Dame i gospodo narodni poslanici, poslanička grupa SRS je svojim brojnim amandmanima pokušala da popravi i upotpuni Predlog zakona koji je na dnevnom redu. Međutim, očigledno je da to ne nailazi na razumevanje ni predstavnika Vlade. Nažalost, najčešći je to slučaj i sa predstavnicima poslaničke većine u ovom domu.
Prvo, ono za šta se mi zalažemo nije jedan demagoški pristup i nije nešto što možete da radite samo kada ste u opoziciji, da biste građanima rekli - evo, mi smo ti koji ćemo da vam ispunjavamo želje, sve ono što vam padne na pamet, mi ćemo to da učinimo dok sedimo u opozicionim klupama ili dok smo najveća opoziciona stranka u Srbiji, već nešto što mislimo da umnogome ne opterećuje ni državu, ni poslodavca.
Nešto što ne može da ide na uštrb interesa razvoja srpske privrede i nešto što umnogome može da zaštiti i poboljša položaj zaposlenih.
Moram da kažem da ova norma i u načelu nešto što smo imali u ranijem zakonodavstvu, ovo što mi nudimo u amandmanu, nije ništa novo, nije to topla voda. To je nešto što je postojalo u ranijem zakonodavstvu, nešto što su ljudi kao neku vrstu stečenog prava već naučili da imaju, a danas izdvajamo nešto drugo što se podrazumevalo, a što i nije baš tako često ili u najvećoj meri nije značajno za radnike i zaposlene ljude u Srbiji.
Kada već govorim o tome kako to u Srbiji funkcioniše, moram da kažem da je zanimljivo da su neki na ono što u članu 118. oko naknade troškova piše i vezano za ovu tačku 3), u kojoj se govori o službenom putu u inostranstvo, na taj način i toliko zloupotrebljavali da su od toga napravili pravi veliki lopovski posao.
Recimo samo, ne znam da li znate tu informaciju, samo u Skupštini grada Novog Sada prethodna lopovska vlast, vlast Lige socijaldemokrata Vojvodine, DOS-a, oni su imali pola miliona evra samo za troškove službenih putovanja. Šta su od toga imali građani Novog Sada? Da ne slušam samo onu šuplju priču kako je to zbog međunarodne saradnje itd. Lepo, to je moglo i sa 10 ili 15 miliona. Šta su građani Novog Sada imali od 500 miliona? Ovde je onda veliki problem u tome kako će radnici da dobijaju minuli rad, regres i godišnji odmor.
To je nešto što apsolutno ne možemo da prihvatimo. Naveo sam jedan iznos koji je ogroman. Možete da mislite koliko je to u Beogradu, u nekim drugim gradovima, to su zastrašujuće veliki novci, nikoga to ne interesuje. Važno je samo, hajde da skrešemo radnicima i baš ih briga. Ima, da znate.
Za neke od tih lopuža podignute su optužnice, ne zato što su delili bonove radnicima, kako su nekada nas optuživali, već zato što su uzimali ogromne pare na školama, po 50 ili 100 miliona, zato što nisu poslovali u skladu sa Zakonom o javnim nabavkama. Zato što nije bilo konkursa za svaku školu, nego ide na generalni konkurs, pa kažu u naredne tri godine, pa navede 300 škola, a onda za svaku školu ide direktna pogodba.
Gospodine Prorokoviću, ti moraju da idu u zatvor. Vama sam slučajno rekao, obraćam vam se zato što ste, pretpostavljam, predstavnik vlasti i da vam omogućim priliku da izađete i da kažete nešto o tome. Mislim da je to pošteno i džentlmenski.
Za svaku su posebno dogovarali. Recimo, za halu čija izgradnja vredi do 520 evra po kvadratnom metru, oni su uzimali na lažnom tenderu oko 1.100. Znači sa 100% su se ugrađivali i to direktno preko grbače građana Vojvodine i građana Srbije.
Znači, da nema tih lopova, a računam da želite da iskorenite lopovluk, kriminal i korupciju, onda možemo radnicima da damo ovakva prava. Smanjimo plate poslanika i ministara na ono što smo imali i onda idemo da radnicima damo malo veća primanja, odnosno značajniju naknadu troškova ili ono što su već naučili da im ulazi u sastavni deo primanja. Mislim da bi ministar to trebalo da prihvati, a uveren sam da će oni koji su opljačkali, prema računici koju imam, a tu su mi papiri, mogu da vam pokažem, više od 100 miliona i stavili direktno u svoje džepove, zbog toga ipak moraju da odgovaraju.
Kada sprečimo krađe stotine miliona, onda sam siguran da ćemo svim zaposlenima, a ne da to budu samo izabrana lica, ne da budemo mi političari, već da to budu službenici, radnici i poljoprivredni penzioneri, da ćemo za njih imati mnogi više. Hvala najlepše.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 118. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Toma Bušetić i Živodarka Dacin.
Vlada i Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Živodarka Dacin.

Poštovani potpredsedniče, poštovane kolege narodni poslanici, evo opet nemam sreće da je u sali gospodin ministar, pa da možda ovde prihvati ovaj amandman, te moram svojim obrazloženjem da apelujem na sve narodne poslanike da u danu za glasanje prihvate ovaj amandman, koji smo kolega Bušetić i ja podneli u ime poslaničke grupe SPS-a.
Ovaj amandman se zapravo odnosi, praktično, na naknadu troškova prevoza zaposlenih do posla. U zakonu je predviđeno da to bude najmanje 50% i moglo bi to da se prihvati u nekom delu da poslodavac ide na onu povoljniju varijantu, odnosno da ministar kaže da niko ne brani ni jednom poslodavcu da isplati 100% te putne troškove.
Međutim, sigurna sam u to da i gospodin ministar zna da to neće biti prihvaćeno, a sasvim sam sigurna u to da i svaki narodni poslanik ovde zna da ni jedan poslodavac neće koristiti ni tu potencijalnu skalu do 100%, nego će ići na najnižu zakonsku vrednost od 50% putnih troškova.
Dobro, sve bi to moglo da bude prihvaćeno ako kažemo da ide zakon na ruku poslodavca, a ne doživljavam to, jer prosto još uvek ne radim u nekakvom privatnom sektoru, nego ću malo da pokušam argumentima da vas ubedim kako bi to izgledalo u resoru u kome radim. Ja sam zdravstveni radnik i 28 godina radim u zdravstvenom centru "Kosta Sredoje-Šljuka".
Pravi egzaktni podaci govore, broj zaposlenih u zdravstvenom centru "Kosta Sredoje-Šljuka" je 904 radnika. Od toga je 215 putnika, znači na relaciji selo-grad. Ukupni troškovi iz budžeta Republike Srbije za jednu bruto platu za ova 904 zaposlena jeste 26 miliona dinara, a putni troškovi u ovom trenutku, znači, kada se plaćaju u 100% iznosu, jesu 698.400 dinara.
Dakle, šta je 700.000 dinara u odnosu na 26 miliona dinara potrebnih za bruto platu. Ili još bolje, najniža plata, kako je po kolektivnom ugovoru za najjednostavniji rad, a to je spremačica u radnoj zajednici, iznosi 9.307,20 dinara, a prosečni putni troškovi na relaciji selo-grad jesu 2.000 dinara. Znači, u trenutku kada se 50% plati, za 1.000 dinara mi smanjujemo ovu ionako nedovoljnu platu za najjednostavniji rad, i onda se pitamo koje su to moguće uštede, i šta će pacijenti i svi ljudi koji se obraćaju zdravstvenim ustanovama ovim dobiti; ništa.
Garantujem da ovih 700.000 dinara verovatno svako iz svoje sredine bi mogao da uštedi na račun korektnije potrošnje za reprezentaciju.
Pri tom da kažem da je pre desetak dana zadnja isplata putnih troškova bila za novembar mesec. Znači, Ministarstvo za zdravlje kasni dva i po meseca sa putnim troškovima.
Meni je zaista žao što gospodin Lalović nije tu, jer bi trebalo da se konsultuje sa svojim kolegom, našim ministrom za zdravlje, i da ga pita da li će on garantovani zdravstvenim radnicima da će dobijati 100% putne troškove. Mi ovim mnogo gubimo. Pričamo kako iz sela odlaze mladi, ostaju stari. Na ovaj način mladi nikada neće ni otići na selo da rade, jer molim vas lepo, sećam se kada sam počinjala, takva je bila praksa u našim zdravstvenim ustanovama, i to je u redu, dakle, da mladi iz grada odlaze na selo, da tamo rade, a da se stariji vraćaju u mesto življenja.
Znači, ne zato što neko traži da ide da radi, već zato što selo nema svoje kadrove, niti lekare, niti apotekare, niti profesore, niti bibliotekare, a da bi jedno selo moglo da živi ono mora sve to da ima. Ko će onda ići ako neće dobiti naknadu 100% iznosa svojih putnih troškova. Ili, još bolje, drugo je da zbog potrebe službe, znači, ne zbog svoje lične volje, odlazi na selo da radi, znači, potreban je tamo, a zauzvrat se ne nudi ništa, jer vi znate da nema više kadrovskih stanova, nema nikakvog vezivanja i omogućavanja da vi radite, a da vam se ne isplaćuju ovi putni troškovi.
Ili, da niko od mladih koji su "radno sposobni", a ostali su na selu, nikada neće dobiti posao u gradu i, jednostavno, ostaće bez posla i tako doživeti neke godine kada više neće moći ni da ostvare penziju.
Mislim da je ovo jedan realan amandman koji ne traži mnogo, samo nemojte da nam se desi, jer ovde je bilo mnogo reči i povodom amandmana na isti ovaj član, ali u drugom delu od kolega iz SRS, tačno je, 2001. godine uvedena je bruto plata kada se, objašnjeno je, 1/12 regresa isplaćuje u toku mesečne plate i topli obrok je ušao u tu bruto platu.
Kada sam se iznenadila da se zvanično za lokalni parlament Kikinde piše u izveštaju da neko u Kikindi ipak isplaćuje i toplik obrok, pa sam postavila zvanično to pitanje, a rečeno je, mi to možemo, mi imamo para. Reći ću, to je Direkcija za izgradnju grada u Kikindi. Znači i ovde, oni koji imaju dobre plate, velike plate, moći će, zakon im je dao mogućnost da isplaćuju 100% putne troškove, a mi u zdravstvu, u prosveti, u kulturi, dajte da snizimo na najniži mogući nivo, a to je 50%.
Realna ukupna masa sredstava u bruto iznosu zaista je minorna i ništa ne znači krucijalno ni za jednu od ovih oblasti. Zato apelujem na sve poslanike da obrate pažnju na ovaj amandman i da ga u danu za glasanje podrže, jer mislim da je zaista smislen.

Reč ima poslanik Rajko Baralić.

Gospodine potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, magistar Živodarka Dacin i Toma Bušetić, poslanici SPS, podneli su amandman kojim probaju da prava zaposlenih, kada je u pitanju prevoz na posao i sa posla, podignu na viši nivo, odnosno da poslodavac stekne obavezu, na osnovu zakona, da isplati u stoprocentnom iznosu prevoz sa posla i na posao.
Postoje različita iskustva. Kada smo usvajali budžet Republike Srbije govorili smo ovde o tome. U Beogradu svi zaposleni, praktično, imaju pravo na besplatnu markicu. Pošto je Srbija i ono izvan Beograda, a prava ljudi koji su u radnom odnosu ne treba da zavise od dobre volje ili budžetskih mogućnosti lokalnih samouprava, onda bi zakonom trebalo propisati šta su čije obaveze. ž
Imam iskustava koja su pozitivna. Postoje firme, uglavnom se može razumeti da govorim disonantno u odnosu na stavove poslodavaca, postoje poslodavci - privatnici koji svojim radnicima organizuju ili plaćaju prevoz 100% i postoje državne ustanove koje to ne čine. Naša je obaveza da pod jednakim uslovima obezbedimo svima da odlaze i vraćaju se sa posla.
Postoje različiti pristupi. Da li neko ko stanuje 30 kilometara u jednom selu od jedne varoši treba da na silu postaje industrijski radnik, da ostavlja poljoprivrednu proizvodnju i da se bavim nečim u gradu što nije baš najbolje, po tuđem mišljenju, za njega samog. Da pustimo mi svakoga da se sam stara o sebi, da sam proceni čime će i na koji način da se bavi u životu, a da propišemo pravila za sve, da onaj ko se zapošljava zna šta su njegove obaveze, šta su njegova prava.
Prevoz sa posla ili na posao je dobra tekovina koju je Zakon o radu 2001. godine ukinuo, kao što je ukinuo i neka druga prava kada se prešlo sa obračunskog sistema neto na bruto. Ima dovoljno argumenata da se ovo prihvati. Navešću ovde primer jedne firme iz Čačka. To je firma "Papir-pak" robna marka "Diva". Dakle, ništa nije stekao tako što je to kupio u pljačkaškoj privatizaciji, već je firmu stvarao 15 godina. Znači, ima svoj autobus, ljude svaki dan vozi na posao i sa posla kući. Ima menzu, topli obrok u tri smene, propisnu HTZ opremu, ali on je, nažalost, izuzetak, on nije pravilo.
Govorila je koleginica Živodarka Dacin o zdravstvenim radnicima. Isto možemo da govorimo o prosvetnim radnicima. Nekada je bila praksa, ispravna praksa, da vi mladog učitelja i mladog lekara šaljete što je moguće dalje, a kada on formira svoju porodicu, kad njegova deca dođu na red da se školuju, onda ih približavate, rešenjem ili ukazom ministra, većim centrima, gde mogu na miru da se školuju.
To više ne postoji. Mi nemamo više takvu državu odavno, ali imamo obavezu prema ljudima koji su u radnom odnosu, koji često ne mogu da obezbede sebi sredstva za neke druge potrebe, a kamoli za prevoz. Zbog toga što im nije plaćen prevoz, praktično, mi ih onemogućavamo da se zaposle.
Uvažiću i argumentaciju koja može biti potpuno suprotna od ovoga za šta se zalažem, ali moram da kažem da u našoj zemlji postoji veliki broj ljudi koji su u povlašćenom položaju. Već sam sada rekao, izvinjavam se svim Beograđanima, zaista se izvinjavam, Beograd je prestoni grad ove zemlje i svi smo ponosni na njega, veoma ga volimo, ali nije normalno da u Beogradu može neko da dobije svaki mesec gratis markicu za prevoz, a da neko u Čačku ne može na samo 15 kilometara od mesta boravka.
Znači, mora da postoji ujednačen pristup kada je ova stvar u pitanju. Ukoliko bismo prihvatili ovaj amandman, mi bismo onda poslodavce obavezali. Ukoliko ne, onda bi to zavisilo od njihove dobre volje, naravno i od njihovih ekonomskih mogućnosti. Takođe, govorila je gospođa Dacin, po pravilu se dešava da u firmama koje su dobrostojeće radnici još dobiju i sredstva za prevoz, a tamo gde su plate niske, po pravilu, a niske su zato što firma loše stoji, nemaju pravo na prevoz. Imamo jednu potpuno obrnutu situaciju od onoga što želimo da postignemo.
Ako postoji zakon, onda on sve obavezuje, a ako postoji dobra volja, onda je to stvar procene poslodavca, njihovog menadžmenta. Zato molim da podržite ovaj amandman, jer on ima smisla utoliko što će pod jednakim uslovima dati šansu svima koji su zainteresovani za radno mesto. U protivnom, neke ćemo obeshrabriti, koji stanuju 30 kilometara od mesta gde bi trebalo da rade, da uopšte konkurišu. To je argumentacija koju nudimo i molimo da je prihvatite i glasate za ovaj amandman.

Reč ima poslanik Toma Bušetić.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovde se radi o amandmanu na član 118. Da pojasnim. Znači, radi se o naknadi troškova, gde se kaže da zaposleni ima pravo na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa posla, i to najmanje u visini od 50% cene prevozne karte, naknadu za vreme provedeno na službenom putu u zemlji i za vreme provedeno na službenom putu u inostranstvu i terenski dodatak.
Ako realno gledamo na ovaj predlog zakona, ako realno sagledavamo i sam član 118, možemo reći da se u ovom članu nude neka rešenja kojih nije bilo u važećem zakonu, pre svega, mislim na terenski dodatak. To rešenje nije postojalo, nije bila obaveza poslodavca. Sada imamo to rešenje koje je bolje nego u važećem zakonu, ali čak i ovakav važeći zakon je imao bolje rešenje kada je reč o putnim troškovima, jer je priznavao stopostotne troškove dolaska i odlaska radnika sa posla.
Ono što je važno, mi smatramo da je ovaj amandman dobar, jer jednostavno treba priznati putne troškove. Mi imamo veliki broj firmi koje veoma otežano posluju. Primera radi, Fabrika kablova ima 3.800 radnika. Sigurno je da bar 2.000 radnika putuje. Imajući u vidu da je vladajuća većina 2001. godine, donoseći ovaj zakon, ukinula mnoga prava, pre svega, regres i topli obrok, onda je upravo ovim firmama najlakše da ranicima pokriju putne troškove.
Zato tražimo da ministar i Vlada prihvate ovaj naš amandman, jer ćemo na taj način pokriti bar ovaj minimum prava radnika koja su oduzeta, pre svega, Zakonom o radu 2001. godine. Kada mi govorimo o pravima radnika, zaposlenih lica, najčešće Vlada Republike Srbije i ministar kažu da nema dovoljno para.
Imajući u vidu da imamo suficit u budžetu, da su porezi dosta veliki i imajući u vidu da u Srbiji ima mnogo ljudi koji imaju velike pare, neka ministar uzme Kariću, Kostiću, a ima ih u Srbiji nekoliko stotina, a možda i više ljudi koji su došli do velikih para na lak način, pa neka se sistemom poreza i na drugi način popune fondovi i isplaćuju prava svih zaposlenih lica.

Reč ima Milisav Petronijević.

Dame i gospodo narodni poslanici, članovi 118, 119. i 120. su deo zakona koji govore o naknadi troškova. Socijalisti su podneli amandmane na sva tri člana ovog zakona. Konkretno, kada se radi o članu 118, moje kolege Toma Bušetić, Rajko Baralić i Živodarka Dacin dali su čitav niz argumenata zašto treba prihvatiti taj amandman.
Predlagač je predvideo da se troškovi prevoza na posao i sa posla priznaju najmanje 50%. Amandmanom se predlaže da to bude u celini, 100%. Zašto? S pravom su to tretirani ovde kao troškovi. Iako je to trošak, ako je to trošak poslovanja, zašto ne bi bio priznat ceo trošak?
Zašto bi struju, kao trošak poslovanja, plaćali 100%? Zašto to ne bi plaćali 50%? Zašto službena putovanja, koja su takođe trošak, ne bi plaćali 50%, a ne 100%? Jednostavno rečeno, to je trošak i on mora da se prizna u celini.
Naravno, problem je u nečemu drugom, što mi radnika doživljavamo kao trošak. Prevoz jeste trošak, radnik nije. Radnik je čovek koji ima svoje dostojanstvo, pravo na rad, obavezu i odgovornost da radi čestito i pošteno i pravo da bude plaćen i da mu se priznaju troškovi.
U ovom slučaju, ovde se štiti poslodavac, a ne štiti se radnik. Još nekoliko reči, nisu svi u mogućnosti, radnici, da stanuju u okolini preduzeća. Ima ih koji mogu i koji ne mogu. Iz tih razloga treba sve njih dovesti u jednak položaj, tako što bi onima koji ne mogu da stanuju u blizini, koji koriste prevoz s posla i na posao, priznali taj trošak. Tu nikakve dileme nema.
Drugo, navešću na jednom primeru zašto se socijalisti zalažu za ovaj amandman. Zato što radnik i u ovom slučaju nije zaštićen, zaštićen je poslodavac. Na primeru Beograda, u Beogradu ogroman broj radnika ujutru kreće na posao, naravno ako u špicevima i malo pogoršanim vremenskim uslovima uopšte stigne na posao, gradonačelnik Beograda povećava cene komunalnih usluga i prevoza, Vlada se naljuti žestoko, pa grdi, pa prihvati.
Odborničke grupe SPS i SRS zatražile su sednicu Skupštine grada, na to imaju pravo po poslovniku, koja se ne održava, uz obrazloženje da za to nije nadležna Skupština grada. Usput, Skupština grada jeste nadležna da imenuje direktora ustanove koji ne ispunjava uslove po zakonu. Za to je nadležna.
Dakle, s jedne strane, cene komunalnih uslova, odnosno prevoza se povećavaju. S druge strane, radniku se ne priznaje taj trošak i u svemu tome, kada se pogleda ko je tu zaštićen, zaštićen je Bogdanović i poslodavac, a ko je stradao - radnik. Iz tih razloga, da bi radnici bili do kraja zaštićeni, da se trošak koji imaju prizna u celini, SPS je predložila da se prihvati ovaj amandman i pozivamo poslanike u danu za glasanje da glasaju za amandman. Hvala.

Hvala. Da li još neko želi reč? Reč ima narodni poslanik Hranislav Perić.