Reč ima narodni poslanik Nikola Milošević, a neka se pripremi narodni poslanik Vjerica Radeta. Izvolite.

Poštovani gospodine potpredsedniče, gospodine ministre, dame i gospodo, ograničiću se na to da nešto prozborim samo povodom ovog zakona o privatizaciji, svestan, naravno, kao i gospodin ministar, da je trebalo voditi računa o narodnoj izreci koja kaže da se ne stavljaju kola pred rudu, dakle, da je bilo bolje najpre doneti zakon o tzv. denacionalizaciji, pa onda ići na ovaj zakon. Ali, gospodin ministar nije za to kriv. To je nevolja koju je nasledio i on sada mora, da se poslužim jednom Ničeovom slikom, da igra u okovima, koje sam sebi nije stavio, naravno.
Međutim, moja namera je da vašu pažnju skrenem na nešto što bi se moglo nazvati pravnom prazninom, koju ni ovaj zakon, a ni predložene dopune i izmene ne mogu, nažalost, da popune. Evo, to ću odmah ilustrovati jednim primerom. Ja sam, dakako, kao i svi oni koji su privrženici slobodnog privređivanja, za to da onaj ko ponudi više na nekom tzv. tenderu bude i onaj koji će kupiti ono što želi da kupi. Ali, pitam se – šta onda kada taj neko ne želi da na taj način zadovolji samo neke svoje privredne interese, nego pri tom želi da udovolji i nekom svom političkom interesu, koji je, međutim, u suprotnostima sa našim državnim i nacionalnim interesima. Evo, tu, skoro, pretpostavljam da je to svima dobro poznato, nemački koncern "VAC" najavio je da ima nameru da kupi najtiražniji srpski list "Večernje novosti". Istini za volju, iz tog koncerna stigla nam je poruka da oni nemaju nameru da se mešaju u uređivačku politiku "Večernjih novosti", ali su odmah sami sebe demantovali izjavljujući da će uredništvo "Večernjih novosti", na čelu sa gospodinom Vukotićem, zbog nacionalističke uređivačke politike koju vodi, biti protiv toga da ovaj "VAC" otkupi "Večernje novosti".
Šta je to ako nije mešanje u uređivačku politiku "Večernjih novosti"? Dakle, gospoda iz tog nemačkog koncerna još nisu ni kupila "Večernje novosti", a već se mešaju u uređivačku politiku tog lista.
Šta će se, međutim, desiti ako tom koncernu pođe za rukom da kupi najtiražniji srpski list? Ono što se desilo kada je taj isti koncern dobrim delom kupio najstariji srpski list koji se zove "Politika". Želim da skrenem vašu pažnju na to kako bi onda uređivački kolegijum "Večernjih novosti" morao da saobrazi svoju uređivačku politiku onom što već na osnovu onoga što nam je poznato iz prakse "Politike" znamo.
Ta politika bi išla u dva koloseka. Na glavnom koloseku lista, koji dobrim delom kontroliše taj nemački koncern, glavni kolumnista tog lista, koji se zove Ivan Torov (a ja sam jedno vreme mislio da je to pseudonim Sonje Biserko, pa sam se onda, evo, uverio da baš nije tako) ne samo da zastupa gledište da je Haški sud neka vrsta neminovnosti kojoj moramo da se pokorimo, što i bez njega vrlo dobro znamo, nego želi da nas uveri da je Haški sud neka vrsta terapeutske ustanove u kojoj mora da se poleči čitav srpski narod, koji je, po njegovom mišljenju, kolektivno odgovoran za zločine koji su činjeni u njegovo ime.
Dame i gospodo, na taj način se vaskrsava pojam kolektivne odgovornosti, pojam koji pripada prvobitnim zajednicama i logici krvne osvete, i srpski narod se u celini proglašava kolektivno odgovornim za nešto za šta on ne može, već po definiciji, biti odgovoran. I, da vas pri tom podsetim - ni u jednoj liberalnoj, demokratskoj državi novijega doba pojam kolektivne odgovornosti ne postoji.
Ako mi dopustite jednu asocijaciju na mesto iz jedne Solženjicinove knjige, negde u nekom zatvoru u Staljinovo doba, kada je Staljin krenuo da hapsi staljiniste, nekakav belogardejac, koji je nekim čudom preživeo, kritikuje Staljina, a ovi uhapšeni staljinisti ga brane. A, belogardejac kaže - pa vi boljševici ste kao riba koju prže na ulju, a ona viče oho-ho.
Dame i gospodo, sa glavnog uređivačkog koloseka "Politike" poručuje nam se da mi ne samo da treba da se pržimo na ulju Haškog suda, nego i da vičemo oho-ho. E, pa, vidite, to je dakle ono što bi čekalo i "Večernje novosti" ako ovaj nemački koncern ostvari svoje namere.
Istini za volju, postoji i jedan drugi uređivački kolosek, naravno sporedni, koji, međutim, jako liči na nešto što je u svoje vreme primenjivao Knjaz Miloš. U želji da ide u korak sa Evropom Knjaz Miloš odluči da jednu kafanu u Kragujevcu odredi za mesto na kome može da se kritikuje njegova vlast. U narodu se ta kafana zvala "lajaonica". E, pa i "Politika" ima jednu stranicu koja se zove "Pogledi", koja je nešto kao ta Knjaz Miloševa "lajaonica". Tu može da se pojavi neko ko drukčije misli od Ivana Torova. Ali, ne svako.
Otprilike, kao kada bi Knjaz Miloš postavio svog čoveka koji bi rekao - ti možeš u "lajaonicu", a ti ne možeš. E, vidite, ja ću vam to ilustrovati mojim sopstvenim primerom.
Kada sam bio u prilici da u "Politici" pročitam izveštaj sa onoga što se u svoje vreme u Medija centru dešavalo, kada je jedna grupa mladih političkih huligana opkolila sto za kojim sam sedeo i dovikivala mi da sam ja najveće zlo u Srbiji - ustaša, ja presavijem tabak i uputim "Politici" jedan demanti. Prvo mi stiže poruka iz "Unutrašnje rubrike" da bi to možda moglo u rubrici "Među nama", a onda gospodin Ribnikar presudi, u duhu ovog nemačkog koncerna i politike koju vodi, da to ne može čak ni u "lajaonici". I to u listu u kome, recimo, jedan Čeda Jovanović dobije celu stranicu, ako se sećate, za neke svoje frakcijske obračune sa gospodinom Tadićem.
Dakle, molim vas, samo još jedan primer: kada su Bebu Popovića kritikovali na stranicama te iste "Politike", njemu je omogućeno da na istom mestu odgovori na te kritike. Svakako da ne mislim da se merim sa jednom takvom intelektualnom i političkom gromadom kao što je gospodin Popović, ko sam ja u poređenju sa njim, ali dozvolićete, kada je reč o ljudskim pravima, onim najosnovnijim, valjda i ja imam neka prava, otprilike u tom pogledu onoliko koliko ih i on ima.
Dakle, evo šta čeka "Večernje novosti" ako se ovaj nemački koncern dokopa njegove uređivačke politike. To i ne bi bilo tako dramatično, dame i gospodo, da mi već nismo sučeljeni sa talasom medijskog jednoumlja koji preliva naše elektronske medije. Dozvolite mi da i to ilustrujem nekim primerima.
Kada bi neki vanzemaljac došao u ovaj grad, da li bi on mislio da je Vojislav Koštunica predsednik ove vlade? Ne, mislio bi da je to Zoran Živković, koji se nekoliko puta češće od njega pojavljuje u sredstvima javnog informisanja. Da li bi mislio da je Vladan Batić neko ko više nije ministar pravde? Ne, naprotiv, mislio bi da gospodin Stojković negde u nekom zapećku, kao neki bivši ministar tavori svoje penzionerske dane, jer je gospodin Batić bar deset puta češće prisustvovao u sredstvima javnog informisanja. On koji je sa svojom strankom dobio 0,54 posto glasova srpskog biračkog tela, dakle ni njegova šira porodica nije glasala za njega, može sebi da dozvoli da se deset puta češće predstavlja u javnosti, naravno, u elektronskim sredstvima, koja su najuticajnija, od sadašnjeg ministra pravde.
Tako da ono - bivši, znate, što ide uz nekog ministra prošlog režima, dođe kao neka plemićka titula, otprilike kao da su, recimo, TV kuće dom lordova, a onaj ko je bivši je nekakav plemić, koji zahvaljujući toj plemićkoj tituli ima sve prednosti koje inače ne bi imao.
Dame i gospodo, pravna praznina je u sledećem: ne može biti u državnom i nacionalnom interesu, nas koji pripadamo ovom narodu i ove vlade, da se medijsko jednoumlje, koje je zahvatilo maltene sva sredstva koja se zovu elektronska, prelije i na naše dnevne listove.
Da ne bude nikakvih nesporazuma, nemam ništa protiv da se čuje glas i Sonje Biserko i Čede Jovanovića i gospodina Batića, ali ne da to bude jedini glas, ne da to bude glas koji najdalje odjekuje, jer ćemo u tom slučaju da se nađemo u politički paradoksalnoj situaciji prvoga reda – da imamo državu u kojoj postoje pretpostavke višestranačkog sistema, ali da u našim javnim glasilima, umesto političkog pluralizma, vlada medijsko jednoumlje.
Naravno, možda grešim, ne znam, možda nisam dobro proučio postojeći zakon i njegove dopune i ispravke, možda on predviđa neki način da se ova velika opasnost po naše državne i nacionalne interese predupredi, ali, koliko moja skromna pamet seže, ne bih rekao da je tako.

Reč ima narodni poslanik Vjerica Radeta, a neka se pripremi narodni poslanik Goran Cvetanović.

  Dame i gospodo, poslanici SRS su mnogo puta za ovom govornicom, i u skupštinskom Odboru za privatizaciju i u anketnim odborima koje je Skupština obrazovala ukazivali na nepravilnosti i nezakonitosti u gotovo svim privatizacijama koje su do sada u Srbiji završene. Svi predstavnici državnih organa, ministri, direktor Agencije za privatizaciju, Akcijskog fonda, svi su sve svoje nezakonite radnje i nepravilnosti pravdali lošim zakonima.
Mi u Srpskoj radikalnoj stranci smo od početka znali i govorili, kada su usvajani ovi zakoni koji se danas menjaju, da su to loši zakoni i da će proizvesti upravo sve ono što su proizveli. Iz tog razloga smo još u februaru 2004. godine predložili Skupštini Srbije izmene i dopune Zakona o privatizaciji, koji je svakako ključni. Međutim, od tog zakona ništa nije bilo, ali zato danas imamo i u ovim vašim predlozima ponešto preuzeto iz tog našeg predloga, a sve ostalo je ono što je neprihvatljivo za poslaničku grupu SRS.
Zašto? Zato što vam i sada govorimo ono što smo vam govorili kada ste usvajali ove sada pozitivne zakonske propise, ukazujemo vam da ni ovim zakonima nećemo prevazići probleme koje imamo u postupcima privatizacije ili preuzimanja akcija. Na osnovu ovih predloga imaćemo čak usporenije privatizacije nego što smo do sada imali, i dalje ćemo imati niz zloupotreba, neravnopravan položaj učesnika u privatizaciji, imaćemo sve ono što će doprineti da i buduće privatizacije u Srbiji budu pod znakom pitanja, kao i one koje su do sada sprovedene.
Kada sam rekla da su predstavnici državnih organa svoje propuste u radu pravdali lošim zakonima, onda hoću da naglasim da je Odbor za privatizaciju još pre nekih devet meseci inicirao kod Vlade Srbije izmene i dopune ovih zakona o kojima danas govorimo i volela bih da nam predstavnik Vlade kaže zašto se toliko dugo čekalo. Da li je to sa namerom da se u tom međuprostoru i međuvremenu završe još neke privatizacije na način na koji su se završile?
Da li su samo loši propisi ili loš rad državnih organa krivi za sve ove privatizacije o kojima su govorile kolege iz Srpske radikalne stranke? Da li je zbog toga puštena, navodno u nedostatku dobrih propisa, privatizacija "Ateksa", "Beteksa", "Župe", "Impe", "C marketa" i do kraja ovog zasedanja bih mogla da nabrajam kojih sve firmi.
Mi u SRS-u zaista svakodnevno dobijamo pisma i molbe građana Srbije da čitamo njihova pisma, da upoznamo javnost sa onim što se u javnosti ne zna, što oni koji sprovede privatizaciju uspešno prikrivaju. Svuda gde su u pitanju neke manje firme o tome se ne govori, oni ne mogu da dođu do izražaja ni u novinama, ni na televiziji. Ovi veliki uspevaju bar da javnost upoznaju sa svojim problemima.
Naravno, nemam vremena da čitam sve to, ali hoću da napomenem nekoliko karakterističnih slučajeva, o kojima se ne priča, a koji svakako zaslužuju pažnju. Recimo, kamenolom u Tutinu prodat je na prvoj aukciji za 1.200.000 evra izvesnom Gojku Obradoviću. Ta aukcija je poništena na predlog Mileta Korićanca i na sledećoj aukciji taj kamenolom je prodat za 35.000 evra, i to sestriću predsednika opštine Tutin, izvesnom Nedžadu Omeroviću, koji je inače direktor firme "Hofman". Takođe u Tutinu, firma ŠIP "Jelak", čija je samo jedna mašina, a više je takvih mašina, vredela 800.000 evra, prodata je, sa celokupnom imovinom (tri proizvodne hale, savremena kompjuterizovana sušara za drva, četiri hektara zemlje u krugu fabrike), za 780.000 maraka. Zamislite, prinudni upravnik, stečajni upravnik u ovoj firmi je prodao tu firmu "Dalasu", čuvenom proizvođaču nameštaja, a Ljutvo Hajrović, vlasnik tog "Dalasa", sinovac je ovog prinudnog upravnika. Vrlo interesantna kupoprodaja.
Recimo, ministre, dobili smo u poslaničkoj grupi pismo iz kikindskog mlina. Neću sve da čitam, samo ono što je karakteristično. Kažu da je prodat Petru Matijeviću i njegovoj ženi Lani iz Novog Sada, a u prodaji su učestvovali Agencija za privatizaciju i ministar Bubalo, a dalje poslove... Interesantno je, ministre, i nije smešno. Prodato je tako što je izvesni direktor Vojvođanske banke Simičić Zdravko isplaćivao akcije, nekim privilegovanim ljudima velike pakete novca i džakova, tako piše u ovom pismu, a radnici i penzioneri nisu dobili ni jedan jedini dinar za svoje akcije. To je ono, ministre, što pišu građani Srbije poslanicima SRS.

Reč ima narodni poslanik Goran Cvetanović. Nakon kolege Cvetanovića odredićemo pauzu u trajanju od jednog sata, a nakon završetka pauze prva reč ima narodni poslanik Milka Silajev.

Dame i gospodo narodni poslanici, postojeći Zakon o privatizaciji ima neke nedostatke. Najčešći nedostaci su, recimo, kod programa aukcijske privatizacije, deobni bilansi, nacionalizovana imovina, uknjiženje objekata, upotrebne dozvole, neiskazane obaveze. Ono što je kod Zakona o privatizaciji bio najveći problem je Agencija za privatizaciju, jer je Agencija za privatizaciju za subjekte sa visokom knjigovodstvenom vrednošću predmete ustupila konsultantima, koji često dugo zadržavaju dokumentaciju, što sve zajedno prolongira planirane termine.
Primeri neuspešne privatizacije iz naše sredine svakako ne ohrabruju aktere u tranziciji društvenog kapitala. U aktuelnim uslovima privređivanja, sa zastarelom opremom i tehnologijom, sa niskim nivoom obrtnih sredstava, pre svega dugovanja, ne mogu se očekivati spektakularni rezultati u privatizaciji.
Ali, nezavisno od toga, očekivali smo da u privatizovanim preduzećima bude zastupljena struka, da bude unesen svež kapital, kao i da pozitivne ekonomske kategorije beleže privredni rast. Privatizovana preduzeća promenom statusa ne samo da nisu zaustavila propadanje nego su u krizi, i kriza koja je već bila u tim preduzećima znatno se produbila.
Ima mnogo primera u Leskovcu, kao što su "Napredak", "Rul", "Polimermer"; sve te firme već duže vreme su beležile izuzetno loše poslovne rezultate, a nakon privatizacije ne samo da su rezultati bili gori nego nije bilo nikakvih privrednih aktivnosti u tim preduzećima. Radnici nisu primali plate, na scenu je stupio štrajk i beznađe. U firmi poput "Polimermera" oprema i instalacije su potpuno raznesene i uništene. Očekivanja da će kupac, većinski vlasnik, pokrenuti proizvodnju, sanirati opremu, kao i objekte, očigledno se nisu ostvarila.
Preduzeća ne rade, radnici ne primaju plate, podnose se velike krivične prijave, štrajkovi su u toku. Plate su u tim preduzećima neredovne, kasne i niske su. Proizvodnja stagnira, plasman je otežan. Zajednička karakteristika neuspelih privatizovanih preduzeća je zapostavljanje struke, menadžerski koncept u privređivanju nije kvalitetan, kao i nedovoljno ili nikakvo unošenje svežeg kapitala.
Postavlja se opravdano pitanje da li novi većinski vlasnici zaista žele da omoguće najmanje dvogodišnji period kontinuirane proizvodnje, dakle, postojećeg programa i isplate predviđene kolektivnim ugovorom. Nesporno je da će SRS podržati opravdane zahteve radnika za sve raskide kupoprodajnih ugovora gde ugovori nisu ispoštovani.
Reforma društva, efikasna tržišna ekonomija, kao i mere za njeno sprovođenje su u rukama države, odnosno onih koji vode državu.
Samo ću dva primera dati, što se tiče privatizacije: recimo, "Mašinotek
s", gde je proizvodnja mašina i opreme; tu imamo sve moguće aspekte, od pravnog aspekta, ekonomskog aspekta, gde se kaže da je žiro račun u blokadi preko 4,200.000 dinara, uposlenost kapaciteta 30% od raspoloživog proizvodnog kapaciteta, a sve to je nedovoljno da se iz tekućih prihoda pokriju troškovi poslovanja. Znači, posluje se sa gubitkom. Normalno da zaposleni u takvoj situaciji tuže preduzeće za neisplaćene zarade i doprinose. Socijalni aspekt takvog preduzeća – kolektivni ugovor nije potpisan, ugovor o radu sa zaposlenima nije potpisan.
Biser leskovačke privrede "Zdravlje", a sada "Aktavis" (površina građevinskog zemljišta je 266.112 metara kvadratnih, površina svih objekata je 55.146 metara kvadratnih), prodato je za samo 3,5 miliona evra, a dokazano je da je prava vrednost 45 miliona evra. Poslednje investicije u samoj fabrici su iznosile četiri miliona evra. Fabrika "Zdravlje" iz Leskovca je pet puta veća od šabačke "Zorke" koja je prodata po mnogo većoj ceni. U toj celoj situaciji imate da ta ista firma može da raspolaže imovinom u Leskovcu i da finansira rizične poslove, jer može da založi imovinu fabrike po većoj vrednosti, nego što je plaćena za kupovinu.
U toj celoj situaciji gospodin Vlahović, vlasnik konsultantske firme, kaže za postojeću vladu i za ministra da su u predizbornoj kampanji dali populistička obećanja, da su imali zastoj razvoja privatnog sektora (to je jedan veliki nedostatak rada sadašnje vlade), da je kriza likvidnosti, kriza restrukturiranja velikih sistema u Srbiji, nedostatak stručnog potencijala, kao i da su poslovne performanse mnogih preduzeća uništene. Ako vam gospodin Vlahović to kaže, treba da se zamislite da zaista postoji neki problem.
Zbog toga, pošto je već isteklo vreme pred pauzu, predlažem ministru da amandmane kojima je SRS pokušala da utiče na sva tri predložena zakona prihvati, da ipak ne slušamo takve kritike gospodina Vlahovića. Pokušavamo da vam pomognemo da postojeći zakon bude mnogo bolji. Hvala vam.

Pauza do 15,20 časova.
(Posle pauze – 16.20)

Dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo popodnevni rad. Molim vas da na početku utvrdimo kvorum. Molim narodne poslanike da ubace svoje kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema.
Zahvaljujem. Konstatujem da je primenom elektronskog sistema utvrđeno da imamo kvorum za rad.
Reč ima narodni poslanik Milisav Petronijević, a neka se pripremi narodni poslanik Branislav Rankić.

Dame i gospodo narodni poslanici, na dnevnom redu je izmena i dopuna zakona o privatizaciji, o Akcijskom fondu i tržištu hartija od vrednosti, jedan paket izmena zakona koji treba da privatizaciju učine efikasnijom, pravednijom, boljom. Inače, reč privatizacija je najčešće pominjana reč zadnjih nekoliko godina i uvek u negativnom kontekstu, imajući u vidu iskustva privatizacije od 2001. do 2003. godine.
Samo da podsetim, pre nego što kažem kakav nam je stav oko izmena zakona, prilikom izbora ove vlade mandatar za premijera Vojislav Koštunica, sada premijer, podnoseći ekspoze o programu Vlade veoma važno mesto u programu je dao privatizaciji.
Citiraću kratko: "Kada je reč o privatizaciji, neophodno je razmotriti na koji način se postojeći postupak privatizacije može unaprediti i kako se mogu otkloniti evidentne manjkavosti. Promena vlasništva mora da bude poštena, brza i u opštem interesu. Odgovarajućom zakonskom regulativom moraju se zaštititi interesi države i manjinskih akcionara. Sporne privatizacije, kod kojih postoji sumnja da je oštećen javni interes, da nije poštovan zakon ili sklopljeni ugovori, biće preispitane.
Buduće procene vrednosti preduzeća biće realnije i bliže tržišnim, a pristup utvrđenoj minimalnoj ceni na aukcijama promenjen. Interesi države u preduzećima koja još nisu privatizovana, ili su privatizovana tako da država u njima ima deo vlasništva, moraju biti adekvatno zaštićeni; država će aktivnije uticati na njihovo upravljanje i, gde god je to moguće, polagati prava na dividende."
Ovo je deo programa Vlade prilikom izbora. Između ostalog, i zbog ovog dela programa SPS je pružila podršku ovoj vladi. Želim da kažem da će Vlada svoju uspešnost meriti i na odgovoru na ova pitanja koja su postavili tada. Upozoravam ih sada, jer s pravom su ta pitanja tada postavljena, javnost Srbije još uvek nema odgovore na sva ta pitanja.
Ponavljam da je to bio period koji su ljudi s pravom nazvali katastrofalnom, pljačkaškom, nepravednom privatizacijom, kada se mali broj ljudi obogatio kupujući budzašto ono što su stvarale generacije decenijama. Tada smo tražili, i sada, da se preispita ta privatizacija, jer Srbija ima pravo da zna koje su to familije na putu da kupe celu Srbiju.
Tada i sada tražimo da se izvrši revizija svih postupaka privatizacije i ponište sve nezakonite i nepravilno sprovedene prodaje preduzeća.
Vlada je počela to da radi, pritisci su na nju bili stravični, uplašila se kad se suočila sa takvim preduzećima iza kojih je stajala DOS-ovska vlast, kumovi i ostalo, da ne pominjem, pominjano je mnogo puta – "Hempro", "Autoprevoz" i ne znam šta već, to svi ljudi napamet znaju. Tada su ubacili jednu rečenicu – da se zaustavlja privatizacija. Niko nije tražio da se zaustavi privatizacija. Niko nije tražio da se poništi privatizacija, ali tražili smo i tražimo sada da se poništi nezakonito sprovedena privatizacija. Ovo napominjem iz razloga što treba proveriti da li ove izmene i dopune daju odgovore na ova pitanja.
Tražili smo i tražimo da se proveri koliko novi vlasnici poštuju ugovorne obaveze, šta je sa proizvodnjom, sa obavezama prema radnicima i novom investiranju. Vlada duguje odgovore na ta pitanja, jer ona prethodna nije davala željene efekte, niti je poboljšala kvalitet upravljanja preduzećima, investicije, privredni razvoj, rast izvoza. Naprotiv, taj proces je praćen otpuštanjem radnika koji nisu imali ni alternativno zaposlenje, a ni adekvatnu socijalnu zaštitu.
Prihodi od privatizacije uglavnom su završili u tekućoj potrošnji, pri čemu ne postoji jasna evidencija kako su ova sredstva potrošena. Ova vlada nije smogla snage da podnese javnosti tada traženi izveštaj o tome kako su ta sredstva utrošena. Bilo bi dobro za ovu vladu da sama na početku godine utvrdi program i na kraju da izveštaj kako se troše sredstva privatizacije, u kom pravcu to ide.
Takođe, ono što je bilo veoma karakteristično, sve ovo govorim da bih došao do one rečenice – da li vredi podržati ove izmene i dopune Zakona o privatizaciji. Nedostatak kontrole je nešto što je bilo veoma prisutno i u predprivatizacionom postupku i u postprivatizacionom postupku.
Kada je u pitanju predprivatizacioni postupak, bez obzira što možda u samom procesu privatizacije ti tenderi i aukcije mogu ponekad da izgledaju zakonski ispravni, svi mi znamo, kako ta iskustva pokazuju, kako se najveće zloupotrebe dešavaju baš u fazi pripreme privatizacije. Država tu mora da stane i brani sopstvene interese.
Navešću samo dva primera: primer gde mali akcionari koji imaju većinski kapital u firmi, recimo, primer "C marketa", nemaju nikakva upravljačka prava, nemaju dividende, ne mogu ni da prodaju svoje akcije na berzi. Zašto? Zato što menadžment ne daje prospekt. U tom delu treba podržati ove promene, jer teraju da se prospekt da u određenom vremenskom periodu. Ili, drugi primer, gde je država vlasnik 97% – "Centrotekstil". Ako se stoji sa strane i posmatra, vrednost kapitala enormno pada, uništava se i doći će dotle da će da ode, kao i mnoge firme, budzašto.
Drugi, takođe karakterističan, detalj jeste da priprema te privatizacije u većini slučajeva predugo traje. Uzmimo primer šećerane, primer prve srpske fabrike šećera. Od 2001. godine traje postupak privatizacije. Nekome je očigledno stalo, nadam se da Vladi nije i da Vlada želi da to istera na čistinu, jer se radi o državnom kapitalu, da se to oduži, da se obezvredi i da se dovede do stečaja. Osim ako nekom nije u interesu da vodi politiku nekadašnje vlade i da šećer u Srbiji može da proizvodi samo Kostić i niko više, da sve iza toga mora da stane i da stoji po strani.
Konačno, kontrola procesa koja sledi nakon obavljanja privatizacije preduzeća. Uzmimo primer "Putnika" – svi su plakali od sreće kada je privatizovan, a došli smo sada, javnost uveliko o tome bruji, dotle da je očigledno neko izvršio prevaru. Mislim da izmene i dopune Zakona o privatizaciji ide u pravcu da ta pitanja reše kroz raskid ugovora sa onim ko je napravio tako nešto.
Dobro je da je Vlada uočila ova pitanja i što ide u susret tome da predupredi, ali isto tako štetu moraju da nadoknade i oni koji su to uradili, da se ne bi izvukli i stajali po strani. Dakle, kada se ima u vidu u kakvom stanju je ova vlada zatekla privatizaciju, kakva je već ona bila, o čemu smo svi govorili, ovo je pokušaj, doduše sa godinu dana zakašnjenja, da predupredite probleme.
Na kraju, mislim da izmene i dopune ovih zakona treba podržati iz jednog razloga – zato što su bolje nego Zakon o privatizaciji koji važi, ali imajte u vidu da su bolje od loših zakona. Treba ih podržati, jer kad ne bi bilo tako, ostao bi da važi loš zakon, i dalje bi se stvorile mogućnosti za sve ovo što sam pričao.
U tom smislu, ima i amandmana koje treba prihvatiti, ali mislim da o tome treba govoriti kad dođe vreme za amandmane. Dakle, podržaćemo, iako mislimo da izmene i dopune zakona ubrzavaju, ali ne rešavaju probleme privatizacije do kraja, iz prostog razloga da ne bi ostalo ono staro rešenje.

Reč ima narodni poslanik Branislav Rankić.
Istovremeno obaveštavam gospodina Stefanovića i gospodina Vučelića da je potrošeno vreme za poslaničku grupu.
Posle gospodina Rankića neka se pripremi narodni poslanik Nataša Jovanović.