Dame i gospodo narodni poslanici, zamoliću predsednika Skupštine da se izvine ministru što smo počeli ovo popodnevno zasedanje bez njega. Drugi put da mu se izvine danas.

E, ja se izvinjavam, molim vas, vratiću vam vreme, ali zbilja vi znate da imam problem sa spondilozom i ne mogu da se izvinem, jer bi to stvaralo dodatne probleme. Jedino mogu da mu se izvinim. Zahvaljujem se.

Izvinite mu se.
Dame i gospodo narodni poslanici, evo već četiri-pet dana raspravljamo o amandmanima, pokušavamo da ovaj loš projekat zakona bar malo upristojimo, da ga dovedemo u red i da zaštitimo one zbog kojih se ovaj zakon i donosi.
U lopovskoj privatizaciji od 2001. godine naovamo sve što je valjalo od privrede u Srbiji pokupovano je za tri evra, za 30 evra, za 300 evra, ili 3.000 evra, uglavnom preko milion evra čak ni onaj Ju-Es Stil nije prošao.
Osnovni trošak kupaca, budućih poslodavaca, bio je radna snaga. Dakle, trebalo je što više radnika otpustiti, ne bi li se to svelo na nekakvu, po njima, razumnu meru. Danas, kada smo u situaciji da onaj zakon koji je izglasan, sećate se, na apsolutno nelegalan način, da je glasano iz Soluna, doduše, jeste elektronika otišla daleko, ali su poslanici obavezni ovde da sede i da odavde glasaju, i taj zakon je toliko osakatio i privredu i radnike, a danas pokušavamo da ovim zakonom bar malo ispravimo nepravdu i došli smo do člana 158, gde nam opet ministar podmeće kukavičije jaje.
Ne znam odakle je ovo prepisano, a u krajnjoj liniji me i ne zanima, jer će se ovaj zakon primenjivati u Srbiji. U članu 158. poslodavac je dužan da isplati otpremninu za svaku navršenu godinu rada kod tog poslodavca. Na primer, pre šest meseci je kupio preduzeće, a znam, dame i gospodo iz vladajuće koalicije, da su se u mnogim prethodnim privatizacijama ugrađivali, a uostalom vidimo i sada kod "Knjaza", pa dve grupe, pa svako je podržavao svog, normalno, iz ljubavi prema novcu, ali to na stranu. Sada će "Knjaz Miloš" sigurno otpustiti nekoliko stotina radnika.
Uostalom, ministar je rekao u intervjuu, pre nego što je ovaj zakon došao u Skupštinu, da će ovim zakonom i drugim aktima u ovoj godini otprilike ostati još 300.000 ljudi bez posla. Sada umesto da zaštitimo te ljude, mi poslodavcu ostavljamo obavezu samo za vreme provedeno kod tog poslodavca. Da li je to šest meseci, godinu dana itd.
Narodni poslanik Milovan Radovanović podneo je amandman u kojem traži da se za svaku navršenu godinu radnog staža, bez obzira na poslodavca, isplati trećina ličnog dohotka, odnosno plate. Time ćemo one koji će ostati bez posla zbog ovog zakona i zbog politike koja se vodi u oblasti privrede, u oblasti zapošljavanja, da zaštitimo da bar godinu dana mogu preživeti, dok eventualno ne nađu neki drugi posao. Ovo naravno sve pod uslovom da oni Bugari i Rumuni ne navale u Srbiju i zauzmu i ona radna mesta koja će ministar eventualno otvoriti, kako je rekao.

Reč ima poslanik Branislav Stevanović.

Dame i gospodo narodni poslanici, imam jednu obavezu u ime mojih kolega iz Kolubare, iz EPS-a, kada već govorimo o članu 158. da navedem primere šta se radi u EPS-u trenutno.
Oni su naime pre mesec-dva dana ponudili radnicima EPS-a otkup radnog staža ili otpremninu, da se za prvih deset godina radnog staža ne plaća ništa, a za drugih deset odredili su neku mizernu cenu otkupa rada, tako da je to jedna prevara u odnosu na ovaj predlog zakona koji imamo pred nama, a koji govori da se prvih deset godina jedna trećina dohotka isplaćuje radnicima. To je očigledno jedna prevara kako bi se jedan broj radnika prevario.
Od 2000. godine naovamo kruži priča o višku radnika u EPS-u. To sam jednom prilikom govorio, da ta konstatacija nije tačna iz razloga što je tu jedan broj privatnih preduzeća, peru na određen način pare i kategorično tvrdi da nema viška radnika, a ovo restrukturiranje koje se već sprovodi u EPS-u, Kolubara već oseća te probleme, svima nam je jasno da je to prvi korak ka privatizaciji.
A radi se o tome da su jedan deo preduzeća iz EPS-a već izdvojili, kao što je Kolubara "Građevinar", kao što je Kolubara "Univerzal". Desilo se u Kolubari "Građevinar" da nijedan radnik nije hteo da potpiše taj ugovor o raskidu, o resturkturiranju.
Znači, radnici su osetili da je to jedna vrsta prevare jer oni njima nikakvu garanciju ne daju da mogu da imaju pristojnu zaradu, nikakvu garanciju ne daju, a za to vreme su se pojavila dva privatnika, koji su već ušli sa njima u poslovnu saradnju i već izvesna zaduživanja tu postoje, što znači da su ti privatnici već stavili šapu za otkupljivanje tog preduzeća, tako da će ti ljudi da se nađu jednog dana na ulici bez zaposlenja, bez ikakvog socijalnog programa.
Ti isti radnici su mene zvali na taj zbor koji su organizovali. Međutim, gospoda koja su sada na vlasti, direktori, jednostavno nisu smeli, zabranili su moje prisustvo jer su znali da sam član Odbora za privatizaciju i da ću mnoge stvari da iznesem na videlo.
Prema tome, hoću da kažem da gospodin ministar koji naziva veliki broj radnika u EPS-u, taj višak radnika, parazitima. Kaže - imamo veliki broj parazita u EPS-u. To je sramota od gospodina ministra, pogotovo i kada se uzme u obzir da je on bio vođa sindikata, kao i onaj prethodni Miki Polutka, kako su ga zvali. To su ljudi koji su se više bavili privatnim biznisom nego zaštitom radničkih interesa.
Takođe, apelujem na sindikat, kada smo već kod ovog člana 155, da ipak tu poslodavac ne bi trebalo da pravi sam program o daljem restrukturiranje, nego da moraju da učestvuju i predstavnici sindikata. Dalje, sva buduća restrukturiranja koja se spremaju u Srbiji naići će sigurno na velike probleme, tako da još jednom prilikom hoću da apelujem na sve sindikate da maksimalno uzmu učešće oko formiranja samog zakona, da kažu svoju reč. Podneli su jedan broj amandmana i da nađu svoje mesto kako bi što bolje zaštitili interese radnika.

Reč ima narodni poslanik Vojislav Milajić.

Predlogom ovog zakona u članu 158. reguliše se problem viška zaposlenih i otpremnina koje treba ti zaposleni da dobiju. Ovim amandmanom je pokušano da se otklone nedostaci u ovom predlogu zakona.
Predlagač se u svom obrazloženju Predloga zakona pozvao na Direktivu Saveta Evrope koja reguliše problem kolektivnog otpuštanja. Međutim, tu direktivu oni nisu do kraja sproveli, nisu je primenili onako kako je trebalo. Ona je mnogo povoljnija za situaciju kolektivnog otpuštanja, kako oni to nazivaju, ili viška zaposlenih koji dobijaju otkaz zbog restrukturiranja privrede, preduzeća, zbog tehnoloških inovacija ili ekonomskih promena koje nastanu u samom preduzeću.
Procedura prema toj direktivi je sledeća. Poslodavac koji želi da otpusti višak zaposlenih u obavezi je da obavesti nadležno ministarstvo i reprezentativni sindikat. Po prijemu tog obaveštenja reprezentativni sindikat je u obavezi da stupi u kontakt sa nadležnim ministarstvom i imaju rok od 30 dana da iznađu rešenje za taj broj ljudi koji ostaje bez posla, gde se primenjuje institut kolektivnog otpuštanja.
Institut kolektivnog otpuštanja je prepisan iz te direktive i oni predviđaju tri varijante. U prvoj varijanti je otpuštanje 10 i više radnika u preduzećima koja imaju od 20 do 100 zaposlenih. Druga varijanta je 10% otpuštenih radnika u preduzećima koja imaju od 100 do 300 zaposlenih i treća varijanta je kada se otpušta više od 30 zaposlenih u preduzećima koja imaju više od 300 zaposlenih.
Našim konceptom je predviđen program koji je u obavezi poslodavac da napravi. Taj program ne obavezuje apsolutno nikoga i ne rešava taj problem. On se dostavlja sindikatu i nacionalnoj organizaciji za zapošljavanje. Oni daju svoje mišljenje, predloge i planove kako da se reši taj problem, šalju odgovor poslodavcu. Poslodavac, po prijemu mišljenja i predloga, u obavezi je da odgovori reprezentativnom sindikatu i nacionalnoj organizaciji za zapošljavanje, i tu je kraj priče. Onda idu otpremnine.
Ovaj koncept koji je predviđen Direktivom obavezuje faktički nadležno ministarstvo, obavezuje državu da prvo ona pokuša da reši taj problem. U Predlogu zakona je predviđeno da višak zaposlenih kod kolektivnog otpuštanja je situacija koja se rešava u roku od 30 dana kada nastupe određeni razlozi zbog kojih se vrši kolektivno otpuštanje.
U Direktivi je predviđena obrnuta situacija. Oni zabranjuju poslodavcu da vrši kolektivno otpuštanje radnika najmanje u roku od 30 dana, što znači da poslodavac može taj rok i da produži. Zašto je to tako urađeno? Urađeno je iz prostog razloga da bi se državi i reprezentativnom sindikatu dalo vremena da iznađu rešenje za ljude koji ostaju bez posla.
Nije suština problema u otpremnini. Niko od zaposlenih ne priželjkuje otpremnine. Šta oni mogu sa tim otpremninama da rade? Mogu da prežive par meseci, ne mogu ništa drugo da rade. Svakom zaposlenom je cilj da zadrži posao ili, ako već ne može da ga zadrži, da dobije neki drugi odgovarajući posao sa kojim može sebe da izdržava i članove svoje porodice.
Suština je da se reši problem kako zaposliti te ljude koji u tom trenutku i kod tog poslodavca predstavljaju višak radne snage, a ne visina otpremnine, koja je krajnje mizerna i koja može da zadovolji potrebe možda za par meseci. Pozivanje Vlade na direktive koje je propisao Savet Evropske unije, koje daju neki osnov i minimum prava i čiji potpisnici su obavezni da taj minimum ispoštuju i ugrade u svoje nacionalno zakonodavstvo, ne sprečava nacionalno zakonodavstvo da oni ta prava mogu i da prošire. Oni obim prava zaštite viška zaposlenih, a pogotovo kod kolektivnog otpuštanja, mogu da prošire...
(Predsednik: Vreme.)
... i mislim da naš Predlog zakona o kome danas raspravljamo nije ni pokušao ni da proširi taj obim prava, već naprotiv je suzio na najmanju moguću meru i išao ispod direktiva Saveta Evropske unije i preporuka MOR-a.

Hvala. Izvolite, narodni poslanik Nemanja Šarović, po istom amandmanu. Opomenuo sam gospodina Karaičića. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, sve je veća navala na poslaničku grupu SRS, ali teško da će vam to pomoći da popravite imidž.
Amandman na član 158. Predloga zakona o radu u ime poslaničke grupe SRS podneo je gospodin Milovan Radovanović i ovim amandmanom predviđeno je da otpremnina bude isplaćivana u jednakom iznosu bez obzira na godine radnog staža, s jedne strane.
S druge strane, predviđeno je da otpremnina po godini radnog staža ne može biti manja od jedne trećine zarade zaposlenih. Zanimljivo je kod ovog člana zakona da su nezadovoljstvo predlogom datim u zakonu već izrazile poslaničke grupe koje svakako imaju većinu u Skupštini, bez obzira što nisu u koaliciji, i oni iz opozicije i oni koji čine vladajuću većinu izrazili su svoje nezadovoljstvo i neslaganje sa ovakvom formulacijom u zakonu. Nažalost, nema ministra tu, pa je pitanje kako je onda uopšte i mogla da dođe na dnevni red sednice Skupštine ovakva formulacija.
Zanimljivo će biti i u danu za glasanje videti da li je sve ovo što ste do sada pričali bila samo prazna priča ili ćete zaista stati iza tih vaših stavova i glasati da se ovaj i ovakav predlog člana 158. izmeni.
Različiti su modaliteti na koje su pokušale poslaničke grupe svojim amandmanima da izmene ovaj član, ali je suština da se svi slažu da bi ga trebalo promeniti.
Mislim da bi u tom smislu bio najbolji za prihvatanje, odnosno najprihvatljiviji za sve poslaničke grupe upravo amandman SRS, zato što se u njemu rešava onaj osnovni problem koji je bio oko izjednačavanja za svaku godinu radnog staža, kod nas to postoji, a s druge strane ne povećava se previše visina otpremnine, tako da bi to opet moglo da bude prihvatljivo i za Vladu i ostale poslaničke grupe.
Zanimljivo je i bilo bi zanimljivo čuti od ministra zašto deli zaposlene, odnosno otpremnine prema godinama radnog staža i kako je moguće da upravo oni koji imaju 20 ili 25 godina radnog staža treba da dobijaju manje otpremnine od onih koji imaju do 10 godina radnog staža.
Ministar kao da je zaboravio da je najveći problem upravo za one ljude koji imaju po pedesetak godina života i 20 godina radnog staža i koji kad ostanu bez posla, sa ovim otpremninama koje dobiju, niti mogu da započnu neki stabilan biznis, kao što ste vi pričali, da reše trajno svoju egzistenciju, već se upravo dešava suprotno, i većina tih ljudi otpremnine koje dobija iskoristi da sebi priušti nešto što nisu mogli prethodnih godina, i da eventualno kupi nešto od aparata za domaćinstvo i da izvrši neophodne popravke, i kroz nekoliko meseci ostane i bez posla i bez otpremnine.
Neverovatno je da niko nije mislio na te ljude, već da je cilj bio da se smanje otpremnine za one koji imaju više godina radnog staža. Mislim da bi trebalo još jedanput da razmislite o amandmanu SRS, jer ponavljam, za sve je prihvatljiv, i da na ovaj način malo, bar malo, poboljšamo tekst zakona o radu. Hvala.

Da li još neko želi reč o ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 179. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Toma Bušetić i Branče Stojanović.
Vlada i Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Branče Stojanović.