Poštovani predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, nekako privodimo kraju, mada smo još daleko od kraja, raspravu o amandmanima na zakon o radu. U ime SPS gospodin Toma Bušetić i ja smo podneli amandman na član 179. deo zakona o radu koji definiše, odnosno govori o otkazu od strane poslodavca. Ne želim da oduzimam vaše vreme, da čitam ceo član 179. U principu, svih ovih devet tačaka koje stoje ovde, mi u SPS-u smatramo da su to povrede radne obaveze i da poslodavac može dati otkaz.
Ono za šta se mi zalažemo u SPS-u, a to smo i ovim amandmanom predložili, da se formira komisija na predlog poslodavca koja će, uvažavajući eventualno razloge ove koji stoje u članu 179. oko utvrđivanja radne sposobnosti i ponašanja radnika, eventualno dodeliti otkaz.
Mislimo da je ovo važno. Imam nekoliko primera iz prakse, a više puta sam i juče i danas i u pozitivnom kontekstu pominjao U.S. "Steel", a ovog puta ono što me vodilo da ovakav amandman uložim jeste da imamo slučajeva gde su radnici u tom preduzeću dobijali i dobijaju otkaz, a da nikakva komisija ne sagleda objektivno stanje zbog čega je došlo do povrede radnih obaveza.
Imamo situacija gde je radnik obavestio pretpostavljenog da nisu zadovoljeni svi uslovi iz pravilnika o HTZ, a da je sutradan dobio otkaz zato što je bio povređen na poslovima i na radnim zadacima gde je poslovnik o HTZ nalagao odgovarajuću opremu i odgovarajuće uslove.
Znači, da ubuduće ne bi dolazilo do ovakvih situacija, a siguran sam da ima dosta primera ovakve prirode u privatizovanim firmama, zalažemo se i predlažemo i ministarstvu i svim narodnim poslanicima da je potrebno da poslodavac formira komisiju koja će u njegovo ime da sagleda sve okolnosti vezane za ovih devet tačaka u okviru člana 179. i tek na osnovu toga, eventualno, radnik dobija otkaz.

Da li se još neko javlja za reč? Kolega Toma Bušetić.

Dame i gospodo narodni poslanici, Predlog ovog zakona je svakako bolji od važećeg zakona, ako ni zbog čega, zato što imamo silna unapređenja vezano za plaćena odsustva, godišnje odmore i za bolju zaštitu radnika kada je reč o zaštiti invalida rada. Tu nije potpuna zaštita, ali svakako da je ovaj predlog zakona bolji od važećeg zakona.
Ono što ga ne kvalifikuje da bude zakon po našoj meri, pre svega, to je nemogućnost neposredne primene kolektivnog ugovora i to što Vlada neće učestvovati u zaključivanju ugovora. Neverovatno je da postoje određeni članovi i u ovom zakonu koji nude takoreći ista rešenja ili čak gora rešenja nego u važećem zakonu o radu. Takav slučaj je upravo sa članom 179. koji govori o otkazu od strane poslodavca.
Ovde se takoreći ništa nije promenilo. Svi oni uslovi koji su utvrđeni važećim zakonom, zapisani su i u ovom zakonu, jedino što su tačka 1) i tačka 2) spojene i sada imamo otkaz od strane poslodavca ako zaposleni ne ostvaruje rezultate rada, odnosno ako ne pokazuje potrebna znanja.
Naš predlog je, imajući u vidu da ocene rezultata rada i potrebnog znanja daje poslodavac i da to može da bude sasvim subjektivno, da prethodno mišljenje daje određena komisija.
Naš predlog je da komisija bude jedan zajednički organ, gde će članove predložiti kako poslodavac, tako i predstavnici sindikata.
Ovde smo posebno imali u vidu situaciju da je u Srbiji okončan deo privatizacije, da su najčešće novi vlasnici tih privatnih preduzeća ljudi sumnjivog znanja, kvaliteta, pa i školske spreme.
Da ne bismo došli u situaciju da nam novi vlasnik ocenjuje rezultate rada ili znanje zaposlenog, a on isti ima osnovnu školu, srednju školu, mi smo išli upravo sa ovim predlogom da u toj komisiji i tom zajedničkom organu, koji daje mišljenje o rezultatu rada zaposlenog i o njegovom znanju, moraju da budu ljudi koji imaju bar istu stručnu spremu kao i zaposleni čiji se rezultati ocenjuju. Smatram da je ovaj naš amandman dobar.
Kada govorimo o ovom zakonu, i prethodna vlada, a i ova vlada veoma često govori i želi da se ugleda na Zapad. Ako bismo išli putem tih rešenja, na Zapadu su i te kako zaposleni zaštićeni. Tamo su, pre svega, izuzetno jaki sindikati.
Ako poslodavac želi da da otkaz zaposlenom, a nema uporište, sindikati su često u prilici da brzo zaštite zaposlenog. Oni iščačkaju brojne nepravilnosti kod poslodavca, tako da se on veoma teško odlučuje da da otkaz zaposlenom.
Nažalost, mi imamo samo jedan sindikat, a to je Samostalni sindikat, koji je reprezentativan i ima preko 550.000 članova. Ne znam kakvi su dometi tog sindikata, da li je u prilici da radi ono što rade sindikati na Zapadu.
A kada je reč o ovim drugim sindikatima, Sindikat "Nezavisnost" ima mnogo časnih i finih ljudi u unutrašnjosti, ali rukovodstvo je korumpirano, potkupljeno. Predsednik tog sindikata je predsednik Upravnog odbora Nacionalne službe. Radnici nemaju šta da očekuju od tog sindikata u smislu neke zaštite.
Ovaj treći sindikat takoreći i ne postoji, samo je na papiru. Smatram da je ovaj naš amandman dobar i da ćete ga prihvatiti.

Da li se još neko javlja za reč? (Ne.)

Narodni poslanici Toma Bušetić i Živodarka Dacin podneli su zajedno amandman kojim predlažu da se posle člana 179. doda novi član 179a.

Vlada i Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je ovaj amandman pravno moguć.

Da li neko želi reč? Da, narodni poslanik Živodarka Dacin.

Poštovani potpredsedniče, poštovane kolege narodni poslanici, kolega Toma Bušetić i ja podneli smo amandman na član 179. tako što predlažemo da se doda novi član 179a.
Pre nego što bih dala obrazloženje za ovaj amandman, rekla bih da mi je iskreno kao narodnom poslaniku krivo, jer se odaje utisak da se ministar Lalović nešto srdi na nas narodne poslanike i prosto nikako ne želi da komentariše nijedan amandman i da objasni zašto poneki od njih ne prihvata.
Razumem da je ministru Laloviću vrlo teško, jer on je jedini ministar koji je istovremeno i narodni poslanik i jedan između nas.
Da ovde može češće da boravi kao narodni poslanik, onda bi mogao da da procenu i ocenu koliko su zaista sve poslaničke grupe uložile amandmane kojima su želeli zbilja da poboljšaju onaj očajan zakon iz prethodnog mandata 2001. godine, dok je DOS bio na vlasti, i da tu zaista niko ništa loše nije mislio. Čak bih rekla da smo se trudili da u neku ruku zaštitimo, pre svega, radnike, jer nama u SPS su sigurno oni na prvom mestu, ali moram da kažem da nam se čini da su pojedini amandmani bili i te kako korektni i kada su poslodavci u pitanju.
Ovaj član koji mi predlažemo, zapravo, govori o tome da nijedan zakon ne može da bude idealan. Mi to znamo, ali smo zato i mi u poslaničkoj grupi SPS rekli da ni ovo nije dobar zakon za radnike, ali je kudikamo bolji nego onaj iz prethodnog mandata, u važenju od 2001. do 2005. godine, dok se ne usvoji ovaj i ovakav zakon. Činjenica je da je u tom tako lošem, kritikovanom, DOS-ovskom zakonu ovaj član bio bolje regulisan.
O čemu se ovde radi? U prethodnom, još uvek važećem zakonu, predviđeno je da u slučaju otkaza od strane poslodavaca zbog neostvarenih rezultata rada, nedovoljnog znanja i sposobnosti, što utvrđuje sam poslodavac, zaposleni je dobijao otpremninu od jedne do dve i po zarade, u zavisnosti od dužine staža. To postoji u sadašnjem zakonu. Ovaj predloženi zakon to ne predviđa.
Nije sporno to. Sporna je činjenica što ovde ne postoji nikakva arbitraža, što se poslodavcu neko iz bilo kog razloga ne svidi, može da kaže da više ne ostvaruje rezultate rada. Postavlja se jedno pitanje – ako je neko radio u određenoj organizaciji kod poslodavca 10, 20 godina, pa i više, šta je to sad što otprilike nameće da čovek koji radi ne pokazuje rezultate rada, ili nije više dovoljno stručan za taj rad, a 10 ili 20 godina je bio dovoljno stručan da radi taj posao.
Ovim amandmanom smo želeli na neki način da napravimo neku vrstu socijalnog programa i za te ljude, jer ne može nas niko ubediti da neko ko je toliko dugo radio, privređivao i donosio dobrobit svojoj firmi u kojoj je zaposlen, da posle 10 ili 20 godina on više ne zadovoljava. To je amandman koji smo podneli u iskrenoj želji da ne dozvolimo da ni jedan član iz prethodnog, danas još uvek aktuelnog, Zakona o radu bude bolji od ovoga koji je predložio aktuelni ministar. Zahvaljujem.

Zahvaljujem. Narodni poslanik Toma Bušetić.

Dame i gospodo narodni poslanici, u malopređašnjem izlaganju rekao sam da ovaj zakon koji je, u suštini, malo bolji od važećeg zakona ima rešenja koja su gora od važećeg zakona. Sada smo svedoci tog jednog rešenja koje je i te kako gore.
Čak i važeći zakon je predviđao otpremnine, novčane naknade za slučaj otkaza po osnovu rezultata rada ili nedovoljnog znanja zaposlenih. Te otpremnine su bile minimalne, od jedne do dve i po plate, a ovde jednostavno nemamo ništa. Tačno je, da je ministar ovde on bi rekao – sada otkaz nije isti, postoji upozorenje, postoji mišljenje sindikata, postoji otkazni rok.
Naravno, ništa to neće sprečiti poslodavca da da otkaz, ali kada govorimo o ovom rešenju, u našem amandmanu smo predvideli da kada poslodavac da otkaz zaposlenom po osnovu rezultata rada, po osnovu navodno nedovoljnog znanja, da mora da mu isplati određenu otpremninu, odnosno novčanu naknadu, i ona se kreće od jedne do četiri plate, u zavisnosti od dužine radnog staža zaposlenog.
Ono što je važno, možda će ministar na kraju rada doći, ova rešenja predviđa i Konvencija broj 158, gde se kaže – da se otpremnina isplaćuje svim radnicima koji su otpušteni iz bilo kojih razloga, osim ozbiljne povrede radne obaveze, ili u slučajevima kada zaposleni ta prava mogu da ostvare preko nacionalne službe, kod nas vezano za PIO, ako to pravo mogu da ostvare na drugi način. Čak ta konvencija predviđa – ako su u pitanju rezultati rada, ako je navodno nedovoljno znanje, da je poslodavac u obavezi da isplaćuje određene otpremnine.
S druge strane, kada govorimo o ovim uslovima, o nedovoljnim rezultatima rada, o nedovoljnom znanju, to je sasvim subjektivno. Imajući u vidu da mi sada i u ovom zakonu, a i ranije smo imali pripravnički staž, gde se svaki zaposleni dokazuje, nauči određenu materiju, imamo probni rad, svi ti instituti postoje, sada dolazimo u situaciju da poslodavac u svakom trenutku može dati otkaz po osnovu rezultata rada, ili pak po osnovu utvrđene nesposobnosti ili nedovoljnog znanja.
Ako opet pravimo neku paralelu sa zapadnim zemljama, tamo je sve jasno utvrđeno, otkaz je teško dati, ako su u pitanju otkazi većeg broja radnika ili zaposlenih, taj veći broj za Francusku je 100 radnika, o tim otkazima mora da se izjasni Vlada. Na Zapadu postoje različite vrste zaštite. Imamo tzv. realnu zaštitu, gde je poslodavac dužan da vrati radnika na posao, ili obaveznu zaštitu, gde ga vraća na posao ili plaća visoke kazne. Sve je to regulisano na pravi način.
Ovaj zakon ide u pravcu samo velikih prava poslodavaca, a poslodavci, bar na našem području, pokazuju veliku samovolju. Ovaj naš predlog je minimalan korak u tom pravcu, da tim ljudima koji ostanu bez posla omogućimo minimalne novčane naknade.

Zahvaljujem. Da li se još neko javlja za reč?

Izvolite, narodni poslanik Nikola Todorović.

Dame i gospodo narodni poslanici, član 179. je ništa drugo nego malo preformulisan član 101. sada aktuelnog, postojećeg zakona.
Sve priče u obrazloženju prilikom predlaganja ovog teksta, da je to bolje u odnosu na ranija rešenja, pa u kontekstu povezan sa članom 188, da je poslodavac dužan pisanim putem da upozori na razloge zbog čega se zaposlenom daje otkaz, to je postojalo i u ranijem zakonu, ništa nije novo osim onog roka od pet dana, da zaposleni na koga se odnosi upozorenje može da prigovori poslodavcu. Ne znam šta se time dobija. Priče koliko je to revolucionarno dostignuće, koliko je to bolje, koliko su tu zaštićena prava, nemaju nikakvog osnova.
Bila je prilika da se u članovima 179, 180. do 183. eventualno interveniše u smislu zaštite invalida rada. Pošto to nije urađeno u ova tri člana, u članu 101. predloženog teksta zakona invalidi rada kao kategorija nisu ničim zaštićeni. To je samo prazna priča. Poslodavac mora obezbediti odgovarajući posao invalidu rada sa preostalom radnom sposobnošću.
Onaj ko zna propise, to podrazumeva da invalid rada mora da radi puno radno vreme, da ostvaruje prosečne rezultate rada, a da pri tom ne ugrozi svoje zdravstveno stanje. Poslodavac kaže – nemam takav posao i u prilici kad budem određivao spiskove radnika za čijim radom je prestala potreba, sigurno će se naći i invalidi rada. Do sada ni jednom odredbom ovog teksta predloga nisam video da su ti invalidi rada zaštićeni, čak i pod uslovom da su postali invalidi rada kod tog poslodavca koji sad rešava njihov problem.
Pogledajte stav 1 – poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoje opravdani razlozi, pa su onda navedena ova tri razloga. Najgori je prestanak potrebe za zaposlenim. Kad se poslodavac oslobađa viška zaposlenih, sigurno će da izabere da radi sa radnicima koji su zdravi, kvalifikovani, vredni, motivisani za radom i neće ni jednog invalida rada koji ima preostalu radnu sposobnost.
Normalno, sad je to drugi problem, u konkurenciji gde je veliki broj radnika koji traži zaposlenje, gde su nacionalne službe za zapošljavanje sa velikim brojem evidentiranih nezaposlenih radnika, onda je poslodavac u prilici da ponudi nižu cenu rada. Ovaj član ne tretira taj deo problema.
Ovde govorim zbog onih poslanika koji tvrde, radi istine, da je ovaj tekst predloga bolji od postojećeg i da je to nešto mnogo značajnije, i kad kaže da su zaštićeni invalidi rada, tvrdim da to nije istina.
Istine radi, invalidi rada, bez obzira kod kog poslodavca su postali invalidi rada, nemaju nikakvu zaštitu ni po postojećem aktuelnom zakonu, ni po ovom tekstu predloga, ukoliko se negde ne interveniše, u nekim odredbama, a dosad to nije urađeno.
Samo istine radi izašao sam da to kažem i smeta mi kao čoveku iz prakse, koji taj problem rešava godinama, da neko i ne pročita tekst zakona, ili ga ne razume, i priča koliko je to mnogo bolje, revolucionarnije u odnosu na postojeći zakon, a suština je drugačija. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Branislav Stevanović.