Narodni poslanik Momir Marković.

Dame i gospodo narodni poslanici, i oni koji malo duže pamte, da ne kažem oni koji su stariji, vrlo dobro se sećaju da je u onom ozloglašenom Zakonu o udruženom radu ova materija bila regulisana tako da se noćni rad plaća 35% uvećan u odnosu na dnevni rad. U svim zakonskim aktima koji su do sada bili na snazi procenat za noćni rad iznosio je 35%.
Kada kažem do sada, mislim do oktobra 2000. godine, do onog trenutka kada je buldožer revolucija sve okrenula na tumbe i počela da uspostavlja nova merila vrednosti. Još malo imamo i tu društvenu svojinu, koja će u ovoj vlasničkoj transformaciji biti prodata, imamo javna preduzeća koja će biti transformisana i uglavnom prodata, i kompletna imovina se svodi na deo koji će biti društvena svojina i deo koji će biti privatna svojina.
Kada je ministar, obrazlažući ovaj zakon, rekao da su u prošlom zakonu zaljuljali ono klatno, pa ono otišlo na stranu poslodavaca, izgleda da se neka činija uglavila tamo, pa ne da tom klatnu da se vrati na stranu radnika i da radnička prava bar malo podigne na nivo dostojan i rada i čoveka.
Ovim zakonskim projektom, gde vi predviđate 26% za noćni rad i 26% za prekovremeni rad, vi bukvalno branite poslodavca iz privatnog sektora.
Dakle, privatnike, one koji su zahvaljujući vama pokupovali tri četvrtine srpske privrede, društvene privrede, i one koji će zahvaljujući vama pokupovati i ono ostalo.
Normalno da će i u onom delu privatizacije, ukoliko gospodin Labus bude bolestan, dolaziće kod njega kući, ukoliko drugi budu bolesni i kod njih će kući dolaziti i ugovarati za koje pare, za koje sitne pare da otkupe i ovo malo što je ostalo.
Ovaj zakon mora da zaštiti radnike. Makar toliko da omogući da normalno i koliko-toliko pristojno živi. Vi ovim, gospodine ministre, štitite poslodavca, a poslodavci su uglavnom privatna lica i poslodavci su oni koji minimalnu cenu rada obračunavaju i minimalne doprinose plaćaju državi za svako radno mesto.
Znam mnoge iz svog okruženja kojima se danas uplaćuje minimalni doprinos i za socijalno, i za penziono i za invalidsko itd. Nemojte bar ovde da im uskraćujete.
Pošto niste bili tu kada sam, braneći jedan amandman, pročitao u subotu vašu izjavu da su se vaši neki prijatelji, direktori javljali da dovode radnike, odnosno da su prinuđeni da će uskoro dovoditi radnike iz Rumunije i Bugarske, jer kod nas niko neće da prihvati da radi za 20.000, ministre, zahtevam od vas da izađete i da kažete - to su ta preduzeća, to su te ustanove, to su ti direktori, pa da ljudi koji sede na galeriji i koji zastupaju te radnike odmah obaveste ljude da odu da se zaposle kod tih vaših prijatelja koji nude 20.000 mesečnu zaradu za posao.

Narodni poslanik Aleksandar Đorđević. Gospodine Krasiću, prvo sam video gospodina Đorđevića, ali nemam ništa protiv, mogli ste i vi.

Dame i gospodo narodni poslanici, dragi građani Srbije, ministar je tu i baš dobro što je došao.
Ovo je jedan od ključnih amandmana, gde je Vlada Republike Srbije u ovom predlogu zakona u svom obrazloženju jasno dala do znanja svima nama u ovoj Skupštini da se ovaj zakon u stvari malo razlikuje od ovog prethodnog, odnosno važećeg Zakona o radu koji je donela prethodna vlast DS-a, odnosno DOS-a.
Evo šta je Vlada dala kao odgovor zašto ne prihvata amandman na član 108. SRS-a, koji je podnela koleginica Vjerica Radeta. Kaže ovako u obrazloženju - amandmanom se predlažu procenti koji su bili utvrđeni u periodu kada se uvećana zarada obračunavala u odnosu na neto zaradu. Uvođenjem u sistem bruto zarade ti procenti su smanjeni, ali je nominalna vrednost uvećana ostala ista. Pored toga, Predlogom zakona je utvrđen minimum prava koje sadrži i opšti kolektivni ugovor, a poslodavac može opštim aktom i ugovorom o radu da utvrdi veći procenat. Može, ministre, a ne mora. To je suština.
Naš predlog za izmenu ovog člana 108. je upravo eksplicitno bio jasan, poslanika SRS, koji su govorili o ovom amandmanu. U članu 108. stav 1. tačka 1) taj procenat, koji je predložila Vlada, od 110% zamenjuje se procentom od 150%, a to se odnosi na prekovremeni rad za dan praznika, koji je neradni dan. U tački 2) procenat 26% zamenjuje se procentom 35%. U tački 3) procenat 26% zamenjuje se procentom 35%. Ono što je naše obrazloženje, poslaničke grupe SRS, da u ovom članu 108. treba maksimalno zaštititi prava zaposlenog.
Naravno, zakonski predlog treba da štiti i poslodavce i zaposlene, suština je u članu 108. da on treba bitno da se razlikuje od odgovarajućeg člana važećeg Zakona o radu. Na ovom primeru ste pokazali da ovaj zakonski predlog naravno da nije dobar za zaposlene i da ne štiti njihova prava maksimalno.
Naš je cilj bio da prihvatanjem ovog amandmana Vlada pokaže volju, a i većina u Narodnoj skupštinu koju imate, da ćete imati razumevanje za sve zaposlene građane u Srbiji. Ovo je suštinski član 108. kada je u pitanju zarada za obavljeni rad i vreme na tom provedenom radu. Mi u članu 108. želimo da se zaposleni maksimalno zaštiti i to je cilj amandmana poslaničke grupe SRS.

Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

Pošto smo otvorili ovu temu koja se naziva zarade i sve što prati to, član 108. reguliše pravo zaposlenog na uvećanu zaradu, i navode se tri osnova, a to je rad na dan praznik, rad noću i u smenama i za prekovremeni rad.
Uvećanje zarade verovatno nije sporno zašto dolazi, a dolazi zbog toga što nije postojala redovna obaveza zaposlenog da baš mora da radi. Nastupio je događaj, slučaj koji je zakonom propisan, kada postoji obaveza da se radi. Opravdanje za to uvećanje zarade nalazi se, ako je u pitanju rad noću, u posebnim uslovima rada, pa i potrebi da se poboljša proces obnavljanja psihofizičkih sposobnosti onog zaposlenog koji je, kada je normalno vreme da se spava, morao da radi; ili, kada je u pitanju prekovremeni rad, umesto osam sati radio je 10, 11 časova je radio, te uvećano je trošenje psihofizičkih sposobnosti i to treba da se obnovi.
Namerno sam počeo od ove priče iz prostog razloga što se kod nas zaboravlja kao da nikada nije bio sistem neto zarada, kao da je uvek kod nas bila bruto zarada. Bruto zarada je fikcija, ona je fikcija sa gledišta zaposlenog, a surova realnost sa gledišta poslodavca, zato što je bruto zarada u stvari trošak poslodavca, a neto zarada je ono što je zaposleni primio i što mu pomaže da obnovi svoje psihofizičke mogućnosti i sposobnosti da bi mogao sledećeg dana da uđe u novi ciklus i novi proces rada.
Pošto bruto zarada obuhvata obavezne doprinose, a to je ono što niko ne prigovara, možda u pogledu statusnog pitanja tih doprinosa ima mesta prigovoru, ali ona obuhvata i porez. Ovde se porez javlja kao potreba da država naplati nešto zato što je neko primio neka sredstva. Primajući ta sredstva u odgovarajućoj veličini, on je pokazao koje su njegove materijalne i ekonomske mogućnosti, a svi mi prema svojim materijalnim mogućnostima i ekonomskom stanju finansiramo državu, da bi država mogla da finansira one poslove koji su neophodni: zdravstvo, obrazovanje, policija, vojska itd.
Ovde se sada javlja situacija da se oporezuje onaj deo sredstava koji je potreban kao višak za obnovu psihofizičkih sposobnosti. To možda zaslužuje neku pažnju, možda neka drugačija mišljenja. Ono što svakako mora da nas zabrine, to je da smo zaboravili na neto zaradu i da pričamo o bruto zaradi.
Onda kada se priča o procentima, onda matematički može Vlada da bude u pravu da je u stvari 50% više u odnosu na neto. Verovatno to matematički se poklapa. Mi amandmanom idemo malo dalje i kažemo, treba značajnije da se poveća. Zašto? Zato što realno ne postoje potrebe baš za ovakvim uslovima rada i niti masovna potreba da se u tim uslovima radi.
Postoji veliki broj nezaposlenih. Poslodavac može da zaposli i druge, međutim, on to ne želi. On želi maksimalno da iskoristi postojeću radnu snagu, postojeći broj. Ovde se kao svojevrsno upozorenje, ne kazna kao prema poslodavcu, nego kao upozorenje javlja da proces rada možeš da organizuješ na drugi način. Ako se poveća naknada, odnosno kako se to sada zove – uvećana zarada, ako se ona poveća, to je pritisak na poslodavca i u cilju povećanja broja zaposlenih.
Pošto se ovo približava kraju, ministre, vi ste u drugoj rečenici ovog vašeg obrazloženja, gde odbijate ovaj amandman, napisali nešto što od početka tvrdim. "Pored toga, Predlogom zakona je utvrđen minimum prava koje sadrži i opšti kolektivni ugovor (pa šta će nam onda opšti kolektivni ugovor ako su sva prava sadržana u ovom zakonu), a poslodavac može opštim aktom i ugovorom o radu da utvrdi veći procenat". Teško ćete naći poslodavca koji će utvrditi veći procenat od ovoga koji kao minimum ide Predlogom zakona.

Zahvaljujem se gospodine Krasiću.

Da li još neko želi reč o ovom amandmanu? (Ne.)

Na član 111. amandman je podnela Vlada Republike Srbije.

Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja je prihvatio amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, pa konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.

Na član 111. amandman je podnela Ljiljana Nestorović.

Vlada i Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je ovaj amandman pravno moguć.

Izvolite, reč ima narodni poslanik Ljiljana Nestorović.

Poštovani predsedavajući, kolege narodni poslanici, u članu 111. Predloga zakona utvrđeno je da poslodavac i zaposleni mogu ugovoriti isplatu minimalne zarade. U članu 112. Predloga zakona utvrđeno je ko donosi odluku o visini minimalne zarade, pa je rečeno da je to socijalno-ekonomski savet i u određenim slučajevima Vlada.
Našim amandmanom predložili smo da se utvrdi pod kojim uslovima se može isplatiti minimalna zarada. Drugim rečima, želeli smo da preciziramo kada se sa osnovne zarade koju zaposleni prima može preći na ugovaranje minimalne zarade.
Amandmanom smo predložili da se opštim kolektivnim ugovorom utvrde uslovi pod kojima poslodavac i zaposleni mogu da ugovore minimalnu zaradu.
Vlada je amandman odbila sa obrazloženjem da je zakon o radu zasnovan na konceptu ugovaranja zarade i da bi se moglo desiti da, dok se ne zaključi opšti kolektivni ugovor gde bi se utvrdili ti uslovi, praktično bi bilo onemogućeno ugovaranje minimalne zarade. Ovo obrazloženje Vlade svakako je tačno.
Međutim, smatrali smo da bi bilo dobro da se u zakonu ili u opštem kolektivnom ugovoru, ili u kolektivnom ugovoru kod poslodavca, utvrde ti uslovi koji se, bez sumnje, moraju vezivati za uspešnost poslodavca i njegove finansijske mogućnosti da isplati osnovnu zaradu.
U jednom od ranijih zakona o radu, ne u važećem nego u onom koji je važio pre 2001. godine, isplata minimalne zarade bila je vezana za finansijske mogućnosti poslodavca, taj zakon je sadržao i jednu drugu odredbu koja je bila logična i pravična, ali nažalost pokazalo se da nije bila i moguća.
Tim zakonom je bila utvrđena obaveza poslodavca da zaposlenom, kad se steknu uslovi, nadoknadi razliku između minimalne i osnovne zarade, pa su zaposleni dobijali sudske presude u svoju korist, koje se nisu mogle izvršiti.
Mi našim amandmanom nismo želeli takvu situaciju. Hteli smo da sprečimo poslodavce koji imaju mogućnosti za isplatu osnovne zarade da zaposlenom ne ponude zaključenje ugovora sa minimalnom zaradom, jer im u sadašnjim uslovima za takve zloupotrebe pogoduje klima. Naime, kažu, čega mnogo ima, to ne vredi ništa. Dakle, trenutno je na tržištu ljudskog rada ponuda veća od potražnje.
Međutim, moram priznati da smo imali dilemu da li da uopšte podnesemo ovaj amandman, jer smo otprilike znali kakav će biti odgovor Vlade i znali smo da će Vlada zastupati tržišni koncept zakona.
Dakle, Vlada je naš amandman odbila. Mi se nadamo da će, u suštini, ako je već tako, ako je tržišni koncept do kraja prihvaćen, tržište svojim zakonima delovanja držati u ravnoteži isplatu zarada i da zloupotreba neće biti, jer svaka zloupotreba na posletku ipak najviše štete nanosi poslodavcima.
Zaista se nadam da će u Srbiji doći vreme kada će poslodavcu, ukoliko ne isplati dogovorenu zaradu jedan, dva, tri meseca, kao što je u drugim stabilnim državama, preduzeće ići u bankrot, u stečaj, a ta situacija neće moći, kao što je ovde to slučaj, da se prolongira godinama i decenijama.

Još neko o ovom amandmanu?
U međuvremenu, samo da obavestim da se 15. sednica Odbora za prosvetu, koja je bila zakazana za ponedeljak, 7. februar 2005. godine, odlaže za sredu, 9. februar 2005. godine, sa početkom u 14,00 časova, a održaće se u sali na trećem spratu. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi gospodine ministre, moja namera je da pokažem, u prilog ovoj raspravi, da je i ova odredba člana 112. zakona nepovoljnija u odnosu na ranija rešenja, u prilog diskusiji prethodnog govornika.
U ranijim rešenjima su bila dva osnovna razloga kada je poslodavac morao da ponudi ugovor pod izmenjenim uslovima, a to je poremećaj na tržištu, pa nije u stanju da isplati zaradu, i u drugom slučaju, kada je ranije ugovorena zarada, prilikom zasnivanja radnog odnosa, postala manja od minimalne zarade. U tom slučaju poslodavac je bio u obavezi, a i radnik je imao pravo da traži da se ponudi ugovor pod izmenjenim uslovima, odnosno da se ugovori zarada koja ne sme biti manja od minimalne zarade.
Ovde se opet vraćamo na ono pitanje iz načelne rasprave, bez obzira na kriterijume i kako je data formulacija u tekstu zakona. Kako se utvrđuje ta minimalna zarada? Ona je izuzetno mala, neprimerena egzistenciji porodice, odnosno zaposlenog. U tom delu Vlada mora da interveniše, ako poslodavci i predstavnici zaposlenih - sindikati nisu u stanju da dogovore zaradu koja obezbeđuje minimum egzistencije. U tom slučaju Vlada mora da interveniše, i to vodeći računa kakva je ta zarada u svetu, odnosno u okruženju.
Znam da se u praksi često dešava da se, kada je u pitanju isplata minimalne zarade, kod nekih poslodavaca ne čita odredba zakona do kraja, da tako utvrđena zarada ne može biti manja od minimalne zarade. Pročitao sam samo prvi deo rečenice. Niko ne upoređuje isplaćenu zaradu sa minimalnom zaradom i ne interveniše u tom delu, kako po pitanju isplate zarade, tako i po pitanju isplate naknada zarade za vreme privremene sprečenosti za rad, za vreme bolovanja.
Najčešće je praksa neznanje ili nepoznavanje propisa. Veliki broj poslodavaca danas nije u stanju da prati propise. Primedbe su na veoma česte izmene propisa, da poslodavci moraju bukvalno svakodnevno da čitaju izmene, da nisu u stanju da prate i čak nisu u prilici da se pretplate na "Službene glasnike", i da dobiju redovno propise koji su aktuelni i koji se donose, da bi pratili primenu propisa.
Tu je vaša intervencija moguća kada je u pitanju kontrola rada poslodavaca. Znači, opremiti inspekciju, dati im uslove za rad i omogućiti da redovnim obilascima te greške, koje su najčešće rezultat neznanja, budu popravljene i da nema velikog broja sporova koji se javljaju u praksi.