Vreme, gospodine Mirčiću, završite.

Preispitivanje akcije "Sablja" jasno će pokazati ko je i kakvu ulogu imao u tom vremenu.
Videće se, neće ništa biti skriveno. Nemojte da mislite da će vam to biti uvek dežurni argument u političke svrhe, kao što je bila Ibarska magistrala. Nemojte se pozivati na smrt Ivana Stambolića, još istraga nije završena. Nemojte unapred da sebe ograđujete. Zašto? Nema potrebe, možda jeste, možda niste bili direktno umešani, ali...
(Predsednik: Šest minuta, gospodine Mirčiću, molim vas, završite.)
... što sada već unapred kažete da niste, nemojte, već ste odavno prozreni.
Kada je Čedomir Jovanović objavio da mu preti opasnost po život, prva se njegova stranka, ova frakcija, oglasila, kaže, zaštitite Čedu. A zašto se tako ofirate, zašto se otkrivate, zašto odmah govorite da od vas preti direktna opasnost? Pokažite malo morala. Pomozite tamo gde ste u stanju, gde možete, dozvolite da deca Slobodana Miloševića, Vojislava Šešelja i svih haških optuženika mogu da posete svoje roditelje, očeve.
A zašto? Zato što ste, drage moje kolege, da vam kažem nešto sa ove govornice, 1994. godine izgovarali takve reči kada je bila blokada na Drini, kada je bio u pitanju opstanak...
(Predsednik: Gospodine Mirčiću, sedmi je minut, završavajte.)
... Republike Srpske, da možete i vi biti u Hagu. Nemojte da mislite da vas neće voditi u Hag, hoće, gospodo, pogotovu vas što kažete iz demokratskog bloka, samo one koji ostanu živi.

Ovo je bilo po Poslovniku.
Dakle, obratio sam se u oba slučaja poslanicima po članu 99. stav 2, da niko ne može prekidati govornika niti ga opominjati, osim predsednika Narodne skupštine u slučajevima predviđenim ovim poslovnikom, kao i na osnovu trećeg stava - za vreme govora narodnih poslanika i drugih učesnika u pretresu nije dozvoljeno dobacivanje, odnosno ometanje govornika na drugi način, kao i svaki drugi postupak koji ugrožava slobodu govora, te sam sa ovog mesta koristio mogućnost da to sprečim.
Da li ste zadovoljni objašnjenjem? Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Bojan Kekić, kao što sam najavio, a potom neka se pripremi narodni poslanik Gordana Čomić.
Da vam pročitam član koji je zbunio mnoge, a to je član 91. stav 2, ukoliko su za raspravu prijavljeni narodni poslanici iz više poslaničkih grupa, predsednik Narodne skupštine daje im reč naizmenično, tako da prvo govori narodni poslanik koji je član brojčano najmanje poslaničke grupe, pa do brojčano najveće, sve dok ima prijavljenih govornika.
Poslanička grupa, naravno, ne mora da iskoristi vreme do kraja. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, rezolucija koja je pred nama treba da omogući da se Slobodan Milošević brani u Hagu, a da bi se branio u Hagu, kako to neko reče, sto posto svojom snagom volje, svojim autoritetom, morala bi da se usvoji ova rezolucija, da se obustavi progon nad porodicom Slobodana Miloševića.
Meni je žao što su kolege poslanici iz DSS i iz poslaničke grupe G17 plus napustili salu, jer sam poslanik iz Požarevca, i najodgovornije i sa najviše činjenica mogu da ispričam šta je to što se u Požarevcu dešavalo i pre 5. oktobra, a pogotovu šta se dešavalo 5. oktobra, pa možda i do današnjeg dana.
Postavlja se pitanje da li je bilo progona nad porodicom Slobodana Miloševića? Ne da je bilo progona nad porodicom Slobodana Miloševića, nego je bilo progona nad mnogim socijalistima, mnogim ljudima koji su bili na vitalnim funkcijama u opštini Požarevac.
Satanizacija Požarevca kao grada posle 5. oktobra, koja je počela i pre 5. oktobra, te da je zatvoren grad, omogućila je mnogima da na talasu napada na porodicu Slobodana Miloševića, na samog Slobodana Miloševića, satanizuju i taj grad, i te ljude koji žive u njemu. Ponavljam, krivo mi je što su izašli poslanici iz ovih političkih grupacija, jer mnogo toga bi i oni mogli da potvrde šta je to što se desilo u Požarevcu.
Politikom se bavim aktivno kao diplomirani pravnik, napustio sam banku negde 1992. godine i već 15 godina sam u politici, i da vam kažem iskreno, u Požarevcu su socijalisti na vlasti punih 13 ili 14 godina, sa jednim malim prekidom koji je trajao godinu i po dana, ali ne zahvaljujući izborima koji su sprovedeni, već zahvaljujući tom progonu i teroru.
Kada se govori o Marku Miloševiću, mora se reći da je Marko odabrao da živi u Požarevcu. Tamo su mu rođeni roditelji, opredelio se da ne živi u Beogradu, ali je živeo u Požarevcu, bavio se onim, čime, svi znate, a to je da je uspeo da okupi pet hiljada ljudi u diskoteci "Madona". Mnogi Beograđani i pola Srbije je tada dolazilo bez ijednog incidenta, smejte se, mnogi likovi koji sada sede, što kažu u Skupštini, tada su dolazili kako bi bili u situaciji da budu što bliži porodici.
Budite ubeđeni i sigurni da je tako bilo, svi mi imamo puno prijatelja, drugova i poznanika, i nama se to dešavalo u životu, da bilo šta se desi u našem okruženju, ako smo javne ličnosti, pripiše se nama, odnosno kaže se, za sve je kriv Marko, ili za sve je kriv Slobodan Milošević, ili bilo ko drugi.
Govorim o izborima koji su održani u septembru mesecu 2000. godine, izbori na tri nivoa za predsednika SRJ, Slobodan Milošević je imao 10.000 glasova više u Braničevskom okrugu nego Koštunica. Lista savezna od tri poslanika, usvojili smo dva poslanika, nosilac liste je bila Mirjana Marković, tako da ni to nije, kako se kaže, satanizovana Mirjana Marković, od strane svega ostalog, nije doprinelo da neko drugi osvoji izbore.
U svih osam opština Braničevskog okruga pobedili su socijalisti i sve bi to bilo, što kažu, u redu da se nije pričalo da smo pokrali izbore, da se nije pričalo da smo u strahu organizovali izbore, ali smo došli u situaciju da nam se, posle velikih kriznih štabova, pritisaka i svega ostalog, oduzme vlast u Požarevcu, iako smo imali 35 odbornika u odnosu na 33, koliko je imala ova grupacija, a na izborima, napominjem, imali smo odnos 38:30.
Desili su se dopunski izbori, a mi smo ponovo na svim dopunskim izborima pobedili, pa smo negde u junu 2003. godine krenuli u preuzimanje vlasti, pa nakon tri godine legalisti, odnosno DSS, nam je predao vlast. I, evo, na ovim izborima u Braničevskom okrugu, ali pre svega u Požarevcu, ponovo je gradonačelnik socijalista, ponovo socijalisti vrše vlast u pet, odnosno šest opština. G17, koji je kupio naše kadrove iz Žagubice, poreklom sam iz Žagubice, bio je član glavnog odbora, bio je potpredsednik skupštine opštine, izabran je dečko iz Laznice, izabran je za gradonačelnika, i to je njihov kadar o kome je malopre pričao Albijanić.
Da ne pričam mnogo i tim i takvim stvarima, pitanje je da li je bilo progona. Sada ću samo taksativno da vam nabrojim šta je to što se dešavalo u Požarevcu tih dana. Funkcija Otpora u Požarevcu, najgore je malopre ilustrovano, i ako se uzme knjiga "Igra senki" Tima Maršala sve se objašnjava, ali je mnogo veće objašnjenje koje su dali sami "otporaši" iz Požarevca, ko su "otporaši" u Beogradu, odnosno ko je finansirao tu organizaciju. Svi mediji i dan-danas, kad god se javi neko iz Otpora iz Požarevca, daju udarne strane.
Ono što je karakteristično, nije bilo fizičkih kontakata. Ne znam ko je bio od "otporaša", osim one tuče, koju će istražni organi da utvrde i utvrđuju šta se zapravo desilo, i mnogo su pozvaniji stručnjaci koji će o tome da odgovaraju, odnosno ko je izazvao tuču, zašto je izazvana, da li je bila motorna testera, da li nije bila, ljudi koji su u situaciji da vide taj predmet, da utvrde šta je i kako je, imaće prilike već 4. marta da se izrekne i presuda Marku Miloševiću.
Moram da vam kažem da je u decembru 2000. godine, vi to znate, "Sablja" je bila malo dete šta se dešavalo u Požarevcu kada je formirana posebna jedinica, specijalizovana jedinica, u "Blicu" je izašao naslov "Formiran poskok", da preispita sve šta je to rađeno, šta su radili socijalisti. Dana 8. januara pa negde do 25. januara, kao tada možda i prvi socijalista u Požarevcu, svakog dana bio sam od 9,00 do 15,00 časova sa inspektorima SUP-a, koji su nazvali i prvi skok su napravili u Požarevcu, ispitujući i preispitujući jedno 30 ljudi šta je ko radio, da li je nešto radio Marko Milošević, kako je zidana kuća Slobodana Miloševića, da li je švercovana nafta.
Nijedne jedine prijave iz tog perioda, iako su ljudi došli sa vrlo visokim zadacima, barem su nam tako rekli, sa velikim, što kaže, možda i profesionalnim odnosom, to se na kraju i pokazalo, nijedna jedina prijava nije bila. Sigurno, kada se setim tog perioda, da mi je teško, ali to je najveći kapital svakog pojedinca u Požarevcu, jer od lopova, kako su nas nazivali, nemamo maltene nijednu prijavu.
Objasniću i ovaj moj konkretan slučaj, jer s obzirom na poslanike koji su ostali i koji žele da čuju, pre svega poštujem njihovu pažnju koju sada posvećuju. Dolazak "Krmivo produkta" u Požarevac značilo je nastavak Centra za živinarstvo. Ne kažem to u negativnom smislu, ali suštinska stvar, evo danas posle godinu dana Centar za živinarstvo je u stečaju. Odmah posle 2003. godine "Krmivo produkt" se probio, a u naše vreme 150 ili 200 žena došlo je ispred opštine kako nije bilo plata, a bilo je plata. Danas niko ne protestuje, a cela požarevačka privreda je u stečaju.
Batić nam je dolazio dva puta. Prvi put je dolazio kada mu je otet i ukraden iz službenog automobila, kao ministra pravde u Vladi Republike Srbije, kalašnjikov. Drugi put je bio pre neki dan kao pravni zastupnik, prvi put se pojavljuje kao "pravni zastupnik", to će da dokaže sudski postupak, oštećenog u procesu protiv Marka Miloševića.
Došao je Batić, siguran sam, da ispolitizuje taj proces, jer Batiću treba jedna stvar. Ne znam da li ste imali prilike da gledate ovu emisiju na "Pinku", Klopka", bio je i on, kada je počeo Batić da se zaklanja iza zaključka Vlade Republike Srbije, kao Vlada Republike Srbije je baš njega ovlastila da sprovede otmicu i protivustavan i protivzakonit odlazak Slobodana Miloševića u Hag. I sada sam ubeđen da je i Albijanić u tome učestvovao, jer on je malopre predsednika Miloševića nazvao objektom rezolucije. Prema tome, tačno je da su ga kao paket isporučili.
S obzirom da ima dosta toga da se priča, ostaviću kolegama da kažu. Tu su i ljudi iz Odbora za bezbednost, koji će najbolje da kvalifikuju šta je bilo sa porodicom u vreme "Sablje", tu je eks-ministar Jojić, koji vodi postupak i zaštitu, tu je Aleksandar Vučić, koji je nekoliko puta dolazio u Požarevac, da obiđe Dragana Milanovića, a onda smo bili satanizovani zato što smo bili u "Kuriru", da smo neovlašćeno bili, a Vučić i ja smo pre svega prijatelji, i po tom osnovu, zakonskom osnovu, bili smo.
Da bi moje kolege imale vremena, moram samo jednu stvar da kažem. Dok smo mi svi trčali, nas 250, odnosno koliko je bilo kandidata za poslanike, to moram da vam ispričam, da bi vezao rad držanih organa, nada mnom je izvršen klasičan pokušaj ubistva.
Godine 2003, drugi dan Svetog Nikole, kada svi mi za naše sinove obezbeđujemo jelku, ja sam obezbeđivao za svog sina, dva kriminalca, plaćenika, za 300 evra, došla su u Požarevac, metalnom šipkom me sačekali, iza leđa me udarili, jelka me spasla ili me je bog spasao.
Sedam dana su bili u pritvoru, a posle nekog vremena ni do dan-danas, dobio sam nezvanične nalaze, nije pokrenut postupak, već je pokrenut postupak ne za pokušaj ubistva, nego za nasilničko ponašanje. Molim poslanike, ako slučajno budem tu umešan da sam učestvovao u tuči ili izazvao tuču, jer može i to da se desi na kraju, da odgovaram da sam sebe pokušao da ubijem, molim da razumeju i da znaju da je ovo istina što sam rekao.
Ako sam toga dana bio presrećan, jer sam svom sinu obezbeđivao jelku, da li postoji poslanik koji ima svog sina, a nije ga video četiri godine i da li postoji poslanik koji će glasati protiv rezolucije, a smisao i svrha te rezolucije je pre svega da Slobodan Milošević vidi sina Marka Miloševića.

Replika, narodni poslanik Aleksandar Vučić, na izlaganje gospodina Kekića.

Hvala vam, gospodine Kekiću. Potpuno ću mirno govoriti, gospodine predsedniče, iako vi to niste zaslužili svojim ponašanjem, zato što ste dopustili onome da govori ovde svašta, da na najgori mogući način kleveta, najružnije izraze koristi. To gotovo nijednom rečju niste pokušali da prekinete.
Čak se slažem da i ono danas što je bilo između mene i nekih drugih poslanika nije trebalo da komentarišete, dovoljni smo nas dvojica jedan drugome da kažemo šta mislimo. Ali, svejedno, mislim da to što ste, na kraju krajeva, meni oteli 30.000 dinara, a ovome, tj. onome što je govorilo ovde niste uzeli ništa, čini mi se, opet najbolje i najviše govori o vama.
Ali, hoću da se osvrnem na nekoliko stvari koje jesu vrlo ozbiljna priča i vrlo ozbiljne uvrede. Naime, neko je ovde pominjao smrt Ivana Stambolića i neke druge smrti. Pitam da li to neko od vas optužuje nekoga od nas? Ako ćete tako, odmah ću da kažem da je ta lopuža i ubila bilo koga. Kako on optužuje, to nije ni najmanji problem. Da vam kažem, onaj ko laže, taj i krade, a ko krade, a mnogo kradu iz te poslaničke grupe, nije im daleko ni da ubijaju, a niko od nas sa tim nema apsolutno nikakve veze.
Što se tiče poslanika SRS, mi imamo jednog predsednika, uvek smo ga imali, od osnivanja stranke, od 1990. godine, od Srpskog slobodarskog pokreta, do danas. Njegovo ime je Vojislav Šešelj, nije Slobodan Milošević.
(Dobacivanje iz sale.)
Neće, nesrećniče, nego izađi za govornicu i kaži, nemoj ko miš da dobacuješ stalno odande.
Znači, predsednik SRS je bio Vojislav Šešelj, uveravam vas i nekako mi se čini da će i na sledećem kongresu da bude izabran za predsednika SRS, a mi ovo činimo, bez obzira na naša ideološka neslaganja, bez obzira na sve razlike koje imamo sa predstavnicima i SPS i Slobodana Miloševića, zato što mislimo da svaki čovek mora da bude zaštićen, njegova porodica, i istovremeno da moramo da pokušamo, jer je to u interesu naše države i našeg naroda, da pomognemo tu odbranu. Nije pitanje odbrane Slobodana Miloševića danas pitanje njega lično ili bilo koga drugog u Srbiji lično, već je to pitanje od interesa i značaja za celu Srbiju.
(Predsednik: Vreme.)
Zato su poslanici SRS prihvatili da u ovom poslu učestvuju i zato smo želeli sa vama civilizovano i normalno da razgovaramo, ali su izgleda lopuže pripremile neki drugi plan, napravile ga, skovale ga, hteli su da nas provociraju. Ta lopuža je nešto pretila i odavde pozivala. Izašao sam napolje, umirio sam ga, nije se ništa dogodilo, ne brinite.
(Predsednik: Obaveštavam vas da je tri minuta i 26 sekundi, molim vas da završite repliku.)
Završiću, gospodine predsedniče. Nije mi namera i neću vas više, da ne brinete, ometati, pošto vas nije ometalo ni ono što je onakve stvari izgovaralo. Prekinuću i ja. Hoću samo još jednu rečenicu da kažem: način na koji vređate ljude koji nisu u stanju da vam se suprotstave ili koji se nalaze iza rešetaka najbolje govori o nemoralu onoga koji je te reči i te rečenice izgovarao. Jadni su oni koji se raduju tuđoj ličnoj nesreći, jadni su oni ljudi koji cvetaju i koji se raduju tome što neko sedi iza rešetaka, a da mu nikakvu krivicu ne znaju, sem da su im politički protivnici.
Obećavam vam, hvala vam još jedanput što ste mi oteli tih 30-32.000 dinara, hvala na tome, gospodine predsedniče, nadam se da to ubuduće nećete činiti. Možete da obratite pažnju na ove vaše lopuže, imaju mnogo više para, pa njima da uzmete, ali svejedno to nas neće sprečiti da vas na bilo kojim sledećim izborima pobedimo i da vam pokažemo zašto Srbija toliko vapi za promenama, zašto ljudi hoće drugačiju Srbiju. (Aplauz.)

Replika, predsednik Skupštine Predrag Marković. Izvolite.

Gospodine Vučiću, nema razloga da obmanjujemo javnost. Predsednik Skupštine, ko god da je, ne može nikome da oduzme novac, sem ako ga nešto nasilno prepadne ili na ma koji drugi način.
Pozivajući se na Poslovnik, može to da uradi tako što prvo upozori jednom, drugi i treći put, pa tek onda izrekne opomenu, što sam radio. Može i bez toga, onda poslanik koji je došao u tu situaciju, za to, na osnovu opomene, ide pred Administrativni odbor i Administrativni odbor odlučuje da li će mu se oduzeti, ne znam da li, tri ili četiri hiljade.
Vrlo je nekorektno pominjati mene kao čoveka koji je nekome oduzeo novac.
(Dobacivanje iz sale.)
Molim vas, gospodine Krasiću. Molim predsedavajućeg da mi omogući da govorim bez dobacivanja.
Dakle, nikada nikome nisam oduzeo novac, iz vrlo jednostavnog razloga, što ne postoji potreba za tim. Svoj novac sam uredno zaradio, vrlo dobro znate. Opominjao sam, pa i vas danas, da je ružno u današnje vreme pred građanima Srbije razbacivati se novcem, a naročito ovde, te ni na jedan način ne snosim odgovornost ako poslanik dođe u situaciju da, prekršivši Poslovnik, bude opomenut, te mu Administrativni odbor za to izrekne kaznu. Ne može ni na jedan način da za to bude kriv predsednik Narodne skupštine, a sasvim sigurno on novac ne oduzima.

Gospodine Markoviću, dužna sam vam jedno objašnjenje. Gospodin Vučić se nije razbacivao novcem, on je samo ubrzao isplatu, onu koju je inače bio dužan da na blagajni isplati Skupštini Srbije, po vašoj odluci. Dakle, kaznu je platio samo ranije, da ne padne u docnju.

Pošto je predsednik Skupštine dužan objašnjenje, još jednom, član 101. stav 3: "Na osnovu mere iz stava 2. ovog člana Administrativni odbor izriče i novčanu kaznu u skladu sa odredbama člana 105. ovog poslovnika".
Reč ima narodni poslanik Gordana Čomić, pa onda Gordana Pop-Lazić, pa Ljiljana Nestorović, pa Milorad Mirčić.