Dame i gospodo narodni poslanici, nije red da predstavnici SPS-a više brane neke odredbe zakona od nas koji smo ga predložili, mada im ja vrlo zahvaljujem na tome, jer to pokazuje zaista da smo vodili računa o nekim širim interesima.
Međutim, moram da kažem sledeću stvar: nema skoro nijedne ozbiljne zemlje na svetu koja tretira turizam kao jednu od prioritetnih privrednih grana a da državi ne stoje na raspolaganju neki osnovni ili elementarni instrumenti da može da podstiče razvoj turizma. Svaka država u svetu koja se nalazi na listi prvih 10 ili 20 koristila je, manje ili više, neka dva ili tri osnovna instrumenta koja su joj stajala na raspolaganju.
Jedno su podsticajna sredstva za razvoj turizma, bilo u formi subvencija, što je verovatno lošiji način, bilo u formi jeftinih kredita. Zatim, to su poreski podsticaji kroz oslobađanje ili neke druge vrste poreskih olakšica i, naravno, to su odgovarajuća sredstva za promociju turističke privrede.
Neko od poslanika je ovde, možda i sam gospodin Todorović, pomenuo, mi u ovom trenutku za Turističku organizaciju Srbije imamo oko 70 miliona dinara, od čega 30 ili 40% para ide za plate zaposlenih, a toliko za propagandu potroši jedan manji grad u bilo kojoj istočnoevropskoj zemlji.
Recimo, gde sam ono beše bio u avgustu, Mocartov grad, jedan od najlepših gradova u Austriji, Salcburg, ima jedno pet puta veći fond za promociju turizma tog grada, a mi ovde imamo toliko za promociju turizma čitave Srbije. Promocija turizma nije samo promocija turizma, nego je i pitanje imidža jedne zemlje, pitanje njenog ugleda, njene šire prezentacije, isto kao što je i sport i način na koji se predstavljamo u sportu u širem smislu način na koji predstavljamo zemlju.
Mogu ovde da podsetim na neke elementarne činjenice. Jedna Francuska, Italija, Grčka, da ne idemo dalje, tri turističke velesile ili, ako hoćete, Mađarska, imaju više desetina i stotina puta veće fondove za podsticaj razvoja turizma. Grčka je procvetala kao turistička zemlja tek onda kada je preuzela model u kome država igra odlučujuću ulogu u razvoju turizma. Malo je ili nedovoljno poznato da smo mi glavne turističke kapacitete izgradili sredinom ili krajem sedamdesetih godina, kada je država investirala u te kapacitete.
Ako hoćemo da imamo tri, četiri ili pet milijardi dolara deviznog prihoda od turizma, kakve ima jedna Mađarska, onda u ekonomiji postoje vrlo jednostavni zakoni, to se zove proces multiplikatora. Ako uložim 100 miliona dolara u nešto i ako je multiplikator 10, a obično je manji, onda mogu da očekujem milijardu dolara. Ako želimo da imamo tri milijarde dolara deviznog prihoda od turizma, daj bože, onda možemo da uložimo makar 200 ili 300 miliona. Jedna Italija godišnje uloži više od dve milijarde dolara u tzv. rotacionom fondu za razvoj turizma itd.
Zemlja kao što je, recimo, Tunis krajem šezdesetih godina počela je na uzoranim ledinama da ulaže ogromna podsticajna sredstva u razvoj turizma, kao država. Odakle? Iz budžeta. Iz jeftinih kredita koje je davala itd. Bili smo nedavno čak i u državnoj delegaciji sa predsednikom Republike u Libiji. Libija planira da u narednih četiri-pet godina investira blizu 10 milijardi dolara svojih prihoda u razvoj turizma, Libija kao država. Mogao bih još mnogo takvih primera da nađem.
Mi po prvi put ove godine krećemo sa kreditima koji će biti jako povoljni i sa kamatnom stopom od svega 1%. Moram da kažem sledeću stvar, najbolja potvrda da ovoj privredi trebaju podsticajna sredstva za razvoj turizma je sledeća činjenica: prošle godine smo imali 77 miliona dinara, a javili su se zahtevi za preko tri i po milijarde dinara. Znači, privredi trebaju pare za turizam, sa vrlo ozbiljnim programima.
Ove godine ćemo biti u stanju da sa tih sedamdesetak miliona subvencija podržimo 100 projekata, recimo, sa krajnje simboličnim sredstvima. Imamo već sada preko četiri i po hiljade zahteva, što potvrđuje opet da privredi treba novac.
Drugo je pitanje, koje ovde potencirate, kako se ta sredstva troše i kako se vrši kontrola trošenja tih sredstava. O tome i o mehanizmima kontrole i načina trošenja sredstava otkako je sveta i veka ima rasprave i biće. Naravno, tu je javnost, opozicija, parlament i drugi državni organi koji treba da kontrolišu da li se sredstva troše u skladu sa namenom, da li ima korupcije, zloupotrebe itd. Ne možemo zbog toga što pretpostavljamo da ta sredstva mogu da se zloupotrebe lišiti privredu ogromnih potreba.
A da je sreće, tvrdim, u ovoj zemlji bi godišnje trebalo 50 - 100 miliona evra podsticajnih sredstava u turizmu, ko god ih kontrolisao, i bez toga neće biti ozbiljnijeg razvoja turizma. Ovo sada je samo jedan početni institucionalni okvir za tu priču.
