Neću biti preterano opširan, ali a propo sistema i povodom sistemskog pogleda, dužan sa ovog mesta da kažem sledeće. Naravno da Republika Srbija ima usvojenu zdravstvenu politiku. Na Vladi Republike Srbije, u prethodnom mandatu, februara 2002. godine je donet stav o zdravstvenoj politici. Na osnovu toga je u prvoj polovini 2003. godine doneta Strategija reforme zdravstvenog sistema, sa akcionim planom do 2015. godine.
Rad u Ministarstvu zdravlja, u Vladi, u proteklih godinu dana, od marta 2004. godine naovamo, jeste kontinuitet u Ministarstvu zdravlja od polovine 2002. godine naovamo, i zbog toga možemo govoriti da ovu godinu Srbija dočekuje sa sektorskim strategijama, koje su posle široke rasprave i učešća velikog kruga stručnjaka usvojene.
Jedna od njih je strategija protiv HIV-AIDS infekcije. Druga je strategija borbe protiv tuberkuloze. Treća je - potpisana je okvirna konvencija o kontroli duvana Svetske zdravstvene organizacije, koja čeka ratifikaciju u parlamentu državne zajednice Srbija i Crna Gora, pa zatim strategija iz oblasti javnog zdravlja, u kojoj smo otvorili prvu školu javnog zdravlja u Beogradu.
Nijedna strategija ne može da zaživi ako nema akcioni plan i ako nema rezultate. Završiću izlaganje pominjanjem nekih rezultata.
U poslednjih 12 godina u Srbiji je rođena 31 beba koja je HIV-pozitivna po rođenju, jer je majka bila HIV-pozitivna a da pre trudnoće nije znala. Sprovođenjem jednog od važnih elemenata akcionog plana strategije borbe protiv HIV-AIDS, koji se zove sprečavanje vertikalne transmisije prenošenja bolesti sa pozitivnih majki na bebe, pošto danas postoje lekovi kojima je moguće, ukoliko se na vreme daju, obezbediti pouzdano porođaj zdrave bebe. U prvih šest meseci sprovođenja ovog programa četiri bebe u Srbiji su rođene a da nisu HIV pozitivne, bez obzira što majke jesu a da to pre trudnoće nisu znale.
To su prvi rezultati nečega što sprovodite kao strategiju i kao akcioni plan. Inače, zakon nikada nije obavezivao ni Skupštinu Srbije, ni Vladu, da donose strategiju o zdravstvenoj zaštiti, i mi ćemo svi zajedno ovde razgovarati o predlogu novog zakonu u koji to stavljamo kao obavezu.
Tu kažemo da će biti izabran savet za zdravlje Republike Srbije, koji će imati jednu godinu duži mandat nego što je mandat poslanika, koji će imati obavezu da predloži strategiju bar za deset godina. Sve što sam pobrojao kao strategije nas obavezuje i treba da premosti političke mene. Ko god bio u Vladi, u Skupštini, ministarstvu, mora da sprovodi strategiju borbe protiv HIV AIDS-a, da bi se rodilo još više beba i da bi 69.000 trudnica dobilo ponudu da se poverljivo i dobrovoljno testira na HIV, i da može da rodi dete koje će biti HIV negativno.
Povodom sistemskih primedbi, novembra 2004. izvršena je anketa 29.000 lečenih građana u bolnicama Srbije u svim okruzima. Sprovela je mreža Zavoda za zdravstvenu zaštitu, predvođena nacionalnim institutom "Milan Jovanović - Batut" i kada pitate građane da li ste zadovoljni onim što ste doživeli u bolnici, zaista četrdeset i nešto posto kaže – veoma zadovoljno, 40% kaže – zadovoljan. Ne kažem da je stanje idealno i da je odlično, ali kažem da je subjektivna procena zadovoljstva koja je postojala u zdravstvenom sistemu Srbije svakogodišnja praksa. Rezultati se mogu naći na sajtu Instituta za zdravstvenu zaštitu zdravlja Republike Srbije "Milan Jovanović - Batut".
Povodom jastučnica. Ne može ministar da ode i da presvuče svaki jastuk, ne može ministar da sprovede toplu vodu tamo gde treba, ministar može, kao što je uradio, da analizira svako porodilište i da konstatuje da u 40% srpskih porodilišta u januaru 2005. i decembru 2004. godine ne može da se otvori prozor. Ako treba ministar da dođe i otvori svaki prozor, da ga ofarba, da ga opere, da nauči bolničare, sestre, doktore da peru ruke, onda smo promašili temu.
To ne treba da radi ni ministar ni ministarstvo, nego treba da promeni pravila i da uspostavi kontrolu, red, pa ako se desi, kao što se desilo 2003. godine, da od žena koje su trudne na 100.000 porođaja umre osam. Osam žena umre u vezi sa trudnoćom, pa onda svaki od tih slučajeva u tom porodilištu mora da bude precizno ispitan i da bude ustanovljena lična odgovornost.
Ako se C hepatitis desi kao epidemija, onda je za to odgovorno nepranje ruku i nehigijena i nedostatak doktrine unutar struke, i zato jeste struka odgovorna za takav propust. Jer ako dve godine u fokusu prioriteta Ministarstva zdravlja bude zdravstvena zaštita majke i deteta, a ova godina je u celom svetu pod motom Svetske zdravstvene organizacije, učinimo da svaka majka i dete budu podjednako tretirani.
Mora da postoji i lična, neposredna odgovornost, i institucionalna, naravno i odgovornost i Ministarstva, i Vlade i Skupštine, samo da se zna šta je čiji zadatak i na koji se način on sprovodi. Toliko povodom jastučnica.
Na kraju bih zaista želeo da iskoristim ovu privilegiju koja je nezaslužena, da vam sada pričam a da ne možete da replicirate, mada mi je zbog toga drago, to da ne možete da replicirate.
Želim da se zahvalim svima, jer je današnja rasprava zaista pokazala nešto što je zajednički duh. Imamo problem i taj problem se zove – nije normalno da odlučujemo o slanju u izuzetnim slučajevima samo na osnovu tih 15 godina; nije važno da li ima tri meseca tamo ili ovamo, važna je medicinska indikacija.
Ovo će biti ogromna teškoća za struku, za eksperte koji će se mučiti da naprave listu prioriteta i da iza toga stanu. Taj posao naravno da mora da bude potpuno otvoren, kao što je sve što smo do sada radili, i biće. Zakoni o kojima govorimo, komora, zaštita, osiguranje, sedećemo jedno 30 dana i noći. Hvala.
