Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 111. amandman je podneo poslanik Dušan Mrvoš.
Vlada i Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 111. amandman je podneo poslanik Zoran Krasić.
Vlada i Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? Izvolite, gospodine Krasiću.

I ovim amandmanom smo hteli da skrenemo pažnju da nešto nije u redu sa ovim sistemom zarada koji se promoviše ovim predlogom zakona. Jedan od tih članova je i član 111.
Vidite, u stavu 1. možda i ne treba bog zna šta prigovoriti, tu je propisano da zaposleni ima pravo na minimalnu zaradu za standardni učinak i puno radno vreme, odnosno radno vreme koje je izjednačeno sa punim radnim vremenom.
Verovatno ova formulacija znači da radnik koji je u toku meseca dolazio na posao, ima puno radno vreme, uobičajene rezultate na radu je ostvario, njemu je zagarantovana ova minimalna zarada, koja bi trebalo da bude u visini minimuma koji omogućava obnavljanje psihofizičkih sposobnosti. To bi bio neki ekonomski minimum cene tog rada.
Međutim, ono što zabrinjava, to je sledeći stav. Kaže se: "Ako poslodavac i zaposleni ugovore minimalnu zaradu..." Sada imamo prvi put da se ugovara nešto što je zakonski minimum.
Ne znamo zašto bi oni ugovarali minimalnu zaradu, tim pre što postoji opasnost da ovo pravo i obaveza iz člana 111. može pogrešno da se protumači, pa da čak sa minimalnom zaradom bude izjednačena osnovna zarada. Ako neko misli da to može da se spreči kolektivnim ugovorima i na neki drugi način, onda moram da kažem da se vara.
Ovim amandmanom SRS je, pre svega, htela da ukaže na problem ovog člana i da pokušamo malo da popravimo ovaj drugi deo, koji kaže, ako se ugovori ta minimalna zarada iz stava 1. ovog člana, "poslodavac je dužan da tu zaradu isplati zaposlenom u visini utvrđenoj odlukom iz člana 113. za mesec za koji se vrši isplata".
Mi smo sada hteli da kažemo "u mesecu u kome se vrši isplata", da na neki način postoji makar kazna prema poslodavcu koji kasni sa isplatom, da mora onaj iznos za tekući mesec, a ne onaj koji je možda dugovao pre nekoliko meseci.
Ujedno, svesni rizika da se ova minimalna zarada utvrđuje odlukom ovog socijalno-ekonomskog saveta, da se ona objavljuje u "Službenom glasniku" itd, jer ta odluka o minimalnoj zaradi je, otprilike, nešto što krijući država provlači, da baš ona nije nemi posmatrač onoga što se dešava, ali je slaba vajda od zaštite prava zaposlenih, dokle god postoji opasnost i smetnja da neko svojim pravilnikom o sistematizaciji radnih mesta, kako to Ministarstvo kaže, može da utvrdi osnovnu zaradu koja bi bila u visini minimalne zarade. Mi imamo upravo tu situaciju u praksi: 60% - 70% zarada koje se isplaćuju, one se prikazuju kao minimalne, a ovde je problem u tome što može neko da ugovori minimalnu.
Da ne pričam o ovom članu 33. stav 1. tačka 10), šta mora da sadrži ugovor o radu. Ugovarati zakonski minimum, to je, kako da vam kažem, sa pravne tačke možda nedopustivo, ali je i nemoralno. Valjda je svakome osnovna zarada iznad minimalne zarade. Ako je neko hteo da doskoči ovoj praksi, jer imate firmi u kojima su svi zaposleni u istom rangu školske spreme koja se traži - srednja stručna sprema. Zašto? Zato što je minimalna zarada po toj spremi neki iznos, pa bez obzira što tamo rade možda i sa visokom i sa višom školskom spremom, i imaju možda veći učinak itd. Dati mogućnosti da neko ugovara minimalnu zaradu, to je krajnji cinizam.

Da li se još neko javlja za reč? (Ne.)       
Na član 114. amandmane, u istovetnom tekstu, podneli su narodni poslanik Dušan Mrvoš, zajedno narodni poslanici Žarko Obradović i Milisav Petronijević i narodni poslanik Zlatan Jovanović.
Vlada i Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja su prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, pa konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Na član 115. amandmane, u istovetnom tekstu, podneli su narodni poslanik Dušan Mrvoš i zajedno narodni poslanici Žarko Obradović i Milisav Petronijević.
Vlada i Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja su prihvatili amandman, Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, pa konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Na član 115. amandman je podneo poslanik Paja Momčilov.
Vlada i Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je ovaj amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? Izvolite, narodni poslanik Paja Momčilov.

Dame i gospodo narodni poslanici, kao što sam rekao, mi iz SRS-a smo ukazali da ovaj predlog zakona predstavlja samo jednu kozmetičku preradu prethodnog zakona iz 2001. godine i ono što smatramo da treba kazati za ponuđeno zakonsko rešenje je da ovaj zakon štiti poslodavce, a ne rad i radnike.
Član 115. ovog zakona je primer gde se to može lako uočiti i dokazati. Bio bih slobodan da prepričam suštinu naših intervencija kod ovog člana. Naknada za privremeno odsustvo do 30 dana sa rada zbog bolesti, povreda koje nisu nastale na radu i kao posledica rada, iznosi 65% osnovne zarade u mesecu u kome je nastupila sprečenost. Naša intervencija je bila da to iznosi 80% prosečne zarade u prethodna tri meseca.
Pošto vidimo da je usvojen prethodni član iz SPS, onda vidimo da je deo naše intervencije ispunjen, da se ide na prosek u zadnja tri meseca, ali ostaje opet sporan naš predlog. Smatramo da nadoknada treba da iznosi 80% od te prosečne zarade u zadnja tri meseca. Nama je odgovoreno da je predvideo zakonodavac 65% kao minimum. Smatramo da treba da bude 80% minimum.
Pokušaću da vas ubedim. Tri su grupe razloga. Prva grupa razloga su socijalni razlozi. Verujem da se svi moramo složiti da se moramo zalagati za princip solidarnosti. Sigurno danas živimo u jednom društvu koje se može slobodno s pravom nazvati siromašnim društvom.
Razne su procene koliko smo siromašni, ali da pođem od mišljenja Kancelarije za humanitarnu pomoć Evropske komisije, koja u junu 2003. godine kaže da je jedna trećina stanovništva relativno siromašna, a to meri time što kaže da 30 evra po glavi stanovnika mesečno stoji na raspolaganju jednoj trećini našeg stanovništva. Kaže dalje da je jedna petina stanovništva apsolutno siromašna, gde imamo ispod 20 evra po osobi mesečno, po glavi stanovnika.
Znam za brojke našeg Ministarstva koje govori o 10% siromašnih, po nekim drugim parametrima koje je procenjivalo, ali ovo je realnost i mislim da to treba da imamo na umu kad govorimo o ovim socijalnim momentima. Danas imamo veliko raslojavanje u našem društvu. Sigurno onom koji ima platu 200.000 evra mesečno ne treba ovakva intervencija u zakonu.
Ako gledamo ovaj socijalni momenat, treću stvar moramo uzeti u obzir - smanjenje javne potrošnje nam je naloženo. To znači da u javnom sektoru mora doći ove godine, i iduće godine, do otpuštanja i do dodatnog viška radne snage, i viška ljudi koji će biti izdržavani i ovakvim platama kakve danas imamo, a za većinu našeg stanovništva te plate nisu zadovoljavajuće.
Da vidimo druge razloge koji stoje pred nama. Opšti interes za većom produktivnošću rada. Ovde je pričano da je populaciona politika, tranzicija kod nas, uzela maha i da kao posledicu imamo belu kugu. O tome ne treba da govorimo. Deformisana je starosna piramida i veliki broj je izdržavanih osoba. Ako vi danas imate nisku produktivnost i demotivisanost, veliko je pitanje kako će onda mali broj danas radno sposobnih moći da izdržavaju penzionere i druge izdržavane.
Da kažemo nešto o trećoj grupi razloga, to su medicinski razlozi. Zdravstveno stanje nacije se zna kakvo je. Mi se nalazimo u stanju hroničnog stresa, to nije sporno. Kad je čovek bolestan, onda on ima povećane izdatke. Najčešće se danas boluje od respiratornih infekcija i sada je epidemija gripa pred nama.
Šta vi imate kao posledicu? Imate to da je to kontagiozno oboljenje, da morate da kupujete lekove koje vam neće socijalno nadoknaditi za simptomatsku terapiju i imate da vam obično i više članova ukućana takođe oboli od tih kontagioznih oboljenja.
Šta sad stoji radniku kao mogućnost? Ili da radi bolestan, pa da bude nisko produktivan, da zarazi okolinu i da čini greške u radu, recimo u medicini su te greške često i katastrofalne, ili da sedi kod kuće, da se leči i da trpi finansijski.
Mislim da mi ovim načinom treba da štitimo zdravlje i dovedemo radnika u takvo stanje da može da bude motivisan da što pre i što više radi, upravo i ovim izdvajanjem. Da ne govorim o tome kad je čovek bolestan, onda je i specijalan higijensko-dijetetski režim potreban...
(Predsedavajući: Kolega, vreme).
Završavam. Hoću samo da kažem ovo. Mi kažemo - 80% je onaj minimum koji većini radnog stanovništva može da omogući koliko-toliko normalne uslove za lečenje.

Zahvaljujem. Reč ima narodni poslanik Momir Marković.       

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući. Dame i gospodo narodni poslanici, pre nego što sam došao u skupštinske klupe, 32 godine radnog staža sam ostvario uglavnom u privredi. Za te 32 godine ne mogu da se setim ijednog zakonskog akta po kome je zarada za slučaj sprečenosti, pri tom se misli isključivo na povredu van radnog mesta i sprečenost zbog bolesti, bila manja od 80%.
I u doba pre Slobodana Miloševića, i u doba Slobodana Miloševića, tih 10 godina o kojima govorite, i u doba do 2001. godine, do donošenja ovog zakona o kome je uvaženi poslanik gospodin Paja Momčilov govorio, uvek je procenat bio, za sprečenost stečenu van rada, za povredu van rada i za bolest, 80%.
Znamo da se u svim ugovorima koji se danas sklapaju, sklapa minimalna cena rada i 65% od minimalne cene rada, i pitam se - koga štiti ovaj zakon, šta je svrha ovakvog zakonskog projekta, i pitam se - hoće li se ijednom to vaše klatno, bar na jednom od ovih članova zakona, vratiti, da bar malo zaštiti one koji su sve siromašniji i sve manje imaju i za parče hleba.
Smatram, sada se obraćam poslanicima vladajuće većine, da ćete u danu za glasanje pritisnuti zeleno dugme i usvojiti ovaj amandman, i tako omogućiti da se cena rada, da se plate onih koji su danas ostali u privredi, koji još uvek rade, bar malo zaštite.

Hvala, kolega. Reč ima narodni poslanik Nikola Todorović.       

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, u odredbi ovog člana je nepovoljnije rešenje u odnosu na ranija. Smanjena je osnovica za naknadu. Ranije smo imali zaradu, sad imamo osnovnu zaradu, koja je manja od zarade u smislu kako je to definisano odredbama ovog zakona.
Podsetiću vas na raniji osnov za utvrđivanje naknade zarade za osiguranike. Čitam iz Zakona o zdravstvenom osiguranju, a tako je i u zakonu o radu, ista je formulacija, znači, ovog zakona - osnov čini zarada utvrđena u skladu sa zakonom o opštim aktima i ugovorom o radu koju bi osiguranik ostvario u mesecu za koji se isplaćuje naknada zarade, da nije nastupila privremena sprečenost itd.
U ranijem zakonu bila je osnovica zarada koju bi radnik ostvario u mesecu u kome se računa naknada za rad, ne prosek zadnja tri meseca. Zarada je u smislu ovog zakona sada veća u odnosu na osnovnu zaradu koja je ovde. Znači, po dva osnova. Zadržali su isti procenat, ali su smanjili osnovicu za zaradu, i to je nepovoljnije u odnosu na ranije rešenje.
U raspravi u načelu smo već pričali o tome da je ta naknada toliko mala da zaposleni koji je sprečen da radi zbog bolesti i potrebe da se leči, kupuje skupe lekove, odlazi kod lekara, uz ovako malu naknadu on nije u stanju ni da se leči ni da izdržava porodicu koju je izdržavao kada je bio zdrav i sposoban za rad.
U tom delu treba podržati predlog da se procenat poveća na 80%. Ako ste već smanjili osnov za naknadu, onda ne treba zadržati taj procenat nego ga treba uvećati, jer je izvesno i sigurno da su kategorije radnika koje rade pod teškim uslovima često bolesne, često obolevaju i nisu u stanju da za vreme dok traje bolovanje izdržavaju ni sebe ni porodicu, a ni da se leče. Oni ili će odustati od lečenja i iskomplikovati svoje zdravstveno stanje i umanjiti, odnosno izgubiti radnu sposobnost do kraja, ili će ostaviti porodicu bez sredstava za život.
U tom smislu hoću da kažem onoj grupi poslanika koja je onako glasno pričala kako je ovo mnogo povoljniji tekst zakona u odnosu na raniji, da obrate pažnju na taj deo i da se ako je to moguće bilo kako popravi, jer je ta naknada veoma mala.
Ako se usvoji ovakav tekst ovog zakona on će odmah doći u situaciju da nije usaglašen sa tekstom Zakona o zdravstvenom osiguranju. Tamo je to drugačije definisano. Do sada su te odredbe bile usaglašene. One su uslovljene i isprepletene, logične su, nisu kontradiktorne, a ovakvim tekstom u zakonu o radu razlikovaće se u odnosu na osnovicu u Zakonu o zdravstvenom osiguranju.
Bilo je jednostavnije i lakše i za obračun i za primenu tih propisa nego sada kako se nudi formulacija u tekstu ovog predloga zakona.

Da li još neko želi reč o ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 116. amandmane, u istovetnom tekstu, podneli su narodni poslanik Dušan Mrvoš i zajedno narodni poslanici Žarko Obradović i Milisav Petronijević.
Vlada i Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja su prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, pa konstatujem da je ovaj amandman postao sastavi deo Predloga zakona.
Na član 116. amandman je podneo poslanik Goran Cvetanović.
Vlada i Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? Izvolite, reč ima narodni poslanik Aleksandar Đorđević.

Dame i gospodo narodni poslanici, dragi građani, kolega Goran Cvetanović podneo je amandman u ime poslaničke grupe SRS na član 116. Predloga zakona o radu, gde se reči "60% osnovne zarade" zamenjuju rečima "80% prosečne zarade u prethodna tri meseca", a reči "najduže 45 radnih dana u kalendarskoj godini" brišu se.
Obrazloženje poslaničke grupe SRS je da je do prekida rada došlo, recimo, bez krivice zaposlenog, pa stoga treba zaposlenom omogućiti veći iznos naknade zarade za period prekida rada.
Vlada nije prihvatila ovaj amandman, a u obrazloženju koje je dala Narodnoj skupštini stoji sledeće: "Predlogom zakona utvrđen je minimum prava na naknadu zarade po ovom osnovu i nema zakonskih smetnji da poslodavac ovu naknadu utvrdi i u većem procentu. U odnosu na trajanje plaćenog odsustva, ne bi mogao da se prihvati predlog dat u amandmanu, jer privremeni prekid rada bez krivice zaposlenog treba da bude ograničenog tajanja da bi se izbegle zloupotrebe ovog instituta."
Mi smatramo da je Vlada trebalo da prihvati ovaj amandman SRS upravo suprotno onome što je iznela u obrazloženju Narodnoj skupštini i stoga bih zamolio sve poslanike da imajući u vidu značaj ovog zakona o radu, koji je od opšteg interesa za sve zaposlene, za sve građane u Srbiji, da podrže amandman SRS na član 116. upravo iz razloga koje smo naveli u obrazloženju, da treba maksimalno ovim predlogom zakona zaštititi pre svega zaposlene, a naravno da treba da štiti i poslodavca, ali u suštini zakoni treba da budu precizni, jasni, a kada se tačno stavi - šta, kako i zbog čega.
U ovom slučaju smo naveli u obrazloženju - cilj nam je da se zaposleni maksimalno zaštite, odnosno u ovom amandmanu na član 116. Predloga zakona o radu koji je Vlada podnela Narodnoj skupštini.
Mi se nadamo da će Narodna skupština u danu za glasanje da podrži ovaj amandman poslaničke grupe SRS.