Možete po Poslovniku samo.

Trudio sam se da uđem u političku i pravnu suštinu, međutim vidim da je ovde mnogo važniji stil. Verovatno vi u DSS-u imate nekog stilistu koji vodi računa o tome kako ćete da kažete.
Gospodine Aligrudiću, nema potrebe da se bunite. Vi kada čuvate lubenice, ja se ne mešam u vaš posao i nema potrebe da se mešate u moj posao. Znači, vama se ne sviđa stil. Ako vam se ne sviđa stil, neko drugo mesto je za takve primedbe, ali iznenadilo me to što prigovarate stilu, a izađete za govornicu i sve potvrđujete ono što sam rekao.
Znači, uopšte nije bilo potrebe da dobacujete. Da li ja vičem, da li urlam, kako ste rekli, nadam se da ne urlam i nadam se da razgovetno pričam, mada moram da vam kažem da je poprilično teško nekada ovde biti staložen, jer ovde je velika količina emocije prisutna po svaku cenu, pošto se sve vreme računa do Studije i od Studije, kao po Hristu. Nešto ste omanuli, ne slavite to.
Znači, budite spokojni, uživajte. Imate 131, imate stabilnu većinu, samo vozite sa tom većinom, ali bi bilo dobro da poneki put izađete na ulicu i pitate građane. Ne da pitate ove u Briselu, oni će da vam daju podršku za ovo što radite, ali izađite ispred zgrade pa na ulici pitajte građane, idite do Kalenić pijace, do nekog drugog mesta i pitajte građane – molim vas, šta mislite o ovim našim vizionarskim potezima kako mislimo da evidentiramo one moguće pretendente na povraćaj imovine? Neću da vam govorim glasno, niti da urlam, šta će da vam odgovore, ali nadam se da vam je poznato šta će da vam kažu.

Reč ima narodni poslanik Dragor Hiber.

Gospodine predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, poslanička grupa Demokratska stranka - Boris Tadić i ja lično smo za reprivatizaciju, odnosno obeštećenje kada povraćaj imovine u naturalnom obliku nije moguć ili nije celishodan. To je stav koji smo zastupali pre 5. oktobra 2000. godine, koji smo zastupali nakon toga i koji zastupamo i danas.
Nismo doneli, dok je bilo skupštinske većine, zakon o reprivatizaciji i obeštećenju zato što je donošenje takvog zakona, istina je, veoma komplikovano da se zadovolje svi interesi i svi uslovi. U ekspozeu, kada je predstavljao novu vladu, pokojni premijer dr Zoran Đinđić je denacionalizaciju stavio kao jedan od prioriteta, ali je kao prioritet stavio i donošenje novog ustava Republike Srbije.
Jedan od razloga što još uvek nema propisa o reprivatizaciji je što postoje ustavne barijere, npr. za građevinsko zemljište, koje je potencijalno važan objekt reprivatizacije, rezervisana je državna ili društvena svojina po Ustavu, pa reprivatizacija formalno nije moguća. Tako posmatrano, ako predloženi zakon predstavlja nameru ove vlade da uđe u postupak regulisanja i sprovođenja reprivatizacije i obeštećenja mi ga pozdravljamo. Da li je to dobar prvi korak, to je sasvim drugo pitanje.
Naime, ovde ima poslanika koji su narodni poslanici jako dugo i možda se sećaju 1991. godine. Tada jedinstvena Demokratska stranka, dakle pre nego što je stvoreno krilo za DEPOS i pre nego što je stvorena Demokratska stranka Srbije, podnela je Narodnoj skupštini Republike Srbije predlog zakona koji je predviđao evidenciju, ali i zabranu raspolaganja oduzetom imovinom.
Tada je takav predlog imao smisla. Stanovi koji su nacionalizovani nisu bili otkupljeni, privatizacija je bila tek na pomolu i nije još bilo masovne radničke privatizacije. Bilo je uslova da se spreči prodaja ili drugi oblik otuđenja onoga što je bilo oduzeto i da se uđe u valjanu denacionalizaciju. Volje za usvajanje takvog zakona nije bilo, on je čudnim poslaničkim igrama na dnevni red Skupštine stavljen tek juna 1995. godine, da bi bio odbijen.
Danas Vlada ponavlja takav predlog, ali sa jednom bitnom razlikom: predlaže evidenciju, a ne predlaže zabranu raspolaganja. Naravno da je evidencija neophodna u postupku obeštećenja i denacionalizacije. Izvesno je i da nema dobrog projektovanja tog postupka i donošenja, pripremanja zakona ako Vlada ne zna koliko toga treba da vrati i da obešteti, da bi projektovala sredstva za obeštećenje ili visinu obeštećenja. Evidencija je vladin posao. To je nešto što ona mora da uradi da bi pristupila ovome.
Ovim zakonom, evidencija se stavlja na teret potencijalnih korisnika denacionalizacije. Tu nastaju brojni problemi, paradoksi i za mene potpuna nerazumevanja problema.
Počeću od kraja. Pitam predstavnike Vlade – šta je posledica nepoštovanja obaveze na evidentiranje? To što zakonodavac u ovom zakonu preti potencijalnim korisnicima denacionalizacije, odnosno obeštećenja da im neki drugi zakon neće dati to pravo. Gospodo, vi hoćete da narodni poslanici sada, usvajajući ovaj zakon, odrede narodnim poslanicima, istim ili nekim drugim, da donesu zakon određene sadržine. Zakon o donošenju zakona, to je smisao ovoga što ste predložili. To nije moguće.
Ova obaveza neće nikoga obavezivati. Da li će Narodna skupština odlučiti, donoseći zakon o reprivatizaciji i obeštećenju, da je uslov sadašnja evidencija, prijava po ovom zakonu ili nije, to je stvar volje skupštinske većine koja bude postojala u momentu donošenja tog zakona. Ova odredba je retorička, izvinjavam se kolegi Parivodiću, zajedno smo radili na Pravnom fakultetu, naprosto smešna. Smešno je da zakon obavezuje buduće zakonodavce. To ne priliči zakonu. To pokazuje suvišnost ovako definisanog zakona o evidentiranju.
Znam da vam evidencija treba. Znam da se mora videti šta je to čiji se povratak očekuje, koliko para treba za obeštećenje, ali ovo nije dobar put da se do toga dođe. Ovo neće zadovoljiti ni potencijalne korisnike reprivatizacije i obeštećenja. Uvereni da je prema njima učinjena i da i dalje stoji i opstaje nepravda, oni traže mnogo više; u najmanju ruku, ako ne odmah povraćaj i obeštećenje, onda zabranu budućeg raspolaganja.
Koliko god da je zakasnela, ako se donosi neki propis unapred, onda mora i ta zabrana. Znam da je zakasnela, znam da takva zabrana sada krnji načelo jednakog postupanja, jer je mnogo toga već otuđeno, otkupljeni su nacionalizovani stanovi, privatizovane su mnoge druge stvari, ali makar i zakasnelo, ako hoćete ovo, onda zabranite i raspolaganje ili nemojte ništa.
Treće, u načelu mislim da je zakonodavac ušao u opasne vode kada je definisao poluprecizno, polutaksativno slučajeve na osnovu kojih je oduzeta imovina, a da bi iz toga ishodila prijava, evidencija, pa sledeći ovaj zakon i mogućnost buduće reprivatizacije i obeštećenja. Navedene su pravne ustanove: nacionalizacija, agrarna reforma, eksproprijacija, sekvestar, konfiskacija. Za svaki od ovih pojmova, sa gledišta poštovanja prava na mirno uživanje imovine, kao međunarodno priznatog ljudskog prava, sa gledišta univerzalne zaštite svojine u unutrašnjem pravnom poretku, mogu stajati veoma različite stvari.
Konfiskacija je bila kazna u pravnom poretku kada je izricana. Konfiskacija je jedino izricana po različitim zakonima, nekada neprihvatljivo, sada prihvatljivo. Zaista vredi razmišljati o dekonfiskaciji kada je konfiskacija činjena po Zakonu o suzbijanju špekulacije, u kome je stajalo da će se imovina konfiskovati trgovcu, profesionalcu koji proda robu skuplje nego što je nabavio. To je bilo smešno rešenje jednog smešnog doba.
Ali, konfiskacija onima koji su zaista činili zločine sarađujući sa okupatorima, a takvih je bilo, legitimno je i legalno vršena, izvršena i definitivno završena, na primer, u Francuskoj, u Norveškoj i još nekim zemljama čija demokratičnost i pravni sistem ne dolaze u pitanje.
Zbog toga bih predložio predlagaču da razmisli da li da ovaj zakon povuče i doradi ili da pak pokuša, prihvatanjem jednog broja amandmana koji su dati, da stvori nešto što ima izvesnog pravnog značaja. Kada bi se ovako usvojilo, to bi bila prilika da predlagači budu optuženi da zamajavaju bivše vlasnike donoseći propis bez ikakvog značaja ili, pak, jedna pravna i ustavna greška koja ne priliči onima koji vode računa o Ustavu i pravu, a to je pokušaj obavezivanja budućeg zakonodavca.
Najzad, imajte u vidu, pošto ste se pozvali, po meni opravdano, i na pravo na mirno uživanje imovine iz člana 1. Prvog protokola, uz Evropsku konvenciju o ljudskim pravima, i novu praksu strazburškog Suda za ljudska prava, kada je o denacionalizaciji reč. Pre deset dana doneta je presuda, po zahtevu jedne grupe bivših vlasnika iz bivšeg DDR-a, iz koje proizilazi da država nema obavezu na potpuno obeštećenje, ali da je neki povraćaj prava na mirno uživanje imovine nužan.
(Predsednik: Izvinite, gospodine Hiber, hoćete li i drugih 10 minuta da koristite?)
Završavam. Dakle, Demokratska stranka će odlučiti da li će ovaj predlog podržati, zavisno od stava o onim ključnim amandmanima.

Da li se još neko od ovlašćenih predstavnika javlja za reč? Prvo ministar, pa potom narodni poslanik Branka Bošnjak, pa Zvonimir Stević.

Dame i gospodo, dva dobra pravnika su govorila pre mene, pa sam se osetio stimulisanim da raspravimo neka pitanja, da i njima i svima vama bude jasnija i moja pozicija i pozicija Vlade.
Prvo, hoću da kažem da su i gospodin Krasić i gospodin Hiber puno istine rekli. Nisam pisao ovaj nacrt i nisam oduševljen njime, da vam bude jasno.
Predavao sam građansko pravo i dobro znam šta je denacionalizacija, šta je svojina i veliki sam zagovornik denacionalizacije, tako da spadam u one koji nisu sasvim zadovoljni i koji bi voleli više i brže.
Ovde su i profesor Hiber i gospodin Krasić govorili o vraćanju zemljišta. To je nešto što je nama apsolutno potrebno, jer ćemo imati samo jedan hotel sa pet zvezdica ako ostane ovakva situacija. Moramo pod hitno da rešimo pitanje privatizacije zemljišta i pitanja ustavnog ograničenja, o čemu je govorio profesor Hiber.
Što se tiče stanova koji su u privatnoj svojini, a koji je trebalo još 1993. godine, po Zakonu o stanarskom pravu, da budu oslobođeni, smatram da je pravo rešenje da se sazidaju dva-tri bloka i da se oni ljudi koji stanuju u tim stanovima, a koji, nažalost, nisu imali pravo da otkupe stanove, presele u te stanove koji će biti odgovarajuće veličine i da vlasnici uđu u svoje stanove.
Svi su gubitnici u toj priči – i vlasnici i oni koji su živeli u tim stanovima, a nisu mogli da ih otkupe zato što njihova prava nisu izjednačena sa pravima onih koji su bili u društvenim stanovima. Za to ima rešenja i za to ću se živo zalagati.
Što se tiče zabrane raspolaganja, potpuno se slažem sa profesorom Hiberom da je to odavno trebalo da se uradi i mislim da je bolje ikada neko nikada. Bolje je učiniti pola nepravde nego kompletnu nepravdu. Verujem da će Vlada Srbije izaći sa jednim predlogom u vezi sa zabranom raspolaganja koji će biti tako formulisan da onemogući raspolaganje tamo gde ono može da bude zabranjeno, a sa druge strane, da ne dovede do blokade procesa privatizacije. Moramo da nađemo odgovarajući kompromis, da zaštitimo pravo svojine, a s druge strane da nam ne stane proces privatizacije.
Što se tiče komentara profesora Hibera da se ne može jednim zakonom urediti da će se doneti i drugi zakon, s tim se ne bih sasvim složio. Imamo mnoge zakone koji kažu da će se drugim zakonom nešto urediti. Navešću npr. Zakon o sredstvima u svojini Republike Srbije, koji kaže da će se posebnim zakonom urediti pitanje statusa svojine određenog u članu 2. Znači, mnogi zakoni uređuju mogućnost da se drugim zakonom nešto uredi.
Član 1. je napisan namerno na način da obuhvati svu onu imovinu koja je oduzeta bez odgovarajuće tržišne naknade. To je osnovni kriterijum – da nema odgovarajuće naknade i da je time izvršena nepravda, i cilj je da se ta nepravda otkloni. Da smo išli na kazuistički metod rešenja, uvek bi postojala mogućnost da smo nešto propustili. Upravo smo zato išli na jednu opštu normu koja exempli causa, znači primera radi, navodi osnove za oduzimanje, ali otvara i druge osnove.
Što se tiče konfiskacije, sigurno je da je bilo slučajeva legitimne konfiskacije; ne bih sasvim poredio sa Francuskom i Norveškom, jer mi nismo imali ni Lepena ni Kvislinga u našoj zemlji. Naši ljudi su se borili protiv nemačke okupacije i malo je bilo kvislinga u našoj zemlji, a mnogo je više bilo situacija kada je mera konfiskacije izricana kao dopunska mera uz kaznu koja je izricana, kako bi se sprovela konfiskacija. Smisao krivičnog gonjenja nije bilo kvislinško ponašanje, već naprotiv, smisao je bio da se oduzme imovina. Time ću stati. Hvala lepo.

Reč ima ovlašćeni predstavnik G17 plus Branka Bošnjak, pa ovlašćeni predstavnik SPS Zvonimir Stević. To je izazvalo zabunu, pretpostavljam. Izvolite.

Poštovani predsedniče, uvaženi gospodine ministre, uvažene drage kolege, pred nama je zakon o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine. Ovaj zakon predstavlja prvi korak ka ispravljanju istorijske nepravde i jedan je od dokaza demokratizacije postojećeg političkog sistema i vraćanja poverenja u državu.
Vlada se odlučila da ceo proces denacionalizacije i restitucije reši u dva koraka. Ovaj zakon zapravo predstavlja prvi korak i on omogućava svim zainteresovanim, bilo bivšim vlasnicima, bilo zakonitim naslednicima ili pravnim sledbenicima, da prijave imovinu i da zapravo budu evidentirani. Drugi korak u pravcu rešenja problema restitucije i nacionalizacije će zapravo predstavljati zakon o vraćanju oduzete imovine i pravednom obeštećenju za oduzetu imovinu.
Cilj ovog zakona je zapravo da se u prvom koraku proceni vrednost oduzete imovine i, naravno, na osnovu toga donese jedan realan, ekonomski moguć model po kome će se imovina vraćati, bilo tako što će se vraćati u naturi, bilo tako što će se ljudi koji ostvare pravo na povraćaj imovine obeštetiti materijalno ili na nekakav treći način, u vidu akcija, obveznica ili drugih hartija od vrednosti.
Stranka G17 plus je u svom programu predvidela da jedan od prvih zakona koje će ponuditi ovoj skupštini i koje ova skupština mora da usvoji zapravo treba da bude zakon o restituciji i denacionalizaciji. Restitucija zapravo predstavlja povraćaj oduzete imovine i ona se obavlja na tri načina: tamo gde je moguće, naravno u prvom koraku, imovina se vraća odmah vlasniku, a neophodno je da se taj prvi korak uradi; drugi model restitucije biće kroz finansijsko obeštećivanje i treći – kroz razne hartije od vrednosti.
Sam proces denacionalizacije je proces koji će pravno definisati stare vlasnike i definisati ko su titulari oduzete imovine.
Obveznik, naravno, u povraćaju bilo nekretnina, bilo pravedne nadoknade mora da bude država. Pravo na povraćaj imovine će ostvariti vlasnici, naslednici i pravni sledbenici.
Analizirajući ovaj kratki zakon i stranka G17 plus je došla do zaključka da možda on treba da ima neka poboljšanja. Analizirajući neke amandmane koji se nalaze pred poslanicima smatramo da bi zakon o evidentiranju zapravo trebalo da bude popravljen amandmanima u segmentu obustave prava prometa nekretninama koje će biti evidentirane. Smatramo da je to jedan od principa kojim će se dodatno vratiti vera starim vlasnicima da će zapravo imovina koju su nekada posedovali bilo oni, bilo njihovi preci njima biti i vraćena.
Ukoliko dođe do izvesnih poboljšanja ili ukoliko od Vlade dobijemo garancije da će na neki drugi način ovaj zakon o evidentiranju biti korigovan, stranka G17 plus će glasati za ovaj zakon. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Zvonimir Stević, ovlašćeni predstavnik SPS-a.

Gospodine potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, danas je na dnevnom redu izuzetno važan zakonski projekat, odnosno Predlog zakona o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine, koji treba da otkloni nedostatke i brojne nepravilnosti u ostvarivanju prava na obeštećenje nasilno oduzete imovine po raznim pravnim osnovama.
Međutim, ovaj zakonski projekat ne nudi konačno rešenje u ostvarivanju prava na povraćaj oduzete imovine, odnosno nadoknadu štete, već predstavlja prvi korak, odnosno početnu fazu ka tom cilju. Zato cenimo da je celishodno da se nakon usvajanja ovog zakona odmah pristupi izradi novog zakonskog projekta koji će predvideti konkretnu realizaciju oblika i vidova povraćaja oduzete imovine i nadoknadu štete.
Proces vraćanja oduzete imovine započeli smo mi socijalisti pre više od 10 godina, i to donošenjem zakona o vraćanju oduzete zemlje po raznim osnovama, a pre svega po osnovu agrarne reforme i neizvršenog otkupa, a značajan deo imovine vraćen je crkvi.
Uređenje prava ranijih vlasnika kojima je imovina oduzeta posle Drugog svetskog rata na osnovu propisa o nacionalizaciji, agrarnoj reformi, konfiskaciji, eksproprijaciji, sekvestraciji, kao i drugih propisa i akata na osnovu kojih je nasilno oduzeta imovina bez naknade tržišne vrednosti i prešla iz privatne u državnu, odnosno društvenu svojinu je vrlo složeno pitanje.
Svojinsko-pravni propisi doneti u prvim godinama izgradnje socijalističkog društva bili su deo tzv. revolucionarnog zakonodavstva. Ovim prisilnim načinom oduzimanja imovine grubo je prekršeno osnovno pravno načelo o neprikosnovenosti privatne svojine.
U rešavanju ovog pitanja, koje uzima u obzir kako potrebu obeštećenja ranijih vlasnika kojima je imovina oduzeta, tako i opšti društveni interes, neophodno je da proces obeštećenja ranijih vlasnika bude integrisan u proces stabilizacije i daljeg razvoja nacionalne ekonomije, kao i da se sagledaju objektivne ekonomske i finansijske mogućnosti društva da istu nadoknadi.
Cilj donošenja ovog zakona je utvrđivanje obima i vrednosti oduzete imovine koju treba vratiti ranijim vlasnicima ili im isplatiti obeštećenje za istu.
Prijavljivanjem i evidentiranjem oduzete imovine po ovom zakonu sagledaće se veličina, obim i vrsta oduzete imovine, a na osnovu tih elemenata će biti moguće utvrditi vrednost te imovine, što će biti od značaja prilikom donošenja posebnog zakona kojim će se utvrđivati i priznavati prava u pogledu povraćaja ili obeštećenja za oduzetu imovinu.
Odredbama ovog zakona određeni su pravni osnovi oduzimanja imovine bez naknade tržišne vrednosti ili pravične nadoknade, definisana je imovina koja se prijavljuje, predviđen je krug lica koja imaju pravo na prijavljivanje oduzete imovine i predviđeno je da se prijava oduzete imovine podnosi Republičkoj direkciji za imovinu Republike Srbije.
Predviđeno je ograničenje za lica koja ne mogu podneti prijavu, a to su bivši vlasnici koji su dobili ili su imali pravo na nadoknadu za oduzetu imovinu na teritoriji inostrane države. Takođe, predviđena je i dokumentacija koja se dostavlja uz prijavu oduzete imovine, kojom se dokazuje osnov oduzimanja imovine, svojstvo podnosioca prijave, a predviđen je i rok u kome se može podneti prijava.
Odredbama čl. 8. i 9. predviđeno je da prijava oduzete imovine ne predstavlja zahtev za povraćaj oduzete imovine ili obeštećenje, već uslov da lice iz člana 3. ovog zakona podnese zahtev u skladu sa posebnim zakonom.
Na kraju, članom 10. predviđeno je da će se vraćanje oduzete imovine crkvama i verskim zajednicama urediti posebnim zakonom.
Poseban problem zbog koga sam se javio, a koji želim da istaknem, jeste kako će se, po zakonu o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine, pristupiti, od strane nadležnih organa, evidentiranju i prikupljanju dokumentacije za imovinu na prostoru Kosova i Metohije, jer zbog ograničenih ovlašćenja, a na osnovu Rezolucije 1244, civilna vlast UNMIK-a ima punu jurisdikciju na ovim prostorima.
U tom pravcu, neophodno je obezbediti saradnju sa civilnom vlašću, odnosno UNMIK administracijom, kako bi se na efikasan način omogućilo sprovođenje zakona i na prostoru Kosova i Metohije.
U suprotnom, ako se blagovremeno ne pristupi pregovorima, Srbi sa prostora Kosova i Metohije i ovoga puta će, kao i mnogo puta do sada, ostati obespravljeni.
Ovom prilikom želim da upoznam i podsetim javnost da je 1945. godine donet zakon o zabrani povratka Srba i Crnogoraca na prostor Kosova i Metohije, koji su proterani zulumom albanskih terorista. Zakon predviđa prijavljivanje imovine od 1945. godine. Šta je do 1945. godine? Znači, ta kategorija proteranih lica, prognanih, nije obuhvaćena i mislim da je to nedostatak i manjkavost ovog zakonskog projekta.
Posledica ovakvog zakona je da je došlo do masovnog proterivanja, uzurpacije i prisvajanja imovine proteranih Srba i Crnogoraca. Nažalost, ista ili slična situacija dešava se poslednjih pet godina, od kada je 200 hiljada Srba napustilo svoja vekovna ognjišta, a njihova i sva ostala (državna, privatna, poljoprivredna, zadružna i crkvena) imovina uzurpirana je od strane Albanaca.
Da tragedija bude veća, ovoga puta se to čini uz prisustvo međunarodnih mirovnih snaga. Ono što je začuđujuće za ovih pet godina, a što je neshvatljivo i neprihvatljivo, to je odnos države i nadležnih ministarstava prema statusu i životu Srba na Kosovu i Metohiji, a druga stavka je prema imovini na Kosovu i Metohiji.
Nismo mi ni dovoljno bogati, ni ekonomski jaki da možemo tako neodgovorno, nonšalantno da se odnosimo i prema privatnoj i prema državnoj imovini. Dobro znamo da je država Srbija, odnosno bivša Jugoslavija 40 godina ulagala milijarde i milijarde u razvoj privrede, zdravstva, obrazovanja i celokupnog društva na prostoru Kosova i Metohije.
Želim da istaknem da se u bescenje prodaju državna, odnosno društvena preduzeća. Želim da navedem samo tri primera iz mesta iz kojeg dolazim: primer "Amortizera", "Kosovke" i "Feronikla" u Glogovcu.
Prethodno ministarstvo možda nije imalo dovoljno vremena i ništa nije uradilo po tom pitanju. Ono što se događa jeste da i ako se proda preduzeće deonice i određena sredstva dobijaju samo Albanci, a Srbi koji su radili 10, 20 ili 30 godina ostaju bez dinara. Kada se radi o tome, Ministarstvo se, a moram da kažem i Vlada, oglušuje.
Koristeći ovu govornicu želim da vam kažem da se unazad pet godina, vezano za imovinu, a i u ostalim oblastima, nažalost ništa pozitivno ne događa; to po ko zna koji put prijavljujem ovde i ovo je razgovor gluvih, niko nema osećaja. Odgovorno moram da kažem – politika koju vodimo prema Kosovu i Metohiji je klasičan verbalizam i tvrdim da Kosovo ubrzano klizi ka nezavisnosti. Da tragedija bude veća, ovoga puta se to čini uz prisustvo međunarodnih mirovnih snaga, sa kojima ovih dana pregovaramo, dogovaramo i hoćemo da prihvatimo i da priznamo nešto što je nelegalno, odnosno da ga pretvorimo u legalno.
Sve je ovo tema, gospodine. Ako vas ne interesuje imovina sa Kosova i Metohije, onda javno izađite i tom narodu kažite, tome što je preostao dole, da pokupe prnje i da napuste prostore Kosova i Metohije, jer oni više nemaju snage, taj narod je u psihičkoj krizi, da čuvaju i brane državu Srbiju na prostoru Kosova i Metohije. Eklatantan je primer oduzimanje i uništavanje uzurpirane imovine SPC, izgradnja kuća na srpskim crkvenim imanjima. Izađite ovde, gospodine, pa odgovorite. Ne mogu da predstavljaju Srbe oni koji nisu dobili ni 1%, a mi, država i određeni deo rukovodstva upravo to zagovara ovih dana ne bi li pokvarili odnose sa nekakvim grupama i komisijama.
Želim da istaknem da je izvesna asocijacija pod imenom "Habitat" od preko 40 hiljada predmeta do sada rešila jedva oko hiljadu, što jasno ukazuje na zaključak da je imovina Srba na prostoru Kosova i Metohije, bukvalno rečeno, na ledini ili pod okriljem i vlasništvom Albanaca, uz zaštitu nazovimirovnjaka.
Zato na kraju želim da istaknem i ukažem na ozbiljnost i težinu problema, uz zahtev da nadležni organi ovaj problem shvate najozbiljnije i ažurno pristupe njegovom rešavanju. Tu ne mislim samo na ovaj problem, nego na sve probleme vezane za Kosovo i Metohiju.