Nisam govorio o rađanju nego o stvaranju.
Izvolite, reč ima narodni poslanik Zoran Krasić. Neka se pripremi, ako ostane vremena, narodni poslanik Miroljub Marić, a još jednom čestitamo gospodinu Stanimiroviću i njegovoj supruzi. Izvolite.

Pa, evo, povodom ovog predloga zakona, on verovatno ima pogrešan naziv, jer ovo baš nije porodični zakon, već bi morao da bude možda zakon o porodici, zakon o braku i porodičnim odnosima, ili neka druga varijacija na tu temu, što bi odrazilo sadržaj ovog zakona.
Ali, na početku moramo da raspravimo neke stvari. Postojeći Zakon o braku i porodičnim odnosima donet je 1980. godine.
Ovo ističem zbog toga što godina donošenja tog zakona i sve rasprave koje su vođene tom prilikom, počevši od prednacrta, nacrta predloga, pa do samog teksta koji je usvojen u ovoj Narodnoj skupštini, ukazuju da taj zakon sadrži sve ono što je bilo propisano međunarodnim konvencijama koje je bivša SFRJ ratifikovala, pa verovatno i tu iz 1959. godine o pravima deteta.
Ukoliko je ova vlada istinski htela da uredi ovu oblast (moram da podsetim da je postojeći zakon trpeo promene od 1980. godine, poslednja promena je bila 2001. godine), mislim da je pravilnije bilo da se putem izmena i dopuna postojećeg zakona izvrši ta neophodna intervencija. U kom smislu?
Pre svega da se postojeći zakon oslobodi nepotrebnih termina koji danas apsolutno ništa ne znače, poput interesne zajednice, radni ljudi, građani, a što predstavlja ideološki predznak nekog davno prošlog vremena.
Verovatno bi drugi deo intervencija na postojećem zakonu bilo nešto što se pojavilo kao neki novi standard od 1980. godine do danas.
I, treći krug tih izmena bi morao da obuhvati nešto u ovim procesnim odredbama koje se tiču činjenice da smo nedavno dobili Zakon o parničnom postupku, pa Zakon o medijaciji, tako da bi ti posebni propisi trebalo da sadrže i ove odredbe koje se ovde tretiraju, a koje se tiču postupka u kome se odlučuje o pravima i obavezama na osnovu ovog zakona.
Ovako, Vlada je krenula potpuno drugim putem i toliko je to unakazila da praktično mi nemamo definiciju porodice. U ovom zakonu se ne zna šta je porodica. U ovom zakonu je bledo dato šta je to brak.
Pa evo, da malo podsetim šta je to načelno sporno kada je u pitanju ovaj zakon. Verovatno ćemo svi da se složimo da je porodica jedna životna zajednica roditelja, dece i drugih srodnika, koji imaju međusobna prava i obaveze koje uređuje ovaj zakon.
Verovatno ćemo da se složimo i da nije dovoljno brak definisati jednom prostom rečenicom, već da je potrebno potencirati da se u braku ostvaruju istovremeno i interesi bračnih drugova, porodice.
Ja bih rekao da tu mora da stoji i društvo, jer ako ovaj zakon samo prevalimo na relaciju dva lica različitog pola – zajednica života, jer ovde ispada da je glavna svrha braka zajednica života, onda smo pokušali da na pogrešan način definišemo nešto što nije suština i sadržina bračnog odnosa, koji i rezultira jednom porodicom.
Verovatno da se brak zasniva na nekoj slobodnoj odluci žene i muškarca (naravno, potencira se - žene i muškarca, da ne bi to neko pogrešno protumačio) da zaključe brak, na njihovoj ravnopravnosti, obostranoj naklonosti, pa verovatno nije zgoreg da se u ovom zakonu kaže i potencira ta reč ljubav, jer nje nema ovde, mada nije posao zakona da reguliše emotivne odnose.
Verovatno je tu mesto i rečima poput poštovanja, razumevanja, poverenja, jer je brak društveno verifikovana, društveno poželjna pojava.
Sve ovo pričam zbog toga što kada se pročita ovaj predlog zakona ovde se dešava potpuno obrnuto.
Ovde se kategorija zakonom uređenog odnosa muškarca i žene koja se zove brak svodi na vanbračnu zajednicu; kao nešto slučajno, desilo se da dva lica različitog pola žele zajednički da žive.
Možda se neko smeje, ali se to odražava kasnije i na odredbe o odnosima roditelja i dece, odredbe o izdržavanju, pa i na ovo što je ovde novotarija – zlostavljanje u porodici i na neke druge stvari. Znači, kompletna inverzija je izvršena.
Problematični član 5. bi mogao da glasi možda i ovako: "Pravo na slobodno odlučivanje o rađanju dece imaju sva lica koja su sposobna za rasuđivanje.
Pravo iz stava 1. ovog člana može se ograničiti u skladu sa zakonom samo radi zaštite zdravlja." Ali ne, ovde je primenjen koncept, čujete po našim kritikama, odavno prepoznatljiv.
Ne bih hteo da se dohvatim ovih amandmana, o njima ćemo posebno, od 40-tak amandmana osam je prihvaćeno, 36 Vlada nije mogla da prihvati, mi ćemo to da obrazlažemo, da vam kažemo zašto je to potrebno, ali bez obzira na ideološko opredeljenje.
Član 203. tiče se sastava sudskog veća koje učestvuje u tim bračnim sporovima. Kaže: "Sudije iz stava 1. ovog člana moraju biti lica koja su stekla posebna znanja iz oblasti prava deteta." Uslove za izbor nekog lica za sudiju i šta ono sve mora da ispunjava može da uredi samo Zakon o sudijama.
Ne mogu posebnim zakonom da se propisuju dodatne obaveze, dodatni uslovi, već pre svega onim zakonom koji reguliše tu oblast. Taj zakon je Zakon o sudijama. Ovde se čak i to ubacuje, a ne znamo zbog čega, ne znamo zašto ima potrebe da se ovakvim odredbama menja nešto što je ovde nesporno da predstavlja standard, bar standard ove većine.
Zadržavam pravo da po amandmanima konkretno ispričamo i da ubedimo narodne poslanike zašto nije dobro usvojiti ovakav predlog zakona.

Reč ima ministar Lalović. Izvolite.

Samo nekoliko napomena u vezi sa bitnim primedbama koje su iznete. Bila je primedba u vezi sa sporazumom o razvodu, gde se obuhvata imovina tim sporazumom, da će to iskomplikovati celu priču.
Naše mišljenje, nas koji smo radili ovaj predlog zakona, jeste da se neće smanjiti mogućnost sporazuma o razvodu, da su posebni imovinski sporovi koji su dugo trajali bili problem sam po sebi, zbog čega se ta cela situacija nije mogla okončati.
Smatrali smo da to treba da budu dve stvari o kojima ljudi grubo treba da se dogovore.
Naše je mišljenje da ako mogu da se dogovore oko deteta, pa valjda mogu i oko njive i kola, tako pretpostavljam.
Mislimo da ovo neće dovesti do smanjivanja, već do lakšeg rešavanja tog problema i to u kraćem roku.
Što se tiče primene zakona od 1. jula, a što je stavljeno kao primedba, morali smo staviti taj rok, imajući u vidu kada će se eventualno zakon usvojiti zbog dve stvari.
Jedno je što moramo doneti oko 15 podzakonskih akata za primenu ovog zakona.
Drugo, jednako važno, što se mora obaviti specijalizacija, osposobljavanje sudija baš za ove sporove. To su dva razloga ili uslova zbog kojih smo pomerili početak primene ovog zakona na 1. jul.
Što se tiče člana 5, čuvenog člana o kome svi govore, formulacija u zakonu jeste da "svako ima pravo da slobodno odlučuje o rađanju". Takva je formulacija. Ova formulacija u suštini jeste deo opšteg korpusa ljudskih prava. Ovo je uobičajena formulacija – svako.
Ovde je pojam rađanje širi od pojma porođaja. Ova odredba obuhvata i pitanje planiranja porodice i druga pitanja koja su ovde pomenuta.
Zbog nerazumevanja toga se insistira da se stavi reč "žena" umesto "svako"; prosto, ovde nije mesto, sasvim je druga materija u pitanju, ili druga priča.
Što se tiče nekoliko drugih primedaba koje su stavljene, a posebno kod usvajanja od strane stranih državljana kod nas, moramo videti sledeće – kada su u pitanju zemlje koje su ratifikovale Konvenciju, one imaju obavezu da omoguće usvajanje dece kod sebe od strane stranih državljana; pa i naši građani mogu da usvoje dete u toj nekoj drugoj zemlji, potpisniku Konvencije.
Ono što je bitno, rekli smo – ukoliko u periodu od godinu dana nema interesa da naš državljanin usvoji to dete, ako godinu dana nema interesa za dete, onda može strani državljanin.
Postavljen je restriktivan postupak, ali nije zatvorena mogućnost, jer i to je u najboljem interesu deteta, kada ovo drugo ne može, pa da živi makar u inostranstvu u porodici a ne u domovima. To je ideja.
Takođe, ono što je ovde rečeno o pravima i položaju deteta, kada je u pitanju dete starosti od 15 godina, postoji obaveza da ono što ono kaže to je to.
Istovremeno, rečeno je da je možda previsoka granica. Sud je uvek dužan da uzme u obzir mišljenje deteta i mlađeg od 15 godina, gde procenjuje zrelost tog deteta da li je moglo da formira mišljenje itd. U vezi sa tim nemamo tu vrstu problema.
Što se tiče primedbe da je trebalo da se ide sa izmenama zakona, moram reći da bismo u tom slučaju skoro u svakom članu morali da vršimo izmene.
Potpuno je besmisleno ići sa izmenama zakona ako u svakom članu vršite izmene. Zato je ovde predlog novog zakona.
Ono što je ovde bilo posebno prisutno, a ne tiče se ovog zakona, to je pitanje demografske politike u Srbiji, bele kuge i ostalo.
Nije ovaj zakon mesto rešavanja tog problema, to je Zakon o finansijskoj podršci porodici, pored ostalog, čije izmene se u Vladi razmatraju i koje treba da daju određeni doprinos tome.
U principu mislim da je problem bele kuge širi problem, o kome svakako ova skupština treba da raspravlja, ali kao o posebnoj temi, jer je to jedna od najozbiljnijih tema, po mom mišljenju, koje sada u Srbiji postoje.
Ne bih to vezivao usput za porodični zakon, nego sačekajmo izmene Zakona o finansijskoj podršci porodici i takođe akt, koji radim u okviru Ministarstva, o populacionoj politici u Srbiji, koji će biti predmet razgovora i onda ćemo ozbiljnije razgovarati o zaista najvećem problemu u Srbiji. Toliko i hvala.

Po članu 81. stav 4, sutra će se raditi od 10,00 sati, jer se neće raditi u ponedeljak, a na redu su važni zakoni.
Nastavljamo rad sutra u 10,00 časova.