Reč ima poslanik Zoran Krasić.

Ovo je poglavlje IX – Potraživanja zaposlenih u slučaju stečajnog postupka. Sada se postavlja pitanje da li celo ovo poglavlje treba da bude u ovom zakonu ili u nekom drugom zakonu.
Pre pola godine ovde se donosio zakon o stečaju i tada je rečeno da je to reformski zakon, stečajni postupak se otvara, Agencija za licenciranje licencira, određuje ko može da vodi stečajni postupak kao stečajni upravnik i stečajni postupak može da se završi bankrotstvom ili restrukturiranjem.
Ovo što ste vi u ovih nekoliko članova smestili ovde predstavlja otprilike logičku vezu sa stečajnim postupkom koji se završava bankrotstvom i vi ste konstituisali, ukoliko se otvori stečajni postupak i to bude razlog za prestanak zaposlenja, koja prava zaposleni treba da ostvari. Naravno, jedno od tih prava, prvo pravo koje ste naveli jeste da se isplate zarade, zaostale zarade koje su postale potraživanjem.
Sada ste dali na početku, ukoliko to potraživanje ne može da se ostvari u stečajnom postupku ili ukoliko se delimično ostvari u stečajnom postupku, država garantuje preko svog posebnog fonda ova prava devet meseci unazad, a mi kažemo 12 meseci unazad.
Doduše, u tački 4) ste naveli nešto što logički nije moguće, kao da je moguće da se naknada za bolovanje posle 30 dana ostvaruje takođe u firmi, a ne u fondu zdravstvenog osiguranja. Vi ste to vratili na 9 meseci i pošto je ovaj predlog zakona podnet negde u novembru, pa kada se oduzme 9 meseci, to je od dana kada je izabrana ova vlada. Znači, pre ove vlade ništa nije bilo. To je zbog računanja ovih rokova.
Šta će biti u situaciji ako recimo BK ode u stečaj, pa se kao zaposleni koji treba da ostvare ova prava pojave akademici, lekari, preduzimači, pa glavni i odgovorni urednici. Ta situacija nije tako neizvesna. Ona je moguća i verovatna zbog toga što monopolista "Mobtel" finansira ceo sistem BK, i tu vam je BK televizija. Ona kada bi bila na tržištu ne bi imali ni za vodu, a tu je "Mobtel", pa reklame, reklamice i onda su moguće one lepe plate. Velike su plate onih ljudi koji treba mentalno da uvrću raspoloženje u javnom mnjenju Republike Srbije.
Vlada Republike Srbije preko svog fonda garantuje prava zaposlenima u BK televiziji. Da vas podsetim, to je ona televizija koja stalno u informativnoj emisiji od 20 minuta 15 minuta ima izveštaj - lik i delo dragog nam vlasnika; pa sutradan kažu - obzirom da jedna novina nije objavila našu konferenciju za štampu, moramo da ponovimo to da se ne zaboravi. Gde se on javlja? Kao ptica zloslutnica svuda, gde treba kuku lele, tamo je.
Samo vas podsećam da je to moguće i izvesno da BK ode u stečaj i da će poreski obveznici Republike Srbije, izdvajajući sredstva u ovaj fond, da finansiraju 9, 12 meseci i dalje neostvarena potraživanja Bojane Lekić, Olivere Kovačević. Slično može da se desi i sa drugim televizijama, čak je i poželjno kod B92 da se desi, ali tamo je "Soroš". Tu finansijskih problema nema. Tu čak mogu latinica i ćirilica da se pobrkaju u naslovu emisije.
Znači, morali ste nešto malo da razgraničite. Mi nismo hteli da idemo dalje. Mi smo hteli samo da pomerimo ovo sa 9 na 12 meseci, jer ne znamo zašto bi baš bilo 9 meseci, jer ako neko može više može i manje, ali smo samo hteli da vam skrenemo pažnju na moguće situacije, da neprijatelje ove države i ovog naroda finansira država.

Reč ima narodni poslanik Nataša Jovanović.       

Dame i gospodo poslanici, ovo poglavlje 9, kao što vam je rekao gospodin Krasić, tiče se stečaja i likvidacije. On je već poznat kao likvidacioni upravnik Demokratske stranke, tako ga šira javnost poznaje u Srbiji.
Govori se u članu 125, na koji je kolega Branislav Rankić podneo amandman, o periodu koji se tiče zdravstvenog osiguranja, da li je to 9 ili 12 meseci, kako to predlažu srpski radikali za one ljude čije se preduzeće eventualno nađe u stečajnom postupku. Mi smo prošle godine, u stvari vi ste, usvojili Zakon o stečaju, na koji je SRS imala mnogobrojne primedbe i sada će, kao što čujem od kolega iz DSS-a, samo u martu, da dođe do usklađivanja tog zakona sa kasnije usvojenim Zakonom o privrednim društvima.
Vi sami znate, svako od vas iz bilo koje sredine da dođe, da je moguće da se još neko preduzeće nađe u stečaju, kao što je slučaj u Kragujevcu sa fabrikom hrane "Crvena zvezda", nekada jako poznatom mesnom industrijom. Dakle, suočeni ste sa činjenicom da ima mnogo takvih preduzeća i mnogo radnika kojima bi ova izmena značila.
Kolega Momir Marković je prokomentarisao obrazloženje od strane Vlade, odnosno ministra, koji ne prihvata ništa od ovoga, i ministar je dao odgovor na amandman koleginice Stojačić iz Demokratske stranke. Sličan je amandman. Sada je tu Vlada htela da nas ubedi kako budžet nema raspoložive mogućnosti, a koliko juče se Dinkić hvalio da je deficit umanjen, da ima potpunu saradnju sa MMF-om, da su prihvaćene sve izmene koje je on kao veliki reformator predložio.
A vidim kako, sve nas je u veću bedu i nemaštinu ubacio, i sada se postavlja za vas jedno pitanje, zašto niste prilikom usvajanja budžeta, deme i gospodo poslanici iz vladajućih struktura, razmišljali o ovim radnicima.
Kada smo vas mi na to upozoravali, da ne treba da dajete toliki novac i da bacate u bunar, a u pitanju su tri milijarde, da pomognete Srbima sa Kosova, ali da ne dajete Čoviću, da ne dajete za takozvane nevladine organizacije, za ovog potencijalnog prestolonaslednika, o kome je govorio gospodin Marković, za raznorazne specijalizovane ugovore, za putne troškove, za toliko raskalašno ponašanje pojedinih ministarstava, projekte za koje nemamo kasnije kroz završni račun budžeta ni informaciju ni gde su pare trošene ni kako, vi nas niste slušali. A sada dođe jedan ministar, a još ga nema danas ovde, i kaže, nema sredstava u budžetu Republike Srbije.
Potpuno je nesuvislo, gospođo sada vama da kažem, jer ministra nema ovde, vi mu prenesite, ovo obrazloženje u nastavku, i za amandman koleginice Stojčić, i za amandman kolege Rankića i Tome Bušetića. Svi su tu negde isto, znači, govori se o periodu koji treba da se produži na 12 meseci.
Vi kažete, pored toga rešenje u Predlogu zakona, ovo od devet meseci koje ste vi dali – pa da pročitam opet zbog građana Srbije i ovih koji, nažalost, rade u preduzećima koja će da dođu pod stečaj ili su već.
Ta tačka glasi: 1) zarade i naknade zarade za vreme odsutnosti sa rada zbog privremene sprečenosti za rad po propisima o zdravstvenom osiguranju koju je bio dužan da isplati poslodavac, u skladu sa ovim zakonom, za poslednjih devet meseci pre pokretanja stečajnog postupka.
Taj period može da bude čak i duži od 12 meseci, a koliko predlaže SRS. Mi onda moramo da uputimo državu na taj problem koji radnici imaju, a ne, vi se pozivate na direktivu Evropske unije broj taj, a to sada nije važno, u vezi sa zaštitom zaposlenih u slučaju bankrota njihovog poslodavca, prema kojoj državi imaju "mogućnost" da ograniče jemstvo, institucija garanta, zavisno od svojih mogućnosti.
Koja je to mogućnost države? Ona koja je sadržana u budžetu, odnosno samo pomenutim ovim stavkama koje je trebalo da preusmerite ili da razmišljate o tome kada ste govorili o rashodima na strani zdravstva, odnosno zdravstvenog osiguranja, i da unapred znate da je budžet, kao najvažniji zakon jedne zemlje, koji se donosi na kraju godine, povezan sa svim kasnijim dešavanjima.
Ako u ovoj godini dođu pod stečajni postupak mnogobrojni zaposleni u mnogim preduzećima, a kažu da ih ima nekoliko stotina kojima je to, nažalost, put daljeg njihovog dešavanja ili onoga šta će sa njima da bude, i što jedino mora na način na koji ste vi to zamislili po Zakonu o stečaju, onda se stvara veliki problem, što vi ograničavate to samo na devet meseci i kažete – to je mogućnost države.
(Predsedavajući: Prekoračili ste vreme.)
Završavam. Znate, Bogoljub Karić, koji misli samo na sebe i ima platu od 300.000 evra mesečno, kaže, nema veze kolika će da mi bude sledećeg meseca, jer on je, zaboga, a čuli ste i to, potomak Nemanjića, i svakog dana izmišlja još kojekakvu glupost. Kaže, moje mogućnosti su toliko i nemam više, plata 300.000 evra, pa da li ću zaposlenima u svojoj kompaniji da isplatim na vreme, to koga briga. Ovih koji rade na televiziji, i tamo koje sve ima zaposlene ...
(Predsedavajući: Prekoračili ste vreme.)
Evo, završavam. Dakle, ne možete da se ponašate kao Bogoljub Karić ili ti osioni i silni, koji ne znaju šta će od besa više, i koji uživaju na muci naroda, nego preuzmite odgovornost i recite, uštedećemo na drugoj strani. Kada je u pitanju zdravstveni fond, odnosno ta stavka u budžetu, obezbedićemo ove ljude, a čak i duže možda od 12 meseci, jer se ne zna sa ovakvom situacijom u privredi koliko nažalost preduzeća čeka na stečaj ili je već doživelo stečaj, da li je taj period mnogo duži, a ima onih gde je taj period i duži od 12 meseci.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 126. amandman je podneo poslanik Dušan Mrvoš.
Vlada i Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 126. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Toma Bušetić i Svetislav Krstić.
Vlada i Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima narodni poslanik Toma Bušetić.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženo predsedništvo, gospođica Nataša Jovanović nije u pravu kada kaže da Bogoljub Karić ima 300.000 evra mesečno. On ima 300.000 evra dnevno, a državi ne daje ništa, nema dividende za državu, pa prema tome kada država nema, onda nemaju ni radnici, i zaposleni i nezaposleni, onda su dobrim delom i fondovi prazni, i zbog Bogoljuba Karića i sličnih Bogoljubu Kariću.
Kada je reč o ovom amandmanu, a radi se o potraživanju zaposlenih u slučaju stečajnog postupka, radi se o članu 126, mi smo predložili da naknada štete zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora bude u punom iznosu, bez obzira da li je preduzeće u stečaju. Predložili smo da otpremnina zbog odlaska u penziju treba da iznosi tri prosečne zarade, a ne tri minimalne zarade, i da se naknada ovih šteta isplaćuje po sili zakona, a ne kako je to predloženo stavom 4. ovog člana.
Želim da podsetim o čemu se radi. U tački 4) prethodnog člana kaže se: "Naknada štete na osnovu odluke suda donete u kalendarskoj godini u kojoj je pokrenut stečajni postupak, zbog povrede na radu ili profesionalnog oboljenja, ako je ta odluka postala pravnosnažna pre pokretanja stečajnog postupka." Ta naknada štete predviđena je narednim članom, tj. članom 126. o kome govorim: "Naknada štete iz člana 125. stav 1. tačka 4) ovog zakona isplaćuje se u visini polovine naknade utvrđene odlukom suda." Ovo rešenje je neodrživo. Ko može pravnosnažnu presudu da promeni i gde je tu pravna sigurnost.
Ima dosta grešaka u Predlogu zakona, prosto neodrživih, a počev od člana da dokazivanje da nije bilo diskriminacije pada na tuženog i mnogo drugih rešenja. A videćemo i u članu 158. kada je reč o višku zaposlenih, jednostavno, rešenja koja su pravno neutemeljena i neodrživa. Zato smatram da je ovaj naš amandman dobar i očekujem da će dobiti podršku u danu za glasanje.

Reč ima poslanik Zoran Krasić.

Moram da vam kažem da svako ko je podneo amandman na ovo poglavlje nije mogao da pogreši, jer nije moglo ništa gore da se predloži nego ono što je napisano.
Napisano je nešto što znači da se ne priznaje Zakon o stečajnom postupku, kao da potraživanje zaposlenog iz radnog odnosa, koje dospeva ili je ranije dospelo, ali se evidentira sa danom otvaranja stečaja, gotovo i ne postoji, kao da je neka imaginacija. Sve odiše tim tonom. Mi želimo da imamo neki fond, da građani znaju da postoji fond, a kako će biti - ne znamo.
Centralno pitanje jeste šta će da bude sa tim trećim oblikom privatizacije, koji će da krene preko ovih Kljajevićevih sudova, a to je privatizacija u stečaju. Kod onog Zakona o stečaju, mi smo za ovom govornicom dokazali da je stečaj moguć nad svakom firmom, da se nakarikaju troškovi, da se obezbede dugovanja, da se smanji neto imovina, da se obezvredi imovina i da se u stečajnom postupku budzašto kupi. Ako nešto košta 10, može da se kupi verovatno i za dva, tri.
Otprilike to bi bio nastavak one privatizacije kao "Zdravlje" Leskovac, pošto je to primer koji je svima jasan. "Zdravlje" Leskovac je prodato za manje pare nego što je bila vrednost zaliha, tri puta. Ljudi iz Leskovca tačno znaju koliko. To je u vreme one demokratije moglo ovako, a u vreme ove demokratije će preko stečaja. Vrlo prosto i jednostavno. Nema nikakvih problema, svi se kriju iza zakona, sve je u redu.
Gde idu pare od stečaja - da se namire poverioci stečajnog dužnika. Po pravilu, oni se namiruju srazmerno svojim potraživanjima, jer uvek stečajna masa nije u plusu. Ako se pojavi neki plus, gde ide? Kako će da se formira ovaj fond? Čime smo mi zagarantovali potraživanje zaposlenog po osnovu rada, da se ostvari u stečajnom postupku? Ako je stečajni postupak mogao da se otvori pre godinu i po dana, kažem vam da, ukoliko se otvori nakon godinu i po dana od današnjeg dana, evo ih svi zaposleni kod ovog fonda.
Ovde smo slušali razne priče - bruto, neto, klatno levo, klatno desno, klatno prema poslodavcima, klatno prema zaposlenima, treba da razgraničimo rad od socijale. Šta je ovo? Da li ovom odredbom razgraničavate rad i socijalu? Koga ćete da postavite ovde? Šta je sa vašim socijalno-ekonomskim savetom? Šta je sa onim vašim vilikim zakonom o posredovanju, mirnom rešavanju sporova između sindikata i zaposlenih? Rešavate, znam da lepo rešavate, svaka čast.
Najveći biser juče: otvoriće stečaj nad državnim preduzećima. Na osnovu kog člana, kog zakona, meni uopšte nije jasno. Stečaj nad državnim preduzećem, to je isto kao kad bi neko rekao da otvara stečaj nad državom. Vi ste otvorili stečaj nad državom, to znam, ali ne može nad državnim preduzećima. Ali, terate vi to, medijski može da ide.
Priča se, plaši se narod, zastrašuje se, priča se o velikim pravima. Koje to pravo efektivno može da se ostvari? Nema ga. Onda, ubacimo poneku temu za zabavu, narodne mase se zabavljaju, preduzeća ne rade, država garantuje.
Čuli ste u ovom amandmanu gospodina Bušetića, ali čuli ste i deo amandmana koji se tiče posebnog stava, gde i pravosnažna sudska odluka može državu da obavezuje samo 50%. Zašto je neko išao da obezbedi sudsku odluku, zašto se neko javlja sudu, ako mu država ovim zakonom kaže: mi priznajemo odluku suda, ali samo 50%, a za 50% da se javi na neki oluk pa da sačeka ako dođe.

Reč ima narodni poslanik Nikola Todorović.

Dame i gospodo narodni poslanici, pokušaću da dokažem da je ovim članom država, kao poslodavac, u onom delu privrede gde je ona većinski vlasnik, praktično, smislila jednu grubu prevaru, možda preoštra reč, pljačku sopstvenih radnika, odnosno radnika koje zapošljava u preduzećima gde je ona većinski vlasnik.
Zamislite ogroman broj radnih sporova koji se po raznim osnovama vode ili su se vodili u tim preduzećima gde je država većinski vlasnik, gde nije organizovala proces rada, nije obezbedila obrtna sredstva, kapacitete ili korišćenje kapaciteta u meri da bi to poslovanje bilo rentabilno, ekonomično. Sve što je do sada presuđeno i postalo pravosnažno, a zbog sporosti ili neadekvatnosti izvršnog postupka ili nemogućnosti da se naplati potraživanje, sada država, po ovim odredbama zakona, 50% toga odmah otpisuje, odnosno onemogućava poveriocima da to naplate. To je svojevrstan vid pljačke, otimačine.
Veći deo problema su zarade koje su dospele a nisu isplaćene za period od godinu, dve, a u nekim preduzećima i više. Ako ne budu isplaćene, ti radnici nemaju povezan staž osiguranja. Zamislite neprijatnu situaciju: steknete uslov po godinama života i staža osiguranja iz radne knjižice, podnesete zahtev za ostvarivanje prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja i saznate da u vašoj matičnoj evidenciji, kod nadležne filijale penzijsko-invalidskog osiguranja, nema uplaćen staž osiguranja. Onda vam činovnici iz filijale kažu da tužite preduzeće, da tužite državu. To je dospelo potraživanje, gde je država bila dužna da naplati od poslodavca.
Postoje određene kaznene mere za one poslodavce koji to ne izvršavaju. Ali, po principu da ništa ne funkcioniše u ovoj državi, imaćete velike neprijatnosti kad mislite da ste ostvarili pravo na penziju, a vi to niste ostvarili zbog toga što poslodavac veći niz godina nije to uplaćivao.
Nedopustivo je da se na taj način varaju radnici u preduzećima gde je društvena svojina u pitanju. Ovo se ne odnosi na bilo kog poslodavca. U jednoj raspravi od pre nekoliko dana ministar Lalović je lepo rekao da su preduzeća u društvenoj svojini spasena od poverilaca. Ako su predlagači teksta ovog zakona mislili da su na ovakav način preduzeća spasena od poverilaca, onda to nije dobar način.
Pošto je gospodin ministar došao, a nisam imao priliku od pre neki dan da mu repliciram, bila je prazna stolica, govorili smo o problemu ljudi koji su zbog stvarne bolesti na bolovanju. Ministar je pričao o onim ljudima koji zloupotrebljavaju pravo na bolovanje.
Znam da postoji zloupotreba prava na bolovanje i znam da je zloupotreba prava na bolovanje osnov za prestanak radnog odnosa. O tome nismo pričali. Govorili smo o stvarno bolesnim ljudima koji žive od svog rada i ako su se razboleli, onda nisu u prilici da izdržavaju ni sebe ni porodicu.
Sve zloupotrebe prava na bolovanje i sve mahinacije zbog toga što su nesavesni lekari, da li je to izabrani lekar ili ranije ordinirajući lekar, da li je to lekarska komisija, postoji procedura kontrole, kažnjavanja, odnosno smanjivanja tih zloupotreba.
Ministre, pokušavam da ne budem vulgaran. Ona priča od pre neki dan mi je ličila na priču policajca i pijanog vozača, gde policajac kaže vozaču: vi ste pijani; a on njemu kaže: ako hoćemo da se vređamo, vi imate klempave uši.
Mislio sam da raspravu vodimo tako da se ne vređamo, da se na to pitanje odgovori, a ne da se odgovara nekim drugim temama koje nismo pominjali. U ovom kontekstu smatram da je ovo nedopustivo, gospodine ministre; neisplaćene zarade su dospela potraživanja, država preko propisa važećih mora da insistira da poslodavac ispuni obaveze prema zaposlenima, odnosno prema državi u ovom slučaju, prema fondovima, da li je to zdravstveno osiguranje, PIO ili zaštita u slučaju nezaposlenosti.
I ne sme se na ovaj način država koristiti, da napravi veliku štetu zaposlenima tamo gde nije završen proces restrukturiranja, gde je još uvek taj društveni kapital i posebno tamo gde je država većinski vlasnik, kad se radi o državnim preduzećima ...
(Predsedavajući: Prekoračili ste vreme.)
To bi bilo nekorektno. Govorim o ovome, ovo bi bilo dobro u članu 119, prvi put da vidimo da je poslodavac obavezan da nadoknadi štetu koja je nastala zbog povrede na radu. To u svetu ima i u svetu je poznato, ako se radnik povredi na poslu, da je poslodavac veliku cenu toga plaćao i doživotno treba da obezbedi tog zaposlenog i porodicu.
Ovom odredbom zakona presudna stvar koju ćete vi posle toga isplatiti, 50% od toga, to je nedopustivo, posebno ...
(Predsedavajući: Molim vas, prekoračili ste vreme.)
... u slučajevima ako je vođen spor, veštaci i sudije odlučili da vrednost spora bude koliko je presuđena pravosnažnom sudskom odlukom, a vi na kraju jednom odredbom zakona kažete – država će isplatiti samo 50%. Ispašće da je zaposleni još dobro prošao. To nije dobar način rešavanja problema.