Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, dobar dan. Nastavljamo rad sednice Prvog vanrednog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2005. godini.
Obaveštavam vas da, prema službenoj evidenciji, današnjoj sednici prisustvuje 86 narodnih poslanika.
Radi utvrđivanja kvoruma za rad Narodne skupštine, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.
Zahvaljujem. Konstatujem da je primenom elektronskog sistema za glasanje utvrđeno da je u sali prisutan 85 narodnih poslanika i da, prema tome, postoji kvorum za rad Narodne skupštine.
Obaveštavam vas da su sprečeni da sednici prisustvuju sledeći narodni poslanici: Vesna Obradović i Sava Urošević (pre podne).
Prelazimo na 7. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ZAKONA O RADU (pojedinosti)
Podsećam vas da smo poslednjeg dana rada ove sednice započeli raspravu o amandmanu na član 62. koji je podneo narodni poslanik Darko Glišić.
U raspravi o ovom amandmanu učestvovali su narodni poslanici Vjerica Radeta, Momir Marković i Aleksandar Đorđević.
Da li još neko želi reč o ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 68. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Toma Bušetić i Bojan Kekić.
Vlada i Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja su prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, pa konstatujem da je ovaj amandman postao sastavi deo Predloga zakona.
Na član 69. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Toma Bušetić i Zvonimir Stević.
Vlada i Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja su prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, pa konstatujem da je ovaj amandman postao sastavi deo Predloga zakona.
Na član 69. amandman je podneo poslanik Zlatan Jovanović.
Vlada i Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 73. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Toma Bušetić i Zvonimir Stević.
Vlada i Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? Izvolite, reč ima narodni poslanik Toma Bušetić.

Dame i gospodo narodni poslanici, SPS smatra da ovaj amandman nije dobar. Jednostavno, ne treba ograničavati dužinu godišnjeg odmora, jer se u amandmanu kaže da godišnji odmor može trajati najmanje 20, a najviše 25 dana.
Mi smatramo da je rešenje koje smo mi ponudili, a koje je Vlada prihvatila, kao i ministar, solidno rešenje, iako se mi zalažemo za još bolje rešenje kada je reč o zaposlenim radnicima, službenicima, jednostavno da i u samom zakonu treba pobrojati sve najbitnije kriterijume.
Znači, pored tih 20 dana minimuma treba na pisati u samom zakonu i ostale kriterijume, odnosno navesti pre svega godišnji odmor, dodatak godišnjeg odmora po osnovu doprinosa o radu, dodatak po osnovu složenosti rada, po osnovu radnog iskustva ili radnog staža, po osnovu uslova rada, a invalidi rada treba da imaju bar jedan dan dodatak za godišnji odmor; zatim stručna sprema takođe treba da figurira u samom zakonu.
Mi smatramo da sve to treba precizirati. Treba da postoji i dodatak i za samohrane roditelje, za decu do 14 godina, zatim dodatak za roditelje koji imaju troje i više dece do 14 godina.
Naravno, u ovom zakonu bilo je moguće da se definiše godišnji odmor i za lica koja imaju 55 godina života i 30 godina radnog staža, odnosno 25 godina staža kada je reč o ženama i 50 godina života, i ta lica treba da imaju minimum godišnjeg odmora u visini od 30 dana.
Sva su ta rešenja već postojala, tako da smatramo da bi naši predlozi bili još bolji za sve zaposlene ljude. Mi pre svega mislimo na organizacije i na firme koje nisu pokrivene posebnim kolektivnim ugovorom.
Znači, ne mislimo na državne organe, već mislimo na javna preduzeća. Ne mislimo na organizacije čiji je osnivač Vlada, jer će tu svakako Vlada biti potpisnik tih posebnih kolektivnih ugovora.
Ovde, pre svega, mislimo na poslodavce koji neće biti pokriveni kolektivnim ugovorom, jer je veoma mali broj tih poslodavaca i ljudi koji su članovi Udruženja poslodavaca i gde će biti neposredno primenjivani kolektivni ugovori.
Ovde je dosta priče bilo o tome da se SPS zalaže pre svega za zaposlene, a da ne misli mnogo na poslodavce. Možda je to i istina, jer kada govorim o poslodavcima i o tom nerešenom statusu zaposlenih radnika, pre svega mislimo na privatne poslodavce. Oni u svakom trenutku gledaju da smanje sva moguća prava radnika, da ih svedu na minimum, pa i kada je reč o godišnjem odmoru.
Znate, bez obzira što se na papiru kaže i što će se u zakonu zapisati da imaju minimum 20 dana to poslodavci neće poštovati. Evo, možemo da pitamo veliki broj preduzeća, firmi, koje imaju od 50 do 100 radnika. Poslodavac daje desetak dana odmora. Nema tu ni subote da je neradni dan, niti će se subota računati u godišnji odmor. Tako, jednostavno, mislim da smo duboko u pravu kada sve ovo zahtevamo. U zakonu treba jasno precizirati odredbe o godišnjem odmoru, jer veliki broj poslodavaca, pre svega privatnih, gledaju da ta prava svedu na minimum.
Evo, i kada govorimo o Bogoljubu Kariću, vi mislite da je on dobar poslodavac za sve svoje zaposlene. On je dobar za glavnog urednika koji ima 5.000 evra, tri ili sedam, više se ne zna, međutim, ovi njegovi novinari, mi smo pričali ovde u holu, imaju 200 do 300 evra. Znači, sve te ljude treba zaštititi maksimalno putem zakona i kada je reč o godišnjem odmoru, a i kada je reč o drugim pravima koja im pripadaju. Evo, toliko. Hvala.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 73. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Toma Bušetić i Zvonimir Stević.
Vlada i Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je ovaj amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? Izvolite, narodni poslanik Toma Bušetić.

Uvaženo predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici ovde se radi o sledećem. Radi se o korišćenju godišnjeg odmora u delovima. U Predlogu zakona prvi deo godišnjeg odmora biće u trajanju od tri nedelje, a naš je predlog da bude najmanje dve nedelje.
Zašto insistiramo na jednom ovakvom rešenju? Pre svega, niko neće ograničiti zaposlenog da može da koristi i tri nedelje godišnjeg odmora. Ovo rešenje od dve nedelje je mnogo bolje i pouzdanije, jer jednostavno veliki broj zaposlenih ljudi će uglavnom koristiti dvadesetak dana godišnjeg odmora. Šta to znači?
To znači da ako prvi deo godišnjeg odmora bude tri nedelje, onda ćemo imati situaciju da se drugi deo godišnjeg odmora takoreći ne koristi. Imajući u vidu da je plaćeno odsustvo svedeno na pet dana, najveći broj ljudi će koristiti te dane drugog dela godišnjeg odmora za slobodne dane. Upravo da bismo to sprečili mi smatramo da je mnogo povoljnije rešenje, pa smo predložili da prvi deo godišnjeg odmora bude najmanje dve nedelje, a drugi deo ono što preostane.
To je na neki način i najpravednije rešenje, da se godišnji odmor podeli na dva dela. Sve ovo drugo smatramo da će biti jedna velika zloupotreba i ako smo na stanovištu, kada govorimo o godišnjem odmoru, a kada je opet reč o privatnim preduzetnicima i poslodavcima, da će oni ovo pravo svesti na ono što oni smatraju da je dovoljno. A, to je dovoljno - godišnji odmor od desetak dana, i tu neće biti neke posebne i specijalne zaštite za sve zaposlene ljude.
Evo, ovo naše rešenje je da se godišnji odmor podeli na dva dela i da prvi deo iznosi najmanje dve nedelje. Smatramo da je to dobro rešenje i u praksi naše zemlje, tokom svih ovih godina, to rešenje je i figuriralo. U Zapadnoj Evropi i Americi imamo ovo rešenje vezano za tri nedelje, ali tu su i drugačije prilike, sasvim se drugačije radi. U našoj zemlji mi moramo da se postepeno i sukcesivno prilagođavamo tim zapadnim rešenjima.
Inače, mi smo svedoci u ovoj skupštini danas, a još više u prethodnoj, da su poslanici izuzetno insistirali da ova država i ovaj narod moraju da rade, da se u ovoj državi ne radi, da ovaj narod ne radi dovoljno i zato nemamo rezultate. Nažalost, najviše su o tome pričali poslanici koji nemaju dan radnog staža, koji su maltene doživeli 50 godina života, a ne znaju šta znači ustati u šest ili sedam sati i obavljati bilo koje poslove.
Prema tome, mi u celoj ovoj priči treba da budemo realni. Naše rešenje je dobro i u danu za glasanje očekujem da će ministar predlagač prihvatiti ovaj naš predlog.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 76. amandmane, u istovetnom tekstu, podneli su narodni poslanik Dušan Mrvoš i zajedno narodni poslanici Žarko Obradović i Milisav Petronijević.
Vlada i Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja su prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, pa konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Na član 76. amandman je podneo poslanik Vojislav Milajić.
Vlada i Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Vojislav Milajić.

Dame i gospodo, Predlogom ovog zakona predviđena je odredba u članu 76. da se vrši nadoknada radniku ukoliko dođe do situacije da radnik krivicom poslodavca nije u mogućnosti da koristi godišnji odmor koji mu je zakonskim pravom zagarantovan i zagarantovan svim međunarodnim konvencijama, pre svega preporukama MOR-a i direktivama Saveta Evrope.
Ovim amandmanom se htelo da se ispravi nepravda prema radnicima koji nisu mogli da koriste godišnji odmor krivicom poslodavca i Predlogom zakona je faktički oštećen radnik time što je predviđeno da ukoliko radnik ne može da koristi godišnji odmor krivicom poslodavca naknadu prima u visini osnovne zarade. Međutim, s obzirom da nema krivice radnika u tome što nije mogao da koristi godišnji odmor, on se faktički kažnjava time što prima samo osnovnu zaradu, a ne onu zaradu koju bi ostvario da je radio.
Tu su bila tri amandmana. Jedan amandman je uložila Socijalistička partija, drugi SPO-NS i treći SRS. Vlada je prihvatila amandmane SPS i SPO-NS, gde su oni tražili da se nadoknada za neiskorišćeni godišnji odmor krivicom poslodavca utvrdi u visini prosečne zarade u prethodna tri meseca.
Amandmanom SRS predviđene su alternativno dve mogućnosti, što je po našem mišljenju povoljnije za radnika, tako da radnik može da bira između dve opcije. Jedna je da prima naknadu prosečne zarade u prethodna tri meseca ili naknadu zarade koju bi ostvario da je koristio godišnji odmor. Znači, ostavljena je alternativna mogućnost radniku da koristi jednu ili drugu mogućnost, u zavisnosti od toga koja je od tih mogućnosti povoljnija za radnika, tako da mislimo da je ovaj amandman povoljniji za radnike nego ova dva amandmana koje je usvojila Vlada.

Reč ima poslanik Momir Marković.

Dame i gospodo narodni poslanici, član zakona na koji je u ime SRS podneo amandman narodni poslanik Vojislav Milajić glasi: "Ako krivicom poslodavca zaposleni ne koristi godišnji odmor ima pravo na naknadu štete u visini osnovne zarade utvrđene opštim aktom i ugovorom o radu".
Osnovna zarada se ni u jednoj firmi ne isplaćuje, nego pored osnovne zarade zaposleni imaju druge prinadležnosti. To je minuli rad, dodaci za prevoz, topli obrok itd. Normalno, visina zarade zavisi i od učinka u tom mesecu. Ovako se radniku koji nije mogao da koristi godišnji odmor, zato što se poslodavcu prohtelo da sa manjim brojem radnika ostvari obim, pa je deo otpustio, isplaćuje samo osnovna zarada, pored zarade koju je inače radeći stekao.
Amandman narodnog poslanika Vojislava Milajića kaže: U članu 76. reči "osnovne zarade utvrđene opštim aktom i ugovorom o radu" zamenjuju se rečima "naknade zarade koju bi ostvario da je koristio godišnji odmor ili u visini prosečne zarade u prethodna tri meseca, ako je povoljnije za zaposlenog". Ovako se ispravlja nepravda u ovom inače lošem zakonu, koji ćete normalno vi, obzirom da imate većinu u parlamentu, usvojiti i tako svaliti na grbaču zaposlenih, onih koji su još uvek zaposleni, ogroman teret.
Kada smo već kod zaposlenosti, u subotu 5. februara "Blic" objavljuje izjavu ministra Lalovića, koji kaže: "Meni se javljaju neki direktori koji kažu da su već u situaciji da moraju da dovode iz Bugarske i Rumunije radnike, jer naši radnici neće da rade za platu od 20.000". Žao mi je što ministar nije tu pa da ga pitam da ovde pred nama svima odmah posle mene izađe i da kaže koje su to firme i koji su to direktori, kakvi su to poslovi koje naši radnici neće da rade za 20.000 dinara mesečno, zbog čega moraju da uvoze radnike iz Rumunije.
Rekao sam u pežorativnom smislu rekao ministru da ćemo mi, ako on nastavi da vodi ovaj sektor, uskoro morati da uvozimo radnike jer je zaposlio sve, videli ste one procente koje je izračunao na nekom lošem digitronu. Međutim, ministar Lalović potvrđuje tu laž koju je izrekao za ovom govornicom i u sredstvima javnog informisanja.
Ja ću, ukoliko ministar ili neko iz Ministarstva ne bude odgovorio na ovo pitanje, u formi poslaničkog pitanja već u toku današnjeg ili sutrašnjeg dana postaviti ministru pitanje, da kaže koje su to firme i koji su to direktori koji su mu se žalili, pa da pošaljemo ljude sa biroa. Biroi su nam, inače, prenatrpani, pa da pošaljemo ljude sa biroa. Sigurno će se naći bar devet desetina onih koji će za 20.000 raditi u tim firmama, pa neće morati ministar da se muči da iz Rumunije uvozi radnu snagu.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 77. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Toma Bušetić i Živorad Smiljanić.
Vlada nije prihvatila amandman. Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja je prihvatio amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Živodarka Dacin.

Poštovani potpredsedniče, poštovane kolege narodni poslanici, kolege iz poslaničke grupe SPS podneli su amandman na član 77. koji se praktično sastoji iz dva dela. U prvom delu želimo onih pet dana plaćenog odsustva u toku godine da povećamo na sedam, ali ono što bih želela zaista da akcentiram to je drugi deo amandmana koji se odnosi na dobrovoljne davaoce krvi. Zapravo, za sve one koji dobrovoljno daju krv da dobiju dva dana plaćenog odsustva, izuzimajući dan u kome su dali krv.
Prosto, postavlja se jedno zaista ozbiljno pitanje, da li će ova vlada uzeti sebi jedan od prioritetnih zadataka da napravi nacionalni program vezan za dobrovoljno davalaštvo krvi. Zašto ovo govorim? Pre svega, u situacijama kada treba dati krv ili krvne derivate može samo čovek čoveku dati krv. Treba da znamo da osnovni principi davalaštva krvi jesu dobrovoljnost, anonimnost i naravno besplatnost. Ako u takvim situacijama zaista nepoznati ljudi dobrovoljno daju svoju krv, spasavajući tuđe živote, onda se postavlja ono osnovno pitanje, ko je odgovoran i ko treba da stane iza ljudi koji čine tako humani gest.
Naravno da to treba da bude država i da ne treba da dozvolimo, kao što nam se u poslednje vreme dešava, da se sporadično, kada neka klinika ili bolnica ostane bez određene krvi, određene krvne grupe i RH faktora, napravi panika u javnosti, u medijima apeluje da dođu ljudi koji imaju tu i tu krvnu grupu. Naravno da jeste velika panika ukoliko nema krvi. Mi to moramo da prevaziđemo.
Ne smemo ostaviti samo na lokalnom nivou, opštinama da sporadično u nekim sredinama možda i čine nešto za dobrovoljno davalaštvo krvi, jer treba da smo svesni jedne činjenice, bez obzira koliko tehnologija ide napred, nikada i niko neće moći da sintetiše niti krv, niti krvne produkte. Uvek će to moći samo čovek čoveku da da i da pomogne.
Zbog toga ne mogu da prihvatim ovo obrazloženje koje je dato da bi bilo mnogo poslodavcu da plaća tri dana zbog dobrovoljnog davalaštva krvi. Znate, ovo može dvojako da se posmatra. Pre svega, zbog čega mi moramo u našem mentalnom sklopu da smatramo da poslodavci nisu humani. Naprotiv, mislim da bi svaki poslodavac trebalo da pozdravi i pomogne svakog svog radnika koji dobrovoljno daje krv i na taj način spasava tuđe živote. Kamo sreće, ali nije tako, ovo bi bilo za mene prihvatljivo obrazloženje, da su svi zaposleni dobrovoljni davaoci krvi, ali oni nisu.
Pokušaću, i žao mi je što gospodin ministar nije tu, jer je on govorio neke statističke podatke, ove koje ću reći isto su vrlo pouzdani, daju se proveriti, jer 90% dobrovoljnih davalaca krvi nažalost su ljudi koji se nalaze na najnižem stepenu egzistencije; dakle, na ivici egzistencije, sopstvene i svoje porodice.
Oni možda imaju mala primanja, možda nigde ne rade, ali imaju zato veliko srce i visoku svest o tome šta znači pomoći nekom unesrećenom i na taj način spasiti život.
Molim vas, koliko god to grubo zvučalo, postoje dobrovoljni davaoci krvi kojima znači i onaj obrok koji dobijaju posle davanja krvi. Mi moramo da se suočimo sa tom istinom. Pri tom, šta je naša država uradila za dobrovoljne davaoce krvi? Moram da kažem da država kao takva gotovo ništa nije uradila. Pre svega, ukoliko dobrovoljni davaoci krvi dolaze sa sela do najbliže službe za transfuziju krvi, gde će dati krv, ne plaćaju im se putni troškovi. Zaboga, humano je doći i dati krv, a možda je to neko ko zaista nema ni da plati tu autobusku kartu.
Drugo, dobrovoljni davaoci prvi nemaju nikakvog prioriteta u lečenju. Dobrovoljni davaoci krvi nemaju mogućnost da dobiju lekove kada im zatreba za izlečenje sa negativne liste, recimo na teret države. Ili, recimo, do pre par meseci, možda je skoro uredba donesena, dobrovoljni davaoci su čak plaćali i participaciju. Ona je sada ukinuta.
Mislim da je poslednje vreme, bar dok se ne izradi nacionalni program za dobrovoljno davalaštvo krvi, da mi po svojoj saveti pokušamo u svakom zakonskom projektu koji omogućava da zaštitimo i pokažemo dužno uvažavanje i poštovanje za sve one ljude koji dobrovoljno daju krv i time spasavaju živote.
Znam za one koji su to činili juče, danas i koji će uvek činiti, a to su pre svega opštinske organizacije Crvenog krsta. Mogu vrlo ponosno da kažem - to su moji u Kikindi, to je Pokrajinski odbor Crvenog krsta Vojvodine i Crveni krst Srbije, ali da li je to dovoljno, da li je došlo vreme da i mi svojim glasom, usvajanjem ovog amandmana, pokažemo da uvažavamo i poštujemo ovaj gest koji dobrovoljno ljudi čine pomažući drugom.