Zahvaljujem, predsedniče. Poštovane kolege, na kraju ovog radnog dana hteo bih nekoliko stvari da kažem, za koje mislim da su bitne.
Prvo, da razjasnimo šta piše u zakonu sad, šta piše u novom tekstu, pošto se neki put pobrka, pa se ne pročita. Najbolji primer je ova priča oko cene prevoza koja je bila prisutna, gde se kaže da rešenje o tome da se zakonom utvrdi najmanje 50% cene prevozne karte nije dobro, da treba 100% ili ne znam koliko.
Dve su stvari bitne. U sadašnjem zakonu ne stoji nikakva veličina. Kaže se samo da se troškovi prevoza utvrđuju opštim aktom, odnosno ugovorom o radu.
Može biti i 10% i 5%. Ono što smo mi uradili, imajući u vidu celinu srpske privrede, rekli smo da svaki poslodavac mora platiti najmanje troškove u visini 50% cene prevoza. To da li će biti 60, 80, 100 ili 150% jeste stvar koja zavisi od toga kako će sindikati i zaposleni kroz kolektivne ugovore i odnos sa poslodavcem dalje uređivati odnose.
Ono što je ovde prisutan nesporazum, zbog građana Srbije moram reći, ovde se ne razume elementarna stvar kod većine primedbi koje se iznose. Želi se da se sve uredi zakonom.
Potpuno se zaboravlja da u tržišnim uslovima privređivanja zakonima se uređuje, s jedne strane, minimum prava, minimum odnosa, a sa druge strane okvir u kojem se sve odbija.
Jednostavno, onima koji stavljaju primedbu te vrste smeta reč "može". Oni su navikli na reč "mora".
Čitava razlika između ove koncepcije Vladinog predloga zakona i ove druge koja se pominje jeste što je tamo svest koja zahteva da sve bude uređeno na principu "mora", da ima deo koji treba urediti na principu "mora" u zakonu, a mi ostavljamo deo prostora, slobode, da se socijalni partneri i socijalni subjekti dogovaraju u uslovima privređivanja.
U tom pogledu zaista su to dve nepomirljive koncepcije. Jedna naša Vladina, evropska koncepcija, i jedna koncepcija iz prošlosti, u koju se, siguran sam, bez obzira na sve napore, nikada nećemo vratiti.
Zaista je nepremostiv koncepcijski razlaz između Vladinog predloga i ove kritike koja se čuje, gde je to možda još jasnije, najjasnije, a rekao bih i najpogubnije.
Dok raspravljamo o tome - može ili mora, to može ličiti na akademsku diskusiju, ali onda dolazimo na opasan teren neodgovornosti.
To je ono što smo danas slušali ceo dan - predlog je da treba određene naknade predviđene u zakonu povećati. Brižni su bili prisutni ljudi - sa 60 na 80, sa 70 na 90 itd.
Zašto je to opasno i zašto će svakako ova većina u Skupštini sprečiti tako nešto?
Zato što se potpuno neodgovorno licitiranjem određenih iznosa ozbiljno povećavaju troškovi proizvodnje i poslodavaca, što se na najozbiljniji način takvom jednom politikom ugrožava ili bitno onemogućava investiranje u srpsku privredu.
Onaj ko to radi, radi najdirektnije protiv interesa i svih zaposlenih u Srbiji, a još više možda protiv interesa nezaposlenih u Srbiji.
Onaj ko otežava investiranje u srpsku privredu, najdirektnije radi protiv interesa srpske države i građana Srbije.
Zaista tu postoji jedan apsolutno nepremostiv jaz između politike koju vodi Vlada Republike Srbije i politike koja se može razumeti iz dobrog dela amandmana koje smo danas ovde čuli.
Sa jedne strane imamo odgovornu politiku, gde merimo koliki trošak može da se podnese, koliki trošak neće sprečavati investiranje u Srbiju, koliki trošak neće zatvoriti budućnost za Srbiju, a sa druge strane imamo neodgovorno licitiranje brojevima, koje nikoga i ni na šta ne obavezuju.
Jedina posledica toga, kada bi se dogodilo čudo, pa da ta koncepcija eventualno jednog dana u Srbiji promeni odnos u ovoj sferi, bilo bi da se Srbija zatvori za investiranje, a onda bih pitao one koji su danas ovde pričali o interesima zaposlenih i radništva, šta bi zapravo bilo sa radništvom Srbije kad bi se u Srbiji zaustavilo i blokiralo investiranje.
To jeste suštinska, principijelna razlika, i na svakoj tački ovog zakona, kad se radi o naknadama, vidi se ta razlika, vidi se da tu ne možemo da napravimo nikakav sporazum oko toga, tu nema srednjeg rešenja.
Ili ćemo otvoriti vrata za budućnost Srbije odgovornom politikom i odgovornim zakonskim rešenjima, ili ćemo zbog tzv. dopadanja građanima na trenutak, da večeras neko ko gleda i nije informisan kaže - vidi, vidi kako brinu o meni, hoće da dobijemo više.
To što je više danas, sutra je višestruko manje i to traje 15, 20 ili više godina.
Siguran sam da ova većina u Skupštini Srbiji zna o čemu se radi i da ovi demagoški pokušaji neće sigurno uspeti. Ovde je interesantno označena još jedna tema vezana za zakon o radu, a povezano je sa tim - reforme penzionog sistema.
Uskoro će ovde Skupština Srbije imati predlog reforme penzionog sistema Srbije, koji će omogućiti da ubuduće u Srbiji ljudi dobijaju penzije ne iz budžeta, nego iz onoga što su oni izdvajali, ne kao socijalu, nego kao ono što su izdvajali za budućnost.
I to je ta veza koja povezuje politiku Vlade Republike Srbije, koja je u potpunosti i odgovorna, i koja je snažna, socijalna politika, istovremeno i snažna politika, i evropski orijentisana, koja prihvata u tom pogledu sve one vrednosti koje mi treba da unesemo u Srbiju. Ne zato što su to evropske vrednosti, nego što su dobre, što su kvalitetne. Sve što smo u zakonu o radu predvideli kao nova rešenja, pa to su evropska iskustva i sva su dobra za radništvo Srbije. Kamo sreće da možemo još takvih iskustava ovde da unesemo.
Dakle, očekujem da će u nastavku rasprave i oni koji predlažu amandmane biti odgovorniji, da će prestati sa licitiranjem, i dajte ljudi malo da budemo ozbiljniji. Teška je situacija. Nemojte da se igrate zbog jeftinih političkih poena, da držite i dalje ili da pokušavate da držite deo građana Srbije u zabludi, a da oni budu najveće žrtve te zablude u kojoj ih vi držite. Hvala.