Poštovano predsedništvo, poštovani gospodine ministre, poštovane dame i gospodo poslanici, teško je naći primer zakona koji je tako teško osporavan kao postojeći Zakon o privatizaciji. Skoro da nema političke stranke, ni opozicione ni pozicione, koja nije javno izrazila sumnju u njegov kvalitet. Posebno su sporni rezultati privatizacije ostvareni njegovom primenom u praksi.
Otuda i silna lutanja koja su kulminirala značajnim usporavanjem procesa i još većim socijalnim tenzijama. Trenutno se nalazimo u nekoj čudnoj kombinaciji nezadovoljstva, lažnog optimizma i bezvoljnosti. Dospeli smo na najnižu tačku, na kojoj su se svojevremeno našli i zagovornici prethodnog Zakona o privatizaciji kada su ovaj zakon branili jedino tezom da je bolja ikakva privatizacija nego nikakva.
Da li zaista može bolje? Može li se do kvalitetne privatizacije doći izmenom postojećeg zakona? Svakako da je glavni problem u privatizacionom procesu sadržan u pitanju šta sa preduzećima za koja po propisanim uslovima ipak nema kupaca. Do sada je taj problem rešavan metodom slobodne nagodbe, popularno nazvanom – kupovina za jedan dinar. Ma koliko se pojedinci trudili da ovakav metod proglase jedino mogućim, činjenica je da postoje druga rešenja.
Tako, prema Predlogu izmena Zakona o privatizaciji, a koji je Vlada usvojila krajem decembra, postojeći tekst zakona je bukvalno preoran. Od 84 sadašnja člana, menja se 18 i dodaju čak 24 potpuno nova. Promene bi mogle da se grupišu kao zaoštravanje odgovornosti učesnika na tenderima i kupaca preduzeća i detaljno zakonsko uređenje novih ovlašćenja i procedura koje u tom procesu sprovodi Agencija, kao i uvođenje novih instituta: zastupnika kapitala i ustupanje ugovora o prodaji.
U pogledu odgovornosti učesnika i kupaca predviđena je naplata štete. Tako, na primer, ako učesnik na javnoj aukciji koji je proglašen kupcem ili koji stekne najvišu drugu ponudu ne potpiše zapisnik ili ne plati u predviđenom roku, gubi svojstvo kupca i pravo da učestvuje na budućim aukcijama za to preduzeće, kao i pravo na vraćanje depozita. Zabrana važi i za članove njegove porodice. Pored toga, uplaćuje na ime štete koja je nastala za subjekt privatizacije i za Agenciju novčani iznos u visini od 30 posto prodajne cene na račun Agencije, od čega 15 posto pripada subjektu privatizacije.
Suštinski je promenjen i član 41. Zakona. Ugovor o prodaji kapitala smatra se raskinutim ako ni u naknadno ustanovljenom roku za ispunjenje ugovora kupac ne ispuni odredbe predviđene zakonom.
Restrukturiranje u postupku privatizacije se definiše kao znatna promena u preduzeću, uključujući i njegova zavisna preduzeća, koja omogućava prodaju njegovog kapitala ili imovine i organizacione promene; otpis glavnog duga, kamate ili drugih potraživanja, u celini ili delimično; otpisivanje duga u celini ili delimično radi namirivanja poverilaca iz sredstava ostvarenih od prodaje kapitala ili imovine tog preduzeća, i druge promene. Izričito se kaže da će ubuduće odluku o restrukturiranju donositi Agencija za privatizaciju.
Novim odredbama uvodi se obaveza da javna preduzeća, poreske uprave i drugi republički organi i organizacije praštaju dug preduzeća u restrukturiranju, s tim da se namiruju iz prihoda od prodaje kapitala.
Ako se subjekt privatizacije ne saglasi sa visinom prijavljenog potraživanja državnog poverioca može da podnese prigovor arbitražnom veću u roku od osam dana od dana dostavljanja prijave.
Subjekt privatizacije je dužan da program restrukturiranja dostavi Agenciji u roku od 90 dana od dana kada Agencija odobri sveobuhvatnu analizu poslovanja subjekta privatizacije, a ovaj rok Agencija može produžiti za 90 dana. Na zahtev subjekta ili poverioca, Agencija je dužna da u roku od najduže 30 dana od dana prijema programa restrukturiranja donese odluku o njegovom prihvatanju, odbijanju, vraćanju na ispravku ili o izmeni programa, a subjekt privatizacije je dužan da ispravku ili izmenu programa izvrši u roku koji odredi Agencija, u skladu sa zakonom.
Dakle, gospodo, srpska vlada se suočila sa problemom kako da proda društvena preduzeća koja su preostala nakon što su kroz dva prethodna talasa privatizacije besplatnom podelom akcija zaposlenima do 2000. godine i po Zakonu iz 2001. godine prodate najbolje firme. Prezaduženost preduzeća je glavni razlog neaktivnosti tih preduzeća. Naravno, manjak zainteresovanih kupaca za te firme uslovljen je i njihovom tehnološkom zaostalošću, ali i ogromnim gubicima.
Predlagač zakona je u predlogu izmena privatizacionih propisa predvideo tzv. uslovni otpis dugova državnih poverilaca – za banke u stečaju, Fond za razvoj, upravu javnih prihoda, Direkciju za robne rezerve, javna preduzeća, PIO fond, koji u proseku čine tri četvrtine ukupnih poverilaca svih preduzeća. Država treba da se odrekne prihoda i da da prednost privatizaciji i razvoju preduzeća nad punjenjem budžeta. Prema tom modelu, državni poverioci bi otpisali dug preduzeća pre nego što se on ponudi kupcima, a svoja dugovanja bi kasnije namirili od privatizacionog prihoda.
Što se tiče komercijalnih poverilaca, novi propisi, ukoliko se usvoje, dozvoljavaće i njima da svoje potraživanje privremeno otpišu, te da ga nakon prodaje naplate od privatizacionog prihoda, naravno proporcionalno njihovom učešću u ukupnom dugu preduzeća. Sa druge strane, ukoliko to ne budu želeli, komercijalni poverioci moći će sa novim vlasnikom da pregovaraju o načinu otplate njihovog duga. Na takav model predlagač se odlučio u uverenju da će uz čiste bilanse naći kupce za najveći broj preduzeća.
Osim te izmene, izmenjeni procesi u privatizaciji mogli bi da donesu drastičnije kazne za kupce koji ne izvršavaju ugovorene obaveze. Ubuduće će u slučaju raskida ugovora kupcu koji nije ispunio ugovorene obaveze biti zabranjeno da učestvuje u privatizaciji. Ta zabrana odnosiće se i na članove njegove porodice.
Značajnu novinu trebalo bi da predstavlja propis kod tzv. ustupljenog ugovora. To znači da će kupac koji iz bilo kog razloga ne želi ili nije u mogućnosti da ispuni ugovorne obaveze moći da nađe nekog drugog zainteresovanog za preduzeće da bi preuzeo firmu. Novi gazda bi uz firmu morao da preuzme i unapred ugovorene obaveze, ili da, u slučaju preuzimanja firme koja je privatizovana, na tenderu ispunjava sve uslove koje je u tenderskoj proceduri morao da ispuni prvobitni pobednik tendera.
Izmene predviđaju i da u slučaju raskida kapital bude prenet Akcijskom fondu, kao i da se od trenutka raskida do konačnog rešenja suda uvede privremeni zastupnik radi zaštite društvenog kapitala.
Novine u privatizacionom procesu su pozitivne, jer legalizuju to što je bila praksa Agencije za privatizaciju, kao i propise koji su bili donošeni uredbama.
Tehničke inovacije su u zakonu, jer je namera ovih rešenja da ubrzaju privatizaciju. Međutim, zameram zakonodavcu što se nije ozbiljno pozabavio denacionalizacijom, problemom koji će i dalje sprečavati da se privatizacija privede kraju. Jer, sve veći problem se javlja oko izbora finansijskog savetnika, i njegovog finansiranja, čija angažovanost ponekad gubi smisao.
Smatram da bi preduzeća koja su interesantna kupcima samo zbog njihove imovine trebalo likvidirati, a imovinu prodati. Tako bi se izbegli slučajevi kao što je privatizacija "Putnika" u Nišu.
Hitno je potreban, isto tako, i zakon o zemljištu, kako bi se angažovali i strani investitori kojima je ovo velika prepreka u dolaženju na ovo tržište.
U članu 24. predloženom dopunom doprinosi se efikasnosti u postupku prenosa dela kapitala zaposlenima, bez naknade, u akcijama, budući da je odluku o izdavanju akcija bez naknade subjekt privatizacije dužan da donese u propisanom roku.
Takođe, imajući u vidu da je vreme upisa akcija bez naknade bitan element javnog poziva, bliže je opredeljen momenat u odnosu na koji rok za upis akcija počinje da teče.
Gospodo, G17 plus će svakako podržati ovaj zakon, koji je za oporavak privrede vrlo važan, i nadam se da će i ostali imati takvo mišljenje. Hvala.