Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad sednice Prvog vanrednog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2005. godini.
Obaveštavam vas da, prema službenoj evidenciji, današnjoj sednici prisustvuje 113 narodnih poslanika.
Radi utvrđivanja kvoruma za rad Narodne skupštine, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.
Konstatujem da je primenom elektronskog sistema za glasanje utvrđeno da je u sali prisutno 90 narodnih poslanika i da, prema tome, postoji kvorum za rad Narodne skupštine.
Obaveštavam vas da su sprečeni da prisustvuju sledeći narodni poslanici: Meho Omerović, Vladislav Kronić i Velimir Stanojević.
Prelazimo na 8. tačku dnevnog reda: – PREDLOG PORODIČNOG ZAKONA (nastavak u načelu)
Reč ima narodni poslanik Miroljub Marić, a neka se pripremi narodni poslanik Ivan Radić.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani Srbije, želja mi je, zbog efikasnosti rada Skupštine, a ujedno i zbog korektnosti prema kolegama iz G17 plus koji su se prijavili za diskusiju i kojima želim da ostavim vremena da nešto kažu o ovom zakonu, da budem što precizniji i što kraći.
Porodični zakon predstavlja savremen zakon koji reguliše odnose u porodici tako da porodica uživa zaštitu dostojanstva porodičnog života. Stranka G17 plus podržaće nacrt ovog zakona.
Važeći zakon koji se zove Zakon o braku i porodičnim odnosima donet je pre četvrt veka, tačnije 1980. godine, i sasvim je normalno da ima niz manjkavosti u odnosu na trenutak u kome je savremena porodica danas kod nas i u svetu. Porodični zakon predviđa nove institute koji su primereni savremenom zakonodavstvu u svetu.
Postoji niz međunarodnih konvencija koje su u međuvremenu prihvaćene u našoj zemlji ili je neophodno da ih što pre prihvatimo na našem evropskom putu, a koje ovaj zakon uvažava. Zato će G17 plus kao stranka proevropske orijentacije glasati za ovaj zakon.
Porodični zakon reguliše odnose u braku, zatim odnose deteta i roditelja, usvojenje, hraniteljstvo, starateljstvo, izdržavanje, imovinske odnose u porodici, zaštitu od nasilja u porodici, postupke u vezi sa porodičnim odnosima i najzad lično ime. Model zakona je prošao najširu stručnu javnu raspravu i to nam je garant da su svi kompetentni ljudi iz ove problematike uključeni u izradu nacrta ovog zakona.
Zakon je human jer štiti prava prvenstveno dece, zatim hendikepiranih i ugroženih članova porodice. Posebna pažnja posvećena je pravu deteta na obezbeđivanje najboljih mogućih životnih i zdravstvenih uslova za pravilan i potpun razvoj.
Bez ulaženja u detaljniju analizu pojedinih članova zakona, o čemu će biti govora u diskusiji o amandmanima, želim najkraće da se osvrnem na nova rešenja koja donosi porodični zakon u odnosu na važeći zakon.
Za razliku od starog, predlog novog zakona daje, prvo, detetu pravo na mišljenje u članu 65. U članu 75. stav 2. zakonodavac predviđa mogućnost zaključivanja sporazuma o zajedničkom vršenju roditeljske dužnosti, čak i kada roditelji ne vode zajednički život.
Uvodi se institut hraniteljstva, članovi od 110. do 123, koji u do sada važećem zakonu nije postojao. U članu 188. zakonodavac predviđa mogućnost uređivanja imovinskih odnosa između supružnika potpisivanjem bračnog ugovora.
Porodični zakon tretira nasilje u porodici i predlaže mere zaštite. O tome govore članovi od 197. do 200. Interesantno je da je predviđena i naročita hitnost postupka u sporu za zaštitu od nasilja u porodici. O tome govori član 285. Pojavljuje se i novi institut nagodbe, kao mogućnost da se razreši bračni spor u slučajevima kada mirenje nije uspelo, članovi od 240. do 246.
Poslanička grupa G17 plus glasaće za porodični zakon.

Reč ima narodni poslanik Ivan Radić, a neka se pripremi narodna poslanica Leila Ruždić-Trifunović.
Narodni poslanik Ivan Radić nije prisutan. Reč ima narodni poslanik Blagoje Krajinović.

Poštovane kolege, konstatovali smo svi da u našoj Srbiji vlada bela kuga. To je postala aksioma, nažalost. Deca koja se rode toliko su nam dragocena da to izbija u prvi plan opstanka naše zemlje. Deca, kao najveća vrednost našeg društva, predstavljaju razlog postojanja i napretka. Briga o njihovom rađanju, podizanju i vaspitavanju naš je najvažniji zadatak.
Jedan od ključnih zakona koji bi trebalo da regulišu i pomognu rešavanje tog pitanja jeste ovaj. Nema ozbiljnije teme za razgovor od ove. Stvarno nestajemo polako, za sto godina brojaćemo se u hiljadama. Šta se to desilo da mi polako odumiremo? Moramo preduzeti rigorozne mere i porodicama izaći u susret, da ih stimulišemo da imaju što više dece.
Da li da oslobodimo porodicu poreza za sve što je vezano za decu? Da li da nagrađujemo rađanje svakog deteta? Da li da oslobodimo majku rada posle rođenja prvog deteta, bar dve godine, a plaćati joj kao da radi, i tako za svako dete? To su pitanja, verujem, koja postavlja sebi svaki normalan čovek koji razmišlja o ovom problemu. Pooštriti pitanje abortusa? Tu je u pitanju i pravo na život, a ima još mnogo pitanja.
Kako se vi ponašate? Umesto da olakšate roditeljima koji bi želeli da stvaraju porodicu sa više članova, na sve moguće i nemoguće načine pokušavate da im otežavate život. Predlažete novi porodični zakon. Svako jutro u mom gradu, u Kikindi, u 6,30 časova preko lokalne radio stanice daje se izveštaj koliko je dece rođeno u proteklom danu. To nikada ne propuštam. Izveštaj obično kaže jedno ili dvoje, a ređe troje ili četvoro. Često se desi da nijedno dete ne bude rođeno. Prošle godine rođeno ih je oko 600, a oko 1000 ljudi nas je napustilo. Zaključak izvucite sami.
Predlaže se ovim zakonom da nam decu mogu odvoditi stranci. Još jedan čuveni zakon, a nema ministra da mu kažem. Član 103. stav 1. tačka 1. ovog predloga, imamo tu i boga koji o tome odlučuje, a to je ministar koji je nadležan za porodičnu zaštitu. Odluka je konačna, nema pravnog leka. Koji je to ministar? Pošto nema ministarstva za porodicu, odluku donosi resorni, koji pored ove oblasti ima još niz dužnosti. Ko zna kakva se odluka može doneti kada se radi brzo i površno, a odluka je, ponavljam, konačna.
Tolika mržnja i ravnodušnost prema svojoj domovini, svom narodu i našoj deci, u tom takmičenju u podaništvu među evroprofiterima tj. evrodemokratama, nije zabeležena u istoriji naše zemlje. Do sada nismo, bar ne legalno, poklanjali decu strancima.
Ovaj nacrt porodičnog zakona otpisao je sve što je napredno i humano u dosadašnjem porodičnom zakonodavstvu. Pravljen je po evropskim papirima, u interesu nekih budućih gazda. Svi stručnjaci su očigledno ignorisani pri izradi ovog nacrta. Reči pedagoga, sociologa i javnog mnjenja, mišljenje roditelja izgleda da vas ne interesuju.
Od porodice se ne sme praviti tranziciona igračka koja je u svrsi stranačke borbe za vlast. Treba dati mogućnost da se deca mogu još lakše usvajati. Mi jesmo za to, u okviru naše zemlje, a ne da otvorimo sezonu izvoza naše dece.
Novi predlog zakona garantuje da se dete ne može usvojiti ni na koji način pre nego što napuni tri meseca života. To je član 90. stav 2. novog predloga. Po meni, to je u redu. Mene zanima šta se dešava prvog sata i prvog dana rođenja deteta. Ovaj zakon o porodičnom pravu kaže da majka deteta jeste žena koja ga je rodila. To je član 42. Dalje sledi niz članova koji ukazuju kako majka dokazuje materinstvo.
Postoji jedan član koji kaže: "Nije dopušteno osporavanje materinstva posle usvojenja deteta". To je član 44. stav 4. Šta ovo znači - da dete dobija novu majku? Da li je to moguće? Jedna je majka, kakva god da je. U ekstremnim slučajevima još i mogu da razumem, a šta ako je viša sila ostavila dete samo? Usvojitelji mogu biti novi roditelji, to je sasvim u redu, ali biološka majka može biti samo jedna. To je njeno pravo i ne može joj ga oduzeti niko. Dete te nove roditelje može da voli, može da ih zove i mamom i tatom, ali ponavljam, majka je samo jedna i nikada nemojte da joj to oduzmete.
Sada se vraćam na trenutak rođenja deteta. Trenutak rođenja najviši je čin u životu, nedokučiva sreća svakog ko ima tu čast i sreću da je doživi. Tako snažno osećanje može izazvati samo još smrt ili nestanak deteta. Da li je istina da zakon garantuje sigurnost? Insistiram na trenutku rođenja i na prvom danu života deteta, baš zbog ovoga: dok se dete ne upiše u bolničke knjige ili u knjigu rođenih, ono nije ničije, ono ne postoji. Džaba muka majke, džaba devet meseci iščekivanja. U tom periodu mogu nastati manipulacije. Preko 300 porodica prijavilo je nestanak svoje dece, nestale baš u tim trenucima.
Naše zakonodavstvo u svojim zakonima poznaje delo otmice. Da bi se ona sprečila jedino što treba jeste da institucije sistema rade svoj posao. U slučajevima krađe ili otmice novorođenčadi to treba da rade ministarstva zdravlja, policije, pravde i, da je Boga, ministarstva za porodicu. Formirali ste desetine agencija, zaposlili stotine novih ljudi, sve nepotrebno, duplirate administraciju, a niste se setili da napravite tako bitno ministarstvo. Džaba svi zakoni ako nema ko da ih primenjuje.
Kroz Srbiju već nekoliko godina teče afera nestalih beba. Pretpostavljam da ste svi čuli za nju. SRS i ja, njen predstavnik iz Kikinde, o celom ovom groznom i nadasve teškom slučaju dobijali smo informacije, obično šturo i površno, preko medija, i to veoma retko i u velikim vremenskim razmacima.
Ovaj zločin, ako postoji, mora da se detaljno ispita u što kraćem roku, a ne da se tegli, i to svaki slučaj posebno, jer deca nisu puko slovo na papiru, i da se razotkrije javno do kakvih saznanja se došlo.
I mi narodni poslanici, i vi - Vlada, to dugujemo deci i roditeljima kojima su na ovaj stravičan način oduzeta deca.
Država mora da reaguje, da uhvati zločince, ako ih ima, ma ko da su, da ih rigorozno kazni i da na taj način pokaže svoju veličinu i čast i odbrani svoje interese.
Ovaj porodični zakon u svojim odredbama ne tretira pitanje dece koja su na ovaj način ostala bez roditeljskog staranja. Ko o toj deci i tim roditeljima vodi računa?
Nacrti i predlozi zakona o radu, porodici, sportu, visokom obrazovanju predstavljaju kompletnu samosvest i jedine preostale stubove našeg društva, sisteme u kojima su deca i porodica i škola. Još nam je samo to ostalo. Ako i to izgubimo, šta će biti sa nama?
Evo kako mi o tim roditeljima i deci vodimo računa. MUP i policija konstatuju da je od 2002. do 2004. godine bilo 223 prijave nestanka beba, od kojih su 198 dostavljene opštinskom javnom tužilaštvu. Ministarstvo pravde nije u mogućnosti da u roku od 7 dana da informacije da li je neki krivični postupak u toku. Tužilaštvo konstatuje da se plaši da postoji mogućnost zastarelosti slučajeva ove vrste. Tu je kraj. To je konstatacija.
Moja konstatacija je: dok se u ovaj zakon ne uvrsti zaštita dece od ovakvih nedela, sa najrigoroznijim kaznama, ja odbijam da glasam za njega.

Reč ima narodni poslanik Leila Ruždić-Trifunović.

Morala sam posebno da se potpredsedniku zahvalim, vi znate zašto. Poštovane koleginice i kolege, već nekoliko govornika mi je prvu rečenicu uzelo iz usta, ali ne mogu da nju ne ponovim, da je prošlo četvrt veka, da smo ovo čekali i konačno dočekali i da ne izrazim svoje posebno zadovoljstvo zbog toga.
Čuli smo gospodina ministra kad nam je izložio analizu od kojih instituta se sastoji zakon, od instituta koji su novi i koji su dosadašnji, ali uređeni na bolji način. Zbog toga ne bih govorila ništa o tome.
Demokratska stranka smatra da je ponuđeni zakon napor da se ode korak dalje u regulisanju materije porodičnih odnosa u našoj zemlji. U tom smislu ona podvlači, izdvaja, pohvaljuje novine koje su se desile, naročito u onom delu zaštite od nasilja u porodici koje predstavljaju korak napred u regulisanju porodičnih odnosa.
Novi institut zaštite od nasilja u porodici trebalo bi da doprinese kasnijoj zaštiti žrtava nasilja i upotpuni već postojeći koncept krivičnopravne zaštite.
Demokratska stranka takođe smatra da su novi pravni instituti koji se nalaze u Predlogu zakona, kao i oni koji su izmenjeni, a do sad su postojali u zakonu, boljitak za naš pravni sistem.
Ovakav stav DS je potpuno normalan kad se zna da je Predlog napisala prošla vlada, ministarstvo gospođe Matković, da je Predlog bio na javnoj raspravi preko godinu dana, da su u njemu učestvovale mnoge organizacije, ekspertkinje i eksperti, da su mnoga mišljenja uvažena.
Moram da vas podsetim da je bilo dogovora da se on još dorađuje, što nije urađeno. Predlog je dat u onom obliku kako je napravljen i u prošloj vladi. To je razlog zbog čega DS ima neke primedbe na zakon, o kojima bih danas, posle svih ovih pohvala, nešto želela da kažem. Unapred želim da kažem da će DS glasati za ovaj predlog iz napred izloženog, ali primedbe ostaju i nadam se da će u nekim sledećim izmenama one biti uvažene.
Prva primedba koju bih istakla odnosi se na naziv zakona. Zakon se zove - porodični zakon. Mislim da je to potpuno neprimereno, odnosno da je primereniji naziv – zakon o porodici, zbog semantičke distinkcije, iz razloga što je velika razlika između "porodični" i "o porodici". Dobila sam neka tumačenja zašto je bolje da je "porodični", odnosi se na porodične odnose i prava, ali pošto je to i amandman koji smo uložili, o tome ću diskutovati povodom amandmana, naravno da se sa tim objašnjenjima nismo složili.
Iako sam izdvojila deveti deo Predloga zakona koji nosi naziv - Zaštita od nasilja u porodici, ja i na taj deo imam primedbe koje bi, kada bi bile usvojene, značajno poboljšale zakon. U Predlogu je određeno da se "nasiljem u porodici naročito smatra", pa su nabrojane te vrste nasilja. Smatram da se nabrajanjem nekih oblika nasilja u porodici samo ograničava mogućnost potpune zaštite, jer praksa pokazuje da nasilje u porodici ima bezbroj različitih oblika. Stoga smatram da je bilo mnogo primerenije i bolje da je data neka uopštena formulacija različitih ponašanja koja mogu predstavljati nasilje.
Ukoliko se ipak nabrajaju oblici nasilja, smatram da se nije moglo izostaviti protivpravno ponašanje nasilnika koje bi se ogledalo u formulaciji – drugi oblici fizičkog, psihičkog, seksualnog i ekonomskog ugnjetavanja i maltretiranja. Smatram da bi ovim rešenjem bila otklonjena ograničenja za potpunu zaštitu žrtve od nasilnika.
Takođe imam primedbu kada su u pitanju mere zaštite, ali opet hoću da podvučem da su ovo dva dela zakona koja posebno ističem kao dobra. Sada dajem samo one primedbe za koje mislim da stoje i da bi ih u nekom sledećem popravljanju zakona trebalo uneti.
Nedopustivo je izostavljanje obaveznog lečenja od alkoholizma i drugih bolesti zavisnosti, kao i obavezno psihološko savetovanje ili tretman.
U praksi je čest slučaj da alkoholičar, kad se otrezni, žali zbog izvršenog nasilja, zaklinje se da se to neće više nikad ponoviti, da neće više da pije, pokušava da ne pije, možda se kaje. U takvoj situaciji mera zaštite obaveznog lečenja imala bi pravi efekat, jer ne smemo da zaboravimo da bi i za društvo bilo mnogo bolje njegovo izlečenje, nego da se prepusti da se i dalje sam bori sa nemani koja ga ophrvava.
Takođe, ne mogu a da ne komentarišem postupak za zaštitu od nasilja u porodici, kao poseban parnični postupak, a ne vanparnični, ne upuštajući se u detaljniju elaboraciju karakteristika parnice i vanparničnog postupka, kao metoda pružanja pravne zaštite u građanskopravnim stvarima. DS ističe da parnica nije adekvatan metod postupanja u pravnim stvarima u zaštiti od nasilja u porodici, jer ne odgovara prirodi ove pravne stvari.
Smatramo da je, s obzirom na prirodu i cilj koji se ostvaruje izricanjem mera zaštite u porodici najprimerenija vanparnična procedura; elastičniji je, jednostavniji postupak u odnosu na parnični, na kruta procesna pravila, omogućio bi da se na brz i efikasan način pruži pravna zaštita i spreči nasilje. Takođe smatramo da je opredeljenje za vanparnični postupak opravdano i okolnošću da se izricanjem mera zaštite od porodičnog nasilja štite ne samo privatni interesi, već i javni interesi, čemu je upravo vanparnični postupak prilagođen.
Moram da se osvrnem i na nekoliko članova u zakonu, a to su članovi 226. stav 3, 260. stav 3. i 273. stav 3. Predloga gde se kaže - sud može presudom u bračnoj, maternitetskoj, paternitetskoj parnici, parnici za zaštitu prava deteta, kao i u parnici za vršenje i lišavanje roditeljskog prava, odrediti jednu ili više mera zaštite od nasilja u porodici.
Ovako formulisana odredba nije dovoljno jasna i može se različito tumačiti. U stvari, nejasno je da li mera zaštite od nasilja u porodici može biti izrečena po službenoj dužnosti, što mislim da bi morala da bude, s obzirom da se kaže - sud može, ili na zahtev ovlašćenog subjekta.
Takođe, presuda kojom se određuje mera zaštite od nasilja u porodici je samostalna odluka, tako da ona ne može biti sastavni deo bilo koje druge presude. Ako bi se prihvatio stav izražen u Predlogu, moglo bi se dogoditi da pravni lek izjavljen protiv jedne odluke spreči stupanje na snagu druge odluke.
Još bih se zadržala i na postupku pred sudom, da bih govorila o institutu mirenja. Videli ste u amandmanima da sam predložila brisanje tog instituta.
U praksi se često mirenje pokazuje kao kontraproduktivno, naročito zbog toga što smatram da dodatno usporava postupak, a stranke u postupku koje se nisu mogle sporazumno dogovoriti o razvodu, s obzirom da postoji institut sporazumnog razvoda, stavlja u ulogu potpuno nesposobnih za rasuđivanje.
U Predlogu zakona stoji da je svrha mirenja da se poremećeni odnos supružnika razreši bez konflikta i bez razvoda braka. Pošto je mirenje predviđeno u situacijama kada je postupak već pokrenut tužbom, to već ukazuje na postojanje konflikta ili nemogućnost dogovora oko relevantnih činjenica za razvod. Da nije tako, postupak bi bio pokrenut predlogom za sporazumni razvod braka. Dovoljno bi bilo da se postupak posredovanja redukuje na pokušaj sporazumnog okončanja spora, odnosno nagodbom, što je novi institut i ja ga pozdravljam.
Imajući u vidu rad naših sudova, njihovu neefikasnost, posebno kada su u pitanju brakorazvodne parnice, a znam da ovde ima dosta advokata koji znaju o čemu govorim, mirenje znači nepotrebno odugovlačenje. Ne mogu da se otrgnem utisku da je u pitanju tradicionalni koncept i veća želja da se očuva brak, nego da se poštuje volja i pravo pojedinca.
Čini mi se da odredbe ponuđenog predloga koje govore o bračnom ugovoru takođe nisu dovoljne i potpune, te da ih je trebalo nekim budućim zakonom detaljnije regulisati, odnosno regulisati ugovorno bračni imovinski režim. Već time što tražim od nekog budućeg zakona regulisanje, jasno je da nisam intervenisala amandmanom, jer sam zaključila da bih promenila koncepciju i da ne mogu baš pisati novi odeljak.
Kao prvo, potrebno je zakonom definisati sadržinu, odnosno elemente bračnog ugovora, što nije učinjeno, kako bi se jasno videlo šta može biti njegov predmet. Takođe, neophodno je predvideti uslove i načine sklapanja bračnog ugovora, kao i uslove i način za njegovo raskidanje.
Nesumnjivo je da bračni ugovor može biti predmet raznovrsnih zloupotreba. Ova opasnost je izražena naročito u patrijarhalnim sredinama, poput naše, a za nju se i donosi, u kojoj je duboko ukorenjena i još uvek se prećutno odobrava diskriminacija žena, nama svima poznata, u domenu porodičnih i imovinskih odnosa.
Mnogi od nas mogu zamisliti situaciju neudate trudnice, koja zbog pritiska porodice i okoline pristaje na za nju izuzetno nepovoljan bračni ugovor čijim je sklapanjem ucenjuje budući supružnik. U ovakvim i sličnim situacijama opšte granice slobode ugovaranja prema pravilima obligacionog prava nisu dovoljne da obezbede adekvatnu zaštitu, što je bila intencija ugovora.
Budući da bračni ugovor nije običan građansko-pravni ugovor, i imajući u vidu stanje kod nas, neophodno će biti da se u neki budući zakon o porodici ugradi izvestan broj zaštitnih odredbi kojima bi se jasno odredile granice ugovaranja. Želim da podvučem da uporedno pravo obiluje raznovrsnim i u praksi verifikovanim rešenjima koja nam mogu poslužiti kao dobar uzor.
Zbog svega ovoga što sam rekla smatram da je neophodno urediti neki budući zakon, s tim što želim da naglasim da smo mi imali ovo uređenje, ali Vlada je prestala sa svojim radom i to nismo učinili.
Zakon izričito predviđa trenutak u kome bračni ugovor proizvodi dejstvo, jer inače nam se može desiti da u praksi imamo raznovrsne sporove oko prava supružnika, odnosno lica koja su odustala od sklapanja braka, uprkos tome što su već sklopila taj ponuđeni ugovor koji je postao i punovažan.
Sada bih prestala sa iznošenjem primedaba na rešenja u pojedinim institutima. Namerno nisam pomenula nonsens iz člana 5. da svako ima pravo da slobodno odlučuje o rađanju, o čemu će poslanici Demokratske stranke opširno govoriti, da bih se na kraju ponovo vratila na postupke i kazala da Demokratska stranka smatra da je nesumnjiva potreba da se zakonom predvidi mogućnost spajanja postupaka.
Smatramo da treba predvideti mogućnost spajanja postupaka za izricanje mera zaštite od nasilja u porodici sa drugim postupcima u bračnim parnicama i parnicama iz roditeljsko – dečijeg odnosa. Mogućnost da se postupak za donošenje mera zaštite od porodičnog nasilja vodi kao pridruženi postupak, kakvo je rešenje ponuđeno u našim amandmanima, pre svega opravdavaju razlozi celishodnosti, ekonomičnosti, brzine postupka i svega onoga što je neophodno da se ova parnica odvija lakše, efikasnije i brže.
Pored toga, iskustvo nam kazuje da je nasilje izraženije posle pokretanja sudskog postupka u kome žrtva nastoji da ostvari neka od svojih prava prema nasilniku, kao na primer pravo na razvod braka, ili kada je zakonski zastupnik deteta pokrenuo neki od postupaka za ostvarivanje prava tog deteta.
Smatram da bi zakonom trebalo izričito predvideti da je reč o spajanju postupaka, kako bi se omogućilo da se o zahtevu za izricanje mera zaštite od nasilja u porodici odlučuje po istovetnim pravilima, nezavisno od toga da li postupak ima karakter osnovnog ili pridruženog postupka, odnosno nezavisno od toga kroz koji se postupak pridružuje.
Svoje izlaganje završavam akcentom na zaštiti od nasilja u porodici, u nadi da sam za svoje stavove danas pridobila nove pristalice. Demokratska stranka je predložila amandmane čije usvajanje bi poboljšalo Predlog zakona, i iskreno, drage koleginice i kolege, očekujem podršku poslanica i poslanika. Hvala vam.

Hvala. Reč ima narodni poslanik Milivoje Vuković.

        Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj predlog porodičnog zakona ima određenih nedostataka. Pre neki dan, govoreći o Predlogu zakona o radu, pomenuo sam belu kugu i rekao da moramo voditi računa o bitnim zakonima koji će uticati na natalitet, da se ne bi desilo da za 50 - 100 godina budemo samo srpska enklava na Balkanu.
Upravo jedan od takvih zakona je i ovaj porodični zakon. Ukoliko se usvoji ovakav zakon, doneće nam neviđenu belu kugu, jer ovaj predlog zakona daje mogućnost majkama da jednostavno isteraju supruga iz njegovog sopstvenog stana, ukoliko sa njim imaju dete. Naravno, supružnici su ravnopravni, ali stan pripada onome ko dobije dete, a to je u ogromnoj većini slučajeva majka. Ona dobija pravo da koristi stan dok dete ne napuni 18 godina, a otac bi za to vreme bio beskućnik.
Iz ovih razloga mnogi momci će mnogo da razmišljaju i da se teško odlučuju na ženidbu. Jedino ako je buduća supruga dobro situirana, tj. ako ima dobar miraz moći će se odlučivati na ženidbu. O tome treba dobro da razmislimo.
U delu Predloga zakona u kome se govori o sporazumnom razvodu član 40. stav 2. glasi: "Sporazum o razvodu obavezno sadrži i pismeni sporazum o vršenju roditeljskog prava i pismeni sporazum o deobi zajedničke imovine". Mislim da ovaj deo "o deobi zajedničke imovine" može dodatno da izazove probleme oko sporazumnog razvoda, jer mi smo takav narod, imovina je imovina, i umesto da smirujemo ionako poljuljane odnose ovim ih možemo još više komplikovati.
Supružnici, ako su već ušli u konflikt i ako su pred razvodom, teško mogu da se dogovore oko vršenja roditeljskih prava, a ako im još naturamo i pismeni sporazum o deobi zajedničke imovine to bi još više dovelo do razdora i njihovog razdvajanja. Zato mislim da i taj sporazum oko vršenja roditeljskog prava, ako su ga postigli, može da dođe u nezgodan položaj, tj. supružnici mogu da ponovo iskopaju ratne sekire, pa i to što su postigli da se dogovore može da padne u vodu i da se još više zakomplikuju odnosi, a u tom slučaju trpe deca.
Nešto bih rekao o usvajanju deteta. Naime, član 103. predviđa da dete može usvojiti i strani državljanin pod određenim uslovima. Po meni, tu su moguće velike manipulacije sa decom. Postavljam pitanje gospodinu ministru hoćemo li se mi ovim zakonom dobrovoljno odricati naše dece i poklanjati ih strancima. Grubo rečeno, mi ćemo biti "fabrika dece". I, kakve su naše pravne mogućnosti da pratimo šta se događa sa tim detetom koje je usvojeno u inostranstvu?
Da li se to mi dobrovoljno odričemo naših građana, jer u stranoj zemlji to će dete govoriti strani jezik i biće tako odgajano i vaspitavano. Opet se pitam šta je sa belom kugom.
Jeste, u Zakonu je predviđeno da će stranac moći usvojiti dete ako je prošlo više od godinu dana od dana unošenja podataka o budućem usvojeniku u jedinstveni lični registar usvojenja. Da li vi vidite u ovome, ili nećete da vidite, kolike su mogućnosti manipulacije? Evo, jedan primer: ako se neki milioner sa zapada javi nadležnom licu da mu obezbedi dete, taj može vešto da "čuva" određeno dete za njega, a čak može da se napravi celi lanac šverca i preprodaje dece, ali ovaj put sve pod okriljem zakona.
Da kažem dalje, velike su mogućnosti zloupotrebe dece. Šta ako je dete invalid a usvojio ga je stranac? Jeste, reći ćete, to je humano od njega. Da, tako je, ali šta ako dođe do zloupotrebe takvog deteta ili, ne daj bože, još gori primer, da se dete iskoristi za seksualno zlostavljanje, pa bilo ono muško ili žensko?
Naveo sam samo neke propuste u Predlogu zakona, a kada bude rasprava o pojedinostima onda ćemo se mi iz Srpske radikalne stranke detaljnije osvrnuti na pojedine članove.
Na kraju bih zamolio gospodina ministra da izađe za govornicu i objasni meni, a i drugim poslanicima u Skupštini šta znače reči "bitanga", "hohštapler" i "nasilnici", da ne nabrajam više, jer ja to u zakonu nisam našao, iako sam ga sa pažnjom čitao više puta. Shvatio sam da se to odnosi na onoga ko ima stan a maltretira drugog supružnika; pa, prema konstataciji ministra, ja se izvinjavam lepšem delu parlamenta, to se odnosi i na žene koje poseduju svoj stan i u njemu žive sa svojim bračnim drugom.

Reč ima narodni poslanik Predrag Mijailović, a neka se pripremi narodni poslanik Ivan Radić.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, pred nama je Predlog zakona o porodici. DSS će glasati za ovaj zakon i podržaće ga kako u diskusiji, tako i na kraju, prilikom glasanja. Zakon o porodici je temeljni zakon svakog društva i uređene države. To je vrlo lako reći, ali treba to i dokumentovati.
Moramo kazati i moramo znati da bez uređene porodice nema ni uređenog niti zdravog društva, niti države. Kakva će se ličnost formirati zavisi pre svega od genetskih osobina, ali ne samo od genetskih osobina, već i od porodičnog vaspitanja i od okruženja. Tako, iz zdrave porodice uvek ćemo imati kako fizički tako i duhovno zdravu osobu. Ovo se najbolje može videti i objasniti kroz našu narodnu izreku: "Iz sokolovog gnezda uvek izleće soko, a iz zdrave porodice uvek pošten i čestit čovek".
Pošto ovde kažu da nije tako, pitam vas iz kakve to porodice izađe Nikola Tesla? Iz jedne prave srpske porodice. Iz kakve to porodice izađe Pupin? Iz jedne zdrave i fine porodice. Iz kakve porodice izađoše srpske vojvode Mišić, Putnik, Bojović? Dame i gospodo, da vas upitam, iz kakve porodice izađe naš današnji general Lazarević, koji je stavio sebe ispred, odnosno zaštitio srpske nacionalne interese, iako nije kriv krenuo je u Hag da brani Srbiju i srpski narod.
Samo u dobroj, patrijarhalnoj, poštenoj i čestitoj srpskoj porodici možemo da dobijemo zdravu, pametnu i čestitu osobu. Za srpsku patrijarhalnu porodicu ovaj zakon nije ni bio potreban, ali je potreban zato što je komunistička partija razbila srpsku porodicu i zato moramo napraviti ovaj zakon da uvedemo red. Kada je koji domaćin u zemlji Srbiji tukao svoju ženu ili decu – on ih je milovao, vaspitavao. Imamo li mi narodnih pesama kada deda drži svog unuka na krilu?
Gospodo, nije zapad došao ovde, odnosno zapad treba da dođe ovde. Mi moramo da idemo ka zapadu, jer su nas 50 godina unazađivali; ko – komunisti. Zato ćemo vratiti ponos i čast naše srpske porodice.
Dame i gospodo narodni poslanici, znamo da ovaj zakon nije menjan 25 godina; normalno, ratifikovani su mnogi ugovori i konvencije, zato je ovo trebalo i ranije uraditi, jer Srbija hoće napred, ali nije mogla ovih godina.
Moram još da kažem, prethodne vlasti su imale vremena da ovo urade. Nisu radile, evo sada Vlada DSS-a sa svojim koalicionim partnerima to čini odmah, čim su se prvi uslovi napravili. Moramo, dame i gospodo, da kažemo da je Srbija uvek išla u korak sa Evropom. Jesmo stali jedno vreme, ali ćemo i to stići.
U ovom zakonu o porodici imamo posebno poglavlje, gde su novi pristupi koji moraju biti usvojeni, normalno zato što smo ratifikovali mnoge zakonske ugovore i međunarodne konvencije, pre svega konvencije o detetu, gde se u prvi plan stavlja dete, jer treba naglasiti da je neophodno detetu obezbediti najbolje uslove za razvoj.
U članovima 62. i 60. definisano je da dete ima pravo na obezbeđivanje najboljih mogućih životnih i zdravstvenih uslova za svoj pravilan i normalan razvoj. Daću vam primer: neko genetski može biti predisponiran u pozitivnom smislu, a da li će se te genetske osobine razviti ili ne zavisi od porodičnog vaspitanja i okruženja. Suprotno, moramo svi znati da imamo genetski u sebi i negativnih osobina, a da li će se te negativne osobine razviti zavisi u kakvoj porodici rastemo, razvijamo se i da li smo u nekoj porodici gde ima alkoholičara, gde ima nasilnika. U takvoj porodici deca u većem broju postaju nasilnici i alkoholičari.
Moramo da znamo još jedno, u kakvom okruženju dete raste, da li raste u okruženju gde oba roditelja puše, ili majka, a sigurno je dokazano da ta deca češće obolevaju od bronhijalne astme i drugih imunoloških oboljenja. Zato je u članovima od 67. do 72. preciziran odnos roditelja prema detetu i deteta prema roditeljima.
U članu 82. precizirano je delimično lišavanje roditeljskog prava u slučaju kada je to neophodno za normalan razvoj deteta. Sve je ovo bilo i ranije poštovano u srpskim patrijarhalnim uslovima. Treba sada da se nađe i u zakonu.
Dame i gospodo narodni poslanici, dođosmo na ono sa čim se svi ovde slažemo – u Srbiji vlada bela kuga. Gospodo, u Užicu i okolini... Lako je govoriti – bela kuga vlada, i ovde se udarati u prsa – šta ćemo da radimo, nestaćemo. Moramo nešto tu da uradimo. Moraju država i Vlada nešto da urade. Zato je ova vlada DSS sa svojim koalicionim partnerima predložila novi zakon o finansijskoj podršci porodici i deci, gde se po prvi put predviđa fond za podsticanje nataliteta. Videću vas, dame i gospodo narodni poslanici, šta ćete onda reći, a normalno, pare moraju da idu iz budžeta, mora se povećavati porez.
Znači, svi zajednički moramo to učiniti i to moramo uraditi što pre da Srbiju podmladimo. Nisu dovoljne samo pare, potrebno je, gospodo, izmeniti i Zakon o invalidskom i penzijskom osiguranju tako da žene koje imaju troje i četvoro dece imaju i tu povlastice, jer majka treba da je uz dete. Sa zakonom o porodici i ova dva zakona koje sam spomenuo, Srbija će moći da krene u smislu pozitivnog nataliteta. Sve suprotno je, braćo i sestre, čista demagogija.
Prvi put u našem zakonodavstvu uvodi se poglavlje o zaštiti od nasilja u porodici. To su novine koje štite porodicu od nasilnog ponašanja na taj način što se predviđaju i sankcije za nasilnika, kao što je na primer izdavanje naloga za iseljenje ili useljenje u porodični stan ili kuću ili druge mere koje mogu da spreče nasilnika da ponovi nasilničko ponašanje.
U zakonu o porodici postoje poglavlja koja su pretrpela značajne izmene, a pogotovo u poglavlju o usvajanju, gde može brže, lakše i efikasnije da se dete usvoji, ako su sve pravne norme u redu. Posebno treba da se naglasi da je u zakonu o porodici ostalo poglavlje koje se nije menjalo u odnosu na raniji Zakon o braku i porodičnim odnosima koji je usvojen čak 1980. godine.
Sa ovim stavom Republička vlada dokazala je da se drži svog principa da se neće menjati ništa što je bilo dobro u prethodnim zakonima i da će se samo dodavati predlozi zakona i dopune zakona koje našu državu uvode u pravne države i približavaju je Evropskoj uniji.
To nije slučaj samo sa ovim zakonom, to je slučaj sa svim zakonima koji su do sada usvojeni. Ovim je Vlada DSS sa koalicionim partnerima pokazala i dokazala da je državotvorna.
Dame i gospodo narodni poslanici, pošto sam ovde u parlamentu od početka višestranačkog parlamenta, znam da su sve dosadašnje vlade govorile da demokratija počinje s njima i da će se sa njima završiti. To DSS ne smatra, niti ova vlada. Suprotno od toga, Vlada Republike Srbije, sa svojim predsednikom Vojislavom Koštunicom, zauzela je čvrst stav da ispuni predizborna obećanja i da se mora napraviti pravna država i držimo se onog predizbornog - reč je reč. Tako je samo u DSS-u, a da li je u ostatku, biće mi drago.
Na kraju, želim da kažem da stav DSS jeste da su vlade prolazne, a zakoni moraju biti stalni i treba da se menjaju samo onda kada je u interesu naroda i države. Zato, dame i gospodo narodni poslanici, niti ću vas moliti niti preporučivati, vi znate da treba da glasate za ovaj zakon. U suprotnom, ako ne biste glasali za ovaj zakon i ova dva zakona koje sam pomenuo, nećemo moći da Srbiji damo normalan put ka Evropi, a u isto vreme da podignemo natalitet. Hvala.