Dame i gospodo narodni poslanici, mi imamo ovde tri izmene i dopune zakona, koje su, u stvari, iznuđene.
Za ovaj zakon, usvojen 2001. godine, i DSS je glasala. Bio sam zdušno za taj zakon. Mislim da je model dobar, ali učesnici u privatizaciji za ove tri godine nisu se ponašali baš najbolje i zato smo morali da izvršimo dopune i izmene.
Ne bih se složio ni sa prethodnim govornikom - profesorom da nije usvojeno mnogo primedbi koje smo mi na Odboru za privatizaciju govorili.
U suštini, sve te primedbe su usvojene kroz ovaj stav da Agencija raskida ugovor, a ne sud. Sve one primedbe koje mi imamo tamo, i raspravljamo o nekih preko 100 preduzeća, bile bi rešene da je ovako bilo predviđeno u prvobitnom zakonu.
Ono što je izuzetno bitno, to je da je u izmeni Zakona o privatizaciji taksativno navedeno zbog čega će se ugovor raskinuti, tako da neće biti mnogo dilema ni kod kupca, ni kod Agencije kada bude predlagala raskid ugovora.
Primedba da će kupce oterati ovakav stav i da neće kupovati zato što će Agencija raskidati ugovor ne stoji, jer Agencija raskida ugovor, ali ne oduzima pravo kupcu da na sudu dokaže da Agencija nije postupila po ovom zakonu i da je on ispunio sve stavke koje su u zakonu.
Imenuje se zastupnik kapitala koji će upravljati firmom, ako se kupac bude žalio, do konačnog rešenja suda. Ovim načinom mi ćemo izbeći to što se događa, pošto parkiram kola u Masarikovoj, nema dana da nema tamo radnika ispred Trgovinskog suda koji demonstriraju i vrše pritisak na sud da se što pre okonča proces. Radnici ne traže u tom sudskom procesu da oni dobiju, nego traže da se reši.
Jednostavno, ima preduzeća, kao što je "Venčac" iz Aranđelovca, koji devet meseci ne radi, a pre privatizacije je radio skoro bez gubitaka i sa nekih 500 maraka prosečnom platom.
Znači, ovim zakonom ćemo izbeći sve to, nećemo imati radnike na ulici i sačuvaćemo ta privatizovana preduzeća. Mislim da će ovaj stav zakona samo uozbiljiti kupce, da neozbiljni kupci koji su kupovali na desetak preduzeća u Srbiji odustanu od takvog načina dalje kupovine.
U ovom zakonu je još jedna novina, koja je izuzetno dobra i koja daje mogućnost korektnom kupcu, koji možda u startu nije predvideo sve okolnosti i koji je, kada je ušao u posed firme, video da ne može da ispuni sve one stavke koje su predviđene ugovorom i zakonom, da pre nego što počnu štrajkovi, pre nego što preduzeće bude propalo, nađe nekoga kome bi ustupio i ugovor i preduzeće, koji može nastaviti da radi. To će se, naravno, odnositi samo na korektne kupce, koji će na vreme videti da neće moći da urade ono što je predviđeno ugovorom.
Što se tiče primedbe gospodina Vlahovića da je prošle godine zastala privatizacija, ona nije zastala samo zbog nesposobnosti Vlade, nego i sami znamo, naravno tu nije kriv gospodin Vlahović, da su u prve dve godine prodata najbolja preduzeća i da su ostala ona preduzeća koja nisu interesantna za kupce.
To su preduzeća koja nazivamo srednja i velika preduzeća, sa preko 1.500 do 3.000 radnika, sa viškom zaposlenih, i kao takva nisu interesantna za kupce. Zato je u ovom zakonu predviđeno restrukturiranje tih preduzeća.
To je jedna stvar koja će sigurno poboljšati privatizaciju i ubrzati je, jer samim otpustom dugova prema državi i radom na socijalnom programu ta preduzeća će sigurno biti atraktivna za kupce.
Ono što mi moramo da uradimo sa tim preduzećima sigurno je pozitivno, jer preduzeće "Šamot", koje je isto iz Aranđelovca, još nije došlo do restrukturiranja, ali kreće ka tom putu. Već se javljaju neki kupci.
Neki Česi već sutra dolaze u Aranđelovac da vide. Jednostavno, sigurno će to preduzeće neko kupiti, jer ono ima tržište na ovom našem prostoru i u metalurgiji i u našoj energetici.
Još jedna stvar je bitna u ovim izmenama Zakona o privatizaciji, gde se predviđaju i kaznene mere za nesolidne kupce. Ne bih više o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji, rekao bih nešto o Akcijskom fondu.
Tu isto ima primedbi da država hoće na osnovu svog udela u tim preduzećima, koja su privatizovana najčešće po starom Zakonu o svojinskoj transformaciji, da uzme upravljanje i da do ramena uđe u ta preduzeća.
Nije to cilj ni Ministarstva, ni Akcijskog fonda, niti Vlade, ali znamo da u prethodnom periodu akcije sitnih akcionara i paketi u Akcijskom fondu nisu mogli da se prodaju zbog toga što direktori nisu hteli da daju prospekt. Jednostavno su blokirali dalju prodaju tih preduzeća.
Ono što je karakteristično za ta preduzeća koja su prodata po starom zakonu, da tamo i skupštine akcionara i upravni odbori nisu po volji tih sitnih akcionara, jer je menadžment napravio za sebe i upravne odbore i skupštine. Bez obzira koliko ta preduzeća loše stajala, menadžment se bori da ostane što duže tu, jer uvek ima mogućnosti, naravno, ne mislim na sve, ali uvek ima mogućnosti da se od tog ničijeg kapitala nešto uzme i pretoči u privatni kapital.
Mislim da, što je ovim izmenama zakona predviđeno, Akcijski fond ima pravo da kontroliše preduzeća u kojima ima 41 posto, a možda i više, kapitala.
To neće usporiti prodaju tih preduzeća, jer kontrolom samom i samim tim da će morati menadžment da traži saglasnost od Agencije i oni će krenuti u privatizaciju, u iznošenje svojih akcija na berzu, i brže ćemo se osloboditi akcija iz Akcijskog fonda.
Ono što je rečeno ovde, Zakon o hartijama od vrednosti trebalo bi da se menja, a mislim da je to rekao gospodin Vlahović. Naravno, iz poslednjeg preuzimanja "Knjaz Miloša" videli smo da taj zakon ima svojih nedostataka, verovatno će ići novi zakon.
U ovom trenutku je bitno da se izvrše ove izmene da bi paketi koji se nalaze u Akcijskom fondu, Penzionom fondu, mogli da idu na berzu i da mogu da se prodaju preko tendera.
Mi znamo da je samo primenom Zakona o hartijama od vrednosti, koji je sa savezne države prenet na Republiku, da je nama berza stala od septembra 2003. godine i da nije radila do avgusta 2004. godine.
Ako bismo sada čekali da se Zakon o hartijama od vrednosti komplet promeni, da bi bio stavljen i investicioni fond i tako dalje, mislim da bi nas to isto zadržalo još jedno godinu dana, pa tako bi nam se privatizacija odužila. Mislim da će ove izmene i dopune zakona o privatizaciji, Akcijskom fondu i hartijama od vrednosti doprineti da privatizacija bude brža, a i da će biti časnija.

Zahvaljujem. Da li se još neko od ovlašćenih predstavnika javlja za reč? (Ne)
Obaveštavam vas da su saglasno članu 89. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, do otvaranja zajedničkog načelnog pretresa prijave za reč, u pisanom obliku, sa redosledom narodnih poslanika podnele poslaničke grupe: SPS, DS, G-17 plus, SRS i DSS.
Prelazimo na raspravu po redosledu narodnih poslanika prema prijavama za reč.
Dajem reč narodnom poslaniku Živoradu Smiljaniću iz poslaničke grupe SPS, a neka se pripremi narodni poslanik Goran Knežević iz DS.

Poštovani poslanici, poštovani ministre, kada je predsednik Koštunica izabran za predsednika Vlade, njegov govor sam posebno pratio, a posebno onaj deo koji se odnosio na privatizaciju. On je tada doslovno rekao, kada je u pitanju privatizaciju ona mora da bude pravedna, mora da bude u korist malih akcionara i u korist države.
Nažalost, DOS-ov Zakon o privatizaciji niti je u korist malih akcionara, niti je u korist države. On je, nažalost, bio u korist pre svega tajkuna koji su kupovali i u korist onih koji su ona najkvalitetnija preduzeća prodali uz dobre provizije, i to će vreme pokazati i dokazati da su se mnogi, kako reče jedan poslanik, u toj privatizaciji dobro ovajdili.
Zašto Zakon o privatizaciji ovakav, gde 30% deonica pripada radnicima ne valja, a 70% država prodaje, a 90% privatizacije je bilo transparentno, providno ili namešteno.
Danas ako hoćete da poništite i da ugovorne obaveze pogledate, u 90% slučajeva možete ih poništiti jer rezultat loše privatizacije je armija ljudi koja je ostala bez posla.
Znači, da je dobra privatizacija i da je bila dokapitalizacija, kako su Slovenci uradili, ne bi radnici ostajali bez posla.
Nažalost, ovaj zakon je DOS-ova vlada, a koji su pravili eksperti, a mi znamo da od tih eksperata u Vladi od 23, 19 nikada nije imalo radnu knjižicu, a to je Velja Ilić jednom lepo dokumentovao i rekao, znači, ti eksperti su izmislili jedan zakon kojim je ozakonjena pljačka društvene imovine, i praktično milioni i milijarde su prelili u privatne džepove.
Evo samo jednog primera, iznosio sam ga više puta, ali neću da se vraćam na to, kod nas je "Delta" kupila "Podunavlje" za 400.000 maraka. Odmah je "Delta" prodala 50 radnji, a sticajem okolnosti pivarski radnici su imali dobre deonice i 50 radnji je prodato za 1.700.000 evra. Ostala mu je robna kuća džabe i magacinski prostor. Ako bi ovaj zakon se pošteno primenjivao, onda od zajedničke imovine koju je "Delta" prodala jedna trećina pripada tim radnicima. Od 1.700.000 evra trebalo je da 500.000 dobiju radnici. Radnici nisu ništa dobili.
Voleo bih da mi neko dokaže da u jednoj firmi, gde je 30% pripalo radnicima po ovom zakonu, šta su dobili. Samo u onim preduzećima koja su se privatizovala po našem zakonu radnici su se obogatili, po onom našem zakonu socijalističkom, deoničarskom. Po ovom, tom delu od 30% odmah posle pola godine mahinacijom u računovodstvu je smanjena vrednost, prepolovljene deonice i praktično nisu dobili ništa. Ne želim dalje o tome da pričam i da gubim vreme.
Postoji drugi problem koji je sada predmet privatizacije u Vojvodini. To je prodaja kombinata i društvene zemlje. Mi imamo sada situaciju u Vojvodini da se prodaju kombinati, a da nismo izvršili identifikaciju zemlje. Kupuju ljudi gde se ne zna šta je društvena, a šta je državna zemlja. Predmet prodaje je samo društvena zemlja, a ona je u mnogim kombinatima veća od 50%.
Danas kada prodajemo zemlju, mi smo imali, nedavno sam bio u Baču, i ministar je bio, kada mu je jedan rekao da je "Sokolac" kupio mađarski državljanin, ono biserno ostrvo u Bečeju, i kupio je neki Arapin. A šta su uradili Mađari: kada je 70% obradive zemlje kupljeno od strane Austrijanaca, oni su doneli zakon da zabranjuju dalje prodaju zemlje.
Šta su Rumuni uradili? Kada je bila ova navala, demokratija, rasprodaja zemlje, Italijani su kupovali po 300 evra hektar u Rumuniji. Sada kada su ušli Evropsku zajednicu, ta ista zemlja vredi 6.000 evra. "Matijević" koju god je kupio zadrugu – uništio je, sve je radnike otpustio i zadržao je zemlju koju će preprodavati, a ostalo je sve preprodao.
Mi to tražimo, i od ministra, a u stvari podrška SPS će biti uslovljena da društvenu zemlju pretvorimo u državnu i da ne dozvolimo više da prodajemo ni domaćim tajkunima, a ni strancima.
Mi smo tu zemlju koju danas prodajemo pozajmili od svojih potomaka, nemamo pravo da im prodamo, nemamo pravo da naši potomci budu kmetovi kod novih feudalaca, jer će Vojvodinu kupiti tri tajkuna i mi ćemo imati situaciju da imamo ponovo feudalce.
Moramo zemlju da zaštitimo, jer ako su Slovenci imali hrabrosti da 1991. godine donesu taj zakon, nije im Evropska unija ništa zamerila. Prema tome, molim ministra da ovo bude uslov i da taj zakon, a jeste da mora početi od poljoprivrede, a to je vezano za privatizaciju, da se obustavi prodaja kombinata, gde uopšte nije razdvojena državna i društvena zemlja.
Drugo, kakva je razlika između državne i društvene. Državna se ne može prodavati, a društvena može. Zemlja u Vojvodini je nacionalno blago. Na kraju, ta Vojvodina, koja je 50 godina bila praktično žitnica bivše Jugoslavije i socijalni mir čuvala, 50 godina u onoj velikoj Jugoslaviji, u 10 godina bar nas je prehranila i sačuvala da ne pomremo od gladi, kada smo bili izloženi. Prema tome, to je jedan od razloga zbog kog moramo tu zemlju zaštititi i molim ministra da se o tome izjasni.
Na kraju, želim da kažem da se svi trudimo da što pre završimo privatizaciju. Ovaj model privatizacije, kada se završi, i stečaj, imaćemo milion ljudi na ulici bez posla.
Sticajem okolnosti sam treći put predsednik opštine Apatin. Od svih poslova najteži mi je da razgovaram sa ljudima, građanima koji traže posao. Ljudi su gladni. Ljudi su ogorčeni. Ljudi ne vide nikakvu perspektivu. Bez obzira na to što pričamo o porastu proizvodnje, zapošljavanje je nikakvo. Katastrofa je među ljudima. Ljudi su nezadovoljni i verujte mi udruživanje malih akcionara, koje se masovno dešava svuda u Srbiji, upamtite, biće najveći pokret: to će biti najveća radnička klasa.
To će biti najjača partija za četiri godine, jer će biti preko dva miliona ljudi u malim akcionarima, jer jedino tu vide mogućnost, kada dobiju status pravnog lica, da mogu da tuže tajkune i da pokušaju nešto da povrate.
Na kraju da vam kažem - u Srbiji, ministre, sada je najpopularnija pesma i najbliža radničkoj klasi: "Ustajte prezreni na svetu, vi sužnji koje mori glad". Stvarno ljude mori glad i onaj ko ima kontakt sa ljudima, a s njima razgovaram i kao lekar i kao predsednik opštine, zna da su ljudi gladni, očajni, nezadovoljni.
Mentalitet srpski nije kao mađarski. Ako se digne kuka i motika, i po tajkunima i po onima koji su im to omogućili, verujem da mnogi neće imati vremena da pobegnu iz ove zemlje.

Zahvaljujem. Izvinjavam se kolegi Novakoviću zbog male promene u redosledu. Zamolio bih ga da sada uzme reč, a potom neka se pripremi narodni poslanik Zoran Antić.

Gospodine predsedavajući, gospodine ministre, moje dame narodne poslanice i gospodo narodni poslanici, ne osećam se dobro i nije lako govoriti posle kolege Smiljanića, jer ovu vrstu logoreičnog karusela smo slušali sve do pre pet godina, i upravo smo zato danas ovde i zato se trudimo, borimo na način na koji mi to najbolje znamo i umemo da premostimo teškoće, da ubrzamo privatizaciju i da već jednom počnemo da živimo kao sav normalan svet.
Naravno da sve treba ubrzati. Jer, ovo su, ova prva dva zakona, mislim na zakon o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji i Akcijskom fondu, svakako veoma oročeni zakoni. Voleo bih da ih što češće menjamo, jer život nameće takva rešenja i takvom brzinom da je jednostavno to teško, kroz pravne akte, pratiti.
Veoma sam zadovoljan, lično a i kao predsednik Odbora za privatizaciju ovog časnog doma, suštinom, tekstom i novinama koje ova dva zakonska predloga nude i danas neću govoriti o izmenama i dopunama Zakona o tržištu hartija od vrednosti i drugih finansijskih instrumenata, jer to spada u nadležnost drugih odbora, ali nisam srećan jer je stvarno učinjen drugi korak bez prvog. To sasvim sigurno nije mana ove vlade.
U pitanju je, naravno, prvi korak koji se zove restitucija, ili kako je uobičajeno denacionalizacija, koji nije urađen. Danas smo svedoci jednog pokušaja i sa tim modelom se apsolutno ne slažem. No, i u toj priči svakako je dobro nešto što, slušajući od iskusnijih kolega, do sada bilo nije. A, to je jedan izuzetno korektan odnos i jedno uvažavanje i međusobno priznavanje, koje danas imamo na delu, između Odbora za privatizaciju i nadležnog ministarstva za privredu, posebno otkad je na njegovom čelu ministar Predrag Bubalo.
Upravo ove izmene i dopune Zakona o privatizaciji, i kao posledica, izmene Zakona o akcijskom fondu, urađene su na sugestiju Odbora za privatizaciju, kako je profesor Stamenković već govorio, na osnovu izveštaja jedne radne grupe i samog odbora iz juna prošle godine. Jer, baveći se pojedinačnim problemima uspeli smo da identifikujemo globalne probleme i da ponudimo njihovo rešenje.
Naravno, nisu sva tu. Nisu tu zbog toga što je taj radni materijal Odbora za privatizaciju imao jednu nužnu pretpostavku, naime, zahtevao je sinhronizovan rad više ministarstava u Vladi i meni je žao što do toga nije došlo.
Verujem, da smo tog juna, prošle godine, imali ministra, da bi bukvalno svi predlozi odbora bili na odgovarajući način obrađeni i uneti i u izmene drugih propisa, koji svakako prate jednu državu u tranziciji, a posebno oblast privatizacije.
Šta je dobro? Dobro je što je za godinu i po dana izvršena potpuna transformacija ugovora o prodaji društvenog kapitala. Današnji ugovori apsolutno ne liče na one prvobitne. Mnogo su precizniji i pravno daleko potkovaniji, jasniji i nedvosmisleniji. Pa, i pored toga, opet se vraćamo na problem slabog funkcionisanja samog sistema i problema koje imamo u neefikasnom pravosuđu, i zbog toga je odlično rešenje predloženo u izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji, koje se odnosi na zakonski osnov za raskid ugovora.
Novi pravni instituti, koji se uvode ovim zakonom, čine upravo ono što je suština same privatizacije, a to je poboljšanje kvaliteta i poboljšanje brzine. Do sada smo bili mnogo spori. Pre svega tu mislim na uslovni otpis dugova, mislim na uvođenje instituta zastupnika kapitala i mislim na mogućnost ustupanja ugovora.
Što se tiče socijalnog aspekta ovih izmena, svih, dakle, od 2001. do danas, i svi mi koji sedimo ovde nismo uradili ništa na obrazovanju akcionara, na edukaciji akcionara. Zbog toga ta pretnja da će jednoga dana udruženja malih akcionara biti nekakva politička sila jednostavno ne stoji.
Kada se ljudima to bude objasnilo, kada oni budu naučili i shvatili šta znači to biti mali akcionar, koja su ovlašćenja, nadležnosti, ili prava i obaveze, verujte da će na sasvim drugačiji način i razmišljati. Ovako, u glavama običnih ljudi vlada košmar i mi se sa tim susrećemo svakog dana, a verujem i vi.
Troimenost ili trojstvo u glavama radnika, koji se sa jedne strane pojavljuju kao radnici, pa su onda sa druge strane istovremeno isti ljudi i mali akcionari, a sa treće strane su još pride i nekakvi sindikalisti i bave se politikom, ne razdvajajući pri tom striktno te tri odvojene stvari u svojoj ličnosti, i dovodi do jedne takve zabune i jednog takvog košmara.
Upravo se tu krije razlog i motiv svih ovih mešetara napolju, i velikih tzv. berzanskih, ili već kako hoćete, stručnjaka za hartije od vrednosti.
Da pomenem čuvenog gospodina Dragaša, koji je večni stručnjak za sve oblasti i mnoge druge, jer zamajavajući već ovako sluđeni narod i građane Srbije u suštini za sitne novce ubiru nekakve poene, ali verujem da je to sve veoma kratkog daha i da to ne može dugo trajati.
Dakle, ove izmene koje su danas pred nama su pre svega suštinskog karaktera i G17 plus danas namerno nije imala svog ovlašćenog predstavnika, jer se bojimo da bismo, iskoristivši to vreme za govor, oduzeli šlagvort svima ostalima da pričaju o problemima privatizacije, o ključnim problemima bilo koje zemlje u tranziciji.
Naravno da nije sve u redu i naravno da ima jako puno problema, ali pre svega zbog građana Srbije moram da kažem, naravno da nisu svi lopovi i da nisu svi tajkuni.
U Srbiji nema tajkuna. Tajkuni su u Hrvatskoj. Mi imamo novobogataše i raznorazne druge, neću da iskoristim termin koji mi je u sada u glavi, mi imamo tih problema, ali verujte 10% privatizacije je veoma problematično.
Ima još jedan procenat privatizacije gde su firme objektivno u teškoćama, ali nam ostaje ogromna većina i ogroman procenat gde privatizacija pokazuje ipak svoj pozitivan karakter.
Ubrzavajući u tom smeru, pred nama se upravo i nalaze ove izmene i dopune Zakona o privatizaciji i apsolutno verujte da glasajući za njih, što će stranka G17 plus svakako i uraditi, ne možete pogrešiti.

Reč ima narodni poslanik Zoran Antić, nakon njega gospodin ministar, predstavnik predlagača, a nakon gospodina ministra narodni poslanik Slavoljub Matić, ukoliko stignemo do 17,00 časova.

Dame i gospodo narodni poslanici, malo sam iznenađen da je ova rasprava krenula ovako blago. Mislim da su građani Srbije mnogo nezadovoljniji stanjem u privatizaciji danas nego što je iz ove dosadašnje rasprave moglo da se čuje.
Uveren sam da ono što je predloženo u ovom zakonu nije ni 10% od onoga što je trebalo da uđe u izmene i dopune Zakona o privatizaciji. Više od godinu dana aktuelna Vlada imala je prilike da izvrši izmene.
Sa tim obećanjem dobila je jedan broj glasova i nažalost ove izmene koje ste predložili ocenjujem više kao kozmetičke. Smatram da, gledajući unapred, čak i proces restrukturiranja ovim izmenama može da postane jako problematičan u narednom periodu. Govoriću o tome malo kasnije.
Čini mi se da sve ono što je trebalo privatizacija da reši u ove tri godine koje su iza nas, pre svega priliv kapitala iz stranih investicija, nove tehnologije, otvaranje novih tržišta, pa i preduzetničkog znanja, mi nemamo danas ili u najvećoj meri nemamo i da skoro u svakoj od ovih oblasti možemo da konstatujemo da je ovaj zakon i sam proces zakazao.
Ono što je možda najveći problem, to su nova radna mesta, koja su obećavana kada smo ulazili u proces privatizacije, to su veće plate, veća produktivnost, a i veća proizvodnja, a u privatizovanim firmama svega toga danas nema i veliko je nezadovoljstvo među građanima Srbije.
Istina, nije samo privatizacija sama po sebi kriva zbog lošeg stanja u srpskoj privredi i velikog nezadovoljstva građana, već i loša ekonomska politika, pre svega, u makro-ekonomskom delu, fiskalna, monetarna, pa i kreditna; prevelika, a i nepotrebna liberalizacija tržišta, uvoz svega i svačega, dodatno su opteretili našu privredu i doveli nas sve u situaciju da iz dana u dan živimo sve lošije i da smo sve nezadovoljniji.
Vlada i Ministarstvo za privredu trebalo je da izađu pred poslanike, pre svega, sa kompletnom analizom svega onoga što se do sada izdešavalo u procesu privatizacije. Nažalost, ona je izostala.
To je trebalo da bude pre svega kvalitativna analiza, koja procenjuje koliko smo izgubili radnih mesta u toku procesa privatizacije, a ne koliko je firmi do sada privatizovano. Broj privatizovanih firmi nije toliko bitan. Ako se pogledaju i finansijski efekti, ni oni nisu bogzna kakvi.
Privatizacija nije ni smela da se vrši radi popunjavanja budžeta, kako se ona danas odvija, već pre svega da bismo dobili, kao što malopre rekoh, nova radna mesta, eventualno novu tehnologiju i povećali proizvodnju u odnosu na onu koju smo imali.
Previše se, kada je reč o privatizaciji, govori o kvantitativnim pokazateljima. Jako malo se govori o onima koji pokazuju pravu sliku privatizacije. Na osnovu teorije analize, sa kojom je u svakom slučaju trebalo da izađe Vlada, mi tek na osnovu te analize mogli smo da govorimo o novom konceptu i izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji.
Možda i o novoj strategiji, jer do sada je, po meni, nije ni bilo, pa i na taj način da se vrati poverenje u privatizaciju, koja je očigledno izgubljena kod građana Srbije.
Od svega onoga što je trebalo da uđe u ovaj predlog zakona, a rekoh da po meni ni jedna desetina toga nije ušla, rekao bih da je pre svega trebalo, i pre nego što smo ovim izmenama krenuli brže u restrukturiranje preduzeća, da po predlogu SRS prepoznamo ona preduzeća koja su od strateškog značaja za srpsku privredu, koja bi trebalo da budu kičma srpske privrede i dugoročno gledano amortizer u procesu tranzicije. Do toga nije ni došlo.
Mi smo predlagali da se od tih strateških preduzeća u privatizaciji samo 49% ponudi tog kapitala.
Radi se možda o desetak, dvadeset preduzeća, a normalno nismo mislili na veći broj preduzeća, ali ta preduzeća su jako bitna za naučni i tehnološki razvoj, i makar da sačuvamo ove tehnološke i naučne kapacitete koje trenutno imamo.
Rekoh već, da je bilo dobre volje, Ministarstvo bi izašlo pred poslanike sa jednom potpunom analizom, sa rang listom ili po odeljcima bismo mogli da vidimo koje su privatizacije, od do sada izvršenih oko 1.200, uspešno sprovedene, koje su neuspešno.
Trebalo je Ministarstvo da onima preduzetnicima, onim vlasnicima koji su unapredili rad preduzeća, omogući možda i povoljnije kredite, privilegovani položaj kod Fonda za razvoj, da im omogući da kao dokazani privrednici uvećaju broj radnih mesta, jer kvalitet i uspeh privatizacije hitno treba da merimo brojem novih radnih mesta, a ne finansijskim učinkom u samom procesu privatizacije.
Mi do sada nismo imali nikakav uvid u to ko su naši kupci, kakva je namera tih kupaca prilikom njihovog prijavljivanja na aukcije i tendere. Očigledno je da je kroz ovo novo zakonsko rešenje morao da se nađe neki način da ti kupci makar prilažu biznis planove, ukoliko ih je teško obrazlagati, ukoliko ih je teško vrednovati. Trebalo je na neki način da budu primorani da pokažu dobru volju, da sačuvaju proizvodnju u tim preduzećima.
Mislim da su Agencija za privatizaciju, a i samo Ministarstvo, u potpunosti stavili sa strane sindikate. Sindikati su mogli da imaju ozbiljnu ulogu u procesu kontrole dosadašnje privatizacije. O kontroli bih kasnije par reči.
Mislim da je ona u potpunosti preskočena u ovom zakonu, a to je najbitniji segment zakona i predstavlja ono što smo mi iz SRS očekivali da ćemo pre svega da vidimo u izmenama i dopunama ovog zakona. Kupac bi trebalo, po našem mišljenju, da sve zaostale obaveze, bez reprogramiranja, i obaveze prema državi, obaveze prema radnicima, izmiri u prvoj godini nakon kupovine. Toga nemamo do sada.
Radnici su jako često prevareni. Dajete mogućnost da se preduzeće kupi na šest rata. Kupac isplaćuje prvu ratu i zatim često vrši otuđenje imovine, kao što je primer "7. jula" iz Kuršumlije. Još uvek ne možete kupcu da uručite sudski poziv, a on svakodnevno upada u po jednu prodavnicu, prodaje je, rasparčava to preduzeće i novac naravno stavlja u džep. Pokupiće se, otići će onog trenutka kada bude napunio džepove, a vi još uvek nećete uspeti da mu uručite sudski nalog za prvo ročište. Trebalo je izbeći ovu kupovinu na šest godišnjih rata, jer nemate nikakvu garanciju da pred sobom imate ozbiljne kupce ili je trebalo tu mogućnost da im date kroz eventualnu kontrolu dosadašnjih kupovina.
Veliki su problemi aukcije koje se ponavljaju po tri-četiri puta, a tvrdite da radničko akcionarstvo nije dalo rezultate. Čini mi se, kada bismo stvarno izvršili potrebnu analizu dosadašnjih aukcija, da veliki deo vlasnika ne bi zasluživao da se nazove savesnim kupcem i da ova vaša konstatacija ne stoji.
Veliki je problem sa bankarskim garancijama. Kupci zalažu novokupljena preduzeća, odnosno nazovikupljena preduzeća, jer vlasnici postaju i uvode se u posed posle prve plaćene rate, zalažu ih pod hipoteku i na osnovu toga dobijaju bankarske garancije. Zatim, rad trgovinskih sudova, ali biće prilike o tome, govoriće se i kasnije.
Rekao bih na kraju ono što je najbitnije u vezi ovog zakona, a to je kontrola. Do sada nismo imali nikakvu kontrolu. Vi tu kontrolu niste ni na koji način tretirali u Predlogu ovog zakona, u izmenama i dopunama. Kontrolori iz Agencije za privatizaciju u potpunosti zavise od kupca, od novog vlasnika, i ceo taj proces kontrole svodi se na to da odete kod kupca, sednete preko puta njega i on vam izdiktira ono što njemu odgovara, a vi nemate pravi uvid u stvarno stanje u tom preduzeću, a jako je loša saradnja sa preostalim inspekcijama koje bi mogle da pomognu kontrolu same privatizacije.
Očigledno je da do sada niste pokazali volju da izvršite ozbiljniju kontrolu u ovih godinu i nešto, od kada je nova Vlada preuzela Ministarstvo za privredu i preuzela odgovornost za proces privatizacije. A ono što je možda najveći problem u ovom zakonu, to je činjenica da ste kod restrukturiranja dosta mogućnosti ostavili budućim kupcima da dođe do zloupotrebe, jer niste rešili problem revizije, revizorskih kuća koje dostavljaju lažne izveštaje.
Ukoliko uzmemo u obzir da se iz godine u godinu, kako odmiče privatizacija, sve veći procenat od cene u stvari izvršava kroz investicije, mislim da je u 2004. godini negde oko 70% cene urađeno kroz investicije, ostavlja se velika mogućnost zloupotreba, jer uz ovaj predlog zakona trebalo je da ide zakon koji rešava probleme, zakon o računovodstvu i reviziji. Nažalost, niste ga predložili i ukoliko ga hitno ne predložite imaćemo priliku da vidimo još jednu pljačku društvene imovine kroz restrukturiranje.
Biće prilike da kroz amandmane govorim o ostalim zakonima, o tržištu hartija od vrednosti i Akcijskom fondu. Sve u svemu, na kraju moram ispred poslanika SRS da kažem da je ovo što je predloženo stvarno minimum, da je nedovoljno i da bitno neće popraviti kvalitet privatizacije koja je do sada izvršena.

Kao što sam obavestio, zbog velikog broja odbora današnja sednica završava se u 17,00 časova. Istovremeno vas obaveštavam da, shodno Poslovniku, član 81. stav 4, zbog važnosti zakona koji su na dnevnom redu, u ponedeljak u 10,00 časova nastavljamo rad. Na početku sednice tada će nam se obratiti ministar Bubalo.