Dame i gospodo, ovoj rezoluciji koja je, saglasnošću volja vladajuće većine i opozicione poslaničke grupe, na dnevnom redu nije mesto na sednici Narodne skupštine i nepotrebno je da se o njoj raspravlja. Narodni poslanici dobacujući pitaju "što"; objasniću. Tome služi rasprava, da vam govornik objasni, odnosno govornica.
Narodni poslanik Tomislav Nikolić uživa u neverbalnoj komunikaciji, predsedniku moje poslaničke grupe srednji prst, meni poljubac.
Dakle, u ovoj Narodnoj skupštini je potrebna rasprava o antimemorandumu, a ne o tekstu rezolucije kakav je pred nama. Dokazaću zašto je Srbiji potreban antimemorandum.
Kroz diskusije i u ovoj raspravi, nepotrebnoj, za mnoge građanke i građane Srbije uvredljivoj, provlači se nešto nesporno, a to je da svi 5. oktobar zovemo revolucijom. Pošto smo mi svi političarke i političari, znamo da revolucije nema ako pre toga nije bila diktatura. Deset godina čiste diktature, u kojoj je vlast kontrolisala opoziciju i u kojoj su svi napori za izgradnju demokratskih institucija pretpostavljeni, zanemareno pretpostavljeni, sa namerom zanemareni, fanovima krvi, tla i odbrani nacionalnih interesa,
u dokumentu koji nikada nije prošao ni jednu nacionalnu instituciju, a zvao se Memorandum.
Dakle, ako ćemo se složiti da je 5. oktobar bio revolucija, a bio je, onda se moramo složiti da je pre toga bilo diktature. Svi pokušaji da se period između 1990. i 2000. godine opiše ikako drugačije nego diktaturom predstavljaju poricanje realnosti.
Za tu diktaturu ne imenujem, niti ću ikada imenovati krivce, ali ću uvek imenovati odgovorne. Te 1990. godine ljudi o kojima je reč u rezoluciji, koju ste nam predložili, imali su izbor, isti izbor koji imamo mi danas. Danas isto izgleda biramo ponovo između Evrope i Memoranduma, i dok je nas poslanika Demokratske stranke u Skupštini Srbije neće se ponovo odlučivati pozitivno o Memorandumu nego o Evropi.
Ono što se odlučilo 1990. godine odlučilo se za Memorandum, i ovo su posledice. Odluka je bila na manjini koja je vladala Srbijom, posledice trpimo svi. Zašto smatram da nam je potreban antimemorandum u Srbiji? Zato što treba da se složimo da postoji nelogičnost i u ovoj skupštini. Manje ili više ovde su suprotstavljene dve opozicione stranke u Srbiji. To nije normalno da se oko ključnih tema u jednoj zemlji raspravljaju dve opozicione stranke i nešto malo većine kolateralno.
Zbog čega se to dešava? Jedan moj prijatelj je, komentarišući ovo što se dešava, rekao - opozicija ima komotnu većinu u Srbiji, a bogami i u Skupštini Srbije. Zašto se vladajuća većina ne uključuje u raspravu o nama bitnim pitanjima, kao što je i ovo što je upakovano, jer je naručeno, a kome je još obećano da će biti ove rezolucije videćemo. Dakle, da raspravljamo o tome na koji način su suprotstavljene naše političke ideje, jer jesu.
Demokratska stranka brani, promoviše, sprovodi i uvek će braniti, promovisati i sprovoditi ideje evropske Srbije. Srpska radikalna stranka to radi sa idejama Velike Srbije. I jedan i drugi program legitiman, i jedan i drugi program za one koji politički imaju da biraju na političkom tržištu i na političkom izboru.
Gde je razlika? Program Demokratske stranke je program evropske Srbije. Ne proizvodi štetne posledice ni po koga. Zašto smo u prednosti? Zato što je program Velike Srbije manji deo programa evropske Srbije. I ono što je potrebno da se saglasimo, ako se oko toga saglasimo, jeste kako u ovoj skupštini da dođemo do antimemoranduma i da dođemo do toga da prestanemo u Srbiji, u cilju postizanja nacionalnih dogovora o raznim temama, da okrivljujemo, demagoški prikazujemo, vređamo, blokiramo procese koji su potrebni u Skupštini i u krajnjoj liniji vređamo zdrav razum ljudi kojima se obraćamo.
Tekst rezolucije, pre nego što dam komentar ili dva o tekstu, nešto o proceduri. Dakle, rezolucija koju potpišu 104 narodna poslanika i koja se dostavi predsedniku Narodne skupštine ima 60 dana roka da se stavi na dnevni red. Pošto smo svi politički ljudi, onda je nama jasno da ulazimo u fazu omiljene opozicione stranke, koja se dogovara sa vodećom vladajućom strankom o tome šta da se radi sa Skupštinom Srbije.
Problem sa omiljenom opozicionom strankom je što su sposobni, talentovani i zanatski nastrojeni političari, i to je sada ono što se vidi u toku ove rasprave. Međutim, ovde je, što se tiče Srpske radikalne stranke, napravljena potpuno pogrešna procena. Dakle, u pokušaju da se nad naslovom, a u dogovoru sa vladajućom koalicijom, otvori ideja o tome da se progoni porodica Slobodana Miloševića, idemo redom da osporimo i poništimo jedan po jedan ponuđeni argument.
Od marta 2004. godine do danas u progonu, ako učestvuju, onda učestvuju ili ministar unutrašnjih poslova Jočić, ili ministar pravosuđa Stojković, ili predsednik Vlade Vojislav Koštunica, ili potpredsednik Vlade ili neko od ministara ko ima poseban interes da proganja porodicu Slobodana Miloševića. Ako je to ideja, onda jedino što bi bilo logično bilo bi da se jedna opoziciona stranka obrati drugoj opozicionoj stranci za pomoć, s obzirom da smatra da vladajuća većina progoni političke neistomišljenike. Međutim, ne događa se to, nego se događa dogovor sa vladajućom većinom i ova sednica.
Drugi argument jeste da se kvalifikuje hapšenje Slobodana Miloševića kao protivzakonito i ilegalno i da se glede toga traži proganjanje onih koji su nalogodavci. Dakle, tu dolazimo do ideje odakle napadi na Demokratsku stranku, odakle napadi na Zorana Đinđića, odakle neverovatne rečenice koje smo ovde čuli, a to je da su Vojislav Šešelj i Zoran Đinđić u istom položaju. Nisu, i na moju sreću, neće biti.
Nadam se da će Vojislav Šešelj u zdravlju preživeti sve posledice svojih odluka, ali je ovde rečeno za ovom govornicom da su u istom položaju i da isto ne mogu da vide deca i unuci Vojislava Šešelja kao ni Zorana Đinđića. Nikako nije isto da se bude u Aleji velikana i da se bude u Hagu.
Govori se o političkom progonu, o sramnom i kukavičkom načinu političke borbe, i ostaje tu moje pitanje, manje za Srpsku radikalnu stranku, a više za Socijalističku partiju Srbije – kome se vi obraćate? Oni bar čestito, vrlo jasno i glasno, i zanatski dosta ispravno, osim ove loše procene, ruše Vladu, kradu birače DSS-a, kradu i vaše birače, ali bar imate čistu situaciju oko političkih progona.
Gospodo iz SPS-a, vi sedite u Vladi, za koju tvrdite da vam politički progoni Slobodana Miloševića i njegovu porodicu. Ne pozivam vas ni da izađete iz te manjinske podrške, ni da uradite bilo šta drugo, ali ste dužni javnosti Srbije da objasnite kako je moguće da istovremeno sedite u Vladi koja vam progoni porodicu Slobodana Miloševića, da je podržavate na sve moguće načine i da onda ovde nama govorite o tome kako oni treba da budu spaseni.
Od koga? Od Vlade Zorana Đinđića – ubijen 12. marta. Od Vlade Zorana Živkovića – završeno 28. decembra 2003. godine. Završeno predsednikovanje sa istim ministrima koji su bili saglasni sa izručenjem Slobodana Miloševića u Hag.
Deo antimemoranduma, i u tom smislu moje poštovanje više zaslužuje ovakav opozicioni stav, bez obzira na pogrešne procene, Srpske radikalne stranke, nego nemušti stav Demokratske stranke Srbije, koja nema hrabrosti čak ni da kaže jednu jedinu jasnu rečenicu o tom Hagu, nego traži da Srpska radikalna stranka, u njihovo ime, obavi poslove o nelegalnom, nezakonitom i neustavnom radu Vlade Zorana Đinđića i Vlade Zorana Živkovića. Sede u Vladi koja ima sve instrumente da obori odluku prethodne Vlade. Godinu dana sede u toj vladi, ali kada se ne ume onda se ne ume. Znate, kad ste nesposobni, onda vam ni radikali ne mogu pomoći, nažalost.
Šta je ono što treba da bude definitivna poruka iz ovakve rasprave? Treba da se objasni ljudima da je svo učešće svih nas u revoluciji 5. oktobra, posle diktature od deset godina, i u izgradnji demokratskih institucija između 2000. i 2003. godine, i u izgradnji demokratskih institucija danas ovde dok sedimo, trebalo bi da nas sve ubedi da je to pogrešno. Kako da vam kažem – nikad. Peti oktobar je najbolji dan novije srpske istorije i ostaće najbolji dan novije srpske istorije.
Zašto vam nudim raspravu o antimemorandumu? Da se nađemo na nečemu oko čega možemo da se dogovorimo. Program SRS o Velikoj Srbiji ne može da se ostvari nikakvim drugim sredstvima osim programom evropske Srbije. Ne može drugim sredstvima: nema Rusije, nema teorije zavere, nema tajnih oružja, nema iznenadnih odluka, nema. Vidim da vas boli, ali nema, kako da vam kažem, nema. Ima samo evropske Srbije.
I ono o čemu treba da se dogovorimo, a vrlo dobro znate, vas razumem, teško je prolongirati sopstveni politički program, i mi ga prolongiramo, zato ovi iz DSS-a vodu Vladu, skroz vas razumem, dakle, ono što vi bez greške znate dok govorim, da je u pitanju ozbiljan korak, prvi korak da se naprave ozbiljni dogovori u Srbiji.
Tekstovi ovakve vrste, koji se na kraju svode na kampanju oko imena Zorana Đinđića, ili Vlade Zorana Đinđića ili njegovih ministara, tekstovi koje smo ovde čuli i, najzanimljivije od svega, ime Čedomira Jovanovića koje se ponavlja u diskusijama ovde u Skupštini, to je dokaz da ili vam se nešto priviđa, ili slutite i znate više nego mi ostali. Pa onda podelite činjenice, a ne opšta mesta i ne rečenice – oni koji ostanu živi, videće.
Ne želimo nikad da ubistva budu elementi predizbornih ili političkih kampanja. Mi iz DS niti smo to koristili, niti ćemo kada koristiti. Ne želimo da tuđe nesreće budu elementi političkih kampanja, pa tako čak ni ove porodice o kojoj je reč.
Rezolucija je, ponavljam, uvredljiva za mnoge građanke i građane u Srbiji. Ono što su zaključci rezolucije, pretpostavljaju da, nažalost, predlagač pokazuje prvi put nešto, što nisam čula od SRS, a to je da ne poštuje narod u Srbiji. Ono što je bilo dobro u obraćanju SRS, uvek je bilo doze iskrenog poštovanja prema kome god da su se obraćali. Ako očekujete da ovaj dogovor Vojislava Koštunice i vas iko proguta kao iskrenu zabrinutost za porodicu Slobodana Miloševića, onda ste vi u teškoj zabludi. To je jedna od zabluda koja može biti rešena antimemorandumom.
Nemaju članovi porodice Slobodana Miloševića problem sa nama u Srbiji, ko god vlast činio, da bi posetili svog supruga, oca ili dedu u Hagu. Imaju problem sa onima koji bi trebalo da im izdaju vizu. To ne pomaže, ovakva rezolucija ne pomaže u poruci onima koji bi trebalo eventualno da im izdaju vizu, da im to stvarno i učine.
Šta lično mislim o deset godina diktature, čiste diktature, o svemu onome što se između 1990. i 2000. godine događalo, šta mislim o lošem izboru i odgovornosti onih koji su 1990. napravili pogrešan izbor, i tu cenu sada svi plaćamo, i šta mislim o tome koliko je veliko poricanje da je napravljen pogrešan izbor, to je moja lična stvar. To ne mešam sa stranačkim stavom.
O tome možemo razgovarati, kao što smo i do sada razgovarali, jedni sa drugim u ovoj sali, u pokušaju da jedni sa drugima zajedno preživimo deset godina diktature, preživimo našu radost, a vaše razočaranje što je bilo 5. oktobra i da pokušamo svi zajedno da preživimo nestanak i odlazak najboljeg i najvećeg među nama, koji je vodio Vladu Republike Srbije između 2000. i 2003. godine.
Sve ostalo predstavljaće prolongiranje loših i nezdravih odnosa na političkoj sceni Srbije, sve do trenutka dok ne donesemo antimemorandum.
Za kraj, moram da citiram koleginicu Blagicu Kostić iz SPO, koja je imala samo jednu reč kojom, verovatno, slika raspoloženja dobrog dela građana u Srbiji, kada je rekla - ne mogu, muka mi je da nas gledam sve zajedno ovde u Skupštini ni oko čega.
Ne želeći da učestvujem u bilo čijoj muci, a pogotovo ne želeći da doprinesem bilo čijoj muci, molim vas da odmah pokažete zrelost, razum i odgovornost i povučete ovaj predlog rezolucije. Da time dokažete da ste spremni za nekakav drugi pravi dogovor sa vladajućom koalicijom kada je u pitanju status porodice Slobodana Miloševića i da time dokažete da u ovom što danas govorimo nema ni volje, ni energije za bilo kakve političke progone, diskvalifikacije ili još gore stvari. U nadi da ćete onim što je u vama politički zanat dobro odreagovati na ovo što vam govorim, zahvaljujem vam se i zaista želim da vidim da smo se saglasili oko toga da je ova rezolucija nepotreban dokument. Hvala.

Reč ima predsednik Skupštine Peđa Marković, po osnovu prava na repliku. Izvolite.

 U pravu ste, gospodine Nikoliću, danas mi neki tepaju, neki se dive napisima u novinama, a nije korektno ni jedno ni drugo. Ovo je Narodna skupština i moramo da sačuvamo ozbiljnost.
Gospođo Čomić, zbilja vrlo teško razumem da ljudi zameraju nekome što radi po zakonu i stalno moram o tome da govorim. Vrlo korektno ste citirali, jeste, predsednik Narodne skupštine ima pravo da, kada zatraže nešto 84 narodna poslanika, dakle trećina, da to prolongira 60 dana ili da 60 dana odlučuje. To istovremeno znači, naravno, mogućnost da na njega neko utiče, da se raspituje, i znam da iz toga mnogi mogu da izvuku različite zaključke. Ne razumem zašto se nikada ne izvuče normalan zaključak.
Dakle, predsednik Skupštine može da izađe u susret poslanicima, jer kao što postoji 60. postoji i prvi dan. Ovo je moj lični stav i nisam navikao da se sklanjam od problema. Ako postoji problem o kome hoće da govori 104 narodna poslanika, pa naravno da ću omogućiti po zakonu da to bude urađeno, jer ću uvek na isti način postupati, nastojeći da ne pravim razliku među političkim strankama.
Moguće je i mislim da ste vi u pravu, ljudi nisu naučili da svaka institucija snosi odgovornost za ono što radi, pa otud je moguća vaša analogija da je neko dogovarao sa nekim, odlučuju ovakvi ili onakvi opozicionari ili ne. Žao mi je, meni nijednog trenutka ne pada napamet da na taj način razlikujem narodne poslanike.
Niti meni smeta da kada, recimo, sinoć iz sve snage DS, poslanici, podržavaju amandmane SRS; zašto, to su narodni poslanici. Da li oni time utiču da se ide brže u Evropu ili sporije, oni odlučuju, građani su ih birali, neću valjda ja da odlučujem. Čime se rukovode 84 ili 104 narodna poslanika, neću da odlučujem, ne sudim o motivima. Predsednik Narodne skupštine mora da vodi računa o slovu zakona i o Poslovniku. Ako to danas nije bilo vidljivo, i prethodnih dana; nije me lako iznervirati. Nemam razloga da se nerviram jer razumem da postoji rasprava i da postoji strast, ali mi ne pada na pamet da kršim Poslovnik, i ne pada mi na pamet da ne dozvolim narodnim poslanicima da ostvare ono na šta imaju pravo po Poslovniku ove Narodne skupštine, i nadam se da je to u interesu svih.
I, još jednom vas molim, kao što sam to morao da pojašnjavam malopre gospodinu Vučiću, tako i vama, žao mi je, ne pada mi na pamet da radim drugačije. Radiću po Poslovniku i po zakonu, a nadam se da je u interesu svakoga od nas, svakoga od vas pojedinačno, da se u celoj zemlji tako radi. Nama trebaju promene. One su moguće samo ako su zakonite. Ako nisu zakonite one su svakako nasilne. Nasilje ne trpim, ali ga se ne plašim. Hvala.

Replika, narodni poslanik Dušan Petrović (poslanici SRS negoduju).

Ne, ne, izvolite, gospodine Petroviću, znam da ste se vi pre javili, ali poštujem, predsedavajući je bio ovde i poštujem predsedavajućeg. Izvolite.
Izvinite, gospodine Petroviću, dakle samo da razjasnim da ne bi bilo problema. Molim vas, istina je, javio se pre toga narodni poslanik Vučelić i poslanik Kostić, ali budite ljubazni, pošto predsedavajući daje reč, poštujem predsedavajućeg koji je dao reč. Izvolite, gospodine Petroviću. Molim vas....

Vrlo ću kratko, gospodine predsedniče, pošto ste vi u svom izlaganju, koje je bila replika, pomenuli kako se držala juče Demokratska stranka, kao predstavnik Demokratske stranke i predsednik poslaničke grupe imam potrebu da to prokomentarišem. Dakle, Demokratska stranka je ovde opozicija i Demokratska stranka se ponašala kao opozicija i nije glasala za zakon o kome ste vi juče govorili, ali je vrlo zanimljivo, gospodine predsedniče, da vi, postupajući naravno u skladu sa Poslovnikom, i to vama niko ovde nije stavio kao primedbu, vi ste odlučili da "skinete" zakon o privatizaciji, zakon o akcijskom fondu, zakon o tržištu hartija od vrednosti, da "skinete" raspravu o sudijama, raspravu o tužiocima i vaša je procena da je ovo pitanje, koje se ovde danas u Skupštini debatuje, važnije od svih tih tačaka dnevnog reda. Lično i personalno ste vi to odlučili.

Naravno, reč prvo ima predstavnik predlagača, gospodin Nikolić. Ali, molim vas, pošto sam dužan da obaveštavam o toku sednice, i na početku ove sednice je rečeno, i nema razloga da obmanjujemo javnost, molim vas, da je sednica zakazana u skladu sa dogovorom šefova poslaničkih grupa i, nemojte molim vas, govorim o datumu. Izvolite. Govorim samo o datumu. Izvolite, gospodine Nikoliću.

Dame i gospodo narodni poslanici, imao bih mogućnost posle svakog govornika da izađem i samo da ispravljam netačnosti ili neistine koje izreknete. A i ne osećam potrebu svaki put, ali moram da odgovorim na apsolutne neistine, ili recimo na lošu analizu koja je izvršena. Dozvolio sam gospodinu Markoviću da mimo Poslovnika govori pre mene, znam u kakvoj je on situaciji, i to zaista potpuno razumem.
Dakle, ovde je izneta jedna teorija zavere koja je potpuno apsurdna, koju nije mogao da objasni onaj ko je iznosio, a ne verujem da su shvatili ni građani Srbije. Ali, otprilike, kako sam shvatio, ja sam dogovorio sa Vojislavom Koštunicom da raspravljamo o ovoj rezoluciji, u kojoj ću napasti Demokratsku stranku i Vojislava Koštunicu.
Da sam na mestu Vojislava Koštunice, uz sve ono što kod njega uopšte ne cenim, ipak mislim da toliko mozga ima da to ne bi dogovarao sa mnom. Tačno je, ova rezolucija optužuje one koji su počeli progon i traži od onih koji su sada na vlasti da taj progon zaustave, što posredno znači da je progon nastavljen i kada su otišli sa vlasti.
I, nije ova sednica zakazana da bismo rušili stranku koja je srušena sa vlasti, nego je zakazana zato što to traže 104 poslanika. Možda bi se oglušio gospodin Marković da su to tražili samo radikali, ali pošto su to tražili i socijalisti, o tome mora da vodi računa. Jer je pitanje da li bi održao sledeću sednicu ako naljuti socijaliste, pa ne zakaže onu sednicu koju oni traže. I, ta igra brojki je bila prisutna i dok ste vi bili na vlasti. Znam koliko ste trpeli zbog toga, ali šta ćete, to je tako, tako se sabiraju glasovi poslanika.
Nešto drugo je ovde možda čak i važnije, to veličanje 5. oktobra i svega što je urađeno 5. oktobra. Da je to narod prihvatio, ne biste vi izgubili prve sledeće izbore. Ne bi na prvim sledećim izborima birači glasali za one koji su 6. oktobra napali 5. oktobar. Tako da sam učestvovao u tom 5. oktobru na strani na kojoj ste bili vi, gledao bih da napravim naušnice, malo da se pokrijem, malo da izmenim izgled, pustim bradu, brkove, da me ljudi ne prepoznaju, zato što upasti u Carinu puškama, upasti u Narodnu banku puškama, mlatiti ljude po ulicama, paliti Skupštinu i grad Beograd, nikako mi to ne ide uz sinonim demokratije, kao što mi ne ide uz sinonim diktature to što kažete da je postojala od 1990. do 2000.
A da vas podsetim, višestranački izbori su bili 1990. godine, 1992. dva puta, 1993, zatim 1996, 1997. i 2000. Možda sam preskočio nešto. Čak i 1992. krajem maja smo imali prve savezne. Osam puta smo izlazili na izbore u diktaturi, za 10 godina. U tih 10 godina zaboravite 1994. i 1995, izdvojite ih kao demokratske godine, jer tada se govorilo da biste odmah ušli u vladu sa Miloševićem, ali je uslov bio da Zoran Đinđić bude predsednik Vlade.
Nije bio uslov da se demokratizuje SPS, nego da vam da mesto predsednika Vlade. Postupci Vojislava Šešelja, zbog kojih kažete da sada ispašta, veoma nalikuju, ali su mnogo hrabriji od postupaka Zorana Đinđića. I ja sam Zorana Đinđića preko Drine viđao, i na Palama i svuda.
E sad, delegacija SRS je bila u jednoj sporednoj prostoriji, a u glavnoj se jeo pečeni vo, i tamo je bila delegacija Demokratske stranke. I to nađite u knjizi Tomislava Panajotovića, knjiga se zove "Narodni poslanik", opisuje do u detalje kako su se uveče, poslanici koji su tada bili poslanici DS-a, radovali jer im je Đinđić rekao - ceo dan sam bio sa Karadžićem, a Tomislav Nikolić je sedeo sa jednim članom DS-a, Ostojić Velibor, i primio je Karadžić Tomislava Nikolića tek uveče, kada smo mi iz Demokratske stranke otišli za Beograd.
Tako da to šta je ko, koliko je ko za svoja dela, kada je rat za odbranu srpstva u pitanju, odgovoran, ostavite da o tome sudi vreme. I još jednu stvar ostavite vremenu, a to je ko zaslužuje da uđe u Aleju velikana. U Aleji velikana, kada bi vas sada neko pitao ko tamo leži, osim naravno Zorana Đinđića, ne znate ko leži, a i kad bi vam pokazao ime i prezime, ne biste znali ko je taj čovek.
Vreme učini da li će nekoga zaboraviti, pa čak i ako se nalazi u Aleji velikana. Neki ljudi, koji nisu dospeli u Aleju velikana, nikada neće biti zaboravljeni, a skoro svi iz Aleje, čak čestiti i pošteni, i pravi borci, odavno su zaboravljeni. Tako da to što ste vi svog predsednika odmah svrstali u velikane, to nije merodavan sud za istoriju. To je vaš sud.
I nismo rekli ovde da su u istoj poziciji Šešelj i Đinđić, nego da su u istoj poziciji političke stranke, Demokratska stranka i Srpska radikalna stranka, samo što se to kod vas pokazalo pogubno. Vi ste se odmah, kao mačke, porasturali, a ova stranka, bogu hvala, sve jača, sve snažnija, i ne može niko više da je rasturi.
Nije tačno da porodica Miloševića ne može da dobije vize, sve do optužbe i izdavanja poternice za Mirom Marković ona je obilazila Miloševića u Hagu. Poternicom ste sprečili da ga obilazi i to nema veze sa vizama. Tamo su dužni, obavezni da daju članovima porodice vize, i to se pitanje uopšte ne postavlja.
Poslednja stvar koja me boli, to je neka vaša priča o antimemorandumu. Jedini memorandum koji imate u rukama, to je memorandum SRS o KiM. Ako zaista tvrdite da treba doneti memorandum protiv onoga što smo vam dostavili kao poslaničkoj grupi, onda sa vama više razgovora ni o vlasti ni o opoziciji nema. Protiv tog memoranduma može samo da se napiše nešto što će još bolje da objasni šta mi želimo, ali nijednu od deset tačaka vi nećete moći da pobijete, niti javnim istupanjima predsednika Srbije, vidim da pobija memorandum, a pobijate ga vi pričom o antimemorandumu i zaista me interesuje šta vama smeta u memorandumu SRS o KiM.

Tri replike su sada, prvo gospodin Vučelić, gospođica Kostić, pa gospođa Čomić.

Pošto je pomenuta SPS, moram da kažem gospođi Čomić, pošto njoj repliciram, njoj se obraćam, 5. oktobar nije revolucija, i to niko nije nazvao revolucijom. Ali, u viđenju istorije koje tvrdi da posle svake diktature dolazi revolucija, moguće je da se to zove revolucija. Ko god išta zna teorijski o tome, posle diktatura ne dolaze zakonomerno revolucije, niti nastaju zbog diktatura.
Iz tog osobenog viđenja istorije proističe i ta optužba, a siguran sam da je reč o Memorandumu SANU, ako se govori o memorandumu, pa se taj memorandum kvalifikuje malo žešće nego što to radi Džefri Najs, tužilac Haškog tribunala. On nikada nije rekao da je to teorija krvi i tla i odbrane nacionalnih interesa. Govoreno je o velikoj Srbiji. Ovde dobijamo jedan fašistički diskvalifikativ Memoranduma SANU.
Moram da podsetim i građane Srbije da su u odbrani ovog memoranduma učestvovali zdušno, pored ostalih, Ljubomir Tadić, predsednik Političkog saveta DS, a ništa manju ulogu u svemu tome, zajedno sa mnom u"Književnim novinama" svojevremeno, i u akademijama, i u diskusijama i publikacijama, nije imao ni Miodrag Perišić, koji je bio potpredsednik DS jedno vreme i visoki funkcioner DS jedno vreme.
To vaše viđenje 5. oktobra znači ujedno i brisanje svega onoga što prethodi tvaranju DS, da ne pominjem druga imena intelektualaca koji su osnivači, koji su na ovaj način svrstani u teoretičare krvi i tla i odbrane nacionalnih interesa, niti Memorandum SANU predstavlja antievropski pamflet ili antievropski tekst, nego samo predstavlja jedan od evropskih odgovora na razbijanje Jugoslavije i upozorenje o razbijanju srpskog naroda.
Drugo je propaganda i drugo je priča. Prema tome, prazna priča.
Dalje, moram da kažem da je ta istorija prepuna tih kalendarskih datuma koji su proglašavani istorijskim. Ima bezbroj datuma zaboravljenih, u zaboravu, koji su proglašavani dve godine kasnije, pet godina kasnije, deset godina kasnije, kao da su istorijski, i danas tih datuma nema ni u jednoj istoriji.
Znate, neko je napisao jedanput da su prepuna groblja anonimnih slikara koji su slikali brkove Mona Lize. Znači, neće promeniti Da Vinčijevu Mona Lizu i njenu klasičnu vrednost i neprolaznost to što ćemo neke datume isticati ili crtati bilo šta po tom klasičnom crtežu.
Toma Nikolić je već rekao da nije reč o vizama, reč je o poternicama. Da vas podsetim još nešto, tih poternica nije bilo dok je Zoran Đinđić bio živ. Poternice i progona Mire Marković nije bilo dok je Zoran Đinđić bio živ. Tek onda kada ste se vi, pozivajući se na njega, dokopali vlasti, onda ste radikalizovali taj progon i od toga napravili ovo što ste napravili.
U vašem viđenju vlasti vi se čudite kako to vlada nije ukinula. Da, kada ste vi vladali, moglo je to lako ukinuti, nametnuti optužnicu, skinuti optužnicu, uhapsiti, vratiti itd.
Ova vlada, i zbog toga je mi podržavamo, a nikako ne sedimo u vladi, ne pribegava toj praksi donošenja zaključaka da nekoga sudi, nekoga tera, proganja ili hapsi, nego pokušava da otkloni posledice vaše voluntarističke vlasti.
Vi ste zaključkom poslali u Hag, vi ste ljude slali u Hag i pisali optužnice u Beogradu, kao što je to priznala Karla del Ponte u svom obraćanju američkoj javnosti i američkom kongresu, i intervjuu koji je dala našim glasilima.
Dakle, to je vaše viđenje pravde. Mi u Vladi ne sedimo i upravo nismo išli preko Vlade, ni trgovinom, ni pokušavali preko ministara, nego pokušavamo da jednom političkom rezolucijom najvišeg zakonodavnog tela izborimo da se otklone posledice jedne naopake politike.
Inače, vrlo sam zadovoljan što je DS sinoć glasala za veliki broj amandmana koje je ranije izbacila iz svog zakona o radu, a to su sinoć predložile poslaničke grupe SPS i SRS. Hvala.