Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi predsedavajući, u članu 118. stav 1. predviđeno je koliko će poslodavac plaćati putne troškove radnicima. U zakonu je predviđeno da poslodavac finansira 50% putnih troškova za dolazak i odlazak sa posla od mesta stanovanja.
Kako trenutno rade mnoga preduzeća i radnici dugo ne primaju plate, jedino što dobijaju kartice za prevoz, ukoliko ostane da radnik sam treba da finansira 50% prevoza, moraće da proda nešto od imovine da bi platio prevoz, a da mu poslodavac da koliko sam odredi.
Jasno je meni da ovaj zakon štiti poslodavce, a prava radnika su minimalna i čak manja od toga. Preduzeća u zadnjih nekoliko godina ne plaćaju prevoz radnicima i oterali su sve radnike sa sela, jer nisu bili u mogućnosti da plaćaju skup prevoz i sami su bez ikakve nadoknade napustili posao.
Ovo isto može da se dogodi kad se vrši prijem radnika, da poslodavac kaže, kad ima da bira između tri-četiri radnika, da izabere onog kome će da plati prevoz 500 dinara, a da ne izabere radnika kome treba da plati prevoz 2.000 dinara.
Zbog toga su narodni poslanici SPS-a gospodin Toma Bušetić i Živodarka Dacin predložili amandman da se radnicima plati 100% prevoza i u danu za glasanje pozivam sve poslanike da podrže amandman na član 118. stav 1.
Jasno je svima kakav je ovaj zakon. Protiv ovog zakona su svi radnici u Srbiji. Još nisam čuo da poslodavci negoduju protiv ovog zakona. Znači da je on dobar za poslodavce. Kao da su ga oni poručili da se pojavi u ovakvom tekstu. Za zakon je sigurno i Unija poslodavca Bogoljuba Karića. Jadni su radnici ako su im poslodavci svi kao Bogi. On, da je davao radnicima i državi, ne bi imao ono što ima danas.
Na kraju, nadam se da uvek đavo dođe po svoje. Nema sreće mnogo za one koji su se obogatili na račun radnika, na račun radničke klase. Naš narod kaže - kako došlo, tako i otišlo. Hvala.

Da li još neko želi reč? Izvolite, narodni poslanik Branče Stojanović.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, mislim da je dosta jaka i dovoljno jasna bila argumentacija i da se većina poslanika slaže sa ovom argumentacijom koju su izneli poslanici SPS-a. Samo ću još jedan segment, koji možda nije pomenut, istaći. To su veliki sistemi. Opet ću da pomenem U. S. Steel iz Smedereva, a takvih ima dosta, koji su u principu bili veliki apsorberi radne snage sa jednog šireg područja.
Moram da kažem da na neki način izražavam zadovoljstvo što gazda u U. S. Steel-u, prema informacijama koje imam, plaća prevoz sto posto, ali se plašim da se, ukoliko ne usvojimo amandman SPS-a, desi takva situacija da se umanji plaćanje do 50% putnih troškova, odnosno da ćemo dovesti radnike koji putuju, jer ti veliki sistemi apsorbuju ljude iz drugih opština, u U. S. Steel-u rade ljudi iz Beograda, Požarevca, Velike Plane, Smederevske Palanke, Kovina, Pančeva, u situaciju da jednostavno neće biti u mogućnosti da dalje rade.
Mislim da je to gospodin Rajko Baralić dobro elaborirao, kao i Hrane Perić. S druge strane, dosta je radne snage u tim velikim sistemima, velikim kombinatima, sa sela, pa se plašim da će zalaganje Vlade, a posebno Ministarstva za poljoprivredu, kao i Ministarstva finansija, koji su spremni da određenu količinu sredstava ili novca izdvajaju za taj ruralni razvoj sela, ne padne u kontradiktornost i da nateramo te ljude koji će, trbuhom za kruhom, morati da traže rešenje, ili da napuštaju posao ili da možda kao podstanari žive u gradovima gde su zaposleni, a u ovoj fazi razvoja našeg društva i sela tako nešto nam ne treba. Hvala.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 119. amandman je podneo poslanik Veroljub Arsić.
Vlada i Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja su prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, pa konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Na član 119. amandman je podneo poslanik Dušan Mrvoš.
Vlada i Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 119. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Žarko Obradović i Milisav Petronijević.
Vlada i Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? Narodni poslanik Milisav Petronijević.

Dame i gospodo, gospodin Žarko Obradović i ja podneli smo zajedno amandman na član 119. Predloga zakona o radu. Da podsetim, u članu 119. Predloga zakona o radu predviđeno je da je poslodavac dužan da isplati 1) zaposlenom otpremninu pri odlasku u penziju, najmanje u visini dve prosečne zarade, i da ne nabrajam dalje.
Podneli smo amandman kojim se u tom stavu u tački 1) reč "dve" zamenjuje rečju "tri". Pojednostavljeno rečeno da se zaposlenom za otpremninu pri odlasku u penziju određuju najmanje tri prosečne zarade. Zatim, predložili smo da se doda nov stav po kome poslodavac može plaćati premije za dobrovoljno dodatno invalidsko i penzijsko osiguranje, kolektivno osiguranje od posledica nezgode i kolektivno osiguranje za slučaj težih bolesti i hirurških intervencija.
Pre nego što dam obrazloženje za ovaj amandman, želim da kažem da je predlagač ovde otišao dalje nego što je to bilo u zakonu iz 2001. godine. Tada je to bila mogućnost, a ovde je već data obaveza da je poslodavac dužan da isplati. Mi to podržavamo i pozdravljamo, ali predlažemo i tražimo da umesto dve budu tri. Zašto?
Jednostavno rečeno, radnik je najveća žrtva tranzicije u ovom proteklom periodu. To je dokazano stotinama hiljada otpuštenih radnika, rasprodatih preduzeća, pa i zakonom iz 2001. godine poslodavac ozvaničen kao svemoćni, a radnik kao obespravljen, pretvoren na nivo brojke.
Mislimo da poslodavcu, koga ovim predlogom opet štitimo, sigurno odgovara to stanje niskih zarada, malih otpremnina, nepriznavanja troškova koji su stvarni troškovi, bez ikakvih mogućnosti da se zloupotrebe, lako otpuštanje itd. To razumem, ali mi smo u obavezi da u takvoj situaciji pružimo zaštitu radniku.
Sada konkretno, kada je u pitanju brojka. Da li je dilema kod nekoga da je radniku, koji je ceo radni vek radio, mnogo da dobije tri prosečne zarade. Napominjem tri prosečne zarade, da ne bi bilo reagovanja bruto, neto, jer se time nisam bavio. Koristio sam istu terminologiju koja se nalazi u zakonu, samo sam umesto dve predložio tri.
Mislim da je radnik zaslužio da posle provedenog radnog veka ima pravo na tri. Naravno, i dalje važi ona mogućnost koja je data u zakonu da se opštim aktom može predvideti i više, i mi to ne dovodimo u pitanje.
A sada, još pogotovu kada radnik koji odlazi u penziju mesecima čeka da primi tu prvu penziju. Mislimo da ako to poslodavcu ne odgovara, državi mora odgovarati, mora zbrinuti radnika do kraja, do penzije.
Što se tiče drugog stava, odnosno ovog stava koji smo predložili u nastavku, mislim da nema potrebe da ga obrazlažem jer ga je Vlada već prihvatila kroz amandman gospodina Veroljuba Arsića, pa nema potrebe da obrazlažem značaj tog stava. Dakle, na kraju, pozivam sve poslanike da prihvate umesto dve tri prosečne zarade kao otpremninu za penziju.

Hvala. Reč ima narodni poslanik Jovan Todorović.

Gospodine predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, evo još nekolik argumenata zašto bi ministar trebalo da prihvati ovaj amandman SPS-a da otpremnine pri odlasku u penziju budu najmanje u visini tri prosečne zarade.
Razumeo sam da vi znate da je odlazak u penziju zapravo pretposlednji korak koji čovek u toku života čini, a onaj poslednji je odlazak u večna lovišta i o njemu ne bih govorio.
Obrazloženje Vlade da je sada u pitanju bruto zarada, pa da je stoga dve zarade zapravo jednako visini tri zarade u prethodnom vremenu, što jeste tačno.
Istovremeno vas sve podsećam na to da je upravo ta kvazikategorija bruto zarade, koja je sada neka novoizmišljena zarada, a nekada je bruto zarada bila neto plus porezi i doprinosi jednako je bruto. Sada imamo dva puta bruto. Imamo neto zaradu, imamo topli obrok, ukoliko je organizovan ili se nadoknađuje od strane poslodavca, i imamo regres za godišnji odmor, pa to sabrano sa neto čini bruto, pa na to bruto obračunavamo poreze i doprinose itd.
Dakle, ako želimo činjenice jeste Vlada tu u pravu, ali kada pogledamo suštinu dve prosečne zarade danas u Srbiji znače nešto preko 30.000 dinara. Penzioner kada dobije tih 30.000 dinara treba da ih potroši u nekom vremenu od mesec ili dva, koliko će čekati na prvu penziju.
A opet kada pogledamo kolike su nam penzije, u penziju odlazimo sa punim stažom i sa punim godinama, sa otprilike 80% od visine penzionog osnova, a kada prođe neko vreme i kada se usklađuje visina penzije prema Đelićevim metodama, kada se uzimaju u obzir troškovi života, prosečan rast zarada itd, onda dolazimo do toga da se iz dana u dan, iz meseca u mesec osnovica za isplatu penzija zapravo smanjuje.
Mi danas imamo poprilično zaostajanje penzija za prosečnim zaradama u Republici Srbiji, što je takođe nesporna činjenica. Prema mojim saznanjima to je, zahvaljujući toj novoizmišljenoj metodologiji, danas otprilike do 65% od prosečne zarade koja se isplaćuje u Republici Srbiji, a moralo bi biti po pravilu i po prirodi stvari bar 80%, ukoliko ne želimo da imamo stalno zaostajanje i stalnu opasnost da penzioneri ulaze u stanje još teže socijalne krize nego što je to sada slučaj.
Zato mislim da i poslodavcima neće to biti preveliki teret jer ne idu svi u penziju odjedanput. To se po pravilu dešava u starijim firmama, jednom ili dva puta u toku jedne ili dve godine, i siguran sam da onaj ko je pravi poslodavac i ko želi da pomogne budućeg penzionera neće sporiti ni tu zakonsku obavezu da isplati najmanje tri prosečne zarade. A ukoliko je u boljoj materijalnoj poziciji i ukoliko mu je taj radnik bio vredniji i više doprineo razvoju firme, onda će ceniti da verovatno treba pojačani iznos kao stimulaciju ili kao nagradu za provedeno vreme da isplati tom budućem penzioneru.
Četrdeset godina života u jednoj firmi ili u više firmi, svejedno, nije uopšte bezazlena činjenica i mislim da i poslodavac, i zakonodavac i ovaj dom upravo moraju mnogo više nego do sada da cene te ljude koji su doživeli, na sreću, da idu u penziju.
Kakvo je sada stanje mnogi se tome ne raduju, ali nadam se da će doći neko bolje vreme kada će otpremnine biti tek nešto što je simbolika i što samo za prvo vreme treba da pomogne budućeg penzionera, a ne da od toga kuje neke planove ili da bolje živi.

Reč ima poslanik Zoran Krasić.

Obzirom da je povodom ovog člana 119. usvojen amandman gospodina Veroljuba Arsića, i to praktično u onom drugom delu koji se tiče svih ovih amandmana koji su podneti na član 119, mimo ovoga da li su dve ili tri prosečne zarade visina otpremnine, da bi bilo jasno, zbog dana kada se glasa o ovim amandmanima, mislim da je potrebno da se objasni o čemu se u stvari ovde radi.
Ovim amandmanom gospodin Arsić je ukazao i otvorio mogućnost da u zakonu o radu postoji kategorija dobrovoljnog penzijskog i invalidskog osiguranja, i svih onih drugih osiguranja koja prate kolektivno osiguranje, posledice nezgode, kolektivno osiguranje za slučaj teških bolesti, hirurških intervencija itd.
Suštinski na ovu odredbu odnosi se čitav jedan niz zakona, to je Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju, Zakon o osiguranju koji reguliše osiguravajuća društva i verovatno budući zakon o investicionim fondovima; sigurno da postoji potreba da se promeni postojeći Zakon o porezima na dohodak građana u delu poreza na zarade i verovatno u tom sklopu treba imati u vidu i Zakon o doprinosima za obavezno osiguranje.
Ovde se otvara načelno pitanje šta je zarada i to načelno pitanje kako se bude rešilo odnosiće se na sve ove zakone. Definiciju zarade ovaj zakon daje u članu 104, i u članu 105. stav 2. objašnjava, pa kaže - pod zaradom u smislu stava 1. ovog člana smatra se zarada koja sadrži poreze i doprinose koji se plaćaju iz zarade. Kada se kaže doprinose, pretežno se misli na doprinose za obavezno osiguranje, penzijsko i invalidsko, zdravstveno i za slučaj nezaposlenosti.
Ovim amandmanom, koji je prihvaćen, nudi se nova kategorija dobrovoljnog osiguranja, i to što se uplaćuje naziva se premija i ona se plaća iz zarade, a zarada, bez obzira u kakvom obliku da bude, ona jeste lično primanje, i upozoravam Vladu da kada priprema promene svih ovih propisa koje sam naveo o tome vodi računa. Zašto?
Mi imamo situaciju da ukoliko poslodavac uplaćuje premiju po osnovu dobrovoljnog osiguranja za NN zaposlenog, onda ne postoji obaveza plaćanja poreza, ali ukoliko taj NN građanin iz onog dela zarade koji je primio preko blagajne uđe u sistem dobrovoljnog osiguranja, onda se tu plaća porez.
Nemoguće je da jedna ista kategorija, a to je zarada, koja mora da ima jedan isti pravni položaj, dobija različiti pravni položaj, tim pre što i kada uplaćuje poslodavac i kada uplaćuje neposredno zaposleni ta sredstva kod tog fonda vode se kao lična sredstva, kao svojina tog zaposlenog. Zarada jeste trošak sa gledišta poslodavca, ali sa gledišta onoga čija su ta sredstva to je uvek lično primanje građanina.
Još jedna stvar u okviru ovog člana 119. koja nije smela da bude u zakonu, a to je stav 2. koji kaže - poslodavac može zaposlenoj deci starosti do 15 godina života da obezbedi poklon za Božić i Novu godinu u vrednosti do neoporezivog iznosa. Imamo Zakon o porezu na dohodak građana. Do određenog iznosa se ne plaća porez, a preko određenog iznosa se plaća porez. Vi ste sada napravili praktično zabranu isplate većeg iznosa.
Usaglasite kada pišete zakone. Ne znam šta radi Sekretarijat za zakonodavstvo, valjda vodi računa o ustavnom poretku i o usaglašenosti propisa koji moraju da budu usaglašeni.
Znači, amandman gospodina Arsića, koji je Vlada prihvatila, obuhvata sve ove amandmane na član 119. u delu koji se tiče dobrovoljnog penzijskog i invalidskog osiguranja.

Reč ima poslanik Toma Bušetić.