Ovaj amandman, kao i nekoliko prethodnih, a pre svega onaj koji se doticao plaćenog odsustva u trajanju od dva dana za svaki slučaj dobrovoljnog davanja krvi, na najdirektniji način predstavljaju onu vezu, vrednosnu vezu, moralnu vezu, civilizacijsku vezu, koja mora da postoji između socijalne politike ove države i onoga što se zove radno zakonodavstvo.
Na tome se lome dva stava po kojima se i dele grupacije. Jedni smatraju da radno zakonodavstvo treba osloboditi svih socijalnih elemenata, a drugi pristup jeste da i u radnom zakonodavstvu treba sagledati tu socijalnu komponentu.
Upravo ovi amandmani koji se tiču nekih prava, koja se ovde definišu kao minimum po osnovu rada, a tiču se odsustva i ovog porodiljskog odsustva konkretno povodom ovog amandmana, na najbolji način odslikavaju nastojanje da se ugrade ti elementi socijalne politike, kao opšteprihvaćena vrednost u društvu, a naročito kod nas kada imamo u vidu ove podatke za poslednjih nekoliko godina gde se u Srbiji praktično više sahranjuje nego rađa.
Da bi se to zaustavilo, da bi se okrenuo taj trend, da bismo išli ka pozitivnoj stopi nataliteta, da bi građani koji žive na ovoj teritoriji, teritoriji Republike Srbije, imali budućnost, imali perspektivu, da to društvo u demokratskom pogledu bude uravnoteženo, a ne u budućnosti društvo staraca, sa prosečnom starošću, kako se procenjuje, preko 50 godina, potrebno je u zakonu o radu ugraditi ovu odredbu, kojom se kao minimum garantuju pre svega ova prava i na taj način, bez obzira što naknada ide iz javnih fondova, treba dati tu izvesnost i tu sigurnost.
Ukoliko se ne prihvate ovi amandmani koji se dotiču ovih prava kao minimalnih prava, koji su pre svega u funkciji socijalne politike, jednog stabilnog razvoja ovog društva, onda se praktično mi vrtimo ukrug. Ako neko smatra da ne treba poslodavca opterećivati ovim, jer to i nije u nekoj direktnoj vezi sa radom, onda moram da podsetim na početak ove naše rasprave od pre nekoliko dana, da je ovaj predlog zasnovan na konceptu rada kao troška poslovanja, i to čistog troška poslovanja, gde nema nikakvih drugih društvenih primesa.
To je pogrešan koncept, pogotovo u našim uslovima. Nema opravdanja da tolike brošure i knjige dobijamo ovde u Narodnoj skupštini, gde se ukazuje na belu kugu koja vlada u Srbiji.
Bela kuga postaje velika opasnost za perspektivu i razvoj ovog društva i ove države. To mora da se zaustavi. Jedan od načina je upravo ovaj, da se prihvate ovi amandmani.
Oni koji smatraju da će ovim povećanjem prava po osnovu porodiljskog odsustva da žene dođu u neravnopravan položaj, odnosno da poslodavci izbegavaju zapošljavanje žena, mislim da se grdno varaju, jer upravo ovim amandmanom treba da izrazimo društvenu politiku, sagledavanje celog društva, i da se ne miri sa činjenicom bele kuge.
Ukoliko bi i Ministarstvo finansija i Vlada pošli istom logikom, kao što je pošao predlagač ovog zakona, da je rad trošak, pa sa gledišta javnih finansija i sva socijalna izdavanja su trošak, onda verovatno u drugoj etapi imali bismo drugu situaciju, da nemamo fond koji treba da prihvati socijalne probleme. Ako ovo budemo sagledavali samo matematički i ekonomski, onda smo mi društvo bez perspektive. Zato je potrebno da se usvoji ovaj amandman i da stavimo do znanja da postoji perspektiva, da postoji rešenje za ove naše probleme.
Postoji rešenje, država treba da omogući funkcionisanje ovog socijalnog fonda koji se tiče porodiljskog odsustva u onom delu koji se tiče naknade, a poslodavac treba da ima visoki stepen sigurnosti i izvesnosti da za treće dete porodilja ima pravo na produženo porodiljsko odsustvo, a to je neophodno u našim uslovima da bi se u tim početnim i prvi godinama života dete osnažilo, i porodica osnažila, i majka bila što više sa detetom u onom dobu gde je to najpotrebnije.