Reč ima narodni poslanik Nataša Jovanović, a neka se pripremi narodni poslanik Blagica Kostić.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi u Srbiji od uvođenja obnovljenog višestranačja, od 1990. godine, imali smo ozbiljne političke rasprave o denacionalizaciji, kuda će to da odvede državu.
I da ste vi, koji ste bar duže u političkom životu Srbije, na više okruglih stolova, koji su održani na državnoj televiziji, a naročito u predizbornoj kampanji 1997. godine, poslušali stav predsednika naše stranke, prof. dr Vojislava Šešelja, ne biste se posle ovoliko godina na ovakav način zalagali da se u delo sprovede nešto što je nesprovodivo, što je suprotstavljeno Ustavu, što je politički potpuno neprihvatljivo u ovom trenutku i što stvara dodatnu pravnu nesigurnost i nestabilnost u našoj zemlji.
Ovo što imamo na dnevnom redu, uz promenjenog predstavnika predlagača Vlade, jeste nešto što nije zakon. Ovo je jedan anketni list, obrazac koji je mogao posle, kada bude i da li će da bude, ali verujte kroz svu argumentaciju koju ćemo izneti do kraja i kroz amandmane da je bolje da se tako nešto nikada ne nađe na dnevnom redu. Dakle, to bi eventualno mogao da bude prateći obrazac kod tog zakona o denacionalizaciji, a da bi se on uopšte sproveo moramo malo da pogledamo to sa pravnog i političkog aspekta, definišemo danas neke imovinsko-pravne odnose i vidimo gde se nalazi par desetina ili par stotina, ili nekoliko hiljada građana, a gde je Srbija uopšte i oni koji traže neophodnu pomoć druge vrste, a ne ovu ovakvu.
Moram da kažem još nešto u prilog tvrdnji jednog od kolega koji je govorio, a to je da će ovo doneti mnogo pravnih nesigurnosti, obustavljanje prometa određenih nepokretnosti kao što je to slučaj kod nemogućnosti privatizacije tri beogradska hotela, Hotela "Splendid", Hotela "Mažestik" i Hotela "Ekscelzior", zbog prava koje polažu bivši vlasnici.
Moram da vam izreknem cifru koju je pre nekoliko dana u javnost plasirao potpredsednik Vlade Miroljub Labus, kada je rekao da će kada dođe do tog procesa državi biti potrebno otprilike 60 milijardi dolara da bi se obeštetili bivši vlasnici. Onda vas pitam gde će buduće generacije i gde uopšte ova ovako osiromašena država da nađe taj novac?
Ovaj anketni list koji nije zakon, sa svojim članovima 8. i 9, daje smernice kako treba da izgleda budući zakon i prosto obavezuje buduću skupštinsku većinu, koja će, budite sigurni u to, mnogo pre nego što to vi mislite, da bude izmenjena, da donese neki novi zakon.
Šta to sada znači? U jednom trenutku se desilo nešto što mi kao normalni ljudi ne možemo da opravdamo, a to je metod te "revolucionarne pravde". Otkud vama i predlagaču uopšte mogućnost da definiše datum 9. mart 1945. godine? U kontekstu svega onoga što govorite, i o tome da su vam zakoni reformski, a bolje da ste umesto ovoga imali zaista neki zakon koji će na bolji način da uredi ekonomske i socijalne odnose, moram da vas podsetim i na to da ste zaboravili samo jednu sitnicu, da se Aleksandar Karađorđević hvalio time da je on veliki kralj reformator, pa je oduzimao na hektare, i pitanje je koliko zemljišta Srpskoj pravoslavnoj crkvi i našim manastirima.
Onda u članu 10. kažete: "Vraćanje oduzete imovine crkvama i verskim zajednicama urediće se posebnim zakonom"; odnosno zakonima, jer pitanje je koliko još zakona treba da se donese. Ali, nikada ta nepravda, u jednom trenutku nekome naneta, ne može da bude ispravljena jer je prošlo 60 godina. I način na koji ste vi zamislili to da uradite naneće još mnogo veću nepravdu mnogim generacijama koje su stasale i koje su rođene posle 9. marta 1945. godine.
Za mene, za srpske radikale i za svakog iskrenog srpskog patriotu danas, a pre svega za kolege poslanike koji sede i dolaze sa Kosova i Metohije, u najmanju ruku je degutantno da vi na dnevni red stavljate ovaj zakon, a znate da su njihova osnovna ljudska i imovinska prava ugrožena i da ne činite ništa kao Vlada da biste se tome suprotstavili.
Već meseci prolaze, a Skupština je vašom odlukom odbacila da raspravljamo Predlog rezolucije SRS o stanju na Kosovu i Metohiji i o tome kako da se zaštite prava svojine nad onim što danas Srbi imaju u enklavama u kojima žive, a tek kako će da povrate svoju oduzetu imovinu. Smejali ste se i glasno komentarisali, slušala sam vas pažljivo iz klupa, kada je jedinu istinu rekao kolega Momir Marković, i to je na stotine puta, razgovarajući u nekim raspravama i na okruglim stolovima, ponovio predsednik naše stranke.
Možda mislite, ali apsolutno je nemoguće da se to uradi, jer nema ni tih sredstava, niti ikada pravedno ni do kraja ne možete da ispravite nepravdu.
Možda mislite da nekome nešto u materijalnom smislu možete da obećate da nadoknadite i da se udvarate nekom delu birača kome ste to obećavali, ali kao što je to rekao kolega Marković i više puta ponovio predsednik naše stranke od 1990. godine pa nadalje, živote ljudi ne možete da vratite. One najmilije, one koji su postradali u tom revolucionarnom zanosu i sve onoga što su pretrpeli, ne možete da vratite.
Sada se postavlja pitanje: zašto vi ovo stavljate na dnevni red? Da biste se dodvorili i vratili dug iz predizborne kampanje određenim grupacijama koje to od vas očekuju, a znate da je ovo samo jedna anketa koja ne znači ništa, znate da je put do toga mukotrpan i da on nikada ne bi bio pravičan, i znate da je to suprotstavljeno Ustavu i pozitivnim pravnim normama koje važe u svakom društvu.
Zna to i ministar Parivodić, koji je morao da uskoči umesto Mlađana Dinkića. Trebalo bi da vodite računa o tome, kada dođe zakon na glasanje, ništa to nije strašno što je on prošao odbor i što ga je predložila vaša vlada, da se tome suprotstavite i da glasate po savesti, koja vam jedino daje mogućnost da pravilno postupite, ako želite da vidite dokle bi nas odveo takav način razmišljanja i nemogućnost da se ovo sprovede u delo.
Sam zakon ovako napisan, opet ponavljam to nije zakon, nego jedan anketni list, u situaciji kada su ugrožena sva prava Srba na Kosovu i Metohiji, kojim kao političkim pamfletom danas mašete u Skupštini, a znate da preko pola miliona ljudi proteranih iz zapadne srpske republike, Republike Srpske Krajine, danas ovde obespravljeno živi, vama je na savest.
Ali, trebalo bi da razmislite, zbog budućnosti generacija koje stasavaju, da se ne vraćate na ono što je prošlost, naročito zbog toga što nemate nikakvog ni pravnog ni ustavnog osnova, a pre svega ni moralnog, do kraja sprovedenog u delo, da tako nešto uradite.
Ujedno bih želela u svoje ime da pozdravim i dolazak u skupštinske klupe Narodne skupštine Republike Srbije poslanika SRS, gospodina Buhe, koji nije, nažalost, mogao više da zastupa interese svog naroda kao poslanik u Skupštini Republike Srpske Krajine. Zato i na tom primeru, samo sada vašeg kolege, i muka ljudi koji su morali da ostave svoju imovinu i koji su teško postradali, i ako se osvrnete na aktuelnu situaciju na Kosovu i Metohiji, videćete da je ovaj zakon potpuno besmislen.

Reč ima narodni poslanik Blagica Kostić, a neka se pripremi narodni poslanik Boško Ristić.

Dame i gospodo narodni poslanici, za SPO, koji od osnivanja, kao jednu od osnovnih programskih postavki, ima restituciju prava svojine nad imovinom koja je silom oduzeta od izvornih vlasnika u toku i posle Drugog svetskog rata, predloženi zakon o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine predstavlja "mlaćenje prazne slame" i zamajavanje javnosti.
Restitucija, kao programska postavka SPO, pre svega, utvrđena je zbog toga što je nad originalnim vlasnicima masovno primenjivan teror za i posle Drugog svetskog rata. Teror je sprovođen i u ostalim zemljama bivšeg komunističkog bloka, pa su zbog toga sve te zemlje odmah po pobedi demokratskih snaga pristupile restituciji prava svojine nad imovinom oduzetom bez naknade tržišne vrednosti. Vraćanju imovine u fizičkom obliku se pristupilo u demokratskim zemljama i zbog toga što je to najjeftiniji način vraćanja imovine.
Za razliku od fizičkog vraćanja, metod prodavanja tuđeg ima velike nedostatke, jer ta imovina nema kontinuitet svojine koji je prekinut nasilno. Takođe, ta imovina ostaje u rukama trećeg lica, koje je privilegovano zbog toga što je kupuje po bagatelnoj ceni, a vlasniku se vrednost oduzete imovine nadoknađuje po tržišnoj ceni iz finansijskih sredstava države, te su za iznos istih sredstava uskraćeni građani, pre svega.
Korist od ove metodologije, koju smo primenjivali i primenjujemo još uvek, imaju samo treća lica. Korist za državu pri vraćanju imovine u fizičkom obliku javlja se i u tome što se time imovina stavlja u funkciju upotrebe ili sticanja dohotka ili se prodaje na slobodnom tržištu koje isključuje korupciju.
Donošenje zakona o prijavljivanju i evidentiranju imovine samo usporava proces restitucije. Dva puta se radi isti posao. Prvo se podnosi prijava za evidentiranje, a drugi put se podnosi prijava za povraćaj imovine koja, takođe, mora da se evidentira, kao i ona prva. Pri tome, treba imati u vidu da su imovinsko-pravne službe organa uprave i lokalne samouprave bile dužne da vode evidenciju o oduzetoj imovini i one sigurno i u ovom trenutku tom evidencijom i raspolažu.
Pri obrazlaganju Predloga zakona o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine, odmah na početku, u prvom stavu se pošlo sa negativnom konotacijom, da je to izuzetno složeno pitanje koje ima brojne pravno-političke i socijalno-ekonomske dimenzije, a pozitivni ekonomski efekti uopšte nisu izneti. Takođe, nije rečeno da će država imati prihode i od samog korišćenja i eventualne prodaje te imovine. Obaveza Republike Srbije prema izvornim vlasnicima, pored moralnog aspekta, ima i naglašeni pravni i ekonomski aspekt.
Poznato je da ozbiljni strani investitori ne mogu da zamisle kupovinu nepokretnosti koja ima prekid u kontinuitetu svojine, a takođe ne mogu ni da shvate da u našoj zemlji ne postoji privatna svojina nad građevinskih zemljištem, pa je i to jedan od ozbiljnih razloga zbog kojeg se oni uopšte i ne upuštaju u investiranje ovde. Naravno, to znači i da se moraju pre bilo kojih radnji premostiti ustavne barijere da bi se pristupilo rešavanju ovog pitanja.
Vraćanje imovine zadužbina, fondova, fondacija i legata ima izuzetno pozitivne socijalno-ekonomske, naučne, ali i obrazovne efekte. Poznato je, na primer, da je zahvaljujući ovom vidu imovine Beogradski univerzitet do pre Drugog svetskog rata bio jedan od najbogatijih univerziteta u Evropi. Sada je jedan od najsiromašnijih.
Predlažem da se Predlog zakona o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine povuče iz skupštinske procedure i da se dovrši postupak izrade zakona o restituciji svojine nad imovinom oduzetom posle 1941. godine. Do donošenja zakona o restituciji treba obustaviti dalju prodaju oduzete imovine, odnosno doneti zabranu raspolaganja imovinom.

Reč ima narodni poslanik Boško Ristić, a neka se pripremi narodni poslanik Branislav Rankić.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, poštovani ministre, smatram da ovaj zakon o evidentiranju i prijavljivanju oduzete imovine predstavlja samo odlaganje konačnog i suštinskog rešenja problema koji je nastao kao posledica ideološkog ubeđenja posle Drugog svetskog rata da treba oduzeti imovinu svima onima koji su imali svojinu nad imovinom većom od propisane, a to je posledica ideološkog predubeđenja da treba izvršiti eksproprijaciju od eksproprijatora.
Dakle, svi oni koji su imali i raspolagali imovinom većom od propisane smatrani su, po prirodi stvari, po tada važećem pravu, kao lica koja su iskorišćavala tuđi rad. Na taj način je prestala da važi i udareni su temelji prestanka važenja vladavine prava.
Jedno od osnovnih prava jeste pravo na svojinu. Pravo svojine ne zastareva, tako da to i jeste etički i pravni osnov da se izvrši povraćaj oduzete imovine. Svojina ne zastareva. Dobio sam jedno dobacivanje iz klupe, zastarevaju rokovi za određene pravne radnje, ali svojina sama po sebi nikada ne zastareva. To jeste pravni i etički osnov da se može doneti zakon o povraćaju imovine, odnosno o naknadi nepravedno oduzete imovine.
Smisao razvoja svakog naprednog demokratskog društva leži u privatnoj svojini i u slobodnom tržištu. Samo privatna svojina jeste osnov inspiracije stvaranja viška vrednosti. To je pokretački motiv koji goni ljude da stvaraju, prave, idu napred.
Ukoliko je motiv donošenja ovog zakona samo prolongiranje rešenja, ukoliko je donošenje ovog zakona odlaganje konačnog rešenja, sa ovim zakonom se ne slažem.
Ako je to uvod i spremnost, i poruka svima onima kojima je imovina oduzeta, da će ona zaista biti vraćena, i to u najskorije vreme, da će ona biti restituisana, a to znači da bude vraćeno pre svega u onom fizičkom smislu, fizičkom obliku, ono što je ljudima uzeto, za to se zalažem.
Smatram da je oduzimanjem imovine naneta velika nepravda velikom broju domaćina u tadašnjoj Jugoslaviji, a pre svega u Srbiji, i smatram da su mnoge porodične nesreće izazvane ovakvim neosnovanim i nepravičnim oduzimanjem imovine od njih. Znam i lične primere, pa zato se pridružujem svim onim primerima koji su izneti sa ove govornice, i da su pojedini domaćini oduzimali sebi život samo zato da bi se povećao krug naslednika koji bi mogao njihovu imovinu da raspodeli u okviru tada zakonom propisanog maksimuma.
Znam lične tragedije koje su se dešavale među niškim domaćinima, gde se recimo otac jedne porodice, domaćin, obesio kako bi njegova deca stekla mogućnost da dobiju po dva veća stana, odnosno po jedan manji stan i bili u okviru tada zakonom propisanog maksimuma. Te nepravde nikada neće biti otklonjene, niko neće vratiti oduzeti život, a s druge strane imamo obavezu da svima onima kojima je imovina oduzeta nadomestimo tu imovinu koja je tada važećim propisima oduzeta.
Imam primedbe na pravno-tehnička rešenja u ovom zakonu, jer ovako loša pravno-tehnička rešenja pokazuju nameru da se samo politički pridobije podrška onih kojima je imovina oduzeta, odnosno naslednika ili pravnih sledbenika, a da se u suštini ništa ne reši.
Nije pravno moguće da se pravi razlika između onih kojima je imovina oduzeta ili njihovim pravnim naslednicima tako da oni koji se prijave do 30. juna naredne godine imaju jedan status, a oni koji propuste taj rok da nemaju naknadno pravo na povraćaj imovine.
Nije u redu da se jednim zakonom nameće obaveza budućem zakonodavcu kako će urediti način, povraćaj imovine, odnosno naknade nekih oduzetih prava, odnosno svojine. Nije u redu i da se crkva i verske zajednice stavljaju u drugačiji položaj od pravnih i fizičkih lica kojima je imovina oduzeta na osnovu važenja pravnih propisa nakon 1945. godine.
Rešenja iz ovog zakona su nejasna. Nije jasno kako će se tretirati imovina oduzeta konfiskacijom. Konfiskacija je izricana kao sporedna mera u krivičnom postupku. Dakle, postoje pravnosnažne presude. Nije jasno da li ovaj zakon znači da će prestati važnost i pravne posledice krivično-pravnih postupaka okončanih pravnosnažnim presudama. Ovaj zakon u tom delu je nedorečen.
Nije jasna ni metodologija po kojoj će naslednici, odnosno lica kojima je imovina oduzeta određivati vrednost svoje imovine. Nije jasno i to da li lica koja su dobila neku navodno pravičnu naknadu imaju pravo na povraćaj one razlike između pravične naknade i suštinske vrednosti oduzete imovine. Moram da podsetim one koji znaju, a da upozorim one kojima to nije struka, da pravična naknada u suštini znači nepravdu, jer to nije suštinska tržišna vrednost oduzete imovine, već je to naknada propisana u administrativnom postupku od strane države ili organa lokalne samouprave. Tu postoji neka razlika.
Ovaj zakon, ovako koncipiran, sprečio bi mnoge ljude kojima je navodno isplaćena pravična naknada, a što u suštini znači nepravdu, da naknade razliku do pune tržišne vrednosti oduzete imovine. Zakon nije definisao u članu 2. šta to znače druga imovinska prava. To je potpuno nejasno. Voleo bih da znam nomenklaturu te vrste prava, obim i sadržinu prava, na osnovu kojih bi lica kojima su ta prava ugrožena ili njihovi naslednici imali prava na nadoknadu. Ovde to nije jasno. Smatram da ta nedorečenost vodi u improvizaciju.
Slažem se i sa svojim prethodnim govornicima koji kažu da država, odnosno organi lokalne samouprave imaju obavezu evidentiranja nacionalizovane imovine i imovine koja je postala društvena, odnosno državna po nekom drugom osnovu, pa tako je ovo dupli posao i samo predstavlja odlaganje suštinskog rešenja ovog problema.
Kao činjenicu za ovakav svoj stav u vezi sa rešenjima iz zakona naveo bih da kada lice želi da zaključi ugovor o kupoprodaji nepokretnosti mora da zatraži izveštaj nadležnog sekretarijata ili uprave u lokalnoj samoupravi i da dobije potvrdu da se ne radi o prometu iz nacionalizovane imovine. Ako lokalni organ samouprave ima mogućnost i obavezu da izda takvu potvrdu, onda je nepotrebno evidentirati imovinu kada već o njoj postoji službeni registar.
Moram da izrazim i neslaganje sa nekim kritikama da prethodna vlada, a pre svega vlada pokojnog premijera Đinđića, a zatim i vlada kojom je rukovodio Zoran Živković, nije vodila računa o imovini koja je nacionalizovana ili putem nekog drugog propisa postala društvena, odnosno državna.
Želim da ukažem na član 84. Zakona o građenju, koji je upravo definisao gradsko građevinsko zemljište i jedan poseban termin - ostalo građevinsko zemljište koje nije u funkciji javnog građevinskog zemljišta. To je mala denacionalizacija ili denacionalizacija na mala vrata.
Ova odredba je bila predmet ocene Ustavnog suda Republike Srbije i Ustavni sud je doneo odluku da je ova odredba u skladu sa Ustavom, što to znači da je gradsko građevinsko zemljište stavljeno u promet, a to predstavlja osnov da se gradsko građevinsko zemljište vrati ranijim vlasnicima.
Još jedna stvar koja je ključna za naš stav povodom glasanja o predloženom zakonu, a to je zabrana prometom imovinom koja je po nekom osnovu nasilno i bez volje ranijeg vlasnika postala društvena, odnosno državna. Predložili smo amandman na ovaj zakon i predlažemo da aktuelna vlast izuzme iz prometa svu imovinu koja bude prijavljena po osnovu evidentiranja, što je način da sprečimo dalje rastakanje imovine koja je mimo volje ranijih vlasnika promenila svoju suštinu, odnosno promenila nosioca prava raspolaganja.
Smatramo da bismo na taj način sprečili nove nepravde koje su učinjene ranijim vlasnicima i da bi to koliko-toliko ovakav jedan zakon, ukoliko bude usvojen, dovelo u relativno normalan odnos sa pravnim sistemom i sa intencijom da se uspostavi vladavina prava.
Ukoliko je motiv za donošenje zakona o prijavljivanju, evidentiranju i popisu imovine samo Studija izvodljivosti i samo želja da se pokaže međunarodnoj zajednici spremnost da se u kasnijem periodu izvrši povraćaj imovine, odnosno naknada ranije oduzete imovine, smatramo da to nije dovoljno i da to nije dovoljno jak motiv.
Ovde motiv treba da bude etički, suštinski, da svako dođe u poziciju da mu se vrati ono što mu je oduzeto i da ima jedan primer generalne prevencije da nikome više ne padne na pamet da bez naknade, bez suštinske naknade po tržišnoj vrednosti, oduzima imovinu od vlasnika, jer je to garancija prosperiteta svakog demokratskog društva. Hvala.

Zahvaljujem. Izvolite, reč ima narodni poslanik Branislav Rankić.

Dame i gospodo narodni poslanici,  evo jednog zakona koji je izgleda nastao zbog ovog obrasca koji je sastavni deo zakona, a moguće je i potpuno obrnuto da je obrazac nastao zbog ovih članova ispred. Međutim, matematički rečeno, oni su jedan drugom i potreban i dovoljan uslov, i ovo što se nama prezentuje kao zakon neće proizvesti nikakvo pravno dejstvo, niti ima neku drugu svrhu osim promocije nekih predizbornih obećanja vladajuće garniture.
Nažalost, kroz stavljanje na dnevni red, uopšte, ovakvih predloga zakona može se utvrditi da vladajuća većina vrši na jedan način opstrukciju rada Narodne skupštine Republike Srbije, jer se zbog ovoga na dnevni red ne stavljaju mnogi važniji zakoni, koji su veoma interesantni i koji bi mogli dovesti do poboljšanja životnih uslova građana Republike Srbije.
To je do sada nezabeleženo. Ovakvim poslom obično se služila opozicija, kada je u pitanju opstrukcija, ali, eto vidite, kroz ovakve zakone moguće je i da vladajuća većina vrši opstrukciju rada Skupštine.
Prokomentarisaću nekoliko članova i pokušati da vam pokažem svu besmisao jednog ovakvog zakona. Pa, evo, kod člana 3, možda i malo cinično, primetiću, iako je predlagač Vlada Srbije, koja za sebe govori da je veoma moderna, da vodi državu u evropske integracije, zanimljivo je da ovim članom nisu predvideli da se ovakva prijava, osim direktno i slanjem preporučenom pošiljkom, može, recimo, uputiti i i-mejlom, što bi bilo u skladu sa onim za šta se vi zalažete.
Ako smo već doneli zakon o elektronskom potpisu, ne vidim razlog zbog čega ne bi mogli ovakvu mogućnost utvrditi, ako imate ozbiljnu nameru da bilo šta uradite po pitanju koje pokušavate da deklarišete ovakvim zakonom.
Međutim, ono što je mnogo važnije, u članu 7. vi govorite da će Direkcija voditi evidenciju o prijavljenoj imovini, na osnovu podataka sadržanih u prijavi iz člana 3, to je ovaj obrazac, i podataka kojima raspolažu državni organi, organizacije i jedinice teritorijalne autonomije i lokalne samouprave, javne službe i drugi organi i organizacije.
Znači, svi organi i organizacije, sve javne službe u Republici Srbiji će svoje podatke upoređivati sa podacima koje dobijaju na osnovu ovih prijava. I kako ćete utvrditi autentičnost, odnosno kako ćete utvrditi istinitost prijave ako vi ne posedujete neke podatke u državnim organima, organizacijama i ustanovama, na osnovu čega ćete utvrditi da li je prijava istinita i da li taj neko ko podnosi prijavu ima stvarna potraživanja ili ne.
Ne, ovo vama u stvari ne treba, jer država, tačno je, ima podatke o svemu što je do sada urađeno u ovim procesima oduzimanja imovine u proteklom periodu. Pošto ne možete utvrditi istinitost navoda u prijavi, bez ovoga što sadrži ovde, zanimljivo je postaviti pitanje zašto vi niste, ako ste imali ozbiljnu i časnu nameru, na osnovu podataka kojima raspolažu državne službe, javne ustanove i institucije, obaveštavali eventualno one građane i njihove pravne naslednike, a kojima je svojevremeno oduzeta imovina, da se u nekim državnim organizacijama i institucijama vodi evidencija o tome i postoje podaci da su oni raspolagali određenom imovinom.
Međutim, vidi se već u članu 8. da vama, u stvari, ovo što ste nazvali zakonom služi za sasvim druge stvari. Vi ovde želite, pošto kažete da podnošenje prijave oduzete imovine u smislu ovoga zakona neće predstavljati zahtev za ostvarivanje prava na povraćaj imovine, pošto nećete na osnovu ove prijave vraćati imovinu, vama, praktično, ovo službi za sledeće - vi, pogotovu u malim sredinama, na lokalnom nivou, imate veliki broj ljudi kojima je imovina oduzeta a koji nisu tu.
Navešću vam primer Negotina - preko 20.000 građana se nalazi u inostranstvu, mi ih vodimo na privremenom radu, međutim, to je već četvrta ili peta generacija ljudi koji će verovatno tamo ostati da žive. Odredili ste im rok do 30. juna, iako posedujete podatke o tome da im je oduzeta imovina, naravno ovaj zakon se neće reklamirati kao neki drugi, pa će oni praktično biti neobavešteni.
On će ovde biti donet, o njemu će se ćutati, i pošto oni dolaze jednom godišnje, neće moći da podnesu ovakve zahteve, i to će vama pružiti alibi da praktično na velikom broju tih parcela, ako je u pitanju zemljište, koje je u međuvremeno postalo gradsko građevinsko, gde su nikli objekti, izvršite privatizaciju, jer nećete na ovaj način, ovim zakonom, vršiti povraćaj imovine, nego ćete je praktično legalizovati i ponovo nacionalizovati.
Legalizovaćete to na taj način što ćete reći da za onoga ko ne podnese zahtev do 30. juna ta obaveza države ne postoji i ponovo će biti izvršena nacionalizacija takvog zemljišta, a naravno da veliki broj ljudi neće moći ili neće hteti, ili neće biti obavešten da ovakav zakon uopšte postoji, da bi podneli ovakav zahtev za povraćaj imovine.
Rekao sam - niste predvideli ovim predlogom, koji nazivate zakonom, ni mogućnost da Direkcija za imovinu odgovori onome ko pošalje zahtev. Šta je to Direkcija zaključila, da li određene državne institucije poseduju podatke o tome da su ta njihova imovinska prava iz prijave istinita i ostvariva ili ne. Pošto niste, naravno, odredili ovde mogućnost da obavestite one koji su vam poslali prijavu, jasno je da želite samo da prikupite određeni broj podataka o tome koliko još eventualno ima potomaka i pravnih naslednika kojima bi bilo ovo potrebno.
Evo, u obrazloženju zakona vidi se stvarno da ovo nećete da sprovedete, da ne želite da sprovedete. Kažete da će proces obeštećenja ranijih vlasnika biti integrisan u proces stabilizacije i daljeg razvoja nacionalne ekonomije, kao i da se sagledaju objektivne ekonomske i finansijske mogućnosti društva da istu nadoknadi. Ovo su dve potpuno suprotstavljene stvari. Vi, ako mislite da nadoknađujete imovinu, ne možete nikako to uklopiti u proces stabilizacije i daljeg razvoja nacionalne ekonomije.
To bi, po mom razumevanju, trebalo praktično država da da neki novac i da time na neki period, ako se oslobodi toga, bude smanjen razvoj nacionalne ekonomije.
Na kraju, nešto što je neodrživo - zavisno od utvrđene vrednosti prijavljene imovine itd. zavisiće i konkretna rešenja u pogledu priznavanja prava na povraćaj imovine. Ne može u zavisnosti od toga kolika je količina te oduzete imovine zavisiti da li će imati pravo na povraćaj imovine.
Nema veze da li će država imati novca. Oni moraju, ako se dokaže da imaju pravo na povraćaj imovine, to pravo da ostvare, jer će ono biti neprikosnoveno, i to ne sme zavisiti od toga da li će država u tom trenutku imati para ili neće.
To bi bilo kao kada bi ste detetu obećali, ako vam nešto uradi, da ćete mu kada to završi kupiti igračku. Kada dete završi, vi izađete do grada, vratite se i slažete dete da nije radila prodavnica igračaka i da niste mogli da mu je kupite. Eto, tako vi tretirate ovo. To nije zakon, ne može biti zakon i dobro bi bilo da ovo povučete. Hvala.

Reč ima poslanik Dragan Šormaz.

Poštovani gospodine Markoviću, dame i gospodo narodni poslanici, naravno, član 100. st. 2. i 3, vezano za izlaganje gospodina Ristića malopre.
Razumem opoziciono delovanje, tako sam više puta i sam nastupao, ali me je iznenadilo od jednog iskusnog poslanika i priznatog pravnika da izađe i na kraju svog izlaganja kaže da ovakav zakon donosimo samo zbog Studije izvodljivosti. Gospodine Ristiću, Studija izvodljivosti je odobrena pre dva dana. O tome je prvi obavešten predsednik Vlade, gospodin Vojislav Koštunica. Znači, ne ni Sveto Marović, ne ni Đukanović, ne ni Vujanović, ne ni Boris Tadić, nego gospodin Vojislav Koštunica.
Eventualno će ovaj zakon, kao i svi ostali, biti donesen zbog Sporazuma o asocijaciji i pridruživanju, što je sledeći akt koji ćemo potpisati sa EU, a zahvaljujući Vladi gospodina Vojislava Koštunice, to je ono što je preciznije. Molio bih vas da ubuduće pričate da je zbog Sporazuma, a ne zbog Studije, koja je već odobrena.