Da li se još neko javlja za reč? Izvolite, reč ima narodni poslanik Dragutin Perić.

Konkretno bih se osvrnuo na amandman, zbog toga što je prethodni govornik tvrdio da bi bilo apsolutno nemoguće da se neki državni organ pojavi po službenoj dužnosti u postupku restitucije, tj. povraćaja imovine oduzete od ranijih vlasnika.
Ako uzmemo primer eksproprijacije, po Zakonu o eksproprijaciji postoji institut – ukoliko je npr. nepoznata adresa ranijeg vlasnika u momentu kada mu treba utvrditi pravičnu naknadu – privremenog zastupnika.
S obzirom da postupak eksproprijacije ne zastareva u pogledu ostvarivanja pravične naknade, po službenoj dužnosti određuje se privremeni zastupnik, čak i ukoliko se sporazumno ne postigne pravična naknada između ranijeg vlasnika i korisnika eksproprijacije, a i sam sud u vanparničnom postupku je dužan da ranijem vlasniku u postupku utvrđivanja pravične naknade kod suda, ukoliko se pravična naknada sporazumom kod organa uprave ne postigne, odredi privremenog zastupnika.
Zašto je to bitno kod prijavljivanja imovine? Za slučaj da pravična naknada, kako se kaže u članu 1. ovog zakona, nije određena u postupku eksproprijacije, fizička lica tj. raniji vlasnici imaju pravo da podnesu prijavu o evidentiranju. U konkretnom slučaju koji navodim, gde će se doći do pravne situacije da to neće biti u mogućnosti da uradi raniji vlasnik, jer ni organ uprave nije bio u stanju da pronađe ranijeg vlasnika, nego je naprotiv odredio privremenog zastupnika, niti sud u vanparničnom postupku; pa se iz tog razloga dolazi u situaciju da će raniji vlasnici, zbog tog nedostatka što ne mogu da se nađu, u startu biti oštećeni.
Međutim, ovom prilikom napomenuo bih i jednu pravnu situaciju koja je takođe u kontradiktornosti sa Predlogom zakona. Sam zakon o eksproprijaciji dozvoljava da se izvrši povraćaj ranije oduzete imovine, i to - na koji način? Na način da postoji postupak za slučaj da određena nepokretnost nije privedena svrsi eksproprijacije i usled proteka rokova raniji vlasnici imaju pravo da traže povraćaj tako eksproprisane imovine, dok se kroz ovaj predlog zakona pri evidentiranju nepokretnosti u startu takvi raniji vlasnici onemogućavaju da prijave imovinu. A to je preduslov da se u novom zakonu, koji će da predvidi sam postupak vraćanja eksproprisane imovine, takvi raniji vlasnici, koji bi po Zakonu o eksproprijaciji imali pravo da traže povraćaj, uopšte pojavljuju za povraćaj tako oduzete, tj. eksproprisane imovine.
U Zakonu o eksproprijaciji, takođe, postoji institut da se, zbog nemanja ekonomskog interesa (ukoliko je od većeg kompleksa eksproprisanog zemljišta ranijeg vlasnika ostala manja parcela) da obrađuje tu parcelu, vrši eksproprijacija takve parcele.
Međutim, u postupku eksproprijacije to se u startu znalo, znači da korisniku eksproprijacije nije potrebna ta nepokretnost i u postupku te eksproprijacije uobičajeno je da se takve nepokretnosti vraćaju, i pored toga što je određena pravična naknada od strane korisnika eksproprijacije.

Zahvaljujem.
Da li se još neko javlja za reč? Ne.
Na član 6. amandman je podneo narodni poslanik Milan Stevović.
Vlada predlaže da se amandman odbije, Odbor za finansije predlaže da se amandman ne prihvati, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? Izvolite, reč ima narodni poslanik Milan Stevović.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime SRS podneo sam amandman na član 6. Predloga zakona o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine.
Ovaj član je vrlo često pominjan u načelnoj diskusiji svih narodnih poslanika u ovoj Narodnoj skupštini, jer se njime propisuje da se prijava oduzete imovine može podneti najkasnije do 30. juna 2006. godine.
Mnogi su analizirali ovaj član, iz ugla, da je rok jako dug. O tome smo već dosta čuli i ne bih o tome sada govorio, iako se mogu složiti sa njima da je to zaista jedan enormno dug rok koji može da se skrati.
U jučerašnjoj diskusiji pomenuo sam stav koji bi trebalo ovaj zakon drugačije da reši, a to je da država preuzme na sebe obavezu da u određenom eksoficijelnom postupku, dakle postupku po službenoj dužnosti, evidentira ono što je od građana oduzeto i što u nekom eventualno naknadno propisanom postupku treba vratiti. Kada se ima to u vidu onda je jasno zbog čega sam predložio da se ovaj član briše.
Međutim, to nije jedini razlog, ima i mnogo drugih. Pod uslovom da se i ovako propiše, treba reći da je taj rok izuzetno dug. Naime, svaka opština, svaka lokalna zajednica, u stanju je da u vrlo kratkom periodu, maksimalno dugom od 15 do 30 dana, dostavi Direkciji podatke o ovoj imovini. Na taj način će evidencija biti potpuna, a što je još važnije, mnogo sigurnija, nego ukoliko se za evidentiranje budu prijavljivali eventualni naslednici ili pravni sukcesori.
Dakle, imamo praktične razloge koji nas upućuju da ovaj član treba brisati, ali imamo i one političke razloge zbog kojih takođe ovaj član nije primenjiv.
Mislim da treba poći od jedne osnovne konstatacije. U pitanju je jedan ugovorni odnos između države i pojedinca, i ako se krene odatle da su pojedinac i država u jednoj specifičnoj obligaciji, moramo poći od stanovišta da ta obligacija mora imati određenu pravnu sigurnost. Propisivanjem i donošenjem ovakvog zakona dovodimo u pitanje pravnu sigurnost na kojoj su insistirali poslanici SRS.
Ako bismo to ovako analizirali, morali bismo da znamo još neke stvari, a to je da su se ovde preplitala i brkala dva osnovna pojma – pojam zastarelosti prava svojine i pojam zastarelosti prava potraživanja određene svojine. To su sasvim različiti termini.
Naime, potraživati određeno pravo propisano je određenim zakonima i postoji rok. Mi smo insistirali da je taj rok prošao, jer se radi o propisanom apsolutnom roku. Dakle, rok u duplom trajanju nego inače kako je zakonom propisano. Kada se to ima u vidu, onda se ovaj zakon dovodi u pitanje i on nema smisla.
Još više nema smisla ovaj član na koji sam podneo amandman. Moram da kažem da, ako smo hteli da uradimo nešto i ako je vladajuća većina htela nešto da donese, trebalo je onda poštovati Zakon o obligacionim odnosima, član 366, da pismenim putem prizna potraživanje onima kojima je imovina oduzeta. Ovim činom na koji se odlučila Vlada i ovim predlogom ne priznaje se ovo pravo.
Dakle, država ne priznaje pravo vlasnicima kojima je imovina oduzeta. Tek kada se ovakav vid obligacija uspostavi između države i pojedinca, može se krenuti u neki međukorak, koji bi se možda i zvao ovako – zakon o evidentiranju imovine. Do tada smo mi preuzeli neke korake koji apsolutno nisu u skladu sa važećim pozitivnim propisima naše države.
Na kraju, moram da kažem nekoliko stvar. U većini evropskih prava, pa i u našem ranije važećem Zakonu o nasleđivanju, postojao je jedan ograničavajući termin do kada naslednici mogu tražiti svoju zaostavštinu.
Naime, po poslednjem važećem zakonu koji je objavljen u "Službenom listu" broj 52/74, dakle 1974. godine je objavljen – postojala je izričita zakonska odredba da naslednici u roku od 10 godina mogu tražiti pravo na nasledstvo. Posle toga je promenjen ovaj zakon i ovo pravo je postalo neograničeno, ali se pozivam na ranije odredbe i na odredbe većine važećih zakona o nasleđivanju u Evropi.
Dakle, evropski zakoni su ograničili u kom se roku to može zahtevati, a vi već u 9. članu pravite jedan paradoks i kažete da se pravo gubi ukoliko prođe i ne prijavi se zaključno sa 30. junom 2006. godine. Iz ovog praktičnog razloga ovaj amandman treba usvojiti, a odredbe koje su propisane članom 6. staviti van snage.

Reč ima poslanik Zoran Krasić.
Ima nas dovoljno, koliko vidim odavde ima nas oko 120.

Ukoliko je ovaj predlog zakona tehnički propis, onda ova odredba ne sme da postoji. Navodno, nešto se prijavljuje samo do 30. juna 2006. godine, a šta će biti 1. jula 2006. godine?
Dakle, ne postoji pravo na prijavljivanje. A šta to znači? Do 30. juna 2006. godine država će da dobije prijave pa će videti u nekom narednom roku koje su njene obaveze. To je vrlo neozbiljno.
Ovaj zakon reguliše samo pravo prijavljivanja. Međutim, vidite i sami u članu 1, 2, 3, 4. propisane su i odredbe o pravima, ne prijavljivanja nego o pravima, ko može biti stranka i na šta može da računa ta stranka u nekom budućem postupku, a po odredbama nekog budućeg zakona.
To sve što radite je nemoguće, a ovo postaje krajnje besmisleno, a zbog čega? Ako niste uvažili protek roka, već vraćate sve na nešto što je bilo pre 60 godina, onda morate da nađete odgovor na pitanje zašto to niste vratili na rok od 70, 120, 220.
Zar mislite da je samo 1945. godine načinjena nepravda? Naša istorija kaže da su se ovde uvek činile nepravde. Zbog čega postoje neki rokovi?
Nisam sklon da pričam ovde o potraživanju, jer ovo je ipak jedna administrativno-upravna, odnosno više upravna stvar. Ona tek u obrisima postaje potraživanje, ali ona izvorno postaje upravna stvar i rešavaće se u upravnom postupku.
Pravila upravnog postupka kažu da pojedinačni upravni akt postaje konačan, a pod određenim uslovima i pravosnažan, i on obavezuje. Moguća je obnova postupka, moguć je zahtev za zaštitu zakonitosti, i za sve to su istekli rokovi.
Ovde se radi o pravosnažnim pravnim stanjima koja su okončana. Vi nameravate nekim budućim zakonom da izvršite amnestiju okončanih pravosnažnih stanja. To je pogrešno.
Ovde idete dalje, pa kažete, dakle, pravo svojine je univerzalno pravo, ali da bi se došlo do povraćaja i uspostavljanja novog prava svojine, vi idete preko tehničkog propisa koji postaje relativno pravo, a te dve stvari ne idu jedna sa drugom.
Pravu svojine pružate univerzalnu zaštitu, a ograničavate ga tehničkim propisima. Siguran sam da onaj koji je pisao tekst ovog zakona blage veze nema sa čim se uhvatio da radi. On je jednostavno napisao neke odredbe, ubacio nešto kao da se evidentira, da se prijavi, a ovo je prvi korak gde možemo da vidimo koliko ima takvih lica i koja je imovina u pitanju.
Znajući kakva je praksa ove vlade, pa i one prethodne, ne bi me iznenadilo da se već sledeće godine ako ova vlada opstane, u ovo vreme pojavi predlog zakona o izmenama i dopunama ovog zakona, gde se menja član 6, pa se 30. juni 2006. godine pomera na 30. juni 2008. godine, kao što me ne bi iznenadila činjenica da se nikada ne donese zakon o restituciji, o povraćaju imovine.
Dakle, ne bi me iznenadilo, ukoliko prođe (a verovatno će da prođe) ova intervencija koja se tiče člana 5. i one potvrde o kojoj smo malopre pričali, da kroz nekoliko meseci nakon usvajanja ovog zakona ide zakon o izmenama i dopunama ovog zakona sa jednom jedinom odredbom – da ta potvrda postaje dokaz svojine i da ona može biti u pravnom prometu, da služi kao zaloga ili na bazi nje da se upisuje hipoteka i tako dalje.
Zakon je loš, zakon je pravno nemoguć, ne postoji ustavni osnov za ovaj zakon. Postoji samo politička volja. Ako već postoji ta politička volja, onda moram da vam kažem da ta politička volja nije u skladu sa relevantnim međunarodnim dokumentima koji regulišu pitanje zaštite vlasništva.

Reč ima poslanik Vjerica Radeta.

Nije lepo, a nije ni u skladu sa Poslovnikom da radimo bez kvoruma, ali naravno ne intervenišem, pretpostavljam da će predsedavajući, jer to mu je poslovnička obaveza.

Koliko vizuelno vidim, ima nas 120, ako sam pokušao da prebrojim.

Pogledajte ekran ili ustanite pa brojte ovako. Nadam se da će posle ovoga predsedavajući da postupi u skladu sa Poslovnikom, a ja ću da govorim o amandmanu na član 6. Predloga zakona o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine.
Dakle, predloženo je da se član 6. briše. Opet naglašavam da je takva formulacija u skladu sa principijelnim stavom SRS da nekada oduzeta imovina ne treba da se vraća. I opet kažem, govorićemo o tome ako jednog dana takav zakon bude na dnevnom redu Ali, bez obzira na to, član 6. treba da se briše, zato što je potpuno besmisleno da se određuje neki rok; nekome je iz nepoznatih nam razloga palo na pamet da baš 30. jun 2006. godine bude rok za prijavljivanje i evidentiranje imovine. Zašto nije neki drugi datum, ne znamo.
Ali, da vas podsetim, kolege poslanici, na Zakon o planiranju i izgradnji, na tadašnje diskusije poslanika SRS, kada smo govorili da ne može da se odredi neki datum bez ikakvih kriterijuma i da je tadašnje prijavljivanje bespravno izgrađenih objekata imalo cilj samo punjenje budžeta od naplaćivanja taksi.
Ispostavilo se da su srpski radikali tada bili u pravu, da je zaista bio cilj samo da se evidentiraju zahtevi i uzme administrativna taksa, da se napuni budžet i da se dve godine posle toga ne krene sa legalizacijom objekata izgrađenih bez građevinske dozvole.
Sad vas podsećam na to, zato što ovo mnogo liči na tadašnju odredbu tog zakona, jer ste sada odredili neki rok, odnosno konkretan rok 30. jun 2006. godine, do kada treba da se prijavi ta neka oduzeta imovina.
Naravno da ćete uzimati administrativnu taksu uz te prijave. Samo će biti gomila složenih predmeta o kojima se neće ni raspravljati, jer nema pravnog osnova da se raspravlja, zato što nema zakona o restituciji i zato što neće ni biti tog zakona. Vi ste toga svesni, ali bacate prašinu građanima u oči, onom delu građana koji očekuju takav zakon, kojima ste to obećavali.
Ostaje nejasno, kada bi ostao ovaj član 6, kada vi u stvari planirate da donesete zakon o vraćanju oduzete imovine. Da li će to biti 30. juna, odnosno 1. jula 2006. godine, pa ćete onda da kažete da se taj zakon odnosi samo na one koji su već prijavili imovinu ili planirate da u međuvremenu donesete taj zakon. To smo pitali još prvi dan kada je bio predstavnik Vlade ovde, nismo dobili odgovor, ni do danas nemamo odgovor kada u stvari planirate da donesete, odnosno da predložite Narodnoj skupštini da raspravlja o tom zakonu.
Naravno, vi nemate taj odgovor, zato što i nemate nameru da uopšte donesete takav zakon, nego zamajavate i Narodnu skupštinu i građane Srbije ovim zakonom o evidentiranju i prijavljivanju imovine, koji ste nazvali nekakvim tehničkim rešenjem – tehničkim zakonom.
Dakle, sve ovo je potpuno nepotrebno i još jedanput vas, u ime poslaničke grupe SRS pozivam da prihvatite ovaj amandman, da član 6. brišete iz ovog predloga Zakona. A najbolje rešenje bi bilo da konačno ovde dođe predstavnik Vlade i da kaže da se Vlada predomislila i da povlači ovaj zakon, a da se mi narodni poslanici bavimo mnogo ozbiljnijim i mnogo bitnijim stvarima, od interesa za građane Srbije.