REPUBLIKA SRBIJA

NARODNA SKUPŠTINA

STENOGRAFSKE BELEŠKE

 

ČETVRTA SEDNICA

DRUGOG REDOVNOG ZASEDANjA

2. novembar 2004. godine

(Prvi dan rada)

(Sednica je počela u 12,35 časova. Predsedava Predrag Marković, predsednik Narodne skupštine.)

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, otvaram Četvrtu sednicu Drugog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2004. godini.
Obaveštavam vas da, prema službenoj evidenciji, današnjoj sednici prisustvuje 218 narodnih poslanika.
Radi utvrđivanja kvoruma za rad Narodne skupštine, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.
Konstatujem da je utvrđeno da postoji kvorum za rad Narodne skupštine.
Obaveštavam vas da su sprečeni da prisustvuju narodni poslanici: Goran Knežević i Ksenija Milivojević.
Prelazimo na usvajanje zapisnika sa prethodne sednice.
Dostavljen vam je zapisnik Prve sednice Drugog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2004. godini, održane 6., 7. i 13. oktobra 2004. godine.
Pošto današnjoj sednici prisustvuje više od 126 narodnih poslanika, konstatujem da postoji kvorum za usvajanje zapisnika sa prethodne sednice.
Obaveštavam vas da je proverom u službi za poslove Administrativnog odbora utvrđeno da tom odboru niko od narodnih poslanika nije dostavio u pisanom obliku primedbe na zapisnik sa navedene sednice.
Prelazimo na odlučivanje o zapisniku.
Stavljam na glasanje Zapisnik Prve sednice Drugog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2004. godini, održane 6, 7. i 13. oktobra 2004. godine.
Za 140, nisu glasala 84, od 224 narodna poslanika.
Konstatujem da je Narodna skupština usvojila Zapisnik Prve sednice Drugog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2004. godini, održane 6, 7. i 13. oktobra 2004. godine.
U sazivu ove sednice, koji vam je dostavljen, sadržan je predlog dnevnog reda sednice.
Pre utvrđivanja dnevnog reda sednice, saglasno odredbama Poslovnika, potrebno je da odlučimo o predlozima za stavljanje na dnevni red akta po hitnom postupku, o predlogu za spajanje rasprave i o predlogu za promenu redosleda pojedinih tačaka dnevnog reda.
Grupa od 205 narodnih poslanika predložila je da se, po hitnom postupku, stavi na dnevni red – Predlog zakona o Narodnoj skupštini Republike Srbije, koji je podnela Narodnoj skupštini 21. oktobra 2004. godine.
Stavljam na glasanje ovaj predlog.
Po Poslovniku, reč ima Tomislav Nikolić.

Dame i gospodo narodni poslanici, na osnovu člana 87., kao ovlašćeni predstavnik grupe predlagača, dozvoljavam da Skupština glasanjem preinači ovaj moj predlog ali predlažem Skupštini da ne raspravlja o stavljanju po hitnom postupku Predlog zakona o Narodnoj skupštini zbog svega onoga što se u poslednjih 10 dana u vezi sa zakonom dešavalo u javnosti, zbog toga što narodni poslanici nisu imali dovoljno vremena da sagledaju zakon, zato što nismo u Administrativnom odboru dobili amandmane koje sam očekivao u vezi sa ovim predlogom zakona i zato što ima mnogo hitnijih stvari o kojima treba raspravljati.
Zbog toga predlažem Skupštini da skine oznaku "hitan" sa ovog predloga zakona i da o ovom predlogu zakona u nešto boljoj i povoljnijoj atmosferi raspravljamo u redovnoj proceduri, odnosno na sledećoj sednici Narodne skupštine Republike Srbije.
Poslanička grupa Srpske radikalne stranke neće glasati za hitan postupak u donošenju ovog zakona, a podržava da se Predlog zakona o Narodnoj skupštini nađe na prvoj narednoj sednici, u redovnom postupku.

Zahvaljujem. Samo jedno obaveštenje. Stavljen je predlog na glasanje i u buduće, po članu 87. koji se odnosi samo na promenu dnevnog reda, neću davati reč kada se uključi glasanje.
Dakle, još jednom stavljam na glasanje Predlog zakona po hitnom postupku.

Povreda Poslovnika.

Molim vas, već sam Predlog zakona stavio na glasanje ali sam Vam dao reč po Poslovniku. U ovome smo jedinstveni.
Za 6, protiv 194, uzdržana 2, od 227 narodnih poslanika.

Povreda Poslovnika. Gospodine predsedniče, znam da demokratija i procedura bole vlast, ali morate da dozvolite da se ovde sve odvija u skladu sa Poslovnikom.
Vi ste, naime, pogrešno obavestili narodne poslanike, čak i pripretili da ubuduće nećete davati reč onima koji na to imaju pravo po Poslovniku.
Predlog za hitan postupak je predlog za izmenu dnevnog reda. Po članu 87., predlagač ili ovlašćeni predstavnik grupe predlagača o tome ima pravo da govori tri minuta i to više ne zavisi od vas. Ja sam se na vreme javio za reč, a to što vi govorite brzo kao mitraljez, ne dižete glavu sa akta koji čitate, to ne može da dovede do toga da ja ne dobijem reč kada je na vreme tražim. Vi ste učesnik u sednici i gledajte malo ko traži reč.
Naime, tražio sam reč potpuno po Poslovniku. Vi ste mi dali reč po Poslovniku. Niste mi učinili ništa i nemojte da pretite da u buduće nećete davati reč po Poslovniku, jer se onda postavlja pitanje da li vi uopšte možete više da odlučujete, tim pre što je danas Narodna skupština već utvrdila da ste već jednom povredili Poslovnik.

Dame i gospodo narodni poslanici, danas je grubo narušeno dostojanstvo Narodne skupštine i ona je sprečena da izvrši svoju obavezu po članu 88. Ustava Republike Srbije. Da vas podsetim, član 88. stav 2. glasi – Kada Narodna skupština oceni da je predsednik Republike prekršio Ustav, pokreće postupak za njegovo opoziv. Danas ste, dame i gospodo narodni poslanici, većinom sprečili Narodnu skupštinu da oceni da li je predsednik Republike povredio Ustav. Danas je bila na delu kohabitacija. Danas ste nas, gospodine predsedniče, Vi lično sprečili da raspravljamo o odgovornosti najneodgovrnijeg i najnedostojnijeg na funkciji na kojoj se nalazi.
Sve je ovo bilo maslo koje ste svi zajednički zamislili, a Vi gospodine predsedniče Narodne skupštine, sproveli. Vi ste u javnosti stvorili utisak da ako ovo ne bude predloženo po hitnom postupku, neće se uopšte naći na dnevnom redu, a već ste se bili dogovorili da kada dođe taj predlog po hitnom postupku, glasate protiv da bude uvršćen u dnevni red po hitnom postupku. Sada pozivam one koji su rekli da se ove rasprave ne boje, da jedva čekaju tu raspravu, da jedva čekaju neuspeli referendum da bi došlo do novih izbora na kojima će da pobede. Sada ih pitam zašto su bili protiv toga da se ovo uvrsti po hitnom postupku.
DSS pita zašto je protiv toga da se utvrdi odgovornost Borisa Tadića i njegove stranke za sve što je učinio od kako je predsednik, posebno za dva poslednja čina, za stvaranje koalicije u Vojvodini sa izdajnicima Srbije, sa onima koje građani Vojvodine ne žele na vlasti i šta je sa ovom najnovijom izjavom Borisa Tadića da je njemu neprihvatljiva nezavisnost Kosova i Metohije na celoj teritoriji. Zatvarajte vi oči, dame i gospodo narodni poslanici, koliko god hoćete ali zlo se valja i postaje sve veće. Nagomilane probleme ćemo rešavati ili ih nećemo rešavati.
Hajde da se mirno lepo odavde raziđemo, neka naiđe neka nova vojna hunta, neka vodi državu. Narodni poslanici ovde nemaju nikakvih prava.
Ja Vas molim, gospodine predsedniče, da date pauzu u radu Narodne skupštine, zato što poslanička grupa SRS želi da obavi konsultacije u vezi sa ovim ruženjem dostojanstva Narodne skupštine, u vezi sa sprečavanjem Narodne skupštine da se izjasni.
Mi ovde nismo utvrdili da li je predsednik Republike prekršio Ustav ili nije. Niste nam dozvolili da iznesemo argumente. Vi ste se bojali naših argumenata. Da vi imate argumenata, da mi imamo dobrog predsednika Republike, danas bi počela rasprava, pa biste na svaku našu reč vi imali pet reči protiv. Poslanička grupa SRS će sada izaći na sednicu svog poslaničkog kluba i odlučiti kako ćemo dalje nastaviti da radimo sa vama.

Samo radi obaveštenja, moram da kažem da sam stavio po Poslovniku na glasanje zahtev po hitnom postupku, a moj stav je poznat i nemam razloga da ga objašnjavam. U svakom slučaju nisam u mogućnosti da napravim pauzu, jer po članu 94. stav 1. i 2. za to ne postoje uslovi.
Prelazimo na rad po utvrđenom dnevnom redu sednice. Po Poslovniku se javio Veroljub Stevanović.

Poštovani predsedniče, dame i gospodo poslanici, reklamiram povredu Poslovnika član 87. u kome se između ostalog kaže da o predloženim izmenama treba otvoriti pretres i da ovlašćeni predlagač može da iznese razloge za promenu, izmenu dnevnog reda ili dopunu.
Mi smo kao poslanici SPO-a predložili da se po hitnom postupku na ovoj sednici nađe Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o pravima boraca, vojnih invalida i članova njihovih porodica. Želeli smo da se najzad otkloni velika istorijska nepravda i da se u pravima izjednače i borci Jugoslovenske vojske u otadžbini i borci Jugoslovenske narodne vojske, koju je vodio Josip Broz Tito.
Mnogo je razloga za donošenje ovog zakona. On je utemeljen na istorijskoj istini, sa velikim zakašnjenjem oglašava nevažećim ideološke laži o generalu Dragoljubu Draži Mihailoviću, Jugoslovenskoj vojsci u otadžbini i Ravnogorskom pokretu, otvarajući vrata za gašenje mržnji i podela iz tragičnog građanskog rata u srpskom narodu.
Istorijska je istina da generalštabni pukovnik tadašnje Jugoslovenske kraljevske vojske Dragoljub Mihailović, 17. aprila 1941. nedaleko od Doboja, odbija da prihvati kapitulaciju Vojske. Obraća se vojnicima Brzog odreda 41. pešadijskog puka i kaže: “Ne priznajem kapitulaciju, ta reč ne postoji u srpskom jeziku”. Odmah izdaje naredbu o borbenom pokretu prema Srbiji.
Za Mihailovićem kreću: kapetani Milojko Uzelac – zvani Taras i Petar Damjanović, marinac Franjo Seničar – Hrvat iz Dalmacije, Jevrejin Džili Benjamin, kapetani Miroslav Stanković i Milenko Reljić, poručnik Božidar Ilić, narodni heroj Gojko Avaz, potporučnik Pavle Nešković, major Miodrag Palošević i još tridesetak vojnika.
Severno od Han Pijeska, izjutra 26. aprila, ovi ljudi napadaju nemačku motorizovanu kolonu i, posle višednevnih borbi sa Nemcima i ustašama, prvi gerilci u tada porobljenoj Evropi prelaze Drinu i stižu u Srbiju. Pukovnik Dragoljub Mihailović naredio je da razviju dve zastave: Jugoslovenske kraljevske vojske i 41. pešadijskog puka. Odred je otpevao himnu „Bože pravde” i „Oj Srbijo”.
Nedaleko od Bajine Bašte, 5. maja 1941., Odred opkoljavaju Nemci. Posle juriša i proboja obruča, Mihailović sa gerilcima, u noći između 12. i 13. maja, stiže na obronke Suvobora, na Ravnu goru, odakle odmah upućuje poziv na opštenarodni ustanak protiv okupatora.
Tada, Mihailovićevim dolaskom na Ravnu goru, pokrenut je NOR, istinski Narodnooslobodilački rat, bez ideoloških, stranačkih ili staleških ciljeva. Već u junu 1941. cela Istočna Hercegovina bila je jedinstveni front bune, cela Srbija i Crna Gora premrežene su gerilskim štabovima. Ustanak je obuhvatio Liku, Kordun, Bosansku Krajinu... Pogledi divljenja svih zgaženih evropskih nacija, savezničkih armija i prestonica u svetu bili su okrenuti ka Mihailoviću i njegovoj gerili.
Istorijska je istina da je 4. jula 1941. i Komunistička partija Jugoslavije, čiji je generalni sekretar bio Josip Broz Tito uputila proglas za ustanak protiv okupatora. Takođe je istina da su komunisti i njihove vođe bili protiv ustanka sve do 22. juna, do napada Vermahta na Sovjetski Savez. Istorijska je istina da su prvi komunistički pucnji ispaljeni 7. jula 1941., u Beloj Crkvi, i to ne u okupatora nego u Srbe. Time je oslobodilački ustanak preokrenut i u građanski rat i bratoubijanje.
Istorijska je istina da je Mihailović učinio sve da bi sprečio katastrofu. Ispružena ruka vapaja za slogom dve gerile nije prihvaćena i svi pregovori sa Titom su propali. Tako su dva antifašistička pokreta otpora, Mihailovićev i Titov, oba jugoslovenska po državnom opredeljenju i oba većinski srpska po svom nacionalnom sastavu, bojište protiv okupatora i ustaša pretvorili i u međusobnu klanicu.
Međusobni rat pod okupatorom i u sred rata protiv okupatora? To nam se dogodilo pokretanjem boljševičke revolucije. Tokom Drugog svetskog rata, u takvu apokalipsu nije bio gurnut nijedan drugi narod u Evropi.
Mnogi partizani 1941. nisu ni slutili da revolucija vodi u pakao. Ustali su protiv fašizma i nacizma, za odbranu opstanka srpskog naroda u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, a iz ljubavi prema Rusiji i verovanja da je u toj velikoj zemlji izgrađen sistem jednakosti i sreće za sve ljude, svrstali su se ispod crvene partijske zastave i petokrake, odbacivši legalnu državnu zastavu i Vladu čiji je vojni ministar bio general Mihailović. Politikom komunističkog rukovodstva oni su, međutim, upregnuti u bitku protiv sopstvene nacije, svojih porodica i svojih istorijskih i duhovnih korena.
Pesma "Nosim kapu sa tri roga i ratujem protiv Boga" ishodovala je masakrom srpskog sveštenstva ravnom onom koji su počinile ustaše, a pokliči o istrebljenju “velikosrpskog hegemonizma” pretočeni su u najveća stratišta. Ispod stambenih naselja, po jamama Srbije i bivše Jugoslavije, ispod stadiona još su masovne i neobeležene grobnice.
Veliki zločin decenijama je promovisan u vrlinu, laž u istinu, mržnja u veru. Ideološki bukvari pobednika u građanskom ratu, čitanke, naučni tomovi, filmovi, odlikovanja, datumi, sve je služilo, a služi dominirajuće i danas, slavljenju bratoubistva i proglašavanju žrtava i njihovog potomstva za dželate i saradnike okupatora. Greh posle greha, to je najveći greh.
Već šest decenija napada se svest i podsvest srpskog naroda da je general Dragoljub Mihailović oko sebe sakupio goli ološ, masne i prljave koljače, duhovni talog i umobolnike. Dakle, takvi su bili i književnik Ivo Andrić, profesor Aleksandar Bajt, književnik Dragiša Vasić, profesor krivičnog prava Radoje Vukčević, profesor Mita Đorđević, sin vojvode Mišića major Aleksandar Mišić, major Pavle Đurišić, politički prvaci Adam Pribićević i Živko Topalović, komandant Prvog ravnogorskog korpusa Zvonimir Vučković, oficiri De Roko i Bojović, general Milorad Trifunović, advokat Stevan Moljević.
Istorijska je istina da je nemački okupator raspisao poternicu i za Mihailovićem i za Titom, obećavši istu nagradu za glave obojice: po 100.000 nemačkih rajhsmaraka u zlatu.
(Predsednik: Molim vas, završavajte.)
Istorijska je istina da je ogromna većina zatočenih i ubijenih u beogradskim logorima na Banjici i Sajmištu pripadala Jugoslovenskoj vojsci u otadžbini ili su bili saradnici Ravnogorskog pokreta. Istorijska je istina da je od 1941. do jeseni 1944. protiv snaga generala Mihailovića pokrenuto osam velikih okupatorskih ofanziva, a od jeseni 1944. do maja 1945. godine u mnogim borbama Jugoslovenska vojska u otadžbini bila je meta i žrtva združenih udar okupatorskih, ustaških i partizanskih snaga. Lijevče Polje je simbol toga i takvog satrana Mihailovićeve vojske, tada napuštene i od velikih ratnih saveznika i vlade u Londonu i samog jugoslovenskog Kralja.
Istorijska je istina da su mnoge velike pobede Mihailovićevih snaga nad okupatorom i ustašama, kao što je Višegradska operacija u jesen 1943. godine, pripisane Titovoj gerili. Istorijska je istina da su zapadni saveznici, po naređenju Tita i njegove komande, a sa ciljem uništenja nacionalnih snaga i pripreme za trijumf u otadžbinskom ratu, tokom 1944. godine masovno bombardovali Beograd i sve veće gradove u Srbiji i Crnoj Gori, kojom prilikom je ubijeno i teško ranjeno desetine hiljada civila. Po dogovoru velikih, Jugoslaviji je određena boljševička posleratna sudbina i zato su tako surovo kažnjeni oni koji nisu hteli komunizam u svojoj zemlji.
Istorijska je istina da su zapadni saveznici priznali greh i da je američki predsednik Hari Truman 1948. posthumno odlikovao generala Mihailovića, dodelivši mu „Legion of Merit”, najviše odlikovanje koje Amerika daje strancima. Kasno je to bilo i za Mihailovića i za njegovu vojsku i za našu državu i nacionalnu sudbinu.
Sa Galovića poljane kod Pranjana, gde je general Mihailović bio sagradio ratni aerodrom, poslednji saveznički avijatičari uzleteli su u decembru 1944. Mogli su jedino da jave o strašnom raspeću Srbije u kom je masovno streljanje protivnika komunizma bilo proglašeno za rutinsko „uklanjanje crnih tačaka”. Takvih „tačaka” do kraja 1945. bilo je više od 100 hiljada. Takva „crna tačka” postao je i sam general Mihailović, osuđen na smrt na montiranom sudskom procesu i streljan tajno, da ni danas ne znamo gde, u zoru 17. jula 1946.
Istoričari sada znaju šta bi bilo da građanskog rata ili ovakvog njegovog ishoda bilo nije. Ponovila bi nam se pobednička 1918. godina. Komunizma i svih posleratnih zločina ne bi bilo, a Jugoslavija, kao federacija ili konfederacija, svrstala bi se u vodeće evropske države i demokratije. U njoj bi, procenjuje se, danas živelo oko 30 miliona ljudi.
Da. Tako bi bilo. Krvavog raspada države na kraju 20. veka, ni svega ostalog što nam se desilo i još se dešava ne bi bilo. Istorija se, međutim, ne može menjati. Ono što možemo i što moramo je da promenimo sistem vladajuće laži i da budućnost Srbije temeljimo na istini. Prekasno je za mrtve, ali ne i za danas žive i još ne rođene.
Zato ovaj zakon ne osporava nijedno postojeće pravo pripadnicima partizanskog pokreta i njihovim porodicama, koje izvire iz borbe protiv okupatora, protiv fašista i nacista u Drugom svetskom ratu. Ovaj zakon samo ta prava, po istom osnovu, daje i pripadnicima Jugoslovenske vojske u otadžbini i Ravnogorskog pokreta.
Skupština Republike Slovenije, 2. oktobra 2003. godine, u svemu je, da podsetimo i na ovu činjenicu, izjednačila pripadnike Narodno osvobodilne fronte i Jugoslovenske vojske u otadžbini.
Srbija ne sme dočekati 2005. godinu, kada će ceo svet obeležiti 60. godišnjicu pobede nad fašizmom i nacizmom, sa ideološkim i antinacionalnim lažima o generalu Dragoljubu Draži Mihailoviću, Jugoslovenskoj vojsci u otadžbini i Ravnogorskom pokretu.
Ogromna većina Srbije bila je sa Mihailovićem i uz Mihailovića. Ideološka i osvetnička anatema bačena na tu Srbiju pre 60 godina, anatema je i na Srbiju danas i na našu narodnu istoriju. Istina, pomirenje, budućnost. To je suština ovog zakona.
Dame i gospodo narodni poslanici, morao sam da pročitam ovo obrazloženje. Mi ćemo, kao poslanici SPO, pred svaku sednicu po hitnom postupku predložiti ovaj zakon. Mislim da posle ovog obrazloženja svima biva jasno i zašto.
Gospodine predsedniče, reklamirao sam povredu člana 87. svestan da ćete se Vi pozvati na član 158. i da ste Vi potpuno u pravu. Zato vam se još jednom zahvaljujem, u svoje ime i u ime poslanika SPO, na pažnji i na vremenu koje ste mi dali.