Gospodine predsedniče, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, došlo je vreme da narodni poslanici rade i vikendima; danas je subota, moguće je i da ćemo raditi nedeljama i praznicima, pa ipak smo "stoka bezrepa". I, bogami jesmo, jer niko od nas nema rep, a niko nema ni repova.
Putujući kroz jesenju izmaglicu tri sata, od ranih jutarnjih časova, od Loznice do Beograda, razmišljam o tome koliko smo mi to hiljada stranica materijala dobili ovih dana kao narodni poslanici, uključujući i budžet, pa i ovaj zakon koji jeste svakako jedan od važnijih sistemskih zakona, koji ima, ni manje ni više, 457 članova.
Danas mi je u ovoj godini 246. radni dan. Uskoro ćemo proslaviti jubilej - 250, zato što mi narodni poslanici imamo obavezu ne samo da učestvujemo u radu ove skupštine nego i da čitamo zakone poput ovih, da pripremamo amandmane, da pripremamo suvisle diskusije, da donosimo zakone i pravne okvire za ona preduzeća u koja se možda jednog dana, po isteku mandata, ne možemo ni vratiti.
Jer, bićemo stariji od 50 godina, imaćemo više od 30 godina radnog staža, ali nikome tamo nećemo biti potrebni, jer smo, eto, dva mandata isključeni iz svoje struke i svojih poslova, pa kome trebaju takvi poput mene, koji sam između ostalog i akcionar i osnivač preduzeća iz koga sam ovde došao kao narodni poslanik i radim, evo, i u drugom mandatu.
Može se nekome učiniti da ova priča i nema mnogo veze sa zakonom o privrednim društvima, ali ja vas uveravam da ima i te kako. Dakle, mi smo ovlašćeni da uredimo pravni život privrednih društava, dakle svih privrednih subjekata, ali nismo ovlašćeni da uredimo svoj pravni status, ako hoćete i u pogledu radnih odnosa, jer Narodna skupština, eto, nije privredno društvo, pa kako bi poslanici mogli da urede one stvari i one oblasti poslovanja koje obični radnici, službenici, akcionari ili vlasnici preduzeća, koja mi ovde definišemo, imaju.
Ne znam da li će me u narednom mandatu, ako budem uopšte kandidat, i članovi porodice glasati, zato što nisam sa njima. A, ne znam ni da li će oni koji nas nazivaju stokom bezrepom dobiti, ako se ikad negde kandiduju, glasove članova svoje porodice. Ipak, to ih ne sprečava da ostvaruju tri puta veću zaradu od poslanika, u medijima koji nas i te kako napadaju, da ne priznaju istinu da čak portiri u boljestojećim poslovnim bankama imaju veće plate od narodnih poslanika, obični službenici u društvima za osiguranje itd.
Da, svi oni o kojima mi danas, i ovih dana, i vikendima i produženo razgovaramo, koje mi postavljamo i uređujemo njihov radni odnos, odnosno pravni status u određenim agencijama, savetima itd. imaju zarade i po pet puta, i do 12 puta veće nego što je to slučaj sa narodnim poslanicima.
Dakle, sve sam ovo izgovorio prosto ogorčen na neke stvar koje nam se ovih dana dešavaju. Zamislite - narodni poslanik ima čak pravo i na troškove prevoza, pošto nije u mogućnosti da sedne na kantu punu goriva i dođe u Beograd, jer mora da kupi auto koji se i te kako amortizuje, mora i da ga osigura, mora da kupi gume, da potroši ulje itd. Tri sata u jednom pravcu, tri sata u drugom, pa se prosto pitam da li sam narodni poslanik ili vozač, čiji radno-pravni status nije regulisan u ovoj Narodnoj skupštini, a eto muke, ne da nam ni javnost da to učinimo, jer zamislite, imate pravo da svačiju oblast uredite, ali samo svoju ne.
I, konačno, da pređem na neke stvari koje se tiču ovog zakona a jesu deo ove teme, iako se nekima koji sada ovde predstavljaju javnost može učiniti da postoji jedan poslanik koji, eto, priča van teme, a predsednik ga ne prekida.
Ovaj zakon je jedan od najuređenijih zakona koje sam ja u četiri godine mandata video. I, pravo da vam kažem, to mi je olakšalo posao, jer noćas nisam morao baš da pročitam svaki član iz ovog zakona, pošto sam znao dosadašnja rešenja iz Zakona o preduzećima, koji ima 450 članova, a ovaj eto slučajno ima sedam članova više.
U čemu je kvalitet ovog zakona? Upravo u tome što uređuje ono što nam se u praktičnom životu u privrednim društvima, ako hoćete, u preduzećima dešava. Prosto reguliše ono što je život, čak i van pravnog okvira, van zakonskog okvira, uredio. Recimo - pitanje izvršnog odbora ili odbora izvršnih direktora. U holding preduzećima, u složenim preduzećima, mi smo već tu praksu de fakto imali.
Nismo imali pravni okvir da uredimo organizaciju u svojim preduzećima na način koji bi bio sada primeren ovom zakonu, i upravo ovaj zakon, po mom dubokom uverenju, ima i dalje edukativnu ulogu za mnoge od nas koji ćemo se odavde, ja se nadam, vratiti u svoja preduzeća ili u neka druga, pod uslovom da tamo ne budu oni koji su naši politički protivnici pa nas eto ipak prime da se tamo vratimo.
Dobro je što ćemo u budućnosti imati mogućnost da efikasnije i sa mnogo manje teškoća osnivamo društva sa ograničenom odgovornošću. Pet stotina evra osnivačkog kapitala može se nekom učiniti i malo i mnogo, ali sam sasvim siguran da će mnogima koji se bave pre svega intelektualnim, konsalting uslugama i nekim drugim sitnim uslugama, za koje nije potrebno visoko ulaganje u pogledu osnivačkog kapitala, omogućiti da reše svoj radno-pravni status, pa makar bili i narodni poslanici.
Sa druge strane, omogućuje se onima koji odluče da osnuju društvo sa ograničenom odgovornošću da taj njihov osnivački ulog bude izražen u pravima i u imovini, ali i u radu i uslugama koje će izvršiti za to preduzeće, po onoj ceni i onoj vrednosti koju sporazumno kao ugovorači koji osnivaju društvo sa ograničenom odgovornošću dogovore i utvrde.
To me sve podseća na vreme 1991. i 1992. godine, kada je osnivački kapital u preduzećima bio stotinu maraka. Mi danas kao posledicu toga imamo da su tada osnovana preduzeća, koja su u kategoriji malih i srednjih preduzeća, u suštini danas najefikasnija, najfleksibilnija i, ako hoćete, i najuspešnija preduzeća u ovoj našoj rovitoj i ranjenoj ekonomiji i privredi.
Uporedno pravo je ovde korišćeno do maksimuma, iako se nekom neukom čitaocu može učiniti da smo mi sada hteli da budemo pametniji i od Nemaca, i od Amerikanaca, i od Austrijanaca, koji pitanje osnivanja preduzeća, koja su u suštini preduzeća lica, komanditna i ortačka, regulišu nekim drugim ili nekim posebnim zakonima, poput zakona o trgovačkim društvima itd.
Zašto je dobar ovaj zakon? Zato što mi je omogućio da ne provedem baš čitavu noć čitajući ga, jer postoje poglavlja, npr. poglavlje – društvo sa ograničenom odgovornošću, pa ako privrednika to zanima onda prosto ide kao kroz jedan vodič, kroz jedan priručnik kako se organizovati i čita samo odredbe koje se odnose na društvo sa ograničenom odgovornošću i od početka do kraja mu je potpuno jasno kako će da se organizuje ubuduće u svom preduzeću. Ako ga zanima akcionarsko društvo, otvorenog ili zatvorenog tipa, koje se ovde sada predviđa kao neki novi oblik, on čita te odredbe i sasvim je siguran da će imati pravni okvir da organizuje svoje preduzeće na način koji mu najviše odgovara.
Mislim da je rok koji je ostavljen za prilagođavanje dovoljan, dve godine. Otprilike se on na neki način ravna sa rokom za završetak privatizacije i zato je predlagač zakona elegantno izbegao pitanje društvene svojine, jer će se de fakto tog dana kada se završi privatizacija, a mi budemo u obavezi da kao direktori preduzeća ili vlasnici uskladimo svoja akta sa ovim zakonom, faktički raspolagati samo sa privatnim kapitalom u tim preduzećima i neće biti društvene imovine. Time je pomirena i eventualna nesaglasnost nekih koji bi rekli – ovde je povređen Ustav, jer niko normalan u Srbiji neće osnovati društveno preduzeće na današnji dan ili u narednih 10-tak dana.
Dakle, to je moj pristup stvari. I, da ne bi bilo sve idealno i za ocenu pet, moram da kažem da postoje stvari koje me na neki način malo i zbunjuju i prosto ne znam kakva će biti praksa u tom pogledu. Primera radi, društvo sa ograničenom odgovornošću ima generalnog direktora ili upravni odbor.
Dakle, ne mora imati generalnog direktora, ali mora imati upravni odbor ili ne. Imate dvočlana društva u kome otac i sin osnuju društvo sa ograničenom odgovornošću, sin ima 95% kapitala, otac ima 5%. To je dvočlano društvo, ali ga obavezujemo da ima i svoju skupštinu ili upravni odbor ili se može razgovarati na način da generalni direktor preduzeća, dakle direktor vlasnik može biti zapravo i ta skupština.
I konačno, ovde ću završiti, pa ako bude bilo potrebe, predsedniče... Kada je u pitanju poslovno pismo, molim vas, mislim da se ovde preteralo u detaljisanju, jer privredni subjekt treba i mora da kaže koliki je upisani kapital i koliko je kapitala od tog upisanog iznosa uplaćeno u to preduzeće.
Uveravam vas da ćemo tu imati problema zato što se, po pravilu, promena kapitala u akcionarskim društvima, društvima sa ograničenom odgovornošću itd, vrši jedanput godišnje i registruje u nadležnom registru privrednih subjekata ili u nadležnom sudu.
Oni koji su došli do preduzeća kupovinom u aktuelnoj privatizaciji imaju pravo, po Zakonu o privatizaciji, da te svoje obaveze izmiruju i u ratama koje traju do šest godina. Ako to čine svakog meseca, onda bi, po prirodi stvari, primenjujući odredbu člana 22. ovog zakona, morali da svakog meseca menjaju memorandum na kojem pišu poslovna pisma i da iskazuju koliki je sada upisani, odnosno uplaćeni kapital. Mislim da je to nepotrebno opterećenje za ovaj zakon.
Nisam stigao da podnesem amandman na ovaj član, ali se nadam da će u praksi biti elastičan pristup, u smislu da nećemo baš ganjati one koji to ne učine blagovremeno, a učine bar jedanput godišnje, kada su u pitanju promene koje moramo registrovati u svojim poslovnim pismima. Hvala.
