Reč ima narodni poslanik Vjerica Radeta, a neka se pripremi narodni poslanik Milan Marković.

Dame i gospodo poslanici, javnost Srbije, javnost Crne Gore zna da je SRS bila najžešći protivnik razbijanja SRJ, da smo bili najglasniji protivnik stvaranju ove eksperimentalne kvazizajednice, kakva nigde u svetu ne postoji. Uradili ste to vi koji ste uradili sa Havijerom Solanom i zato mi danas imamo probleme kakve imamo. Ne danas, nego poodavno već.
Srpska radikalna stranka je bila protiv donošenja Ustavne povelje. Nismo učestvovali ni u potpisivanju Beogradskog sporazuma, ali mi srpski radikali nikada i ni na koji način nećemo učiniti ni jedan potez kojim bi ugrozili građane Srbije ili građane Crne Gore, kojim bi ugrozili državni i nacionalni interes.
Upravo iz tog razloga prihvatamo i mislimo da je dobro da se ovaj zakon donese, možda ne baš ovakav, ali u svakom slučaju ovaj zakon treba da se donese. Mislimo čak da je možda malo i kasno, s obzirom da prema Ustavnoj povelji početkom februara bi trebalo da se održe ti izbori na tzv. saveznom nivou i već je, čini mi se, vreme bilo da se ti izbori raspišu.
Mislim da svi treba da se potrudimo, naravno, da se raspravlja, da se diskutuje, ali da se potrudimo da se ovaj zakon izglasa u ovom parlamentu, da bismo pokazali svi skupa dobru volju za očuvanje te državne zajednice i za jedinstvo Srbije i Crne Gore. Baš zbog toga je zabrinjavajuće to što neki predstavnici vlasti javno, za ovom govornicom, čitali smo to već unazad nekoliko meseci po novinama, slušali na televiziji, ali baš da se drznu toliko da za ovom skupštinskom govornicom kažu da neće glasati za Vladin predlog ovakvog jednog zakona, to je neozbiljno u najmanju ruku.
Naravno, to je stvar onih koji na taj način vode računa o državi, a nikada niko ozbiljan nije ni očekivao da takvi ljudi mogu da vode računa na pravi način o državi. Mi i sada pokazujemo, i kroz raspravu i glasanjem o ovom zakonu, ozbiljnost i odnos SRS prema državnim i nacionalnim interesima.
Ima ovaj zakon nekih, rekla bih, mana i mi, poslanici SRS, smo podneli nekoliko, četiri-pet svega amandmana sa, zaista, iskrenom željom i namerom da se ti amandmani prihvate i da ovaj zakonski tekst bude zaista mnogo bolji i da bude, što je najvažnije, primenljiv.
Vi znate, poštovane kolege, a i vi gospodine ministre, kada smo govorili o izbornim zakonima, o onim izmenama koje su bile u toku pred predsedničke izbore, skretali smo vam pažnju na neke odredbe zakona koje će dovesti u pitanje čak i regularnost izbora, koje će otežati rad i sprovođenje izbora, i u praksi se videlo, bili smo u pravu.
Iz tog razloga, govorili smo i na Odboru za pravosuđe i upravu i lepo zamolili gospodina ministra da prihvati naše amandmane. Zaista ne znam nijedan opravdan razlog zbog čega to nije učinjeno, ali nadam se da će narodni poslanici, a pogotovo posle naše rasprave u pojedinosti, da prihvate ovakve izmene, odnosno amandmanske izmene ovog zakonskog teksta, jer su amandmani zaista sa dobrom namerom, i da ovaj zakon bude što lakše i što jednostavnije primenljiv u praksi.
Sada ću vrlo kratko da se osvrnem na nekoliko članova ovog zakona, jer u suštini nemamo mi nekih značajnih primedbi na ovaj zakon, bar ne toliko značajnih da ne bismo mogli glasati za njega, ali i pored eventualno i neusvojenih naših amandmana i neprihvaćenih naših predloga za korekciju ovog zakona, ne možemo da kažemo da nam je takav tekst, pa kakav god da je, razlog da doprinesemo, ne daj bože, razbijanju zajednice Srbija i Crna Gora.
Nikada to niko od srpskih radikala neće učiniti, sasvim je sigurno. U članu 11. Predloga ovog zakona govori se o pravu na zaštitu i način zaštite izbornog postupka. Mi smo tu predložili u tekstu da se ne govori o povredi izbornog prava, iz prostog razloga, mislimo da treba da se govori o zaštiti izbornog prava i to upravo zbog povrede izbornog prava.
Izborno pravo se štiti od povreda izbornog prava. To je jedna čisto formalna primedba i nadam se da će do kraja ove rasprave da bude prihvaćena.
Predložili smo, takođe, brisanje člana 17. To je taj član koji govori o tzv. pozitivnoj diskriminaciji. Mi u SRS smatramo da nikakva diskriminacija ne može da bude ozakonjena, a ni pozitivna ni negativna, jer svaka pozitivna diskriminacija, tzv. pozitivna, neminovno proizvodi negativnu diskriminaciju za nekog drugog, kao što negativna diskriminacija proizvodi nešto pozitivno za nekog drugog.
Zato smo mislili da ovaj član treba da se briše, a to smo obrazlagali i kada smo govorili o izmenama i dopunama zakona o izboru predsednika i narodnih poslanika. Imamo drugačiji stav prema nacionalnim manjinama. Predlažemo svim strankama u Srbiji da se otvore za sve nacionalne manjine, kao što je to učinila SRS od samog osnivanja, i u našoj stranci su predstavnici svih nacionalnih manjina, u našoj stranci su i stranački funkcioneri predstavnici svih nacionalnih manjina. Nema potrebe da se na neka mala vrata predstavnici nacionalnih manjina uvode u parlament, nego to mogu kao članovi parlamentarnih stranaka, odnosno kao članovi stranaka koje posle izbora postanu parlamentarne stranke.
To je principijelni stav SRS. Zaista smo ubeđeni da je to pravi pristup rešavanju pitanja nacionalnih manjina. Naravno, mi apsolutno uvažavamo sve nacionalne manjine i uvek smo se zalagali i uvek ćemo se zalagati za sva prava nacionalnih manjina prema najvišim evropskim i svetskim standardima. Ovo sam sve rekla da se ne bi pogrešno shvatilo ili prokomentarisalo to što smo tražili brisanje ovog člana iz Predloga zakona.
Tražili smo i da se menja član 18. Predloga zakona i da se kod utvrđivanja broja mandata primenjuje Dontov sistem, a koji se primenjuje kod izbora narodnih poslanika. Mislim da je ovo potrebno i zbog činjenice da ovaj zakon nije na celovit način rešio pitanje izbora, nego u članu 23. stoji da se supsidijarno primenjuje Zakon o izboru narodnih poslanika.
Ako ništa drugo, onda bi to trebao da bude razlog da taj Dontov sistem ostane na snazi i da se na isti način biraju poslanici i za Narodnu skupštinu i za Skupštinu Srbije i Crne Gore.
Čuli ste i od kolege Krasića i od gospodina Tomislava Nikolića da nikada niko nije imao primedbu na ovakav način raspodele mandata od kada je uveden Dontov sistem u naš pravni sistem i naš izborni sistem. Ne postoji nijedan razlog, nisam ga čula od vas ministre ni na odboru, a ni danas kada ste govorili u uvodnom izlaganju, koji bi zaista bio opravdan da se ide na izmenu načina utvrđivanja broja mandata.
Kao da ste nešto što je utvrđeno, što je kroz praksu pokazalo da funkcioniše, a na šta niko nema primedbi, brisali iz ovog predloga zakona, a nešto što se u praksi pokazalo da je vrlo problematično, zadržali ste. To je u ovom članu 23, a na sva pitanja koja ovim zakonom nisu uređena shodno se primenjuju odredbe zakona kojim se uređuje izbor narodnih poslanika, a mi mislimo da tu treba dodati - osim glasanja u inostranstvu. To ću da obrazložim malo šire.
Nikada mi, srpski radikali, nismo imali ništa protiv da glasaju na našim izborima i naši građani u inostranstvu. To smo govorili svaki put kada se raspravljalo o izbornim zakonima. Nažalost, još uvek nema uslova u Srbiji da se glasa u inostranstvu. Vi, gospodine ministre, odlično znate i kao ministar i kao član RIK-a, a pogotovu kao član RIK-a, koliko je i kakvih problema imala RIK vezano za ove izbore u inostranstvu. A da je vaše ministarstvo u međuvremenu uredilo ove biračke spiskove u inostranstvu, ništa ne bismo imali protiv da se zadrži taj način glasanja.
Znate i sami da nema nikakvog pomaka od onda do sada u tom pravcu i da će opet ovo biti samo jedan dodatni problem, koji neće uticati ni na izbornu volju ni na izborni rezultat. Suviše je malo tih glasova koji se donesu iz inostranstva, a suviše posla oko toga i suviše izdvojenih sredstava za to.
Gospodine ministre, rekli ste da ste od RIK imali mišljenje vezano za Predlog ovog zakona. Nije baš tako. Jeste vi dali RIK predlog ovog zakona, pojedinačno ste se upoznali, jer ste i vi član Komisije, sa tim zakonom, a niste održali sednicu, jer da jeste, tvrdim vam da bi članovi SRS pri RIK tražili upravo ovo što sam rekla sada vezano za ovo glasanje u inostranstvu, za ovaj Dontov sistem i sve ove primedbe koje smo mi izneli.
Dakle, poslanička grupa SRS nema nekih suštinskih primedbi na ovaj zakon. Zakon je takav da može za njega da se glasa, ali, pre svega, zbog činjenice što ovaj zakon mora da se donese, što mi, ne daj bože, kad ne bismo doneli ovaj zakon, doveli bismo u pitanje postojanje i opstanak državne zajednice Srbija i Crna Gora. SRS nikada, ni na koji način i ničim tome neće doprineti. Zbog toga mislimo da može da se glasa za ovaj zakon, uz sve njegove mane.
Predlažem kolegama narodnim poslanicima, a pre toga gospodinu Lončaru, da, kada budemo govorili u pojedinostima, prihvate ove naše amandmane. Verujte, kao i svaki put do sada, sve ono što mi kroz amandmane predložimo, u praksi se pokaže da bi bilo dobro da je tada bilo prihvaćeno. Bez sujete, gospodine ministre, prihvatite naše amandmane i imaćemo sasvim solidan zakon.

Reč ima narodni poslanik Milan Marković, a neka se pripremi narodni poslanik Ljubomir Kragović.

Poštovani gospodine predsedniče, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, jedna od opštih karakteristika prostora bivše Jugoslavije već više od decenije jeste dinamika koja se, pre svega, ispoljava u nestabilnosti, nestalnosti i neizvesnosti i država, i granica, i prava, i slobode, i političkih institucija, i zakona, pa i Ustava. U Srbiji i Crnoj Gori, nažalost, ta nestalnost, ta nestabilnost je nekako najdoslednija. To se vidi i na primeru Ustavne povelje koja je usvojena pre nepunih godinu dana.
Mi danas razgovaramo o donošenju zakona čije donošenje u načelu ne bi smelo da bude predmet rasprava ni u parlamentu Srbije ni u parlamentu Crne Gore. Pitanje donošenja ovog zakona je rešeno Beogradskim sporazumom iz 2002. godine i Ustavnom poveljom od 4. februara 2003. godine. Ustavna povelja je okvir za rad i delovanje političkih institucija i u Srbiji i u Crnoj Gori, kao što je to Ustav Republike Srbije ili Ustav Republike Crne Gore, kao što su to zakoni, drugi propisi i opšti akti.
Međutim, danas u političkoj javnosti dominiraju druga pitanja. To je pitanje opstanka državne zajednice Srbija i Crna Gora, pitanje posrednih i neposrednih izbora, pitanje odlaganja izbora do referenduma i druga pitanja. Prvo i osnovno jeste pitanje državne zajednice. Tu nema mnogo dilema i tu je stvar potpuno jasna. Imamo dve mogućnosti: jedna je očuvanje državne zajednice, a druga je istupanje iz državne zajednice.
Legitimno je zalaganje i za očuvanje državne zajednice i za istupanje iz državne zajednice. Potrebno je da se ispuni jedan uslov, da ona politička akcija koja sledi kao posledica tog zalaganja bude legalna, odnosno da bude u skladu sa Ustavnom poveljom, ustavima i zakonima Srbije i Crne Gore.
U tom smislu, nema potrebe za teškim rečima ili bilo kakvim kvalifikacijama onih koji jesu za državnu zajednicu i onih koji smatraju da tu državnu zajednicu treba prekinuti. Kakav god bio ishod tih debata i kakav god bio konačan politički ishod, činjenica ostaje jedna, a to je da Srbiju i Crnu Goru vezuje toliko toga da nikada ni Srbija ni Crna Gora neće imati nikog bližeg no što su jedna drugoj danas.
Stav DS i poslaničkog kluba DS - Boris Tadić jeste da nama treba funkcionalna zajednica, zajednička država Srbije i Crne Gore, koja će funkcionisati kao punopravni i uvaženi član međunarodne zajednice, na korist svih građana koji žive u Srbiji i Crnoj Gori.
DS će se zalagati za takvu zajednicu, ali ukoliko objektivno bude nemoguće da mi imamo takvu zajednicu, mi ćemo i to razumeti, posebno imajući u vidu trendove koji su prisutni u funkcionisanju državne zajednice i koji su prisutni u javnosti i političkim strankama u Srbiji i Crnoj Gori. Međutim, o tom-potom.
Ustavnom poveljom je jasno propisano da se o tome može odlučivati tek nakon tri godine. To je član 60. Ustavne povelje. Mi moramo biti ozbiljni i odgovorni i poštovati najviši pravni akt državne zajednice u kojoj živimo. Zato danas ne treba da se bavimo pitanjem sudbine državne zajednice Srbija i Crna Gora. Ako već i govorimo o različitim viđenjima, moramo to činiti uz poštovanje prava svih koji misle drugačije.
Drugo je pitanje posrednih i neposrednih izbora. Mislim da se većina u ovoj sali slaže da je i ovo pitanje već rešeno. Ono je, takođe, rešeno Ustavnom poveljom. Mi ne možemo diskutovati o rešenjima iz Ustavne povelje u nameri da ih promenimo.
Ukoliko želimo da diskutujemo o rešenjima iz Ustavne povelje u nameri da ih promenimo, mi moramo otvoriti postupak, proceduru promene Ustavne povelje, a ta procedura je predviđena članovima 61. i 62. Ustavne povelje.
Tada možemo razgovarati o svemu i o tome koliko će poslanika biti u Skupštini državne zajednice, u krajnjem slučaju, kako će se zvati državna zajednica, možemo razgovarati i o načinu odlučivanja, pa i o izborima za Skupštinu državne zajednice Srbija i Crna Gora.
Mi ne možemo menjati Ustavnu povelju mimo procedure koja je predviđena za njenu promenu. U suprotnom, uvek bi se mogli dogovoriti o svemu i umesto vladavine prava dobili smo vladavinu oligarhija. Koga bi posle toga bilo kakav ustav i bilo kakav zakon obavezivao i u kakvoj bi to državi živeli.
Nije sporno da jednom delu političkih partija i u Srbiji i u Crnoj Gori ne odgovaraju neposredni izbori za Skupštinu državne zajednice Srbija i Crna Gora. To je potpuno logično, jer njihovi stavovi ne idu u prilog opstanka državne zajednice Srbija i Crna Gora. Oni se nalaze u jednoj, činjenica je, nezgodnoj situaciji.
Ukoliko izbori za državnu zajednicu budu neposredni, oni moraju da pozovu svoje glasače da izađu na te izbore, ali tada neće biti dosledni u svom zalaganju da se razdvoje Srbija i Crna Gora. Ukoliko, pak, ne pozovu svoje glasače da izađu na te izbore, glasači, shodno svom opredeljenju koje je izraženo samim tim što su pristalice tih političkih stranaka, neće ići na te izbore i onda će te političke stranke ostvariti mali izborni rezultat. To potpuno razumem i pretpostavljam da je svima to jasno, ali ovo je pitanje koje prevazilazi taj stranački politički interes. Ovo je pitanje vladavine prava i poštovanje države u kojoj živimo.
Kada je u pitanju Crna Gora i političke stranke u Crnoj Gori, smatram da mi treba da imamo podjednak odnos i prema onima koji zastupaju jednu opciju i prema onima koji zastupaju drugu opciju. Legitimno je svako zastupanje i svako delovanje koje je, kao što sam malopre rekao, legalno.
Međutim, nadam se da će u Crnoj Gori preovladati odgovoran stav prema ovom pitanju, jer upravo Ustavna povelja i jeste zaživela zahvaljujući odluci Skupštine Republike Crne Gore i potpisima koji su lideri Crne Gore, legitimno i legalno izabrali, stavili na tzv. Beogradski sporazum.
Na kraju krajeva, u samoj Ustavnoj povelji je sadržano i pravo na istupanje iz Ustavne povelje, i kao što svako mora poštovati volju koja će biti izražena u skladu i na način predviđen Ustavnom poveljom, kao što će svako imati poštovanje i razumevanje za politički stav koji će imati posledice izjašnjavanja građana ukoliko neko bude želeo da se izjašnjava u skladu sa Ustavnom poveljom, tako se mora poštovati i onda odredba Ustavne povelje koja govori o izborima za državnu zajednicu. Ne možemo Ustavnu povelju poštovati samo u onom delu, samo u onim članovima koji odgovaraju pojedinim političkim partijama.
Dakle, za naš poslanički klub je stvar potpuno jasna. Ustavna povelja se ima poštovati i izbori za državnu zajednicu Srbija i Crna Gora se imaju održati neposredno, kako je to predviđeno Ustavnom poveljom, a ostala pitanja će se takođe rešavati u skladu sa Ustavnom poveljom, jer je ona najviši pravni akt zajednice u kojoj živimo.
Međutim, ovde se postavljaju neka druga pitanja za koja smatram da su veoma bitna i iskoristiću priliku da zamolim gospodina ministra da nam da odgovor na ta pitanja. Kakav je stav Vlade, ukoliko se u Republici Crnoj Gori ne bude poštovala Ustavna povelja i izbori budu posredni za državnu zajednicu.
Drugo, da li Vlada namerno šalje dve poruke? Jedna je da valja poštovati Ustavnu povelju i ići na izbore neposredno, a druga poruka iz Vlade Republike Srbije jeste da se krši Ustavna povelja, da se jednostavno dogovorimo i da kršimo Ustavnu povelju. Da li je u pitanju dogovor ili nešto drugo, u to ne mogu da ulazim, ali kako god bilo, ovakva disonantnost na relaciji predsednik Vlade - potpredsednik Vlade ne priliči iole ozbiljnijoj Vladi.
Treće pitanje, kakav je stav Vlade po pitanju održavanja referenduma u Srbiji, koji bi mogao da se održi u skladu sa Ustavnom poveljom u narednoj godini i opstanka državne zajednice. Dakle, to su veoma značajna pitanja na koja bih voleo da čujem odgovor. Mislim da Vlada već sad mora da ih ima. To su događaji koji su neposredno pred nama.
Taj odgovor mora biti jasan i nedvosmislen, jer je Vlada nosilac politike i ona je dužna da anticipira politička dešavanja i ima spremne odgovore na događaje koji nam idu u susret, jer Vlada jeste lider jedne države.
Građani, pa i narodni poslanici, moraju znati šta će njihova Vlada uraditi kada su u pitanju najvažnija pitanja i prilike koje nam dolaze u bliskoj budućnosti. Vlada ne sme delovati po principu komentarisanja, žalopojki, eto, neko nije ispunio svoju obavezu, eto, odgovornost je na nekom drugom, prosto što to treba da rade analitičari, novinari, u krajnjem slučaju i građani na slavama, u kafanama, u društvu, oni koji žele da pričaju o politici.
Vlada jednostavno mora da utiče na događaje i kreira prilike u kojima ćemo živeti. Molim vas da, ako možete, odgovorite na deo ovih pitanja, jer nisam uspeo da razumem dosadašnji stav Vlade, priznajem, u jednoj krajnje delikatnoj situaciji koja je opet posledica izvesnih oprečnih stavova po pitanju da li mi treba da poštujemo Ustavnu povelju. Kao pravnik i legalista zaista verujem da ne možemo razgovarati ni sada ni ubuduće o tome da li ćemo poštovati slovo Ustava, Ustavne povelje, zakona, propisa, nekog drugog akta. Onog momenta kada se dogovorimo da to radimo, tog momenta smo srušili ideju o vladavini prava.

Ovo je deo političkog dijaloga, ovo nije poslaničko pitanje.
Reč ima narodni poslanik Ljubomir Kragović, a neka se pripremi narodni poslanik Miodrag Đidić.
Istovremeno mi dozvolite da vas obavestim kako nameravam po Poslovniku da vodim ovu sednicu. Dakle, svejedno što ima još deset govornika koji su svi "za", neću dozvoliti glasanje o eventualnom predlogu da se produži rad, zbog toga što od 18,00 časova Televizija Srbije nije u mogućnosti da prenosi sednicu, a obaveza je Skupštine da radi javno.
Izvolite, gospodine Kragoviću.

Dame i gospodo narodni poslanici, posledica potpisivanja Beogradskog sporazuma i usvajanje Ustavne povelje je i normalno Predlog zakona o izboru poslanika Skupštine Srbije i Crne Gore.
Umesto da se ovde samo raspravlja o finesama, o članovima Predloga zakona, mi imamo od strane Vlade Republike Srbije suprotna mišljenja, gde su jedni za donošenje ovog zakona, a drugi protiv, što zbunjuje kako narodne poslanike, tako i građane i javnost celokupne Srbije. Biti protiv toga da Srbije bude jedna izborna jedinica nije mi jasno zašto. Protiv da se bira 91 poslanik, o tome može da se odgovori. Biti protiv toga da bude proporcionalni izborni princip nije mi jasno.
Biti protiv cenzusa od 5% jasno mi je za one stranke, najverovatnije zato što je to jedna jako velika cifra koja je nedostižna za njih, pa su one i protiv ovog predloga u zakonu o cenzusu od 5%. Ono što zameram, to je da gde se vrši pozitivna diskriminacija tj. da se nacionalne manjine biraju po prirodnom izbornom principu, što treba izbaciti iz ovog zakona.
Koristiti izborno pravo ili ne to je stvar volje građana, volje političke partije, a nema potrebe da se vodi rasprava u Skupštini oko toga, a imamo i zaštitu izbornog prava, izborne volje građana, i to dvostepenu zaštitu, gde je prvi stepen RIK, a drugi stepen zaštite Vrhovni sud Srbije i Crne Gore.
Nije mi jasna poruka jednog dela Vlade Republike Srbije da se izbori odlože za godinu dana, a s druge strane da ta ista politička stranka učestvuje u vlasti, u vladavini u državnoj zajednici Srbija i Crna Gora, tako što ima ministra odbrane. Zašto? Postavlja se pitanje zašto žele, s jedne strane, da učestvuju u toj državnoj zajednici Srbija i Crna Gora, a s druge strane ne žele izbore neposredne za konstituisanje Skupštine Srbije i Crne Gore.
Verovano im je jedan od razloga zato što neće proći cenzus od 5%, pa neće moći da učestvuju, a ovako mogu da učestvuju i na taj način da opustoše i unište našu vojnu imovinu, koja je procenjena na oko 20 milijardi dolara i već su u pokušaju da se uništava naša vojna imovina koja se nalazi na teritoriji državne zajednice Srbija i Crna Gora.
Ono što mene najviše zabrinjava je ovaj nesklad u ovom parlamentu, ova suprotna mišljenja, jer mislim da je ovaj predlog zakona jedan državni i nacionalni interes građana Srbije i ne treba, nema nikakvog razloga da se delimo ovde. Ono što će najviše uznemiriti je upravo sudbina Srba na Kosovu i Metohiji odakle dolazim i ako mi ovde ne možemo da se složimo da čuvamo nešto što je naše, kako ćemo uspeti da zaštitimo Srbe na Kosovu i Metohiji, koji su trenutno izloženi na milost i nemilost šiptarskih terorista i separatista na Kosovu i Metohiji. Ovaj predlog zakona i ova diskusija koja se danas vodila u ovoj skupštini donekle nam je otvorila oči o tome zašto nema sredstava za Srbe na Kosovu i Metohiji.
Zašto nikako da se obezbede sredstva da se pomogne napaćenom narodu na Kosovu i Metohiji, to je upravo ovo, ako znamo politiku potpredsednika Vlade Miroljuba Labusa, onda neće nikada ni biti sredstava za Srbe na Kosovu i Metohiji. Mislim da je ovakva politika zagovaranja, uništavanja državne zajednice i nepomaganje Srbima na Kosovu i Metohiji, a sa druge strane učestvovanje u vlasti u Vladi Republike Srbije i u državnoj zajednici Srbije i Crne Gore, moguće samo još u ovoj našoj državi.

Reč ima narodni poslanik Miodrag Đidić, a neka se pripremi narodni poslanik Nataša Jovanović.

Gospodine predsedniče, uvaženi gospodine ministre, poštovane kolege i koleginice narodni poslanici, kao što je već rečeno poslanici DS glasaće za ovaj zakon, a za to postoji više razloga. Istaći ću dva i na njima se zadržati.
Prvi razlog je što mi želimo da apsolutno ispoštujemo Ustavnu povelju, jer kao što je ovde već rečeno, mi smo učestvovali u njenom donošenju, za razliku od nekih drugih stranaka koje su takođe učestvovale, a danas neće glasati za Ustavnu povelju.
Drugo, kao državotvorna stranka DS želi očuvanje državne zajednice iz razloga što će nam sigurno na taj način biti lakše da uđemo u Evropsku uniju, a to jeste naš krajnji cilj i veliki politički motiv.
Takođe, za državnu zajednicu je vezano i pitanje opstanka Kosova i Metohije u sastavu Republike Srbije.
Kao što znate, sredinom sledeće godine će biti rešavano o konačnom statusu Kosova, a po Rezoluciji 1244 Kosovo je vezano za državnu zajednicu Srbije i Crne Gore, a ne za Republiku Srbiju, i zbog toga je jako bitno da mi ovde ne napravimo grešku, da i ako dođe do eventualnog odvajanja Srbije i Crne Gore, da za to krivicu ne snosi Srbija, već da to bude na inicijativu Crne Gore.
Što se tiče Ustavne povelje i njenog poštovanja, zarad poslanika G17 plus, pročitaću član 20. Ustavne povelje, jer se upravo Ustavna povelja oslanja na Beogradski sporazum, a potpisnik između ostalih i jedan od tvoraca Beogradskog sporazuma jeste predsednik stranke G17 plus Miroljub Labus.
Dakle, osnov za donošenje Ustavne povelje je i to što je potpisao gospodin Miroljub Labus. Član 20. govori o izboru poslanika za Skupštinu državne zajednice.
Član 20. kaže – Skupština Srbije i Crne Gore je jednodoma i čini je 126 poslanika, od kojih je 91 iz Srbije i 35 iz Crne Gore. Poslanici Skupštine Srbije i Crne Gore biraju se iz svake države članice, u skladu sa evropskim i demokratskim standardima, na osnovu zakona država članica. Tokom prve dve godine po usvajanju Ustavne povelje poslanici se biraju posredno (što smo do sada ispoštovali), srazmerno zastupljenosti u Narodnoj skupštini Republike Srbije i Skupštini Republike Crne Gore.
Na prvim izborima poslanici se biraju iz sastava Narodne skupštine Republike Srbije, Skupštine Republike Crne Gore i Savezne skupštine. Ako se u državi članici u tom periodu održe parlamentarni izbori, sastav njene delegacije u Skupštini Srbije i Crne Gore biće usaglašen srazmerno rezultatima izbora.
Posle ovog početnog perioda, poslanici Skupštine Srbije i Crne Gore biraju se na neposrednim izborima i upravo smo sada do tog čina došli. Mandat poslanika traje četiri godine.
Meni nije jasno da poslanici koji podržavaju Vladu, koji su sastavni deo Vlade, mogu da danas ovde za ovom govornicom iznesu stav da neće glasati za pomenuti zakon, jer je to apsolutno u suprotnosti sa Ustavnom poveljom.
Dakle, oni koji su po pravilu zaduženi da poštuju ustavnost i zakonitost, poslanici vladajuće koalicije, oni svesno idu na to da glasaju suprotno, što meni, iskren da budem, nije jasno.
Nažalost, mislim da je i Vlada kasnila sa donošenjem ovog zakona i to dosta, jer ćemo sada ući u jedan problem, a to je da će ovaj zakon, koji mi očekujemo da ćemo doneti većinom glasova i usvojiti, odmah biti suprotan Ustavu.
Naime, o čemu se radi. Kao što sam malopre pročitao, neposredni izbori će biti održani dve godine po usvajanju Ustavne povelje, a ako znamo da je Ustavna povelja doneta 4. februara 2003. godine, to znači da neposredni izbori moraju biti održani najkasnije do 4. februara 2005. godine. Ako znamo da u samom zakonu stoji da će izbori biti raspisani najkasnije 45 dana pre njihovog održavanja, a najranije 90 dana, to apsolutno znači da će zakon biti u suprotnosti sa Ustavnom poveljom, jer zadnji dan je upravo danas da budu raspisani izbori da bi to bilo u skladu sa Ustavnom poveljom.
Mi znamo da ti izbori, verovatno, neće sigurno biti raspisani danas, jer danas nećemo usvojiti zakon, usvojićemo ga možda sutra ili prekosutra. Ne verujem da će izbori biti raspisani do kraja godine, što apsolutno pada na teret ove vlade, zašto ulazimo u ovaj problem.
Dakle, Vlada je morala ranije da pripremi ovaj zakon i da ga iznese pred Skupštinu. Zašto ona to nije učinila? Odgovor je vrlo prost, odgovor je u samoj Vladi. Ne postoji saglasnost oko donošenja ovog zakona. O tome je većina poslanika govorila, ali ponoviću i ja.
Dakle, imamo premijera i njegovu stranku koja želi da se donese ovaj zakon i da se održe neposredni izbori, a istovremeno imamo i potpredsednika Vlade koji u javnosti istupa sa tezom da izbori ne treba da budu održani, ni posredni ni neposredni, nego da postojećim poslanicima treba produžiti mandat još godinu dana, što je u suprotnosti sa Ustavnom poveljom, i to je za DS neprihvatljivo.
Što se samog zakona tiče, da kažem još par reči, zakon je dosta dobar, ima nekih manjkavosti na koje smo mi intervenisali amandmanima, a tiču se glasanja u dijaspori i oko aktivnog i pasivnog biračkog prava za ljude u dijaspori.
Za nas je prihvatljivo da Srbija bude jedna izborna jedinica, kao što je jako dobro što je iz republičkog Zakona o izboru narodnih poslanika preuzeta odredba da nacionalne manjine, bez obzira, ukoliko ne pređu cenzus, biće zastupljene u ovom parlamentu državne zajednice. Mislim da je to jako dobra odredba, kao što mislim da nije dobra odredba da se neki poslanik, mada su to samo teorijske mogućnosti da do toga dođe, bira žrebom, mislim da je to zaista loše. Ne bih želeo da budem poslanik bilo gde, a da sam izabran žrebom. Želim kao većina od vas, verovatno svi, da budem izabran voljom naroda.
Dakle, još jednom ponavljam, DS će glasati za ovaj zakon.

Reč ima narodni poslanik Nataša Jovanović, a neka se pripremi narodni poslanik Snežana Lakićević-Stojačić.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedniče, na početku izlaganja o zakonu koji je neophodan, ne samo Srbiji kao jednoj od članica tzv. državne zajednice nego srpskom narodu koji živi na prostoru Srbije i Crne Gore, podsetiću sve vas i one koji su bili učesnici tih najmračnijih događaja u istoriji srpskog parlamentarizma, a i vas koji ste došli kasnije sa ovim sazivom Skupštine, na jedan nemio događaj koji mi se desio u aprilu 2002. godine.
Naime, na mestu gde sada sedi gospodin ministar Zoran Lončar, sedeo je tada potpredsednik Savezne vlade Miroljub Labus, pored pokojni premijer Zoran Đinđić i ta tačka dnevnog reda je bila usvajanje tzv. Beogradskog sporazuma, što je bila prethodnica Ustavnoj povelji, protiv koje je glasala SRS.
Na toj sednici sam iznela ocenu, ne samo Beogradskog sporazuma kao potpuno nefunkcionalnog i veoma štetnog po srpski narod u Srbiji i Crnoj Gori i kao prethodnicu Ustavne povelje, i zbog tog takvog svog stava i zbog onoga što ću vam ponoviti danas, a sa čime se slaže danas većina poslanika iz drugih političkih stranaka, od predsedavajuće tada, Nataše Mićić, dobila sam dve opomene, isključena sa sednice Skupštine i udaljena 30 dana. Šta sam tada rekla, a što govore danas i predstavnici DS-a, DSS-a i na šta su ukazivali srpski radikali.
Dakle, da je Beogradski sporazum ništa drugo nego poligon za nesmetano funkcionisanje i lobiranje separatističkog režima u Crnoj Gori. Da on neće doneti ništa dobro. Da tzv. Ustavna povelja, koja je tada bila u pripremi, predstavlja podizanje novog Berlinskog zida između dve, nekada jedinstvene republike, odnosno jedinstvene države. Da srpski radikali, kao pre svega nacionalno odgovorni ljudi, ali pre svega kao političari koji se zalažu za to da nesmetano funkcioniše tada SRJ, imaju i te kako protiv usvajanja Beogradskog sporazuma i kasnije Ustavne povelje kao takve, koja se pokazala kao produkt neke političko-pravne, potpuno nove i do sada nigde u svetu neprimenjene forme, i ispostavilo se da smo bili u pravu.
To ne govorim zbog toga što je vreme u protekle dve godine poboljšalo funkcionisanje tzv. državne zajednice, već naprotiv, mi smo tada nažalost bili u pravu kada smo rekli da će separatistički režim u Crnoj Gori, na čelu sa Milom Đukanovićem, a i takvi potezi koje je tada vodio predsednik SRJ Vojislav Koštunica i u tome ga pratio tada aktuelni DOS-ovski režim, dovesti dotle da se danas mnogi zapitaju, gde smo mi to, i u političko-pravnom sistemu kao državna zajednica SCG, i u ekonomskom sistemu i u svakom drugom, i to je pitanje o kome danas treba da razgovaramo, pre svega imajući u vidu ovaj predlog zakona.
Zašto to kažem? Zbog toga što je ovaj predlog zakona čisto tehničke prirode, doduše, neurađen do kraja kako treba i zbog toga smo mi srpski radikali podneli amandmane, naročito kada je u pitanju raspodela mandata po Dontovom sistemu. Kao što ste čuli od prethodnih poslanika SRS, to je jedan opšteprihvaćeni metod raspodele poslaničkih mandata.
A ne samo da sam uverena kao poslanik SRS, već to znaju i građani Srbije, a naročito oni koji se danas u Skupštini zalažu protiv održavanja neposrednih izbora, neće ni morati da razmišljaju o Dontovom sistemu, jer oni neće imati šta da raspoređuju. Ostaće bez ijednog mandata i činjenica je da će odnos političkih snaga, kao što je promenjen posle pada DOS-ovog režima, biti i te kako promenjen posle održavanja neposrednih izbora za Skupštinu državne zajednice SCG.
Kada se govori o članu koji tretira nacionalne manjine, njihov položaj u našem izbornom zakonodavstvu i eventualne primedbe koje imaju, u protekle dve godine i od usvajanja Ustavne povelje, i posle održanih izbora prošle godine, i posle usvajanja Zakona o izboru narodnih poslanika, na koji smo mi srpski radikali takođe imali primedbe, sam gospodin ministar to zna, bilo je mnogo razgovora na tu temu i najjasniju sliku o tome šta to zapravo znači i kako treba definisati položaj nacionalnih manjina u budućoj raspodeli njihovih mandata i učešća u političkom životu je dao prilikom jednog okruglog stola na državnoj televiziji zamenik predsednika naše stranke i šef poslaničke grupe gospodin Tomislav Nikolić.
Rasprava je trajala gotovo dva sata. Učesnici su bili Jožef Kasa i Rasim Ljajić i kada se razgovaralo o tome da li je pozitivna diskriminacija vid diskriminacije, ona to jeste, gospodin Nikolić je to kroz više primera objasnio, i rekao i gospodinu Kasi i gospodinu Ljajiću - ako ne mogu samostalno da obezbede sebi prostor u delovanju političkih stranaka koje predstavljaju, treba da se ugledaju na ono što čini SRS, a to se sada pokazalo od lokalnog, preko pokrajinskog, do republičkog nivoa, da se inkorporiraju, da se tako izrazim, u politički život, odnosno sistem velikih stranaka koje su evidentno sada, uz neprikosnoveno vođstvo na političkoj sceni SRS, sebi obezbedile politički prostor za delovanje na duži rok.
Ono što je evidentno da mnoge stranke, one koje su prevarom biračkog tela prošle godine 28. decembra došle u poslaničke klupe, na Trgu Nikole Pašića u novom sazivu Skupštine državne zajednice SCG neće imati šta da traže. Narod ih jednostavno neće hteti i za njih je cenzus od 5% jedna nepremostiva barijera, a takođe su toga svesni separatisti, pre svega iz SDP-a Crne Gore, pa i oni koji predstavljaju režim oličen u liku i delu Mila Đukanovića iz DPS-a, svesni činjenice da sve više jača svest o tome kod našeg naroda u Crnoj Gori, o neophodnosti opstajanja državne zajednice ovakve kakva jeste.
Drugo je pitanje zašto mi danas, Srbi koji živimo u Srbiji i Srbi koji žive u Crnoj Gori i drugi građani koji pripadaju drugim nacionalnostima, imamo nešto što se zove Ustavna povelja, koja je u mnogim njenim segmentima, u 80% nefunkcionalna, prouzrokuje mnoge probleme za građane i zašto se sve to dešava kada mi znamo, kao državotvoran narod, od Sretenjskog ustava pa sve do donošenja Ustavne povelje, pa preko onih komunističkih ustava, da smo imali ustav kakav-takav, ali ustav je postojao.
Neko je hteo da se poigra sa nama. Najpre prethodni DOS-ovski režim i svi oni koji su sedeli u prvoj klupi, na mestu vladajuće garniture u aprilu, kada se desilo to da zbog ovakvih mojih ocena budem udaljena sa sednice Skupštine na 30 dana. Neko se poigrao sa time i rekla bih da to nisu samo neodgovorni političari, nego ljudi koji ne uzimaju u obzir, pre svega, moralna i sva druga htenja Srba u Srbiji i Crnoj Gori i koji nemaju osećaj za to šta je potrebno nama ovde i našoj braći koji žive u nekad drugoj republici, odnosno sada u republici članici nekog nus-proizvoda, tzv. državne zajednice SCG.
Kako mi to možemo da ispravimo? Kako da pomognemo i da ohrabrimo Srbe u Crnoj Gori posle, u pravom smislu reči, debakla koji se desio pre mesec dana, kada se o sličnom predlogu zakona raspravljalo u toj republici članici? Tako što ćemo, pre svega, mi srpski radikali insistirati do kraja da se ovi neposredni izbori održe u februaru, tako što ćemo kroz kampanju koju budemo vodili staviti do znanja i Srbima i drugim građanima, pripadnicima nacionalnih manjina u Srbiji, kao i našoj braći u Crnoj Gori, da nam je stalo kao ljudima koji kroz celokupni politički angažman, od osnivanja SRS žele da živimo u čvrstoj zajednici.
Da to tako bude i da samo imamo za cilj da pozivom na takve izbore i jačanjem naših međusobnih odnosa jačamo i naše istorijsko-kulturne, ekonomske i sve druge veze, jer oni koji su smogli hrabrost, a njih je preko 30% na poslednjem popisu u Crnoj Gori, rekli su da su pripadnici jednog te istog srpskog naroda.
A tek možete da zamislite koliko je taj broj veći zbog činjenice da neki možda to, zbog progona koji imaju od strane separatističkog režima, nisu smeli da navedu u upitniku koji im je dostavljen od nadležnog državnog organa.
Mi ćemo sa naše strane, u kampanji koju budemo vodili, učiniti sve da kažemo da su ljudi koji su protiv neposrednih izbora, ljudi koji se licemerno zalažu za zajedništvo SCG, zapravo ljudi koji idu na ruku ne samo separatističkoj bratiji u Crnoj Gori, već i Havijeru Solani ili nekom drugom gaulajteru, nazovite ga kako hoćete, pre svega NATO snagama na području naše južne pokrajine.
Jer, ne zaboravite, Kosovo i Metohija kao sastavni deo Srbije, odnosno državne zajednice SCG, i njen opstanak su direktno uslovljeni kroz jačanje našeg zajedništva, pre svega kroz odgovornost ljudi koji danas predstavljaju najveće političke stranke u Srbiji.
Da su separatisti iz Crne Gore i tzv. ministar inostranih poslova, Vlahović, Milo Đukanović i svi ostali, i Ranko Krivokapić, koristili sve ovo vreme, odnosno ovaj vakuum prostor koji im je dat usvajanjem ovako nakaradne Ustavne povelje, apsolutno je tačno zbog toga što im je Ustavna povelja omogućila i tzv. rotirajuću stolicu u Ujedinjenim nacijama, zbog toga što nemamo jedinstveno ekonomsko, odnosno monetarno tržište, zbog toga što ne jačamo ni kulturne ni istorijske veze i zbog činjenice da su njima njihovi lični interesi i njihovi računi u inostranim bankama i slepo izvršavanje naloga prioritet, a nikako interesi građana koji žive u Crnoj Gori, a kamoli nas koji živimo u Srbiji.
Mi smo srpski radikali u kampanji, a to je činio i gospodin Tomislav Nikolić za predsednika Republike Srbije i prošle godine u kampanji za republičke izbore, rekli da će se umnogome posle održavanja tih izbora promeniti situacija u funkcionisanju državne zajednice Srbije i Crne Gore.
Znate kako se promenila? Promenila se tako što su neke ljude zamenili oni drugi koji imaju apsolutno identične težnje i shvatanja i da je to tako pokazao je i današnji "ekspoze" ministra inostranih poslova Vuka Draškovića, koji je umesto koalicije DOS-a, odnosno DPS-SDP, izabran na tu funkciju kroz koaliciju koju predvodi Koštunica iz Srbije i Milo Đukanović iz Crne Gore, a ta politika, njegova zalaganja i njegova stremljenja naravno mogu da se podvedu pod istu normu kao što to čini Vlahović u Crnoj Gori.
Možda vam izgleda da dajem preoštre kritike za pojedine nosioce tada visokih državnih funkcija, a pre svega onih iz Demokratske stranke, ali verujte mi tada sam ih upozoravala, kao i svaki srpski radikal i to činim i danas, ne samo njih nego pre svega ovu vladu, koja ima i te kako problema u funkcionisanju.
Upozoravala sam ih da se uozbilje i da shvate da je zajedništvo Srba iz Srbije i Srba iz Crne Gore i svih građana koji žive u Srbiji i u Crnoj Gori prioritet za svakog političara, i to je nešto što treba da nas rukovodi i da bude u pravom smislu reči državni i nacionalni interes iznad svakog stranačkog.
Kako to da objasnim jednom Bojanu Pajtiću, potpredsedniku Demokratske stranke, koji danas nije ovde, a to vam govorim ilustracije radi, kada pre nekoliko meseci na anketu jednih nedeljnih novina nije znao odgovor na tri pitanja. Od toga je bilo jedno koliko poslanika iz republike članice Srbije ima u državnoj zajednici Srbije i Crne Gore. Pokušao je da se seti, išao je do broja čak 100, ali nije mogao da pogodi. Nije znao odgovor ni na drugo pitanje, ko je Kondoliza Rajs, i na treće pitanje, ko je generalni sekretar NATO pakta.
Kako da razgovaramo ozbiljno sa takvim ljudima koji su bili najviši nosioci državnih funkcija, koji to nisu želeli da slušaju kada smo im davali jasna upozorenja. Ne samo mi političari nego ljudi iz struke, istoričari, jedno priznato ime u svetu srpske nauke, kao što je gospođa Smilja Avramov, koja je više puta upozoravala da Ustavna povelja ne može da funkcioniše za dobrobit građana na ovakav način, ali pošto ona de fakto postoji mi smo svesni toga, moramo da je poštujemo i moramo da insistiramo na tome da u februaru mesecu imamo neposredne izbore za Skupštinu državne zajednice Srbije i Crne Gore.
Jedino tako ćemo da pokažemo da smo odgovorni ljudi, odgovorni političari, a budite sigurni u to da zbog takvog našeg doslednog stava i pre svega zbog toga što ne samo da građani Srbije prepoznaju taj naš državotvorni odnos prema funkcionisanju ove sada državne zajednice, glasaće za nas svuda, od Subotice do Bujanovca, od istočne do zapadne Srbije, i ako to nekoga plaši nema razloga za tim, jer i u novom sazivu gde ćemo biti mnogo brojniji, srpski radikali će učiniti na jačanju naše kulturne i istorijske veze. Jedan smo narod i mi želimo da to pokažemo kroz naše dalje učešće, ali verujem u mnogo većem broju po broju poslanika u budućem sazivu Skupštine Srbije i Crne Gore.