Poštovani predsedniče, poštovane kolege poslanici, mislim da ovo što sam čuo do sada u raspravi, amandmani koji su izneti, odnosno prigovori koji su izneti, zaslužuju određen komentar i zato sam se javio za reč, da se neke stvari pojasne.
Prvo bih hteo da kažem da je moje današnje kašnjenje na ovu sednicu uzrokovano sastankom kod premijera, gde smo imali sastanak sa predstavnicima JAT-a, JAT-ovih sindikata, rukovodstva i čitave ekipe iz JAT-a.
Dakle, verovatno i sami znate i čitate po novinama da su u našoj nacionalnoj kompaniji JAT veliki problemi, da su pravljeni, kako sami danas kažu u razgovoru predstavnici njihovih sindikata, poslednjih deset, petnaest, dvadeset godina govore o procesu pravljenja problema i da su sada u jednoj izuzetno teškoj situaciji, da je JAT u izuzetno teškoj situaciji kao nacionalna kompanija i da Vlada jednostavno tu situaciju mora preseći. Vlada će tu situaciju preseći ovih dana.
U toj funkciji je bio i ovaj razgovor. Naravno da će javnost biti upoznata kako ćemo tu situaciju preseći, ali prosto dajem i vama kao poslanicima informaciju, jer mislim da je to veoma značajna stvar za državu Srbiju, u kakvom je stanju JAT, i mnoge stvari se prelamaju, o kojima ste vi danas ovde govorili.
Pre mene kolega je govorio o opštim uslovima koji treba da budu ispunjeni da bismo došli do zelene grane. Treba nam više rada, više preduzeća, više aktivnosti, ali je problem što npr. u JAT-u obaveze koje ima JAT su višestruko veće od potraživanja koja ima JAT i u svakoj zdravoj ekonomiji, nekoj normalnoj ekonomiji, tamo bi odavno bio uveden stečaj i neke bi se stvari sređivale.
Ali, dobro, kod nas uopšte nije normalna situacija, pa onda tražimo stalno neka prelazna rešenja, nešto sečemo, krpimo, ali tako je za sada.
Međutim, siguran sam da će Vlada Republike Srbije ove godine odlučnije nego sve vlade do sada ući konačno u ozbiljno restrukturiranje javnih preduzeća, pre svega ovih osam velikih, i da ćemo jednu od bolesnih tačaka srpske privrede i srpskog društva u ovoj i narednoj godini zatvoriti, i da bar tu neće biti bolesti, da odatle neće dolaziti visoka temperatura za celu srpsku privredu.
Dakle, to je bio razlog mog današnjeg kašnjenja na sednicu Skupštine. Jednostavno sam hteo da vas sa tim upoznam, da je to bio razlog.
Sada bih se osvrnuo na nekoliko pitanja koja su bila danas pre svega predmet rasprave. Jedno od tih pitanja, izraženo kroz amandmane koji su stavljeni, jeste pitanje bolovanja, i to iz dva ugla je ovde danas otvoreno to pitanje.
Jedan ugao je bio zahtev koji se postavlja u zakonu o obavezi pribavljanja potvrde i toga da lekar navede koliko pretpostavlja da će taj biti odsutan, i drugi ugao pitanje visine naknade u toku bolovanja.
To su bila dva ugla u odnosu na bolovanje. Mislim da je vrlo potrebno da se svi suočimo sa jednim krupnim problemom u Srbiji, a to je problem bolovanja u Srbiji, problem zloupotrebe bolovanja u Srbiji, problem koji smo svi mi zajedno nasledili iz jednog neefikasnog sistema, a svi to znamo ovde koji sedimo u ovoj sali da se i tada moglo i danas može otići na bolovanje kad god hoćeš i da nijedan lekar u Srbiji, sem možda neki pojedinačni slučaj, nikada nije bio odgovoran za to što je davao ljudima da idu na bolovanje, iako su hvala bogu bili zdravi.
Ili je Srbija i srpski narod najbolesniji narod u vasioni ili mi mnogo varamo. Nešto od ta dva ima. Dakle, da navedem jedan primer. Umesto što filozofiramo i iznosimo neku posebnu brigu oko svega toga, naime ovo sada malo kada evo dođoše ovi neki investitori spolja se pojaviše začude, neki ovi veći, mogli smo da počnemo da se upoređujemo.
Sada, zaista, ili je srpski narod izuzetno bolestan narod, zato što na primer u jednoj od većih naših kompanija, ovi koji su došli spolja i seli tamo u taj menadžment, iz inostranstva, a sticajem okolnosti imaju iste ili slične kompanije u nekim drugim okolnim zemljama, znači, ne na Farskim ostrvima, tu oko nas negde, i onda ljudi ne mogu da veruju, gledaju ljude mesec, dva, godinu dana, dve godine i pitaju - šta je ovo sa vama, šta je sa ovim narodom, jer oni imaju u svom ogranku svoje kompanije prosečno odsustvo sa posla po osnovu bolovanja između 17% i 20%, a u tim nekim okolnim zemljama taj procenat je od 6% do 8%.
Oni se pitaju - ljudi, o čemu se zapravo ovde radi. Znači, hoću da kažem da se svi zajedno ovde ne pretvaramo i ne pravimo na određen način da ne znamo o čemu se radi. Ono što mi hoćemo i što treba da bude urađeno, to je da stvorimo takav sistem u kome će na bolovanje ići stvarno bolesni. To je suština, a ne da se na bolovanje ide kako se ide. Znamo kada je sezonski poljoprivredni posao. Odmah u preduzećima, nemojte da se svi pravimo naivni, odjedanput su masovno bolesni ljudi.
Dakle, uopšte ta priča iz tog ugla nije dobra - kao, mi ćemo da štitimo ljude ako tamo nešto oko bolovanja ostavimo im mogućnost da oni i dalje mute i muvaju, mi ćemo kobajagi da ih štitimo. Ne štitimo ih mi, mi tako radimo direktno protiv njih svih i protiv svih nas, jer jednostavno sa takvim procentom odlaska na bolovanje, i to naravno iz razloga o kojima govorim, stvara se ukupno jako loša situacija u oblasti radne discipline i odnosa prema radu, a onda svi ukupno imamo ogromnu štetu.
Onda govorimo o produktivnosti. Jedan od kolega je govorio o produktivnosti. Jednom prilikom ovde sam rekao, pre nekoliko dana kada smo o ovome govorili, da smo mi 1989. i 1990. imali produktivnost 20%, od evropske petinu, to je egzaktan podatak. Kakvu li produktivnost danas ima Srbija?
Zamislimo situaciju, svi je znamo, u preduzećima, sada su sezonski poljoprivredni radovi, idemo, moramo da radimo, odoše na bolovanje. Sada je ovo, sada je ono, i u takvoj situaciji izražavati ovu vrstu brige, kao, zato što eto zaboga treba potvrda, pa u potvrdi da lekar ima pretpostavku koliko će biti odsutan. To je po mom mišljenju nešto što je direktno upereno protiv svih radnika Srbije i svih građana Srbije, jer hoće da održi sistem propadanja Srbije. O tome se ovde zapravo radi i mislim da je to nešto što je jasno svakom normalnom građaninu Srbije.
Drugi ugao koji je ovde iznet oko visine naknade i cela priča oko visine naknade ovde, i odnos bruto i neto koji je ovde bio prisutan. Mogu potpuno razumeti da neko prosto ima slabost određenu prema neto sistemu isplate zarada, to mogu potpuno da razumem, ali to je nekakav lični odnos. Mi smo 2001. godine, a podsetio bih da je čak i pre 2001. godine bilo formalnog uvođenja bruto zarade, čak 1992. godine je trebalo da se uvede bruto zarada, pa se uvela formalno, nikada nije zaživela 1992, pa smo 10 godina kasnije uveli bruto zaradu.
Ne uvodi se bruto zarada zato što je to nekome ne znam koliko stalo, nego iz dva jednostavna razloga, što ceo normalan svet poznaje bruto zaradu. Da li hoćemo da budemo nenormalni deo, nema problema. Pošto nećemo da budemo nenormalni većinom u Srbiji, onda imamo bruto zaradu.
Ali, koja je funkcija bruto zarade. Vrlo važna, a to je da kako budemo reformisali penzioni i zdravstveni sistem sve više će zapravo bruto zarada dobijati svoj puni smisao, jer, kao što dobro znate, kod onog dela izvan neto, gde je obaveza poslodavca, gde je obaveza zaposlenog da plaća doprinose, kod nas je to još uvek tehnički posao. Zašto? Zato što nismo reformisali penzioni i zdravstveni sistem.
Sada na tome radimo, Vlada Republike Srbije je oformila savet za reformu penzionog sistema. On će biti reformisan u prvom periodu, prvi i treći stub će biti uvedeni, ne i drugi stub, i već tada kada budete uskoro imali u Skupštini ovde zakon o dobrovoljnom penzionom osiguranju, imaćete ovog proleća, u celini ćete ili svi ćemo razumeti zašto je, pored ostalog, bitan prelazak na bruto zaradu. Prosto da razumemo.
Sada samo jedna napomena. Svi ovi ovde predračuni koji su rađeni, kada se prešlo sa neto na bruto, ovde je navedeno u odgovorima da je tada u momentu prelaska izračunato da bude isti nominalni iznos kod ovih raznih naknada.
Znači, nije niko oštećen tada kada se prešlo sa neto na bruto. Mislim da nije u tom pogledu korektno, nije korektno u odnosu na radnike, ne u odnosu na Vladu, ne u odnosu na mene, u odnosu na radnike u Srbiji, kada se samo navodi kao predlog - hajdemo da povećamo naknadu. Mi smo onda dobri za radnike.
Dve stvari u vezi toga želim da kažem. Prvo, te naknade koje se dobijaju, one su svojevremeno kada su uvedene bile uvedene ne tako što se neko zamislio, pa smislio, nego što je to nešto što je bilo dugo vremena prisutno u praksi, još 90-ih godina i pre toga. To su prosto neki odnosi koji su bili prisutni tada u privredi i tako su definisane naknade. Šta je posle urađeno, samo je preračunato. Dakle, ako povećavamo naknade, možemo imati kontraefekat.
Povećavamo naknade, a u stvari radimo protiv interesa radništva, jer povećavanjem visine naknade određene mi u stvari teramo poslodavca da izbegava i takvo radno angažovanje i takvu vrstu odnosa prema radniku. Znači, treba naći meru.
Ono što sam rekao kada sam prvi dan izašao ovde - znam da se može svideti narodu kada se kaže - ne 60, hoću 580%, ali je poenta u tome da budemo odgovorni i kada nešto predlažemo da imamo meru, da to ne bude na štetu tih za koje se mi navodno ovde borimo.
Jedan primer u vezi toga da navedem. Ovde je sada često govoreno, promenjena je osnovica, tu se pojavljuju problemi. O čemu se radi? Mi smo na kraju intervenisali u konačnom tekstu zakona, videli ste, pa smo uveli kao osnovicu iz poslednja tri meseca prosečnu zaradu.
Zašto smo to uveli? Zato da bi bilo jasno šta je osnovica. Vi znate koja je bila formulacija i nemojte sada oko toga da gubimo vreme. Kaže, u tom mesecu kao da je radio. Šta je to značilo, kao da je radio, jer vi vrlo dobro znate u praksi šta je to sve bilo i koji su bili problemi. Kada hoćemo sistem da napravimo i kada hoćemo jasnim da ga učinimo, to je onda odjedanput problem i onda se vraćamo na neka stara rešenja koja jesu bila problem.
Što se tiče još jedne teme koja je bila posebno prisutna, zato što zvuči lepo kada se priča, porodiljsko odsustvo, mi imamo belu kugu, zaboga, mi treba sada zakonom o radu da damo doprinos da srpski narod ne nestane za 30, 40, ili 50 godina.
Naravno da treba da damo doprinos, naravno da treba nešto da uradimo, ali ne treba da se bavimo tim problemom na ovaj način na koji se danas ovde bavimo. Zašto to kažem?
Ono što Vlada Republike Srbije radi jeste u više tačaka, više segmenata, pravi sistemske uslove da bi gledano perspektivno sprečili da srpski narod nestane. Kako bi se to ostvarilo, počevši od Zakona o finansijskoj podršci porodici, a čije izmene smo pripremili, da bi tamo više obezbedili iznose za određena prava preko drugih aktivnosti koje radimo, onda je to suviše ozbiljna stvar za jeftine poene.
Jednu stvar je rekao, razmislite dobro kada o tome govorite. Naime, kada je u pitanju porodiljsko odsustvo, te dve godine i o čemu je ovde priča, zašto smo od toga odustali.
Ne zato što se nekome sviđa ili ne, što je ovde neko manje patriota ili Srbin od nekoga od vas, nego zato što u periodu 1996/2001. godina, kada je to pravo bila u Zakonu o onim radnim odnosima, onaj zakon, što je tada došlo u stvari do ozbiljnog pada rađanja. Znači, nikakav pozitivan efekat nije proizvelo to rešenje.
Ako hoćemo mi da ga ponavljamo, i da budemo simpatični i dobri svima, mi smo se dosetili, jer stvarno hoćemo nešto ozbiljno da uradimo, a ne na ovaj način da se tim stvarima bavimo.
Hteo bih da naglasim jednu stvar vezano za to, ovde govorimo, o celom ovom kontekstu i oko ovih procenata, prekovremeni rad i sve ostalo, znači, da se potpuno razume i još jednom da naglasim, sve kada je preračunato bilo je identično neto na bruto. Nijedan dinar nije bilo manje kada je to definisano i zato nemojte da se igramo procentima koji su dosta u tom pogledu neozbiljni.
Ovde je još jedna stvar pomenuta, malo šira, pa to moram da prokomentarišem. Naime, rečeno je u jednom trenutku da su neki privatnici kupili 3/4 srpske privrede. Nažalost, nisu. Kamo sreće, gospodo narodni poslanici, da je u Srbiji do ovog trenutka od strane nekih privatnika kupljeno 3/4 srpske privrede. Nažalost, daleko smo od tog procenta, vrlo daleko.
Problem Srbije biće i jeste što se nije našlo onih koji bi bili zainteresovani da kupe 3/4 srpske privrede. Zato što ono što je ostalo od srpske privrede, posle kupovine najboljeg dela u prethodnom periodu, jeste nešto što, nažalost, niko neće da kupi ili vrlo malo njih hoće da kupe, ili hoće da kupe za jedan dinar ta preduzeća.
Nemojmo davati, takođe, za ovom govornicom izjave tipa kupljeno je 3/4 srpske privrede. Daj bože da je tako, ali tako nije, i kamo sreće da se to dogodi, i to nije ništa negativno, nego to je spas za srpsku privredu. Idite u bilo koje preduzeće i razgovarajte sa običnim radnicima van politike i videćete šta oni misle.
Samo još jedna stvar, obaveštenje, prosečna neto zarada za decembar, prosto kao informacija, bila je 17.346 dinara, prosečna decembarska, statistički podatak. Minimalna potrošačka korpa, minimalna, ona tužna, ali merimo za sada prema tome, jeste 12.640 dinara. Ona ozbiljna, prava potrošačka korpa, kako je ja zovem, ne minimalna, jeste 20.745 dinara.
Nadam se, 2005. godina ako bude dobra privredno kao 2004. godina, pa ćemo krajem ove godine, kada se ovako nađemo, konstatovati bar da je prosečna zarada u nivou ove normalne potrošačke korpe. Biće to ogromna stvar za Srbiju, ogroman napredak upravo za radništvo Srbije.
Ova vlada radi upravo na tome, a 2004. godine smo ostvarili ono što smo ostvarili.
Godine 2005. samo iste rezultate ako ponovimo, a ponovićemo ako bog da sreće i zdravlja, krajem godine imaćemo izjednačenu prosečnu zaradu sa prosečnom pravom korpom. To će početi da liči na normalan život. Hvala.
