Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad prema dnevnom redu.
Prelazimo na 8. tačku dnevnog reda: – PREDLOG PORODIČNOG ZAKONA (načela)
Molim da na početku utvrdimo kvorum. Molim poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.
Konstatujem da je primenom elektronskog sistema utvrđeno da su prisutna 94 poslanika, od 145, po službenoj evidenciji.
Primili ste Predlog zakona koji je podnela Vlada Republike Srbije.
Primili ste amandmane koje su na Predlog zakona podneli narodni poslanici: Leila Ruždić-Trifunović, Anita Beretić, zajedno Ljiljana Nestorović i Meho Omerović, Momir Marković, Nataša Jovanović, Milovan Radovanović, Petar Jojić, Božidar Koprivica, Vjerica Radeta, Branislav Blažić, Sreto Perić, Zlatan Jovanović, Paja Momčilov, Zoran Krasić, Mileta Poskurica, Miroslav Nedeljković, Nemanja Šarović, Dragoljub Stamenković, Goran Cvetanović, Vojislav Milajić, Ivan Radić, Miljko Četrović, Milan Stevović, zajedno Bojan Kekić, Milan Janković i Zvonimir Stević, zajedno Branče Stojanović i Živodarka Dacin, zajedno Bojan Kekić i Milisav Petronijević, zajedno Branče Stojanović i Toma Bušetić, zajedno Bojan Kekić i Hranislav Perić, zajedno Bojan Kekić i Živodarka Dacin, zajedno Branče Stojanović i Zoran Anđelković, zajedno Rajko Baralić, Toma Bušetić i Milisav Petronijević i zajedno Branče Stojanović i Rajko Baralić.
Primili ste izveštaje Odbora za zdravlje i porodicu, Zakonodavnog odbora i Odbora za ravnopravnost polova.
Primili ste mišljenje Vlade Republike Srbije o podnetim amandmanima.
Narodni poslanici Branče Stojanović i Živodarka Dacin, pisanim putem, 1. februara 2005. godine, povukli su amandman koji su zajedno podneli na član 2. Predloga zakona.
Takođe, pisanim putem, 3. februara 2005. godine, amandmane su povukli narodni poslanici: Branče Stojanović i Toma Bušetić na član 66, Bojan Kekić i Hranislav Perić na član 68, Branče Stojanović i Zoran Anđelković amandman kojim predlažu dodavanje novog člana 84a i Branče Stojanović i Rajko Baralić na član 139. Predloga zakona.
Pre otvaranja načelnog pretresa podsećam vas da, prema članu 90. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave u načelu za poslaničke grupe iznosi pet časova, kao i da se ovo vreme raspoređuje na poslaničke grupe srazmerno broju narodnih poslanika članova poslaničke grupe.
Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč, sa redosledom narodnih poslanika.
Saglasno članu 136. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram načelni pretres.
Obaveštavam vas da su ovlašćeni predstavnici za ovu tačku dnevnog reda po poslaničkim grupama sledeći: za poslaničku grupu SRS Miroslav Nedeljković, za poslaničku grupu DSS Svetlana Stojanović, za poslaničku grupu DS - Boris Tadić Anita Beretić, za poslaničku grupu SPO-NS Nikola Jovanović i za poslaničku grupu SPS Živodarka Dacin.
Da li predstavnik predlagača Slobodan Lalović, ministar rada, zapošljavanja i socijalne politike, želi reč?
Izvolite, gospodine Laloviću.

Prvo, hteo bih da izrazim zadovoljstvo što konačno, posle četvrt veka primene zakona koji je sada na snazi, imamo priliku da u Skupštini Srbije danas razmatramo Predlog porodičnog zakona, koji se, prema mojim informacijama, već godinama unazad spremao, jer je postojala društvena i realna potreba da se naše zakonodavstvo u toj oblasti uskladi sa svim onim promenama koje su se događale u tih 20 i kusur godina. Međutim, iz ovih ili onih razloga je to izostalo, tako da će posle četvrt veka Srbija, siguran sam, dobiti novi porodični zakon, koji je potpuno moderan zakon, sa modernim pristupom.
Nekoliko bitnih stvari bih želeo da kažem. U ovaj zakonski tekst su unete odredbe, na prvom mestu, kojima se vrši usklađivanje našeg zakonodavstva u ovoj oblasti sa ratifikovanim međunarodnim ugovorima. Neke od tih ugovora smo mi potpisali, neke nismo; u suštini, vrši se jedna vrsta harmonizacije i usklađivanja sa svim onim što se u svetu u ovoj oblasti promenilo za ovih četvrt veka.
Druga bitna stvar je da su, u skladu sa međunarodnim ugovorima, kreirani pojedini potpuno novi pravni instituti.
Treće pitanje - reformisani su u određenoj meri neki od postojećih instituta porodičnog prava i promenjena je zakonska sistematika, stil i terminologija.
Kada je u pitanju usklađivanje sa odredbama ratifikovanih međunarodnih ugovora, ukazao bih, samo primera radi, šta se sve u međuvremenu dogodilo u ovoj materiji, a gde mi nismo izvršili usklađivanje sa tim.
Evo samo nekoliko vrlo bitnih međunarodnih ugovora ili konvencija. To su: Konvencija Ujedinjenih nacija o pravima deteta, Haška konvencija o zaštiti dece i saradnji kod međudržavnog usvojenja, Evropska konvencija o ostvarivanju dečijih prava, Evropska konvencija o usvojenju, Evropska konvencija o pravnom statusu dece rođene van braka itd. Ima puno takvih konvencija i međunarodnih ugovora, sa kojima mi nismo u ovom periodu naše zakonodavstvo uskladili.
Sada ću upoznati narodne poslanike, u nekoliko segmenata, koji su novi pravni instituti koje sadrži ovaj porodični zakon, a koje do sada naše porodično zakonodavstvo nije sadržavalo. Prvo ću ukazati na onaj deo koji se odnosi na prava deteta. To je pravo deteta da živi sa roditeljima. To pravo može biti ograničeno samo sudskom odlukom kada je to u najboljem interesu deteta. Mi ćemo imati u ovom zakonu ovaj novi pravni standard – u najboljem interesu deteta, koji će se često ponavljati. Zapravo, to je uvođenje jednog od tih novih pravnih standarda.
Drugo, kada su u pitanju prava deteta, dete ima pravo na održavanje ličnih odnosa ne samo sa roditeljem sa kojim ne živi, već i sa drugim srodnicima sa kojima ga vezuje posebna bliskost. Potpuno je jasna motivacija jednog takvog rešenja. Sasvim je moguće da dete ima posebnu bliskost sa dedom, babom, ujakom, stricem itd. Mi sada ovde to pravo definišemo i konstituišemo, kada je u pitanju dete.
Zatim, vrlo je važno definisanje prava deteta na slobodno izražavanje mišljenja. Uopšte, u čitavom tom segmentu ovog zakona, kada se radi o pravima deteta, ideja jeste - daleko veće uvažavanje ličnosti deteta. To je centralna ideja ovog zakona u ovom delu. Ovaj stav o pravu deteta na slobodno izražavanje mišljenja izražava se kroz rešenje i definisanje prava deteta da samo ili preko posrednika može da se obrati sudu ili organu uprave i zatraži pomoć u ostvarivanju nekog svog prava. To je potpuno nov pristup.
Zatim, obaveza je suda da obrati posebnu pažnju na mišljenje deteta, uvek kada je ono u mogućnosti da svoje mišljenje formira i iznese.
Zatim, ustanovljava se pravo deteta koje ima 15 godina života da odluči kod kog će roditelja da živi, kako i na koji način će održavati kontakte sa roditeljem sa kojim ne živi, dakle, pravo deteta da i u tom pogledu definiše svoju poziciju.
Zatim, pravo deteta koje je navršilo 15 godina života i koje je sposobno za rasuđivanje da može dati pristanak za preduzimanje medicinskog zahvata; pravo deteta da odluči koju školu će pohađati. Ako je dete sposobno da formira svoje mišljenje ima pravo slobodnog izražavanja svog mišljenja.
Pored ovog dela ili poglavlja gde se govori o pravima deteta, a vidite iz onoga što sam nabrojao da se radi o jednom potpunom novom pristupu kada je u pitanju dete i kada su u pitanju njegova prava, ono što je takođe novo u ovom zakonu, a na šta bih takođe želeo da ukažem, jeste, na prvom mestu, zajedničko vršenje roditeljskog prava.
Dakle, polazeći u suštini od najboljeg interesa deteta (rekao sam da taj standard sada uvodimo u naš pravni sistem), mi po prvi put u naše zakonodavstvo unosimo odredbu da roditelji mogu nastaviti da zajednički vrše roditeljsko pravo i kada prestanu da vode zajednički život, pod uslovom da zaključe pismeni sporazum o zajedničkom vršenju tog prava i ako sud proceni da je takav sporazum, opet ponavljam, u najboljem interesu deteta.
Potpuno je jasan ratio legis ovakvog novog rešenja. Uvek se, i pre svega, vodi računa o interesima deteta i svakako da je za dete bolje da, ako je to moguće, roditelji zajedničke vrše roditeljsko pravo, čak i kada su se razišli, nego da ne mogu to da rade.
Ono što je potpuno novo u našem porodičnom zakonodavstvu i što može izazvati određene reakcije i kontroverze, ali mislim da je bilo krajnje vreme i trebalo je davno to da unesemo, to je pitanje zaštite od nasilja u porodici. Dakle, ovaj zakon sada čini to da zaštita od nasilja u porodici nije više privatna ili lična stvar nekog pojedinca, nije više porodična stvar. Ovo postaje društvena stvar. Ovo postaje stvar koja se tiče celog društva i svih nas.
Polazeći od takvog pristupa u ovom delu, kada govorimo o zaštiti od nasilja u porodici, naravno teško je da utvrdimo ili definišemo kolike su stvarne razmere nasilja u porodici u Srbiji, ali su one sigurno velike, nažalost. Mi samo vidimo, po pojedinim novinskim naslovima, vrh ledenog brega, kada se nešto strašno dogodi, a ispod vrha ledenog brega je ogroman prostor gde se u tišini, svakodnevno, vrši nasilje u porodici, i to prema kome – pa, svakako prema slabima, prema ženi, prema deci.
To je nešto što je veliki problem u Srbiji i mi zapravo na ovaj način želimo da konačno srpsko društvo uđe u obračun sa tom pojavom. Znamo kakve su posledice nasilja u porodici i naša ideja i namera je da srpsko društvo koje je to guralo stalno pod tepih konačno skloni taj tepih i da počne da čisti sobu.
Koje su mere koje ovaj zakon predviđa kada je u pitanju zaštita od nasilja u porodici? Imamo pet bitnih mera. Prva mera je izdavanje naloga za iseljenje iz porodičnog stana ili kuće, bez obzira na pravo svojine, odnosno zakupa nepokretnosti. Ovo je jedna od ključnih stvari.
Naime, svi mi dobro znamo da su u Srbiji, kada je u pitanju vlasništvo nad nepokretnostima, kućama i stanovima, u 90%, ako ne i više, verovatno u blizu 100% slučajeva, vlasnici zapravo muškarci. I, šta se u suštini događa? Taj nasilnik, ta bitanga koja vrši nasilje, on je vlasnik kuće ili stana, i žrtve, znači žena i deca, ne mogu da se zaštite. Ili će izaći iz kuće ili stana i ostati bez krova nad glavom, ili će biti prinuđeni da trpe neograničeno dugo to nasilje, do teških telesnih povreda, da ne kažem do gorih ishoda.
Dakle, ovim našim predlogom (siguran sam da će to podržati svi poslanici u ovoj skupštini) mi kažemo da će, nezavisno od prava svojine nad nepokretnostima, u toj kući ili u tom stanu ostati žrtva nasilja, a da onaj ko je nasilnik, ko vrši nasilje neće biti tu dalje zadržan. Znači, radi se o jednoj od ključnih stvari, imajući u vidu realnu situaciju u Srbiji kada je u pitanju vlasništvo nad nepokretnostima.
Druga bitna mera jeste izdavanje naloga za useljenje u porodični stan ili kuću, bez obzira na pravo svojine. Znači, to je povezano – pravo da se izbaci nasilnik napolje i pravo da se žrtva useli unutra. Mislim da će to biti ključna stvar u praksi i da će i kod nas početi da razmišljaju šta rade. Samo to može da ih opameti, a ne apeli, kojima smo često skloni i koje često govorimo.
Sledeće mere su: zabrana približavanja članu porodice na određenoj udaljenosti; zabrana pristupa u prostor oko mesta stanovanja ili rada člana porodice i zabrana daljeg uznemiravanja člana porodice.
Dakle, ovo je set od pet mera, nezavisno od komentara ili dobacivanja prisutnih u sali, kojima će biti stavljena tačka na ponašanje hohštaplera, bitangi i nasilnika, koji su se u Srbiji namnožili do neverovatnih razmera. Ove mere o kojima govorimo izriču se u trajanju do godinu dana.
Ono što je jako bitno, a da ne bi ostalo lepo zamišljeno a nikad realizovano, što je u ovoj zemlji tradicija bar poslednjih 60 godina, to je da ovde predviđamo poseban parnični postupak, i to je jedna od ključnih stvari kada je u pitanju zaštita od nasilja u porodici, koja omogućava da se to realno i ostvari. To je jedna nova stvar, kada govorimo o tome šta radimo.
Pored mera zaštite od nasilja u porodici, predviđa se postupak posredovanja ili medijacije, što je u stvari jedan alternativan mehanizam za rešavanje sporova u odnosu na sudski ili ustavni postupak.
Ideja je potpuno jasna: ukoliko mogu da se dogovore, bolje je da se dogovore, nego da se vode beskonačni sudski ili upravni postupci, ali je potpuno jasno da je to samo alternativni mehanizam, time se ne uskraćuje pravo onome ko ne može da se dogovori, da se sudi i tuži ili već da radi šta misli da treba da radi.
Ono što je takođe novina u ovom porodičnom zakonu jeste predviđanje bračnog ugovora. Vrlo dobro znate da imamo propise koji regulišu raspolaganje imovinom, raspolaganje svojinom. To zakon reguliše određenim propisima. I, šta se zapravo sada ovde kaže? Kaže se da se bračnim ugovorom to može i drugačije regulisati od prinudnih propisa i svega ostalog. Znači, možemo se dogovoriti na početku kako će biti na kraju. U suštini, ovaj institut i jeste zamišljen za to da zaštiti slabijeg, a to je po pravilu žena ili supruga.
Takođe, nova su i rešenja o ugovoru o poklonu, o pravu stanovanja, ali bih skrenuo pažnju na jednu novinu koja je od šireg značaja, a to je emancipacija ili sticanje potpune poslovne sposobnosti pre punoletstva. To je u sklopu onoga kada govorimo o posebnom regulisanju ili davanju na značaju pravima deteta. Da bi se ostvarilo sticanje poslovne sposobnosti pre punoletstva, što je emancipacija, predviđena su tri uslova: da je maloletno lice navršilo 16 godina, a to je minimum, da je postalo roditelj i da je dostiglo telesnu i duševnu zrelost potrebnu za samostalno staranje o sopstvenoj ličnosti.
Dakle, to bi bio korpus potpuno novih instituta, potpuno novih pitanja koja mi regulišemo sada u porodičnom zakonodavstvu. Drugi korpus novina koji se donosi ovim porodičnim zakonom jesu oni instituti koji su pretrpeli značajne promene. Znači, oni i sada postoje u našem porodičnom zakonodavstvu, ali mi sada ovim zakonom predviđamo značajne promene. One se odnose na nekoliko bitnih instituta.
Na prvom mestu to je usvojenje. Promene koje su predviđene u Predlogu zakona tiču se pre svega starosti usvojenika. Određene promene izvršene su i kad je u pitanju razlika u godinama između usvojenika i usvojitelja. Novinu predstavlja i mogućnost usvajanja deteta od strane vanbračnih partnera, pod istim uslovima koji važe za supružnike. Zatim, centralizacija podataka o potencijalnim usvojiteljima i potencijalnim usvojenicima kroz jedinstveni lični registar usvojenja koji se vodi kod ministarstva nadležnog za porodičnu zaštitu.
Dakle, uvođenjem ovog jedinstvenog ličnog registra mi ćemo imati, na jednoj strani, sve one u Srbiji koji žele da usvoje dete, a na drugoj strani svu potencijalnu decu koja mogu biti usvojena. Verujem da ćemo uspostavljanjem ovog jedinstvenog registra učiniti usvojenje mnogo efikasnijim nego što je to do sada bio slučaj, a naravno da je najbolja solucija za dete ako nema roditelje da bude usvojeno i da odraste u porodici.
Dakle, čitava ideja ovih promena u toj oblasti jeste da se stvore optimalni uslovi da se kroz postupak usvojenja što većem broju naše dece bez roditelja ili roditeljskog staranja omogući da odrastu u porodici.
I, ono što je takođe novina, upravo zbog toga što sam rekao, jeste uvođenje posebnog programa pripreme budućih usvojitelja za usvojenje. Dakle, podižemo standarde koje zahtevamo od onih koji žele da usvoje dete. To je takođe, da ponovim tu frazu, pravni standard koji će i te kako imati kao posledice ono što je u najboljem interesu deteta.
Sledeće što je bitno da se ovde pomene jeste novo tretiranje vanbračne zajednice. Tu pre svega mislim na okolnosti da se sada ocenjuje kakva je namera partnera, da li je njihova namera da zajednica bude trajna, a ne koliko to godina traje. Prosto, ide se na kvalitet, na suštinu, a ne na kvantitet.
Novine su izvršene i kod sporazuma o razvodu braka; kod utvrđivanja i osporavanja očinstva i materinstva; utvrđivanja i osporavanja materinstva i očinstva u slučaju začeća uz biomedicinsku pomoć. Znači, u svim tim institutima su učinjene bitne promene. Iako su oni i do sada kod nas postojali, sada su modernizovani i učinjene su bitne promene.
Kada se radi o izdržavanju, mislim da je to veoma važan institut. Kod izdržavanja smo uneli sledeće bitne novine, samo njih naglašavam: na prvom mestu je uvođenje pravnog standarda "očigledne nepravde" za dužnika izdržavanja, u svim slučajevima kada se stiču razlozi za uskraćivanje prava poveriocu zakonskog izdržavanja.
O čemu se radi? Vi znate da po pravilu onaj ko treba da plaća izdržavanje izbegava da to plaća na ovaj, onaj ili ko zna kakav način, uvek ima i papira i dokaza i sve živo, samo što laže, samo je to problem. Dakle, uvođenjem standarda očigledna nepravda za dužnika, mi u suštini stvaramo uslove u kojima će sud (i uopšte organ koji odlučuje), nezavisno od ovakve ili onakve papirologije, proceniti realno stanje i doneti pravednu odluku. Radi se o kvalitativnom pomaku u odnosu na sadašnje stanje.
Takođe, ono što je bitno kao novina, to je proširivanje prava na izdržavanje majke deteta, zatim, ograničavanje prava na izdržavanje supružnika posle prestanka braka na najviše pet godina i niz drugih prava koja sva zajedno, kada je u pitanju izdržavanje, treba da otklone jednu od ponižavajućih situacija u Srbiji. Opet kažem, po pravilu, žena je ta koja je ponižena kada neko na sve moguće načine i uz marifetluke izbegava da odgovori svojoj obavezi, i kada su tu i deca onda sav teret pada na ženu sa decom, dok ekipa prevaranata gleda kako će da izbegne svoje obaveze.
Na kraju bih još jednu stvar rekao. Da bi ovaj zakon bio valjano primenjen neophodno je, i to ćemo uraditi čim bude bio usvojen, kreće se u taj postupak (svakako će biti usvojen, mada znam da vam je krivo, ali će biti usvojen), da sudije iz redovnih sudova osposobimo da mogu da sude u ovim sporovima. Za to su im potrebna posebna znanja, tako da nas posle usvajanja zakona očekuje jedan period u kome će se sudije iz redovnih sudova posebno osposobljavati da mogu da vode ove postupke, i to je veoma značajna stvar.
Sve u svemu, čini mi se da je potpuno jasno da je ovaj porodični zakon jedan veoma kvalitetan tekst koji na moderan način uređuje porodične odnose u Srbiji. Očekujem da će poslanici kroz raspravu donekle unaprediti tekst, pod uslovom da su amandmani mudri, i da će na kraju i usvojiti ovaj predlog zakona.

Da li žele reč izvestioci nadležnih odbora, Odbora za zdravlje i porodicu, dr Paja Momčilov? (Ne.) Predsednik Zakonodavnog odbora Miloš Aligrudić? (Ne.)
Da li predsednici odnosno predstavnici poslaničkih klubova žele reč? (Da.)
Ovlašćeni predstavnik SRS Miroslav Nedeljković, a posle njega narodni poslanik Živodarka Dacin, pa potom Anita Beretić.

Poštovani narodni poslanici, evo pred nama je taj dugo čekani porodični zakon. Sticajem okolnosti imamo istog ministra koji je branio Zakon o radu, do današnje prepodnevne rasprave, i zaista nisam očekivao da će ministar pasti u vatru već prilikom obrazlaganja porodičnog zakona. Prilikom odbrane Zakona o radu slušali smo teške reči, izraze – krokodili i krokodilske suze, demagozi, a evo sad smo čuli o bitangama, hohštaplerima, prevarantima.
Zaista mislim da apsolutno nije primereno da prilikom obrazlaganja, ne repliciranja, nego obrazlaganja Predloga zakona već na taj način diskvalifikujemo sve one građane Srbije kojih se porodični zakon tiče, a tiče se svih građana. Dok se Zakon o radu ticao velikog broja građana, porodični zakon se tiče bukvalno svih građana Srbije.
Pre puštanja u skupštinsku proceduru porodični zakon je skrenuo pažnju šire javnosti zbog toga što se Ministarstvo, pretpostavljam, potrudilo da dosta agresivno medijski promoviše ovaj zakon. Unazad nekoliko meseci skoro da nema dana a da neka televizija ili dnevne ili periodične novine ne prezentiraju pojedina poglavlja ovog zakona, uglavnom u afirmativnom tonu.
Vrlo često se za ovaj zakon kaže da će uneti krupne, revolucionarne promene u porodične odnose. Čak se govori da ćemo pomoću ovog zakona ući među moderne evropske civilizovane narode.
Pri tom se najčešće kaže – sadašnji porodični zakon donet je davne 1980. godine, život ga je pregazio, vreme ga je pregazilo itd. Međutim, ko god je uporedio, čitao Zakon o braku i porodičnim odnosima koji je donet 1980. godine i Predlog porodičnog zakona koji danas razmatramo, doći će do jednog frapantnog zaključka – da su to vrlo slični zakoni; verovatno je više od 90% odredaba prepisano, ne doslovno, a izbačeni su neki prevaziđeni termini: socijalistički moral, samoupravljanje, samoupravne interesne zajednice itd. Te su promene čisto terminološke, redakcijske prirode.
Što se tiče suštinskih promena, jedina suštinska promena je što porodični zakon sada ima jedno novo poglavlje, a to je poglavlje - zaštita od nasilja u porodici, na šta ćemo se i ja i drugi poslanici SRS kasnije osvrnuti.
Dakle, ovaj zakon nas, srpski narod, ne uvodi u civilizovanu Evropu. Srpski narod je stari evropski narod i mi smo tamo oduvek. I, stari Zakon o braku i porodičnim odnosima apsolutno nije odudarao od visokih evropskih standarda. Mi ne sporimo potrebu da se donese novi zakon. Tu potrebu najviše diktira naša želja, potreba da naše zakonodavstvo što više prilagodimo zakonodavstvu EU, ali te promene su više kozmetičke prirode, terminološke prirode i više je to potreba da se eksplicitno navede ono što se u starom zakonu podrazumevalo.
Ne treba mistifikovati sve te silne konvencije. Konvencije nisu nešto što je nama palo sa neba, pa sada treba to da usvojimo i da se priviknemo na ono što one predviđaju. Konvencije su rezultat jednog kulturnog civilizacijskog razvoja naroda, država, društava, a srpski narod je odavno među civilizovanim narodima.
Što se tiče konkretne analize zakona, ići ću približno onim redom kojim je i ministar išao; naravno, sada ću pokušati malo iz drugog ugla osvetliti sve ono što je on nama ovde prezentovao. Prava deteta, to su sada kao neki novi pravni instituti, jer mi u starom zakonu navodno nismo štitili prava deteta. Ovo poglavlje - Prava deteta, vrvi od uopštenih, deklarativnih formulacija koje apsolutno ništa ne znače i ne obavezuju nas.
Tipičan je član 65. koji kaže: "Mišljenju deteta mora se posvetiti dužna pažnja u svim pitanjima koja ga se tiču i u svim postupcima u kojima se odlučuje o njegovim pravima, a u skladu sa godinama i zrelošću deteta". Niko ne može imati ništa protiv toga, takva je odredba postojala i ranije i to nije ništa novo.
Što se tiče novih odredaba, da sada to sve pokušamo da osvetlimo iz nekog drugog ugla. Kaže ministar da je krupna promena što će dete sa 15 godina samo odlučiti sa kojim će roditeljem živeti. U praksi, to je manje-više tako i funkcionisalo.
Dete sa 15 godina može samo odlučiti o načinu održavanja ličnih odnosa sa roditeljem sa kojim ne živi i sa njegovom rodbinom. Šta tu može biti sporno? Može biti sporno to što dete sa 15 godina može suvereno odlučiti da neće održavati nikakve kontakte sa roditeljem sa kojim ne živi. Da li je to u redu? Da li treba pravo deteta da bude apsolutno suvereno 100%, da li roditelj s kojim dete ne živi ne može nikako ostvariti pravo da ima bilo kakve lične odnose sa detetom, ako znamo da je dete vrlo često instrument, oruđe u rukama roditelja sa kojim dete živi i vrlo često bivši bračni partneri nastavljaju međusobni rat pomoću deteta kao oruđa. Roditelj sa kojim dete živi, kome je povereno, ima taj snažan instrument u borbi protiv drugog roditelja. Znači, ovo pravo ne mora da bude takvo da dete, navodno, svojom slobodnom voljom odluči da neće da se viđa sa ocem ili majkom. Ne bi trebalo to tako eksplicitno navoditi.
Što se tiče održavanja ličnih odnosa sa porodicom roditelja sa kojim ne živi, do sada zakonom nije bilo uređeno da porodica roditelja sa kojim dete više ne živi može po sili zakona da ostvari pravo da komunicira sa detetom, sa unukom pretežno. Sada je zakonodavac uveo tu promenu, ali da nije bilo našeg amandmana, to bi ostala deklarativna odredba. Vlada, odnosno ministar je taj amandman prihvatio, pa će ta odredba zaista da bude garantovana, a ne samo deklarativno nabrojana.
Što se tiče suverenog prava deteta od 15 godina da samo izabere srednju školu koju će učiti, mislim da zakon ne treba da zadire u normalne porodice. Zakon treba da interveniše tamo gde su porodični odnosi poremećeni. Zašto sada instruisati decu od 15 godina da njihov roditelj, otac, majka nemaju prava da mu sugerišu i da se mešaju u izbor buduće profesije. To apsolutno nije mesto da tu zakon interveniše. Ionako je porodica, ne samo kod nas, nego i u svetu, u fazi dezintegracije. Roditelj ima sve manje autoriteta, kako kod koga, slažem se, ali u globalu je to jedan svetski trend. Ne treba to zakonom cementirati i dati vetar u jedra takvim procesima.
Ima tu još prava deteta sa 15 godina, recimo, da samo odlučuje o medicinskim zahvatima, a to je vrlo diskutabilno, kasnije ćemo o tome, verovatno u pojedinostima još.
Što se tiče zajedničkog vršenja roditeljskog prava, to je navedeno kao krupna promena. Dobro je ako razvedeni roditelji nastave da žive, sticajem okolnosti, pod jednim krovom i onda sud ne mora da donese presudu da se dete poverava jednom roditelju, ako već roditelji žive pod jednim krovom. Ovde je jedna čista manipulacija, ako roditelji više ne žive zajedno, sud neće doneti odluku da se dete poveri jednom roditelju. Šta je to onda? To znači da se neće sudskom odlukom ni precizirati visina novčane naknade, način održavanja ličnih odnosa i to je, ovako, šarena laža.
Postupak posredovanja - medijacija, to je jedna duplirana odredba; u članovima koji regulišu postupak razvoda braka i mirenje i nagodba su već sadržani u svemu tome, a ovde je data jedna novotarija, kobajagi je to sada nešto novo, neka nova garancija.
Bračni ugovor, ugovor o poklonu, to su novotarije i to je danak vremenu u kome živimo. To se neće odnositi na normalne ljude, na normalne, prosečne bračne parove. To će se odnositi na one brakove o kojima čitamo u novinama, koji po pravilu kratko traju i koji se sklapaju ne zbog zajedničkog života, nego zbog nekakve medijske halabuke.
Zaštita od nasilja u porodici – niko normalan nije protiv toga da se stane na put nasilju u porodici. Međutim, SRS već sada izražava veliku rezervu i bojazan...
(Predsedavajući: Gospodine Nedeljkoviću, da li koristite...)
Nastavljam ... zato što će se institut zaštite od nasilja u porodici sigurno zloupotrebljavati. Ne kažemo da će se možda zloupotrebljavati, sigurno će biti pokušaja zloupotrebe. Jedan bračni partner može imati i te kako motiva da ostane da živi u kući, stanu čiji je vlasnik onaj drugi bračni partner, a da se samo liši tog bračnog partnera. Nasilje u porodici može biti namerno isprovocirano, može biti inscenirano.
Doduše, tu je srećom predviđen parnični postupak, ali je velika bojazan da će do zloupotreba dolaziti i možda da će neka od mera, a pogotovo mera udaljenja iz stana, tek isprovocirati nasilje. Znači, bračni partner kome je izrečena mera udaljenja iz vlastite kuće, ako intimno to doživljava kao nepravdu, može tek onda biti motivisan da izvrši nasilje nad bračnim partnerom koji mu je naneo tu nepravdu. Mislim da će primena ovog instituta tek otvoriti probleme, ali, da ne budemo shvaćeni pogrešno, mi smo energično za suzbijanje nasilja u porodici.
Što se tiče pravnih instituta koji su pretrpeli promene, to je u oblasti sporazumnog razvoda braka. Evo konačno nekog predstavnika ministarstva da čuje i ove primedbe. Što se tiče sporazumnog razvoda braka, vidite u čemu je stvar - po sadašnjem zakonu sporazumni razvod braka podrazumeva dogovor o razvodu, dogovor o poveravanju deteta, visinu novčanih izdvajanja za izdržavanje deteta i model nastavka ličnih kontakata roditelja sa kojim dete ne živi.
Sve to ostaje po novom zakonu, ali da bi taj razvod bio sporazumni moraju bračni partneri da se sporazumeju o deobi zajedničke imovine pre razvoda braka. Može se braniti ovakva ideja. Naravno da je mnogo bolje da sva sporna pitanja regulišu, pa da se kao ljudi raziđu, ali je sigurno da će biti mnogo manje sporazumnih razvoda braka, a mnogo više brakova će se razvesti po tužbi za razvod braka. Zašto?
Mnogo je teže da se bivši bračni partneri sporazumeju o deobi zajedničke imovine i sada je dilema da li je bolje da se u miru dogovore oko vršenja roditeljskog prava nad detetom, pa da se posle posvađaju oko imovine ili da se odmah posvađaju oko imovine i onda ne mogu da se dogovore ni oko vršenja roditeljskog prava nad detetom. Moje je mišljenje da je trebalo da ostane stara odredba da sporazumni razvod braka ne uključuje i sporazum o podeli zajedničke imovine.
Institut usvojenja je bolna tačka i starog zakona i ostaće bolna tačka i posle ovog zakona. U Srbiji ima otprilike tri puta više bračnih parova koji su zainteresovani za usvojenje, nego dece bez roditeljskog staranja koja su u postupku usvojenja, a domovi za nezbrinutu decu su puni. Zbog čega je to tako? Između ostalog, zbog zakonskih odredbi.
Dete koje je za usvojenje praktično je "vlasništvo" Centra za socijalni rad. Direktor Centra za socijalni rad ima diskreciono pravo, mogućnost da li će ili neće da krene u postupak usvojenja i da ga dovede do kraja. Centar za socijalni rad često neće dete da pusti u postupak usvojenja, iako mogu da se izaberu izvanredni usvojitelji; ne želim da povredim veliku većinu poštenih, ali postoji kupoprodaja dece koja su za usvojenje.
Kada smo bili u Vladi žestoko smo se borili da napravimo neke zakonske izmene, međutim zbog izmešane nadležnosti između savezne države i Republike to nismo stigli da uradimo. Imali smo ideju da taj postupak centralizujemo, da se nadležnost što više izmesti iz centara za socijalni rad i centralno sve to obavlja.
Predlagač je uradio jednu stvar koja je samo prvi korak ili preduslov - uvođenje jedinstvenog ličnog registra, i tu je stao. Videćete kasnije kada budemo govorili o amandmanima, tu smo na član 317. uložili jedan amandman. Nažalost, nije usvojen. To što će postojati centralna evidencija ništa ne može da pomogne ako neko u Centru za socijalni rad nije motivisan da centralni registar iskoristi i da krene u institut usvojenja.
Inače, te promene u smislu da sada postoji samo potpuno usvojenje, to je sasvim u redu i za to smo se svojevremeno i mi zalagali.
Ovaj zakon je dobar u onoj meri u kojoj se ne razlikuje od starog zakona. Sve novine su manje ili više sporne. Neke nisu sporne, neke jesu, a za neke unapred tvrdimo da će više proizvesti problema nego što će stvari poboljšati.
Inače, kada se počelo govoriti o tome da će se krenuti u proceduru izmene porodičnog zakona svi smo se malo bojali da će ova vlada, sve žureći u Evropu, možda već sada predvideti mogućnost sklapanja braka između pripadnika istog pola ili homoseksualnih brakova.
Srećom, to se nije dogodilo, a znam da su se mnogi poslanici spremali da dostojno dočekaju takve predloge. Ona bivša vlada se ozbiljno nosila tom idejom.
Ako se sećate, čak je bila organizovana jedna probna javna rasprava na ulicama Beograda, na trgovima Beograda. To je bila javna rasprava pod radnim nazivom "Gej parada". Tu su argumente ukrstili pobornici i protivnici te ideje. Protivnici te ideje su bili daleko nadmoćniji, kao što su nadmoćniji i u normalnom srpskom narodu. Imali su mnogo jače, oštrije i čvršće argumente, tako da se prva runda te javne rasprave završila kako se završila i nadam se da će neka druga runda da se završi na isti način.
Srpska radikalna stranka je podnela 33 amandmana na Predlog ovog zakona. Usvojeno je šest amandmana i u meri u kojoj su ti amandmani usvojeni zakon je nešto poboljšan, ali najveći deo amandmana nažalost nije usvojen. Neki veoma bitni amandmani nisu usvojeni, a da čak nije dato nikakvo obrazloženje. Ne da je nezadovoljavajuće, nego baš nikakvo obrazloženje, tako da ćemo se zavisno od toga kako se predlagač bude odnosio prema našim amandmanima u Skupštini opredeliti što se tiče našeg konačnog stava o ovom zakonu.

Reč ima narodni poslanik Živodarka Dacin, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe Socijalistička partija Srbije.

Poštovane kolege narodni poslanici, moram nešto da primetim. U ovom sazivu Skupštine Srbije ovo je sigurno do sada jedini predlog zakona koji je praktično na sednici Odbora za zdravlje i porodicu postigao politički konsenzus, odnosno, bolje rečeno, u načelu niko nije glasao protiv. Naravno, to ne znači da će svi poslanici glasati za usvajanje ovog zakona, ali prosto govori o svesti svih nas da nam je sigurno i te kako potreban jedan ovakav zakon.
Naravno da su sve parlamentarne stranke uložile amandmane na ovaj zakon i moram da kažem, pošto sam član tog odbora i bila sam prisutna, da su svi amandmani zaista imali jednu pozitivnu želju, a to je da ovako dobar zakon još više poprave. Svesni smo činjenice da idealnog zakona nema, kao što ne postoji ništa idealno u životu, ali zato dajte da zaista učinimo jedan pomak nabolje i da jedan ovakav zakon na ovoj skupštini usvojimo.
Moram da kažem da ovo nije prvo pisanje porodičnog zakona. Prvo pisanje porodičnog zakona novijeg datuma bilo je 1994. godine, kada su socijalisti bili na vlasti, ali taj predlog zakona nije ugledao svetlost dana i nije ušao u skupštinsku proceduru iz jednog jedinog razloga, jer su tada brak i porodični odnosi bili u ingerenciji savezne države.
Danas mi imamo više razloga koji nas obavezuju da jedan ovakav zakon usvojimo. Pre svega, tu je Ustavna povelja, koja, praktično, obavezuje države članice da svaka ima svoje zakone. Zatim, tu je niz ratifikovanih konvencija, od kojih bih naročito izdvojila Konvenciju Ujedinjenih nacija o pravima deteta, koja nas, verovatno, kao potpisnike, bar na neki način obavezuje. Ono čemu, rekla bih, svi ovde težimo, ma kojoj političkoj opciji pripadali, jeste da uđemo u međunarodno zakonodavstvo i da bar sa jednim ovakvim zakonom, ako ništa drugo, usklađivanjem sa međunarodnim pravom, možemo da odškrinemo vrata Evropske unije.
Ovaj zakon ima sigurno niz dobrih i kvalitetnih novina, zbog kojih će poslanička grupa SPS glasati za ovaj zakon, ali rekla bih da ima i pojedinih manjkavosti. Zakon je vrlo obiman, ima 360 i nešto članova. Naravno, ako bismo hteli zaista studiozno da raspravljamo o ovom zakonu, bilo bi suviše malo vremena da popričamo o njemu, s obzirom na poslaničko vreme koje svaka od naših parlamentarnih grupa ima. Zato bih izdvojila samo par stvari koje, čini mi se, imaju vrlo velikog značaja.
Pre svega, tu su prava dece, jer naravno da je dete, bez obzira imali ga ili ne, centar ne samo svih nas, nego centar sveta i centar svih normalnih ljudi. Možda se odaje utisak da su ta prava deteta ovde više povećana deklarativno, samim tim što ne vidimo nikakvu podlogu, eventualno, sankcija, ukoliko se ona kao takva dosledno ne sprovedu, ali rekla bih da je vrlo važno ono što se daje detetu, neka povećana samostalnost, posle navršene 15. godine života.
Do sada smo imali slučaj da centri za socijalni rad i sudovi... u zavisnosti od toga kome dete pripadne, dete ostaje uz tog roditelja, a sada dete ima pravo glasa da posle 15. godine kaže sa kojim od roditelja želi da živi, ukoliko je došlo do razvoda braka čak i ranije. Posle 15. godine života, naravno, dete ima pravo da samo razmišlja i odlučuje o svom daljem školovanju, znači o upisivanju u srednju školu. Dete, čak, posle 15. godine života može samostalno da odluči i, recimo, ukoliko želi da se izloži nekom medicinskom zahvatu, a do sada apsolutno nije moglo da se razmišlja o tome.
Ali, ono što je jako važno, to je da dete posle 15. godine života ima pravo da ima kompletan uvid, prvo, u matičnu knjigu rođenih, a zatim i u svu kompletnu dokumentaciju koja govori o poreklu deteta. Ovde se stalno postavlja pitanje reći ili ne reći. Ovde je veoma važno, ukoliko se radi o deci koja su usvojena (i bez obzira usvojena ili ne), da tu proveru mogu izvršiti u matičnim knjigama, naravno, nakon navršene 15. godine života.
Ono što je jako važno, a jeste novo, verovatno će to svi podvući u svojim izlaganjima, to je da postoji zakonski omogućeno roditeljsko staranje kod dece i nakon razvoda braka, naravno, ugovorom koji se potpisuje u sudu i ako sud opredeli da je to najpovoljnije za dete.
U jednoj našoj normalnoj porodici, u normalnim uslovima, da li postoji neko ko može bolje od roditelja da vaspitava dete? Rekla bih ne, jer za vaspitanje svakog deteta je potrebno prisustvo oba roditelja. Ukoliko ste imali kontakte, a sigurno je da jeste, sa decom iz razvedenih brakova i sa onim roditeljima kojima dete nije pripalo, znate da jedan vikend u toku meseca, koji je do sada centar za socijalni rad opredeljivao da se dete viđa sa onim drugim roditeljem, sa kojim ne živi, ne može da bude dovoljan niti za normalan psihofizički razvoj deteta, ali ni za bilo šta drugo.
U svakom slučaju, ovo je zdravija kombinacija, jer ja sam jedna od prvih zagovornika stava da je bolji zdrav razvod, jer u zdravom razvodu, uz normalne roditelje, posvećene svojoj deci, deca će sigurno imati normalan psihofizički razvoj, nego da, recimo, ostanu u bolesnom braku, što iza sebe povlači sve ono što je ponovo obuhvaćeno ovim zakonom.
Ovde bih istakla još jednu stvar. Ona se tiče više emancipacije, jer ovde više ne govorimo o deci koja su navršila 15. godinu života, nego govorimo o licima koja posle 16. godine života, ukoliko su psihofizički zdrava i ukoliko su u međuvremenu postala roditelji, uz dozvolu suda mogu imati pravo na samostalno zapošljenje. Na taj način postoji neko ko će moći da obezbedi materijalnu egzistenciju porodice. To je dobro.
Sada da kažem nešto o čemu do sada nismo dovoljno rekli. Ono što je vrlo važno u ovom zakonu jeste regulativa koja govori o sprečavanju ili bar o smanjivanju nasilja u porodici. Nažalost, nasilje u porodici je vrlo prisutno. Bez obzira koliko smo spremni o tome u javnosti da govorimo, ipak postoje neki statistički podaci koji kažu da uglavnom svaka četvrta žena trpi nasilje u porodici. Naravno da se podrazumeva da ne mora to, kao po pravilu, uvek da bude žena. To mogu da budu i deca. Budite sigurni da često nasilje u porodici trpe i stari.
Zapravo, postavlja se pitanje kakav je društveni milje u kome mi živimo i šta za nas uopšte znači porodica, ta osnovna ćelija društva. Nažalost, sve je više razorenih porodica i sve više dolazi do smanjivanja sklapanja brakova. Daću vam jedan egzaktan primer. Dolazim iz opštine Kikinda, gde je 2003. godine bilo više razorenih nego sklopljenih brakova. To je grad u kome, praktično, institucija porodice, kao i u svim drugim sredinama u našoj državi, gubi u onom tradicionalnom smislu, što mi smatramo i kako smo vaspitani, šta je to porodica.
S jedne strane, ako bismo rekli da porodica nema tu težinu jer je ekonomska situacija u kojoj se nalazi naša zemlja loša, standard življenja nam je loš, uglavnom u porodicama jedan član radi ili nijedan ne radi i da su sve to situacije u kojima porodica nema svoju egzistenciju, rekla bih da možda i nije tako.
Jer egzaktni podaci govore da je čak kod nas u porodicama gde je viši standard življenja manji broj dece, a tamo gde su porodice sa nižim materijalnim statusom rađa se mnogo više dece i, praktično, oni su ti koji produžavaju našu vrstu.
Ili, da ne posmatramo samo našu zemlju, koja zbilja živi u teškim materijalnim okolnostima. Ako pogledamo zemlje Zapadne Evrope, pa ako hoćete i Amerike, gde je vrlo visok standard življenja, i tamo dolazi do smanjivanja broja porodica u kojima se rađaju deca.
Mi smo u prošlom sazivu imali na dnevnom redu Krivični zakon. Tamo je po prvi put, zahvaljujući našoj koleginici Leili Ruždić, amandmanom usvojenim od strane Skupštine u prošlom sazivu, uvedeno da postoji krivično delo - nasilje u porodici. To krivično delo kažnjava se zatvorom do tri godine; rekla bih, vrlo drastično, ne zbog toga što bih želela bilo koga ko tiraniše bilo koje lice, a ne člana svoje porodice, da zaštitim, nego prosto, postavlja se osnovno pitanje - koja će to majka osuditi na tri godine zatvora oca svoga deteta. Rekla bih, vrlo teška odluka, ukoliko to nije zaista neko preveliko nasilje.
U tim unesrećenim situacijama i sredinama, u našoj zemlji razvile su se raznorazne nevladine organizacije koje su pružale utočište žrtvama nasilja u porodici, bez obzira da li su žene ili deca. Ili, imamo raznorazne SOS telefone na koja se ugrožena lica, odnosno žrtve tog nasilja mogu javljati, ali postavlja se pitanje da li je zaista realno očekivati pomoć od takvih organizacija. Postavlja se pitanje ko stoji iza takvih organizacija i koliko su ti ljudi stručni i kompetentni.
Ne želim da sumnjam ni u čiju dobru volju da zaštiti svakog ugroženog, ali mislim da je sva ta regulativa mnogo povoljnija sa ovim porodičnim zakonom, nego da pribegavamo ovoj drugoj nužnoj potrebi koja se iznedrila u ovim godinama tranzicije svuda, pa i u našoj zemlji. Čuli smo, da ne ponavljam, na koje sve načine može da se zaštiti žrtva u porodici, npr. nasilnik ne može da prilazi niti mestu rada, niti mestu gde živi; tako će se, bez obzira ko je ta žrtva, maksimalno zaštititi, jer na jedan bezbedniji način dolazi do zaštite i duševnog i telesnog integriteta svake ugrožene ličnosti. Mislim da je to nešto što je dobro u ovom zakonu.
U ovom zakonu postoji još jedna novina, a to je - bračni ugovor, mada bih ja pre rekla da me to asocira na predbračni ugovor. Do sada smo to uglavnom mogli da vidimo u filmovima sa Zapada i čitajući o sklapanju brakova javnih i vrlo bogatih poznatih ličnosti koje su te predbračne ugovore pravile isključivo iz materijalnih razloga, jer svako ko je uneo veliko bogatstvo u porodicu, a ukoliko dođe do razilaženja, ne želi da ostane oštećen.
Rekla bih da je kod nas zaista mali broj porodica koje bi zbog toga pravile predbračni ugovor, ali čini mi se da je on i te kako važan zato što, ukoliko dođe do razvoda braka, postoji neka mogućnost da se i ona ugroženija strana iz razvedenog braka zaštiti.
Da ne ulazimo u detalje, tu postoji još niz članova koji vrlo dobro regulišu i neke druge bračne odnose.
Što se tiče usvajanja, mislim da je dobro, bez obzira što ćemo možda polemisati oko toga, pre svega to što će postojati jedinstveni registar u ministarstvu, što će postojati evidencija svih potencijalnih usvojenika i svih potencijalnih usvojitelja; u svakom momentu moći će da se prati dete koje je usvojeno, i tu će se jedni sa drugima najbolje prepoznati.
Više ne postoji limit, granica za usvajanje; dosadašnji zakon je predviđao do pet godina, a sada postoji limit donje granice, da se ne može usvojiti dete mlađe od tri meseca, ali zato je gornja granica povećana, pa se može dete usvajati i do punoletstva, do 18. godine starosti. Čak postoji klauzula da može i posle 18. godine, ukoliko se radi o licu kome je potrebno usvojenje, a pri tom psihofizički, iz medicinskih razloga, nije u mogućnosti da samostalno živi.
Ono što je jako dobro, da bismo eliminisali neke društvene anomalije koje su u savremenom društvu prisutne, pa i kod nas, i da bi se uspostavili korektni odnosi između roditelja i deteta, jeste da je napravljena jedna razumna granica između usvojitelja i usvojenika. Ta razlika između usvojenika i usvojitelja ne može da bude manje od 18 godina, ali isto tako ne može da bude ni veća od 45 godina.
Rekla bih da su sve ovo argumenti zbog kojih će poslanička grupa SPS glasati za usvajanje ovakvog porodičnog zakona i naravno, primenom na delu, videti da, ukoliko je u mogućnosti, on što češće istrpi korekciju u ovom parlamentu.
Ovo su razlozi za, ali ima i onih razloga protiv. Pre svega, to je u zakon uneto, zašto se posle usvajanja ovaj porodični zakon ne može odmah primenjivati. Čuli smo i od samog ministra da je potrebna neka edukacija sudija, a svi smo upoznati sa tim i bila je vrlo široka rasprava o ovom zakonu, zašto onda paralelno, ako znamo da je to kvalitetan zakon i da će naići na podršku u ovom parlamentu, nije išla i edukacija svih tih sudija koje će, usvajanjem ovog zakona, imati da rade nove poslove.
Postavlja se pitanje kompetentnosti i opremljenosti, i kadrovski i tehnički, centara za socijalni rad, što će i te kako biti potrebno. Potrebna je finansijska podrška od strane Vlade da bi sve ovo o čemu smo pričali, jedinstveni registri i sve ostalo, zaista zaživelo i na ostalim nivoima.
Konačno, ako je već sve to tako, a jeste, postavljam jedno otvoreno pitanje svima nama, poslanicima Narodne skupštine Republike Srbije - šta će nama porodični zakon ako više ne budemo imali porodicu i ako više ne budemo imali dece? Da li je ovaj porodični zakon, a sigurna sam da jeste, prvi i osnovni motiv da svi veoma ozbiljno razmislimo o tome šta je svima nama činiti da Srbi, kao narod, ne izumiru. Mi postajemo sve stariji. Moramo nešto da učinimo na poboljšanju nataliteta.
Reći ću samo neke podatke. Ako uzimamo neke zaista relevantne podatke, zato ću ih i citirati iz poslednjeg popisa i u odnosu na 1991. godinu, bez obzira na sve ono što nam se dešavalo između (ratovi, veliki broj izbeglica, raseljenih lica itd.), na poslednjem popisu broj stanovništva je mnogo manji. Jedna trećina brakova je bez dece. Razmislite, govorimo o porodici, odnosu roditelja i dece, o svemu tome, afirmativno, a nama je jedna trećina brakova bez dece!
Zatim, na jedan bračni par dolazi 0,9 dece. Dugo godina unazad bela kuga je bila karakteristična za Autonomnu Pokrajinu Vojvodinu, odakle ja dolazim. Danas je bela kuga zavladala Srbijom i mi svi zajednički zaista moramo da učinimo nešto na tome. Ako je na nivou cele Srbije 0,9 dece na jednu porodicu, u Vojvodini je 0,6, a pri tom, ako gledamo drugu populaciju, recimo kod Albanaca je 6,9 dece na jednu porodicu.
Šta mi doživljavamo? Do sada smo imali prilike da gledamo raznorazne reportaže i da vidimo kako nam neka sela ostaju sa jednim detetom koje pohađa školu, pa učitelj drži redovnu nastavu, ili dvoje i troje, i svi smo bili iznenađeni, zgražavali smo se, ali danas nam se to dešava i u gradovima. U Kikindi se svake godine upiše jedno odeljenje manje. Em što nemamo dece, em će nam se stvarati i suficit prosvetnih kadrova, što do sada nikada nije bilo, jer smo uvek pričali da smo deficitarni u tome.
Citirala bih po Alojzu Fišeru fon Egeru - od početka 20. veka do danas svi balkanski narodi su se uvećavali, Turci za 400%, Rumuni za 45%, Bugari za 38%, Albanci 700%, Grci 35%, samo se broj Srba smanjio za 10%.
Prema tome, da li zaista ne smatramo da je ovo poslednji trenutak da povedemo brigu o obnavljanju stanovništva u Srbiji? Verujem da ćemo uskoro na novom zasedanju imati i tako nešto, o čemu bi zaista trebalo dobro da popričamo.
Inače, još jednom za kraj, poslanička grupa SPS glasaće za usvajanje ovakvog predloga porodičnog zakona. Zahvaljujem.

Zahvaljujem se. Reč ima narodni poslanik Anita Beretić, izvolite.

Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, već posle nekoliko uvodnih izlaganja vidljivo je nesporna (i to u najmanju ruku neće biti tema) potreba donošenja novog zakona kojim će se regulisati tematika iz oblasti porodice i porodičnih odnosa.
Već sama činjenica da važeći zakon datira još iz 1980. godine kazuje da se društvena realnost bitno promenila, da se ne prisećamo sada svih događaja, da nam se desilo mnogo toga, a i od svih već pomenutih međunarodnih dokumenata dovoljno je podsećanje samo na Konvenciju Ujedinjenih nacija o pravima deteta, što nam i formalno nameće obavezu usklađivanja svih relevantnih domaćih propisa sa ovim i ostalim međunarodnim dokumentima.
Nakon prvog čitanja teksta ovog zakona stekla sam jedan utisak, podvlačim - utisak, pošto volim da čitam, pa kao najobičniji čitalac u prvom susretu sa zakonom ja tako doživljavam i taj zakonski tekst. Dakle, prvi utisak mi je bio šturost jezika, i onda mi se nametnulo pitanje da li je to, s obzirom na tematiku, dobro ili loše. Pravnici će naravno reći da je jezik prava takav, i to uopšte nije sporno. Pravni stil jeste jedan specifičan, poseban stil, koji teži preciznosti u definisanju situacija, radnji, učesnika, uzroka, posledica itd., kao i samih činilaca kod određenih radnji.
Razumem da je uvek teško definisati i urediti međuljudske odnose kada je u pitanju emocija, a ona je u osnovi svih relacija koje su predmet ovog zakona, verujem da je onda to još teže, pa nekako laički smatram da je ta šturost i prostor za određene slobode za ustanovljavanje svih nebrojanih mogućih životnih situacija u kojima se praktično možemo naći, a mogu postati predmet ovog zakona.
Ono što je već istaknuto želim da ponovim, jer i po našem mišljenju neki od novih pravnih instituta koji su uvedeni ovim zakonom veoma su važni. Tu na prvo mesto stavljam članove od 59. do 66. koji se tiču prava deteta. To jeste kvalitativan pomak, jer se praktično pravo deteta definiše i garantuje zakonom, odnosno prosto se pomera ugao gledanja društvene zajednice prema tom biću. Iskreno verujem da je potpuno otvorena namera ka tome da dete ne bude samo objekt deklarativne društvene brige o njemu samom, nego da se doživi i uključi praktično u društvene procese kao aktivan subjekt. To je apsolutno ispravno.
Dakle, dete, po nekim od ovih članova, naravno, ima pravo da zna ko su mu roditelji, ima pravo da živi sa roditeljima, pravo da održava lične kontakte sa roditeljem sa kojim ne živi, ima pravo na obezbeđenje najboljih mogućih životnih i zdravstvenih uslova za svoj razvoj, pravo na obrazovanje u skladu sa svojim sposobnostima, željama i sklonostima.
Naročito mi je važan, i istakla bih ga po značaju, član 65. koji praktično u šest tačaka razvija i određuje pravo deteta da formira i slobodno izrazi svoje mišljenje, a čak se tim članom predviđaju i neki mehanizmi kojima mu se to osigurava.
Sledeća dobra stvar je zajedničko vršenje roditeljskog prava. Dobro je da se u našem zakonodavstvu našla odredba po kojoj roditelji mogu nastaviti da zajednički vrše ovo pravo i ako prestanu da žive zajedno, bilo praktično u bračnoj zajednici, ili ako se razvedu, pod uslovom da o tome sačine kvalitetan sporazum, čiji će kvalitet proceniti sud.
Tema koja će očigledno biti vrlo zastupljena u našoj raspravi u narednim danima je sigurno nasilje u porodici. Taj pravni institut u ovom zakonu takođe je veoma važan. Nasilje u porodici, nažalost, jeste naša realnost, ali često u rasponu od ponekad licemernog ili lažnog veličanja vrednosti porodičnih odnosa, pa do kritike, ali opet često samo na teoretskom nivou, ovaj društveni problem, koji nije lični, nije porodični problem, nije problem pojedinca, to je društveni problem, prečesto ostaje nevidljiv, uprkos brojnim statističkim pokazateljima o zlostavljanju u porodici, koji nisu nimalo ružičasti.
Članovima od 197. do 200. definiše se nasilje u porodici i mere zaštite. Sa tim u važnoj i tesnoj vezi treba posmatrati i članove 81, 82. i 83, kojima se određuju uslovi za lišavanje roditeljskog prava. Članom 81. definišu se uzroci za potpuno lišenje roditeljskog prava, a članom 82. delimično lišenje roditeljskog prava.
Treba razmisliti o tome, i verovatno ćemo se kroz debatu toga dotaći, da li se može vratiti roditeljsko pravo roditelju koji je bio potpuno lišen roditeljskog prava, a počinio je krivično delo, jer smo malopre čuli čitav niz dela koje je već definisao i Krivični zakon, dakle počinio je npr. krivično delo iz člana 81. stav 2. tačka 1.
Podsećanja radi, taj član 81. u stavu 2. definiše šta je to zloupotreba prava iz sadržine roditeljskog prava, pa sledi tačka 1: "ako fizički, seksualno ili emocionalno zlostavlja dete", tačka 2: "ako izrabljuje dete sileći ga na preterani rad ili na rad koji ugrožava moral, zdravlje" itd.
Ovim zakonom dopušta se vraćanje roditeljskog prava kada isteknu uzroci zbog kojih je lišavanje, delimično ili potpuno, nastalo. Smatram da postoje takva dela nakon čijih izvršenja treba razmisliti o tome da se više ne vrati roditeljsko pravo, jer nikada npr. ne može prestati uzrok ako je dete seksualno zlostavljano. To je trauma za ceo život.
Ono što je za nas suštinska stvar, ali i političko pitanje u ovom zakonu jeste član 5. U Predlogu zakona član 5. glasi: "Svako ima pravo da slobodno odlučuje o rađanju".
Da krenemo opet malo od jezika. Reč "svako" je opšta imenička zamenica. Ona se upotrebljava kada se njome ne imenuju pojedinačna bića, nego mnoštvo, često vrlo raznorodnih, bića. Opet će pravnici reći da je to uobičajena pravnička terminologija i znam da jeste, ali istovremeno smatram da je svaka zakonska odredba i svaki zakon u celini dobar onoliko koliko odslikava i definiše ili pak predviđa životnu situaciju.
Moram postaviti pitanje - da li uopšte ima životnije situacije od samog rađanja? U nadnaslovu ovog člana stoji - Rađanje, majka i dete. I, tu je samo taj jedan član sa ta dva stava. Dakle, prvi stav – da svako ima pravo da slobodno odlučuje o rađanju i drugi stav: "Majka i dete uživaju posebnu zaštitu države". Na volšeban način iz imeničke zamenice iz prvog stava u drugom stavu pojavljuje se vrlo konkretna imenica "majka".
Smatramo da se upotrebom ove zamenice izbegava zakonsko definisanje prirodnog ljudskog prava žene da slobodno odluči da li će, kada, koliko i u kom vremenskom razmaku imati dece. Zato predlažemo da ovaj stav u potpunosti odrazi to prirodno ljudsko pravo i da glasi - žena slobodno odlučuje o rađanju. Nema potrebe za doživljajem agresivnosti, nema agresije nikakve u ovom članu, ukoliko bismo ga ovako preformulisali, niti je partner pri donošenju odluke isključen. Naprotiv, za to ćemo vam izneti niz dokaza i argumenata.
(Predsedavajući: Izvinite, da li koristite ....)
Ne, evo završavam. S obzirom da sam citirala tekst zakona, molim vas da mi ne računate tri minuta.
(Predsedavajući: Dogovoreno, izvolite.)
Mislim da je važno da napravimo jedan važan civilizacijski iskorak i za početak bar da priznamo da su žene retko u situaciji da potpuno slobodno donesu odluku o rađanju, da je ta odluka često ograničena društvenim, kulturnim, ekonomskim, tradicionalnim i drugim faktorima. One obično ne mogu da odlučuju o tome šta žele, nego odlučuju na način na koji se od njih očekuje ili, vrlo često, kako moraju da odluče.
Kontrola ili smanjenje tog prirodnog prava žene jeste jedna opasna vrsta diskriminacije i važno je da se kao društvo odredimo prema toj temi. Ženama je potrebno to pravo ne samo da bi ravnopravno učestvovale u društvu i društvenim procesima, već pre svega na pošten način, koji bi im dozvolio njihovu sopstvenu prirodnu različitost.
Demokratska stranka ume i hoće da doprinese razvoju porodičnih odnosa i vrednosnog sistema našeg društva prema porodici i porodičnim odnosima, da učestvuje u svim procesima koji će unaprediti kvalitet života naše porodice.
Ali insistiramo i želimo da deo tog procesa poštuje pojedinca, odnosno pojedinku, i njegov, odnosno njen opus prirodnih prava i stečenih prava, jer osnova svakog slobodnog demokratskog društva je, pre svega, slobodan pojedinac.

Reč ima narodni poslanik Svetlana Stojanović, a neka se pripremi za reč Snežana Stojanović-Plavšić, ovlašćeni predstavnik G17 plus.

Poštovani narodni poslanici, predloženim porodičnim zakonom uređuju se porodični odnosi, prava članova porodica koja proističu iz porodičnih odnosa, štiti se porodični život, a pre svega štiti se dete, dete u porodici i dete bez porodice.
Ovaj zakon prvenstveno štiti fizički najslabije članove porodice – ženu i dete. Štiti ih od nasilja u porodici, a to znači od fizičkog i seksualnog zlostavljanja, ali i od emocionalnog zlostavljanja, od nanošenja duševne boli. Ja bih istakla da od duševne boli nisu zaštićeni ni muškarci. To najbolje znaju razvedeni muškarci, kojima su žene odvele decu u druge gradove ili druge države.
Zakonom se zabranjuje izazivanje straha kod deta, ograničavanje detetove slobode, vređanje deteta. Daje mu se pravo da odlučuje o stvarima koje ga se neposredno tiču – gde će živeti, s kim će živeti, s kim će se viđati, koju će školu pohađati.
Najslabijeg člana porodice, dete, zakon štiti i od roditelja. Predviđa nadzor nad roditeljskim staranjem, kada roditelj svoja prava zloupotrebljava, a dužnosti zanemaruje. U takvim slučajevima organ starateljstva može da uvede preventivni ili korektivni nadzor. Sud može roditelje i potpuno lišiti roditeljskog prava.
Odnos deteta i roditelja definiše se kao odnos zasnovan na ljubavi, poverenju i uzajamnom poštovanju. Ljubav, poverenje i uzajamno poštovanje ne mogu se propisati zakonom, ali zakon može zaštititi dete koje umesto ljubavi, poverenja i poštovanja biva izloženo nasilju, zlostavljanju, fizičkom ili emocionalnom povređivanju. Meni je izuzetno stalo do ovog aspekta zakona, jer od fizičkog i seksualnog zlostavljanja štiti i Krivični zakonik, a od emocionalnog zlostavljanja do sada, čini mi se, slabiji član porodice nije bio adekvatno zaštićen.
Od mučnih razvoda braka dete je, posle ovog porodičnog zakona, zaštićeno jednim novim pravnim institutom, a to je zajedničko vršenje roditeljskog prava. Znači, roditelji ne moraju nastaviti da žive zajedno, ali mogu, ako i dalje vole zajednički dete, da se dogovore pred sudom da tu svoju obavezu izvršavaju potpuno ravnopravno. Dete nije više u situaciji da bira između mame i tate koje podjednako voli.
Zaštita od posledica poremećenih porodičnih odnosa može se zatražiti pred sudom. Vrlo je važno da je sud dužan da takve tužbe rešava po hitnom postupku. Dete pred sudom može da se štiti samo ili preko odrasle osobe u koje ima poverenje. Štiti ga organ starateljstva, ali i javni tužilac.
Sud, po predloženom zakonu, kao što smo već čuli, može da izda nalog za iseljenje iz porodičnog stana, bez obzira ko je vlasnik tog stana, nalog za useljenje, kada je dete ili žena, odnosno bilo koji član porodice ugrožen. O svemu tome sud odlučuje u najboljem detetovom interesu. Može da izrekne i zabranu fizičkog približavanja ugroženoj ženi ili detetu, što smo do sada gledali samo u američkim filmovima.
Ovde vidimo koliko je zapravo porodični zakon delikatan. Zakon s jedne strane zadire u nešto što je domen čovekove privatnosti koja za svaku državu mora da bude sveta, a s druge strane s pravom obavezuje državu da zaštiti one članove porodice koji se osećaju ugroženim. Znači, ugroženost u porodici nije više ničija privatna stvar.
Najbolji interes deteta definisan je kroz sve članove zakona, u skladu sa normama koje propisuju međunarodne konvencije. I u ovom slučaju, kao i u svim drugim slučajevima kada uvodimo međunarodne standarde u naš pravni sistem, preporučila bih obazrivost – da ne trčimo pred rudu, da ne propisujemo nešto što je u suprotnosti sa našom kulturom. Ako se u primeni o tome ne bude vodilo računa i najbolji porodični zakon može da se izokrene u svoju suprotnost.
Imam u vidu i slučaj jedne porodice našeg porekla koja je živela u Americi i kojoj je, po zapadnim standardima, oduzeto dvoje dece, od tri i pet godina, zato što su imala modrice, a nije na vreme otkriveno da su modrice posledica jedne retke krvne bolesti. Kada je to otkriveno, majka je stekla pravo da se podvrgava transfuziji svaka dva meseca da bi njena deca opstala u životu.
Predloženi porodični zakon, po mom osećanju, nije najbolje definisao uzrast deteta kada dete stiče određena prava. Recimo, meni se čini da je kasno 15 godina da se detetu da pravo da odlučuje sa kojim će roditeljem živeti, jer već sa 16 mu se daje pravo da se udaje, ženi i ima poslovnu sposobnost. Znači, samo godinu dana deli pravo da izabere roditelje i pravo da samo zarađuje.
Usvojenom detetu, čini mi se, prerano je dati pravo da sa 15 godina stekne uvid u svoje biološko poreklo, kada mu je ionako psiha uzburkana pubertetom. Mislim da je zato trebalo sačekati punu zrelost, punoletstvo. Posebno me brine kada uzrast deteta nije uopšte određen i kada se "kolizijskom staratelju" ili "privremenom zastupniku" detetovih interesa ostavlja pravo da određuje sposobnost deteta da samostalno formira svoje mišljenje na osnovu relevantnih podataka koji mu se moraju pružiti.
Po meni bi bilo bolje da je zakon odredio kada je normalno, zdravo dete sposobno da formira svoje mišljenje – da li je to sa šest, sedam, devet godina.
Što se tiče usvojenja, država je obavezna da detetu bez roditeljskog staranja omogući da odrasta u porodici. Takvom detetu ustanova zaštite će pomoći da bude usvojeno, da dobije starateljsku ili hraniteljsku porodicu. Zakon dozvoljava usvojenje deteta koje nema žive roditelje, čiji roditelji nisu poznati ili je nepoznato njihovo prebivalište, deteta čiji su roditelji lišeni roditeljskog prava ili poslovne sposobnosti i deteta čiji su roditelji saglasni sa usvojenjem.
Nedostaje kategorija napuštenog deteta, deteta o kome se biološki roditelji ne staraju, a neće da potpišu saglasnost za usvojenje. U praksi se događa da se ti isti roditelji, kada dete odraste, počne da zarađuje i nešto stekne, pojave sa potraživanjima prava na stan, izdržavanje, negovanje itd. Sud bi roditeljima koji napuste dete, a ne žele da ga daju na usvojenje, morao, po najkraćem postupku, oduzeti roditeljsko pravo. U suprotnom, država neće moći da ispuni svoju obavezu i napuštenom detetu obezbedi zdravu porodicu u kojoj će rasti.
U novom zakonu postoji samo potpuno usvojenje. Nepotpuno usvojenje koje je važilo za dete starije od pet godina više ne postoji. Propisuje se da razlika između usvojenika i usvojitelja ne može da bude manja od 18 ni veća od 45 godina, što je normalno ako se želi očuvati roditeljski odnos.
Međutim, nisam ubeđena da je dobro što se dete može usvojiti tek nakon što navrši treći mesec života. Znam da je to kraći period nego u prethodnom zakonu, kada se usvojenje dozvoljavalo tek sa šest meseci, ali je time dete koje nema žive roditelje i čiji se roditelji ne znaju, ili im se ne zna prebivalište, osuđeno na tri meseca života u bolnici ili sirotištu.
Čak i kada živi i poznati roditelji hoće da daju saglasnost za usvojenje, to pravo po zakonu nemaju pre nego što dete navrši dva meseca života i daje im se rok od 30 dana da tu svoju saglasnost povuku. Opet je dete osuđeno da živi van porodice, što je suprotno duhu porodičnog zakona. Kao što znamo, dete ima i prenatalna iskustva, a prva tri meseca života su od izuzetne važnosti za njegov razvoj u zdravu ličnost.
Koga ovakve odredbe zakona štite? Pretpostavljam biološku majku, ali ako je u pitanju neki njen psihijatrijski problem, ako boluje od postpartalne depresije, ona se može zaštititi nalazom psihijatra da li je zdrava ili bolesna, da je bolesna od bolesti koja će proći, pa bi mogla drugačije da razmišlja. Ako se majka na takav korak odlučuje iz socijalnih razloga, opet bi bilo bolje da je to rešeno nalazom i mišljenjem socijalnog radnika koji će da ustanovi da li su njeni problemi otklonjivi i kako.
Nema nikakve sumnje da je detetu po pravilu najbolje uz biološke roditelje...
(Predsednik: Izvinite, gospođo Stojanović, hoćete da koristite i drugih 10 minuta?)
Dok ne završim, još sasvim malo.
Detetu je po pravilu najbolje uz biološke roditelje. Međutim, smisao ovog zakona jeste u tome da zaštiti dete onda kada mu nije najbolje uz biološke roditelje ili kada je bez roditelja.
U odeljku - Bračni status usvojitelja, po meni je napravljena nepravedna diskriminacija žena ili muškaraca, mada su to po pravilu žene, koji ne žive u partnerskom odnosu. Ako su bračna i vanbračna zajednica zakonom potpuno izjednačene, ako se prava iz vanbračne zajednice ne stiču na osnovu trajanja zajednice, već na osnovu namere da zajednica bude trajna, zašto zakon propisuje da žene (jer u praksi su to pre svega žene) koje trenutno nisu, a sutra već mogu biti, u bračnoj ili vanbračnoj zajednici, imaju pravo na usvojenje deteta samo na osnovu diskrecionog prava nadležnog ministra.
Žene koje nisu u partnerskom odnosu, same žene, imaju biološku porodicu koja bi prihvatila usvojeno dete, imaju krvne srodnike s kojima žive, roditelje – babu i dedu usvojenog deteta, braću i sestre – buduće stričeve i tetke usvojenom detetu. Među samim ženama imali bismo sjajnih majki usvojene dece. Nadam se da će nadležni ministar svoje diskreciono pravo često koristiti.
S druge strane, gajim nadu da ministar neće često koristiti svoje diskreciono pravo da dozvoli usvojenje naše dece stranim državljanima i da će ustanove zaštite u veoma retkim, zaista izuzetnim, slučajevima odobravati stranim državljanima usvojenje. Mislim da imamo dovoljno naših porodica koje željno čekaju da usvoje dete.
Veoma važnim smatram uspostavljanje "jedinstvenog ličnog registra usvojenja", koliko god da je to obiman i zahtevan posao. Nadam se da će ministarstvo brzo načiniti takav registar, dakle centralizovanu banku podataka o potencijalnim usvojenicima i usvojiteljima, i da će podzakonskim aktima definisati jasne i pravične kriterijume za dodeljivanje usvojenika usvojiteljima, jer upravo zbog manjkavosti prethodnog zakona usvojenje dece je bilo i crno tržište i područje korupcije.
Na kraju, mislim da bi trebalo usvojiti amandman kojim se predlaže izmena naslova "porodični zakon" u "zakon o porodici". Ne mislim da je naslov zakona naročito značajan. Važno je šta u zakonu piše. Pisanje zakona je često propuštena prilika da negujemo svoj jezik. DSS će glasati za porodični zakon ili za zakon o porodici, ako se usvoji predloženi amandman. Hvala.