Dame i gospodo poslanici nastavljamo sa radom. Pre nego što pređemo na drugi deo našeg rada, molim vas da utvrdimo kvorum.
Konstatujem da je u sali prisutno 90 poslanika. Imamo kvorum za rad.
Prelazimo na 1. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ZAKONA O PARNIČNOM POSTUPKU (pojedinosti)
Primili ste Predlog zakona koji je podnela Vlada Republike Srbije.
Primili ste amandmane koje su na Predlog zakona podneli narodni poslanici: Ištvan Išpanović, Vladimir Homan, Žarko Obradović, Bojan Kekić, zajedno Slobodan Vučković i Slobodan Pajović, zajedno Slobodan Vučković, Slobodan Pajović i Miodrag Đidić, zajedno Leila Ruždić-Trifunović, Boško Ristić, Slobodan Vučković, Slobodan Pajović, Miodrag Đidić i Milan Marković, zajedno Milan Marković Leila Ruždić-Trifunović i Boško Ristić, zajedno Slbodan Vučković, Slobodan Pajović, Miodrag Đidić, Milan Marković, Leila Ruždić-Trifunović i Boško Ristić, zajedno Milan Marković i Slobodan Pajović, zajedno Slobodan Vučković, Miodrag Đidić, Leila Ruždić-Trifunović i Boško Ristić, Milovan Radovanović, Leila Ruždić-Trifunović, Igor Mirović, Zoran Krasić, Momir Marković, Branislav Rankić, Ivan Radić, Radiša Ilić, Miljko Četrović, Vojislav Milajić, Božidar Koprivica, Milan Stevović, Petar Jojić, Sreto Perić, Nataša Jovanović, Vjerica Radeta, Gordana Pop-Lazić, Nemanja Šarović, Ljubomir Kragović, Miroslav Nedeljković, Aleksandar Đorđević, Stefan Zankov, Stevica Deđanski, Branislav Blažić, Veroljub Arsić, Milorad Mirčić, Dragoljub Stamenković, Zoran Antić, Igor Bečić, Goran Cvetanović, Darko Glišić, Dragan Čolić i Zlatan Jovanović.
Narodni poslanik Vladimir Homan, pisanim putem, 2. novembra 2004. godine povukao je amandman na član 306. Predloga zakona.
Primili ste izveštaje Odbora za pravosuđe i upravu i Zakonodavnog odbora.
Narodni poslanik Slobodan Vučković, predstavnik grupe podnosilaca amandmana je na sednici Odbora za pravosuđe i upravu povukao amandman na član 166., koji su zajedno podneli narodni poslanici Slobodan Vučković, Slobodan Pajović, Miodrag Đidić, Milan Marković, Leila Ruždić-Trifunović i Boško Ristić, a narodni poslanik Žarko Obradović je na sednici Odbora za pravosuđe i upravu povukao amandman na član 327. Predloga zakona.
Zakonodavni odbor je na osnovu člana 140. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije izvršio pravno-tehničku redakciju Predloga zakona koji glasi: U članu 7. stav 1. reč: „osnivaju” zamenjuju se rečju: „zasnivaju”.
Pošto je Narodna skupština obavila zajednički načelni pretres, u okviru koga je razmatran i Predlog zakona o parničnom postupku, otvaram pretres Predloga zakona u pojedinostima.
Pre nego što pređemo na amandmane, samo jedno obaveštenje.
Ostavka narodnog poslanika Gorana Jocića.
Primili ste ostavku Gorana Jocića, na funkciju narodnog poslanika u Narodnoj skupštini Republike Srbije i Izveštaj Administrativnog odbora Narodne skupštine Republike Srbije povodom razmatranja ove ostavke, sa predlogom da Narodna skupština na osnovu člana 88. stav 1. tačka 2. i stav 2. i 3. Zakona o izboru narodnih poslanika konstatuje prestanak mandata narodnog poslanika Gorana Jocića, danom podnošenja ostavke.
Saglasno članu 88. stav 1. tačka 2 i stav 2. i 3. Zakona o izboru narodnih poslanika, Narodna skupština na predlog Administrativnog odbora konstatuje da je prestao mandat pre isteka vremena na koji je izabran narodnom poslaniku Goranu Jociću izabranom sa Izborne liste SRS - dr Vojislav Šešelj.
Saglasno Zakonu o izboru narodnih poslanika izvršiće se popunjavanje upražnjenog poslaničkog mesta u Narodnoj skupštini Republike Srbije.
Na član 4. amandman je podneo narodni poslanik Zoran Krasić.
Predstavnik predlagača i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da ovaj amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? Da, narodni poslanik Zoran Krasić.

U sklopu brojnih nedostataka ovog predloga  zakona krenućemo od člana 4., a to su osnovne odredbe u kojima se između ostalog nalaze i načela na kojima se zasniva ceo parnični postupak. Član 4. između ostalog u stavu 2. uređuje situaciju i daje pravo sudu da isključi javnost iz postupka.
Mi smo podneli amandman i tražimo da se promeni ta formulacija. U predlogu je navedeno da će sud isključiti javnost samo u slučajevima predviđenim zakonom. Naravno, postoji poglavlje – Javnost, postoje propisani slučajevi, međutim, pošto ceo ovaj zakon odiše nepreciznošću da odredba počinje sa rečima sud, parnični sud, revizijski sud, sudija pojedinac, predsednik sudskog veća ili sud, a na jednom mestu se pominje samo apelacioni sud, smatramo da je u okviru osnovnih načela potrebno da se precizira ovaj stav o mogućnosti isključenja javnosti sa glavnog pretresa, te smo ponudili formulaciju da sud može da isključi javnost samo na glavnoj raspravi.
Znači, samo na početku glavne rasprave, u slučajevima predviđenim ovim zakonom. Ako je u pitanju službena tajna, državna tajna, vojna tajna ili postoji neki drugi opravdani interes da javnost ne mora da ima baš potpun uvid u tok postupka i ono što se radi. Kao što može da se primeti, poenta je u tome da se na početku rasprave donese odluka o obimu isključenja javnosti. Mislimo da je ova formulacija mnogo bolja i da praktično isključuje mogućnost da mi imamo takve situacije.
Navešću jedan poznati primer gde je profesor dr Vojislav Šešelj tužio državu Srbiju u liku MUP-a povodom javno obećane nagrade. Praktično, i pre nego što je otvorena rasprava, sudija je isključio javnost. Jednostavno, rekli su da ne može da se uđe, ući će samo tužilac, ući će tuženi, a tuženog doduše nikada nije ni bilo, isključena je javnost, tako da niko nije imao uvid u to o čemu se radi.
Možda je postojao razlog za isključenje javnosti, ali ako se isključuje javnost, neka se isključuje na glavnoj raspravi, a ne da se isključuje odlukom sudije pojedinca pre nego što je otvorio raspravu. Mislim da se tako poboljšava kvalitet zakona, sublimira nastojanje da isključenje javnosti bude stvarno izuzetak.
Neću da ulazim u one odredbe o javnosti gde možda do krajnjih konsekvenci nije razrađen taj institut, jer isključiti javnost ne znači da javnost ne sme da raspolaže nijednim podatkom, pa makar o stadijumu u kome se nalazi neki postupak. Predlagač smatra da formulacijom delimično, u potpunosti, u celosti može da pokrije i taj neki zahtev. Ne ulazim u to, ali smatram da se ovom formulacijom ograničava sud, pre svega sudija pojedinac da pre početka rasprave ne donese odluku, nego mora da otvori raspravu kada konstatuje koje su stranke prisutne, eventualno iznese se šta je tužbeni zahtev, isključi javnost ili je ograniči.
Dobra je ona odredba da stranka može da ima svoja dva punoletna predstavnika koja prisustvuju daljem toku rasprave, preuzimajući odgovarajuće obaveze da se javnost ne obaveštava o tome šta se tamo dešava. Iznenađen sam da niste prihvatili ovaj amandman, s obzirom da samo poboljšava ono što znam da i vi mislite da tako treba da bude, a ova formulacija koja stoji u predlogu ne zadovoljava sve potrebe.

Da li još neko želi reč? Da, narodni poslanik Miloš Aligrudić.

Povodom amandmana, koji glasi da sud može isključiti javnost samo na glavnoj raspravi u slučajevima predviđenim ovim zakonom. Slučajevi predviđeni zakonom nisu sporni. Oni su pobrojani u određenim mestima u zakonu. Problem je samo kada i gde to javnost može biti isključena u parničnom postupku. Glavna rasprava nije jedino ročište koje se može održati. Postoji i pripremno ročište. Na pripremnom ročištu se vrši koncentracija dokaza.
Ako postoje određeni razlozi za isključenje javnosti na glavnoj raspravi, pa tek postoje prilikom održavanja pripremnog ročišta, tako da mi nije jasno da li se ovim amandmanom, praktično, sužava mogućnost isključenja javnosti. To bi trebalo imati u vidu kada je reč o ovoj stvari. Dakle, glavna rasprava nije isto što i pripremno ročište – pojmovno nije.

Izvolite, replika.

Nemojte da zbunjujete javnost. Pripremno ročište nikada nije javno ročište već se samo pozivaju stranke da se napravi dogovor kako će dalje ići tok postupka. Može sudija da odobri ali ima puno pravo i da zabrani. Može, ali ne mora. U zakonu, glavna rasprava mora da bude javna, a pripremno ročište ne mora da bude javno i to nije rasprava, to je u fazi pripreme. Čak se uopšte i ne izvode dokazi, nego se vrši koncentracija – šta ćemo da izvedemo, šta koja stranka predlaže itd.
Nemojte da brkate ta dva pojma, to su dva potpuno različita pojma. Ova formulacija koju smo mi podneli u amandmanu je bolja, daje više prostora sudu i daje veću sigurnost strankama koje učestvuju u postupku i onome ko ima potrebu da zaštiti neke podatke. Tražimo da se restriktivno tumači kada je moguće da se isključi javnost.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 6. amandman je podneo narodni poslanik Išpanović Ištvan.
Predstavnik predlagača i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je ovaj amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Išpanović Ištvan.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 6. i to na drugu rečenicu stava 1. ovog člana, zbog toga što je ova formulacija u Predlogu zakona neprecizna, daje široku mogućnost da, eventualno, sudija ovu odredbu primeni na način na koji on smatra shodnim, a takođe mislim da će ova odredba derogirati član 11. Zakona o zaštiti prava nacionalnih manjina.

Dao sam drugu formulaciju za koju smatram da daleko bolje odražava intencije člana 11. Zakona o zaštiti prava nacionalnih manjina, a takođe daje potpunu definiciju na koji način treba primenjivati jezik nacionalnih manjina u postupku. Ovaj problem je poznat, jer sam ranije i lično, kao sudija, primenjivao odredbe o korišćenju jezika nacionalnih manjina.

Kako sada stoji ova odredba u zakonu? Znači, druga rečenica stava 1. člana 6. glasi: „Na područjima na kojima je, u skladu sa zakonom, u službenoj upotrebi jezik određene nacionalne manjine, postupak se vodi i na jeziku i uz upotrebu pisma te nacionalne manjine”. Kada će se to primenjivati, da li će se primenjivati paralelno i na srpskom jeziku i na jeziku nacionalne manjine, to iz ovog člana ne mogu utvrditi.

Zbog toga sam predložio da ta odredba glasi na sledeći način: „Na područjima na kojima je, u skladu sa zakonom, u službenoj upotrebi jezik određene nacionalne manjine, postupak se vodi na jeziku i uz upotrebu pisma te nacionalne manjine, ako je sud odredio taj jezik kao jezik postupka”. Mislim da je ova odredba daleko bliža realnosti.

Kako sadašnja praksa izgleda u ovom pogledu? Naime, sada praktično nema postupaka na jeziku nacionalnih manjina. Sudija koji bi želeo da primeni sada postojeće odredbe ili ove odredbe, on bi bio kažnjen. Naime, morao bi paralelno da vodi postupak i na srpskom jeziku i na jeziku nacionalne manjine, što znači dupli posao, a njemu se u sudijskoj normi priznaje samo jedan predmet, bez obzira da li je taj postupak vodio na dva jezika ili na jednom jeziku. Zbog toga bi bilo nužno da prihvatite ovaj amandman.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 7. amandman je podneo narodni poslanik Nemanja Šarović.
Predstavnik predlagača i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je ovaj amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Nemanja Šarović.

Dame i gospodo narodni poslanici, pre nego što pređem na objašnjenje amandmana, zaista moram da primetim da to što SRS nije učestvovala u načelnoj raspravi jasno je pokazalo kakav je odnos ove većine i onih koji se ovde predstavljaju kao opozicija i prema zakonima i prema radu u ovoj skupštini, a pogotovo prema Zakonu o parničnom postupku i Zakonu o izvršnom postupku koji predstavljaju temeljne zakone u svakom pravnom sistemu.
Skandalozno je bilo i to što ste dva ovako važna zakona spojili u jedinstvenu raspravu. Ne znam iz kog razloga. Ako ovako dva važna zakona spajate u jedinstvenu raspravu, onda je pitanje da li bilo koji drugi zakon zaslužuje da se o njemu raspravlja pet sati.
Vi ćete vaše razloge objašnjavati građanima kada za to dođe vreme, ali nemojte onda govoriti koliko vam je važno sudstvo, koliko vam je važno da rad pravosudnih organa bude efikasniji, nego objasnite i zašto su smanjeni koeficijenti zaposlenima u pravosuđu.
U ime poslaničke grupe SRS predložio sam amandman kojim se donekle menja stav 1. člana 7. i koji će kroz pravnu redakciju biti prihvaćen od strane Vlade, ali, iz meni neobjašnjivih razloga, nije prihvaćen deo amandmana koji se odnosi na stav 4. kojim sam tražio da se brišu reči: „osim kada zakonom nije drugačije propisano”. Naime: „Sud ne može svoju odluku zasnovati na činjenicama o kojima strankama nije pružena mogućnost da se izjasne”, a u nastavku, iz potpuno neobjašnjivih razloga: „osim kada zakonom nije drugačije propisano”.
Ne vidim koji su to razlozi iz kojih bi uopšte i moglo da se propiše da se o nekim dokazima ili o činjenicama može doneti odluka, a da se jednoj od strana u sudskom postupku ne pruži mogućnost da se izjasni. Na ovaj način se u potpunosti remeti ravnoteža koja mora da postoji između procesnih stranaka u parničnom postupku. Ukoliko bude usvojeno ovakvo rešenje, mi ćemo se vratiti nekim drugim davno prošlim vremenima, za koja smo zaista mislili da su iza nas, nekim drugim sudovima, jer u modernom zakonodavstvu ovako nešto ne postoji.
Ukoliko ostane ovakav stav 4. u članu 7. on će biti suprotan stavu 1. člana 5. u kome se kaže da će sud svakoj stranci pružiti mogućnost da se izjasni o zahtevima, predlozima i navodima protivne stranke.
Da bi postojao parnični postupak, moraju postojati dve strane kojima će biti date procesne mogućnosti da se izjasne, i jedna i druga, o navodima suprotne strane. Nejasno je na koji način će uopšte doći do toga da jedna parnična strana nekom sudu dostavlja neke dokaze i da se onda na osnovu toga donosi presuda.
Znači, ukoliko je određeno da su stranke dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i predlože dokaze kojima se te činjenice utvrđuju, onda je prosto neverovatno da se dopusti ovoj ili onoj strani da iznosi određene stvari i da se na osnovu tih činjenica tj. kvazi činjenica donosi presuda a da se drugoj strani ne daje mogućnost izjašnjenja.
Isto tako, u razlozima za donošenje zakona navedeno je da se zakonom, kao preduslovom za efikasan rad u pravosuđu, omogućuju promene. Da li su to promene koje ste obećavali? Da li su to promene koje želimo? Da li želimo ubrzanje suđenja i efikasno suđenje, a da to ide na uštrb istine? Mislim da ne želimo.
Takođe se ovde kaže da su nova zakonska rešenja posledica prihvatanja implementacije preporuka Saveta Evrope u naše nacionalno zakonodavstvo. Zaista ne mogu da verujem da su bilo Evropska zajednica, bilo Savet Evrope zahtevali ovakve promene. Hvala.