Poštovani gospodine potpredsedniče, gospodine ministre, dame i gospodo, ograničiću se na to da nešto prozborim samo povodom ovog zakona o privatizaciji, svestan, naravno, kao i gospodin ministar, da je trebalo voditi računa o narodnoj izreci koja kaže da se ne stavljaju kola pred rudu, dakle, da je bilo bolje najpre doneti zakon o tzv. denacionalizaciji, pa onda ići na ovaj zakon. Ali, gospodin ministar nije za to kriv. To je nevolja koju je nasledio i on sada mora, da se poslužim jednom Ničeovom slikom, da igra u okovima, koje sam sebi nije stavio, naravno.
Međutim, moja namera je da vašu pažnju skrenem na nešto što bi se moglo nazvati pravnom prazninom, koju ni ovaj zakon, a ni predložene dopune i izmene ne mogu, nažalost, da popune. Evo, to ću odmah ilustrovati jednim primerom. Ja sam, dakako, kao i svi oni koji su privrženici slobodnog privređivanja, za to da onaj ko ponudi više na nekom tzv. tenderu bude i onaj koji će kupiti ono što želi da kupi. Ali, pitam se – šta onda kada taj neko ne želi da na taj način zadovolji samo neke svoje privredne interese, nego pri tom želi da udovolji i nekom svom političkom interesu, koji je, međutim, u suprotnostima sa našim državnim i nacionalnim interesima. Evo, tu, skoro, pretpostavljam da je to svima dobro poznato, nemački koncern "VAC" najavio je da ima nameru da kupi najtiražniji srpski list "Večernje novosti". Istini za volju, iz tog koncerna stigla nam je poruka da oni nemaju nameru da se mešaju u uređivačku politiku "Večernjih novosti", ali su odmah sami sebe demantovali izjavljujući da će uredništvo "Večernjih novosti", na čelu sa gospodinom Vukotićem, zbog nacionalističke uređivačke politike koju vodi, biti protiv toga da ovaj "VAC" otkupi "Večernje novosti".
Šta je to ako nije mešanje u uređivačku politiku "Večernjih novosti"? Dakle, gospoda iz tog nemačkog koncerna još nisu ni kupila "Večernje novosti", a već se mešaju u uređivačku politiku tog lista.
Šta će se, međutim, desiti ako tom koncernu pođe za rukom da kupi najtiražniji srpski list? Ono što se desilo kada je taj isti koncern dobrim delom kupio najstariji srpski list koji se zove "Politika". Želim da skrenem vašu pažnju na to kako bi onda uređivački kolegijum "Večernjih novosti" morao da saobrazi svoju uređivačku politiku onom što već na osnovu onoga što nam je poznato iz prakse "Politike" znamo.
Ta politika bi išla u dva koloseka. Na glavnom koloseku lista, koji dobrim delom kontroliše taj nemački koncern, glavni kolumnista tog lista, koji se zove Ivan Torov (a ja sam jedno vreme mislio da je to pseudonim Sonje Biserko, pa sam se onda, evo, uverio da baš nije tako) ne samo da zastupa gledište da je Haški sud neka vrsta neminovnosti kojoj moramo da se pokorimo, što i bez njega vrlo dobro znamo, nego želi da nas uveri da je Haški sud neka vrsta terapeutske ustanove u kojoj mora da se poleči čitav srpski narod, koji je, po njegovom mišljenju, kolektivno odgovoran za zločine koji su činjeni u njegovo ime.
Dame i gospodo, na taj način se vaskrsava pojam kolektivne odgovornosti, pojam koji pripada prvobitnim zajednicama i logici krvne osvete, i srpski narod se u celini proglašava kolektivno odgovornim za nešto za šta on ne može, već po definiciji, biti odgovoran. I, da vas pri tom podsetim - ni u jednoj liberalnoj, demokratskoj državi novijega doba pojam kolektivne odgovornosti ne postoji.
Ako mi dopustite jednu asocijaciju na mesto iz jedne Solženjicinove knjige, negde u nekom zatvoru u Staljinovo doba, kada je Staljin krenuo da hapsi staljiniste, nekakav belogardejac, koji je nekim čudom preživeo, kritikuje Staljina, a ovi uhapšeni staljinisti ga brane. A, belogardejac kaže - pa vi boljševici ste kao riba koju prže na ulju, a ona viče oho-ho.
Dame i gospodo, sa glavnog uređivačkog koloseka "Politike" poručuje nam se da mi ne samo da treba da se pržimo na ulju Haškog suda, nego i da vičemo oho-ho. E, pa, vidite, to je dakle ono što bi čekalo i "Večernje novosti" ako ovaj nemački koncern ostvari svoje namere.
Istini za volju, postoji i jedan drugi uređivački kolosek, naravno sporedni, koji, međutim, jako liči na nešto što je u svoje vreme primenjivao Knjaz Miloš. U želji da ide u korak sa Evropom Knjaz Miloš odluči da jednu kafanu u Kragujevcu odredi za mesto na kome može da se kritikuje njegova vlast. U narodu se ta kafana zvala "lajaonica". E, pa i "Politika" ima jednu stranicu koja se zove "Pogledi", koja je nešto kao ta Knjaz Miloševa "lajaonica". Tu može da se pojavi neko ko drukčije misli od Ivana Torova. Ali, ne svako.
Otprilike, kao kada bi Knjaz Miloš postavio svog čoveka koji bi rekao - ti možeš u "lajaonicu", a ti ne možeš. E, vidite, ja ću vam to ilustrovati mojim sopstvenim primerom.
Kada sam bio u prilici da u "Politici" pročitam izveštaj sa onoga što se u svoje vreme u Medija centru dešavalo, kada je jedna grupa mladih političkih huligana opkolila sto za kojim sam sedeo i dovikivala mi da sam ja najveće zlo u Srbiji - ustaša, ja presavijem tabak i uputim "Politici" jedan demanti. Prvo mi stiže poruka iz "Unutrašnje rubrike" da bi to možda moglo u rubrici "Među nama", a onda gospodin Ribnikar presudi, u duhu ovog nemačkog koncerna i politike koju vodi, da to ne može čak ni u "lajaonici". I to u listu u kome, recimo, jedan Čeda Jovanović dobije celu stranicu, ako se sećate, za neke svoje frakcijske obračune sa gospodinom Tadićem.
Dakle, molim vas, samo još jedan primer: kada su Bebu Popovića kritikovali na stranicama te iste "Politike", njemu je omogućeno da na istom mestu odgovori na te kritike. Svakako da ne mislim da se merim sa jednom takvom intelektualnom i političkom gromadom kao što je gospodin Popović, ko sam ja u poređenju sa njim, ali dozvolićete, kada je reč o ljudskim pravima, onim najosnovnijim, valjda i ja imam neka prava, otprilike u tom pogledu onoliko koliko ih i on ima.
Dakle, evo šta čeka "Večernje novosti" ako se ovaj nemački koncern dokopa njegove uređivačke politike. To i ne bi bilo tako dramatično, dame i gospodo, da mi već nismo sučeljeni sa talasom medijskog jednoumlja koji preliva naše elektronske medije. Dozvolite mi da i to ilustrujem nekim primerima.
Kada bi neki vanzemaljac došao u ovaj grad, da li bi on mislio da je Vojislav Koštunica predsednik ove vlade? Ne, mislio bi da je to Zoran Živković, koji se nekoliko puta češće od njega pojavljuje u sredstvima javnog informisanja. Da li bi mislio da je Vladan Batić neko ko više nije ministar pravde? Ne, naprotiv, mislio bi da gospodin Stojković negde u nekom zapećku, kao neki bivši ministar tavori svoje penzionerske dane, jer je gospodin Batić bar deset puta češće prisustvovao u sredstvima javnog informisanja. On koji je sa svojom strankom dobio 0,54 posto glasova srpskog biračkog tela, dakle ni njegova šira porodica nije glasala za njega, može sebi da dozvoli da se deset puta češće predstavlja u javnosti, naravno, u elektronskim sredstvima, koja su najuticajnija, od sadašnjeg ministra pravde.
Tako da ono - bivši, znate, što ide uz nekog ministra prošlog režima, dođe kao neka plemićka titula, otprilike kao da su, recimo, TV kuće dom lordova, a onaj ko je bivši je nekakav plemić, koji zahvaljujući toj plemićkoj tituli ima sve prednosti koje inače ne bi imao.
Dame i gospodo, pravna praznina je u sledećem: ne može biti u državnom i nacionalnom interesu, nas koji pripadamo ovom narodu i ove vlade, da se medijsko jednoumlje, koje je zahvatilo maltene sva sredstva koja se zovu elektronska, prelije i na naše dnevne listove.
Da ne bude nikakvih nesporazuma, nemam ništa protiv da se čuje glas i Sonje Biserko i Čede Jovanovića i gospodina Batića, ali ne da to bude jedini glas, ne da to bude glas koji najdalje odjekuje, jer ćemo u tom slučaju da se nađemo u politički paradoksalnoj situaciji prvoga reda – da imamo državu u kojoj postoje pretpostavke višestranačkog sistema, ali da u našim javnim glasilima, umesto političkog pluralizma, vlada medijsko jednoumlje.
Naravno, možda grešim, ne znam, možda nisam dobro proučio postojeći zakon i njegove dopune i ispravke, možda on predviđa neki način da se ova velika opasnost po naše državne i nacionalne interese predupredi, ali, koliko moja skromna pamet seže, ne bih rekao da je tako.