svi politički faktori da se objedine kada donosimo važne državne odluke. Umešnost je šefa države da objedini političke faktore, a ne da se on pokaže kako je fin, lep, pametan.
Eto, on se udvara Zapadu, šlihta se Zapadu, a mi nismo dobri prema Zapadu i eto mi ne brinemo dobro o Srbima i o svetu. Brinemo isto dobro o Srbiji, o Srbima i o svetu, ali brinemo tako što hoćemo da se uskladimo i mi smo spremni da se usklađujemo ovde i da prihvatamo neke članove zakona koji nam možda u datom trenutku ne odgovaraju, ako su za opšte dobro, a ne za političku retoriku koju neko ovde koristi.
Zato što je ovo za političku retoriku, a ne za stvarno približavanje Evropi mi ovde danas dangubimo i raspravljamo o rezoluciji koja u suštini ništa ne znači i zato nas čeka 3000 zakona koje treba da usvojimo do 2007. godine, ako želimo uopšte da razmišljamo o Evropskoj uniji, a ja mislim da mnogi koji govore o reformama ne razgovaraju i ne žele da pričaju o Evropskoj uniji nego žele da prikupljaju sitne političke poene. Što se više trudile da pokupe da prikupe političke poene to manje glasova za njihove političke partije u kutijama. To su pokazali lokalni izbori. Hvala.

Izvolite, predlagač. Nadam se da ćete se uklopiti u vreme. Izvolite.