Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, dobar dan. Nastavljamo rad Treće sednice Prvog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2005. godini.
Obaveštavam vas da, prema službenoj evidenciji, današnjoj sednici prisustvuju 132 narodna poslanika.
Radi utvrđivanja kvoruma za rad Narodne skupštine, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.
Konstatujem da je primenom elektronskog sistema za glasanje utvrđeno da postoji kvorum za rad Narodne skupštine.
Obaveštavam vas da su sprečeni da sednici prisustvuju sledeći narodni poslanici: Snežana Lakićević-Stojačić i Boris Karaičić.
Prelazimo na zajednički načelni pretres 11. i 12. tačke dnevnog reda: – PREDLOZI ZAKONA O VLADI I DRŽAVNOJ UPRAVI
Prvi narodni poslanik koji ima reč je Ljiljana Nestorović, a neka se pripremi narodni poslanik Boško Ristić.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući. Uvažene kolege narodni poslanici, gospodine ministre, svakako je dobro da se državna uprava koliko je god to moguće depolitizuje i dobro je da ona iz pukog vršenja vlasti u suštini postepeno postaje javni servis, kako bi svakodnevni život građana pre svega postao podnošljiviji.
U suštinskom smislu poslanici SDP-a podržavaju donošenje novog zakona o državnoj upravi, ali na pojedine odredbe iz predloga zakona stavili smo primedbe. Naravno, o tome ćemo govoriti kada bude reč o amandmanima narodnih poslanika na ovaj zakon.
Kako danas izgleda naša državna uprava? Mislim da izgleda bolje nego što je izgledala ranije. To je zato što se već nekoliko godina sprovodi reforma državne uprave. Državni službenici prolaze, kao što je poznato, stručne obuke, uče iskustva razvijenih zemalja, strane jezike, koriste automatske baze podataka i to zapravo ide svojim jednim prirodnim tokom, kako jedino i može da se dešava.
Međutim, kada govorimo o državnoj upravi, ne može se zaobići tema kao što je uredba o smanjenju zaposlenih u državnoj upravi, osim u MUP-u, za 10 odsto do sredine juna ove godine. Mislim da ovo nije precizan podatak, jer ako uzmemo u obzir da je samo u MUP-u zaposleno više od 50 odsto ljudi, onda možemo da kažemo da će taj nivo smanjenja zaposlenih da bude negde oko 5 odsto.
Vlada ističe da je to zahtev MMF-a i u sklopu zahteva da se smanji javna potrošnja. Ministar Lončar smatra da je smanjenje opravdano usled procesa decentralizacije državne uprave, depolitizacije i informatičke obuke.
Takođe moram da kažem da je i priča o decentralizaciji, onako kako sada stvari stoje, prilično neiskrena. Naime, smatram da zastrašujuće kasnimo sa procesom decentralizacije, jer mogu da podsetim da smo jedina država u Evropi gde lokalne samouprave nemaju imovinu. A takođe priprema se i zakon o javnim preduzećima, gde je intencija Vlade da se čak oduzme pravo upravljanja nad javnim preduzećima koja su osnovana od strane organa lokalne samouprave.
Međutim, ako prihvatimo da je takva odluka doneta iz navedenih razloga, ne možemo a da ne istaknemo da je ona doneta bez stvarne, prave analize i, ono čega se plašim, jeste da će to zapravo da bude samo puka zamena dosadašnjih kadrova. Mislim da će na brzinu, i opet po principu negativne selekcije, biti otpušteni jedni i na njihovo mesto opet po stranačkoj liniji budu dovedeni drugi ljudi. To može biti proces koji kod svake promene vlasti zaista nema kraja.
Pri tom ne mislim da državna uprava treba da bude zaštićena u odnosu na privredu. Znam da u sadašnjem trenutku odluka o smanjenju državne uprave veoma dobro zvuči u narodu, jer je u privredi veliki broj ljudi ostao bez posla i ostaje bez posla svaki dan. Mi ne volimo državnu upravu, jer imamo loše asocijacije na neljubaznost, na krutost, na ograničenost, jednom rečju na birokratiju. Ali, to ne znači da za takvu upravu ili upravu koja više i nije takva rešenja treba tražiti u tehnološkim viškovima.
Naime, tehnološki viškovi jesu najjednostavnije, ali i najgore rešenje. Poslovi državne uprave postaju sve brojniji i veći, jer, kao prvo, domaće zakonodavstvo mora da bude usklađeno sa evropskim zakonodavstvom. Nijedan novi zakon ne može se predati Vladi bez potpisane izjave ministra o usklađenosti, što znači da izrada svakog zakona mora da bude uz prethodnu uporednu analizu evropskog zakonodavstva i drugih brojnih propisa EU.
Druga velika obaveza jeste da se za svaki zakon uradi analiza efekata propisa i da se obrazloži potreba da pojedini važeći zakoni ostanu na snazi bez promena. Vlada je usvojila ovaj proces još u novembru 2004. godine. Kao treće, novi posao za sve državne organe jeste i postupanje po novom zakonu o dostupnosti informacijama od javnog značaja, što zahteva posebnu obuku državnih službenika.
Dakle, realna situacija je takva da u državnoj upravi zapravo viškova i nema. Kao primer navešću vam konkurs od pre nekoliko dana, prema kome Ministarstvo za državnu upravu i Ministarstvo finansija vrše prijem novih ljudi, i to Ministarstvo za državnu upravu je raspisalo oglas za dva radna mesta u Sekretarijatu sa srednjom školom, a Ministarstvo finansija konkurs za oko stotinu mesta u poreskoj upravi, od toga 30 mesta u Beogradu. Juče je i Ministarstvo kulture takođe raspisalo konkurs za tri radna mesta.
Šta mislim: provetravanje i obnavljanje uprave mogu biti jako korisni, ali u jednoj organizaciji rada u kojoj su svi poslovi pravilno i potpuno definisani, i gde se tačno zna ko šta radi i ko je za šta odgovoran. Samo u takvom sistemu može se znati da li ima ili nema viškova i ko zapravo predstavlja realni višak. Ali, u državnoj upravi organizacija rada nije takva.
Državni funkcioneri se smenjuju, to jesu upravo političke funkcije, ali ti ljudi često bez prakse i potrebnog znanja i organizuju rad uprave. Samo mali broj ljudi u dobroj organizaciji rada ne zna i neće da radi. Problem je, ponavljam, u tome što poslove državne uprave često vode ljudi bez iskustva, pa i potrebnog intelekta koji može da zameni taj nedostatak iskustva.
Proizvodnja novih tehnoloških viškova samo je veći broj socijalnih slučajeva. Nije to velika društvena opasnost. Kao što znamo, nije to ni Kolubara, ni Kragujevac, ali to svakako nije dobro. Ti ljudi će ostati bez posla, iako se tvrdi da neće, ali gotovo sam sigurna da im se neće omogućavati da rade u agencijama koje će se osnivati prema zakonu koji smo nedavno usvojili.
Na kraju, opet ću ponoviti, moj utisak je da se i u privredi i u državnoj upravi malo radi na organizaciji rada i na proveri da li rukovodeći kadar zna i ume da organizuje proces rada i da poveća produktivnost tog rada. Ključ svega je u tome, a o tome se ne govori uopšte. Tehnološki viškovi su putanja manjeg otpora. To svako ume i to svako može. Lakše je definisati ne posebno pametne kriterijume i napraviti spisak za tehnološki višak, neko svakodnevno praviti plan rada, organizovati i pratiti taj rad i povećavati produktivnost.
Iz toga može da proizađe potreba da se proglasi višak, ali to je sasvim drugi put u odnosu na ovo kako se uglavnom radi danas. Danas u tom poslu ima puno zloupotreba, zadovoljava se nekakva kvota i to ljudi doživljavaju teže, kao nepravdu, zanemaruje se svakakva individualnost.
Dakle, još jednom, princip negativne selekcije ovim zakonom teško će biti sprečen, pre svega što se i dalje partijski kadrovi postavljaju, mislim na funkcije u ovoj državi koje bi trebalo da budu profesionalne, i onda bismo mogli da kažemo da je iskren pristup ovom zakonu kada bismo sada otpustili sve pomoćnike ministara i na osnovu javnog konkursa zaposlili nove, koje ne možemo tek tako smenjivati. Isto tako, razlog za negativnu selekciju jesu jako niske plate, jer teško da će iole dobar stručnjak, koji ima neku alternativu, ostati da radi u državnoj upravi, ako to radi za 10.000 ili 15.000 dinara. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Boško Ristić, a neka se pripremi narodni poslanik Milisav Petronijević.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministre, poštovani sekretari zakonodavstva, DS smatra da predloženi zakoni o Vladi i državnoj upravi ne uređuju na pravi način oblast kojom se bave.
A pre svega zakon o Vladi, po mom ličnom shvatanju, a i shvatanju DS-a, predstavlja pokušaj da država postane partijska, da institucije sistema budu pod potpunom kontrolom partijskih vlasti aktuelne vladajuće koalicije. To proizilazi iz duha i smisla zakona i ponuđenih rešenja, pre svega zakona o Vladi, a garancija da će se jedno takvo stanje partijske države očuvati u budućnosti nalazi svoja rešenja upravo u zakonu o državnoj upravi.
Na osnovu kojih rešenja ovo proizilazi? Pre svega, zakon o Vladi pokušava da uđe u nešto što je ustavna materija, da se putem toga pozicionira Vlada u odnosu na zakonodavnu i sudsku vlast, pa i u odnosu na predsednika države ako to treba da se reši setom zakona, da se pre svega definiše pozicija Narodne skupštine, kao zakonodavne vlasti i kao vlasti koja vrši kontrolu nad radom Vlade i sprovođenjem politike, za šta joj je dato poverenje većinom prilikom njenog izbora.
Odnos Vlade prema parlamentu je takav da Vlada dominira nad parlamentom, da Vlada nije odgovorna parlamentu i da nije dužna da na zahtev parlamenta dostavlja određene spise, određene akte, određene odluke, već kako se ovim zakonom predviđa to može samo na zahtev anketnog odbora. Dozvolićete da smatram da je na ovaj način Vlada ta koja uređuje Skupštini na koji način će se njoj obratiti i kako će zahtevati njenu odgovornost.
Skupština je u ovom predlogu zakona o Vladi oličena samo u skupštinskoj većini, a nije sagledana kao institucija u pogledu njenih odbora, u pogledu njenih organa koje ona sama svojim aktima uređuje. Ovo je u suprotnosti sa Poslovnikom o radu Narodne skupštine, uređuju ga resorni odbori koji se bave i pojedinim ministarstvima, sprovođenjem politike u određenim oblastima, a nadležna su određena ministarstva. Ali, ovakvim zakonom se negira mogućnost da skupštinski odbori direktno od Vlade zahtevaju da im položi izveštaj, račune iz oblasti za koje je Skupština te nadležne odbore formirala.
Odnos Vlade prema predsedniku države je stavljen samo u jednu normu, gde Vlada ima obavezu da odmah po zauzimanju stava, na njegov zahtev, izvesti predsednika Skupštine o tom stavu, ali Vlada sebi nije ostavila rok i ne postoji nikakva odgovornost ukoliko se Vlada ogluši o zahtev predsednika da zauzme stav. Znači, to nije oročeno i ne postoji nikakva sankcija.
Isto tako, ideja decentralizacije, o kojoj se ovde mnogo priča, ideja da se vlast približi građanima, da se približi mogućnost odlučivanja upravo onima kojih se odluke nadležnih organa tiču, preko zakona o Vladi je potpuno obesmišljena. Naime, gde se to vidi?
Vlada ima svoju mogućnost da na osnovu različitih zakona, pa i na osnovu zakona o Vladi, obustavi od privremenog izvršenja akte lokalne samouprave ukoliko oceni da su oni protivni Ustavu, ali je istovremeno dužna da pokrene inicijativu za ocenu ustavnosti i zakonitosti.
Međutim, ovde se otvara mogućnost velikog voluntarizma i mogućnost da Vlada putem obustavljanja od izvršenja pojedinih odluka utiče i vrši pritisak na lokalnu samoupravu.
Zašto to mislim? Upravo zbog toga što Vlada nema nikakvu odgovornost ukoliko obustavi od izvršenja pojedine akte i pokrene ocenu ustavnosti pred Ustavnim sudom, a Ustavni sud odbaci takav zahtev za ocenom ustavnosti.
Dakle, Vlada ne snosni nikakvu odgovornost, ni političku, ukoliko bez ikakvog razloga vrši pritisak na lokalnu samoupravu, na taj način što će obustavljati njihove akte i na taj način što će uticati na sprovođenje politike, a ti akti su zasnovani. Vlada mora da bude mnogo odgovornija, mora da polaže račun nekome, mora da ima javnost u radu.
Predloženim zakonom o Vladi kaže se da će se o radu Vlade i načinu rada Vlade doneti poslovnik, da će se sve po ovom zakonu rešiti poslovnikom i takve informacije koje su od javnog značaja Vlada nema obavezu da daje sredstvima informisanja. Kaže se negde u Predlogu zakona da će se poslovnikom urediti način komunikacije Vlade sa sredstvima javnog informisanja.
Vladin rad mora da bude transparentan, mora da bude podložan kritici i sve ono što Vlada radi, sem iz naročito opravdanih razloga, uz posebne mehanizme kontrole, može biti privremeno skriveno od javnosti samo zato i u slučaju kada takva informacija može da šteti državnim, odnosno nacionalnim interesima. Mora da postoji i drugi mehanizam kontrole rada Vlade i u takvim okolnostima.
Najosnovanije je da Skupština uvek, u svakom momentu, ima tu mogućnost uvida nad radom Vlade, a da javnost po prirodi stvari bude obaveštena blagovremeno o svakoj informaciji koja je od javnog značaja. Ovde takvih obaveza nema. Na ovakav način, u kontekstu zakona o državnoj upravi, postavlja se novi sistem državne uprave, uz mogućnost da se navodno stručne službe postavljaju zakonom i da će državni službenici imati pet godina garanciju i zakonsku zaštitu da ne mogu biti smenjeni sa svojih pozicija sa kojih vrše javna ovlašćenja.
Međutim, bitno je to da prvo postavljenje ovih najznačajnijih državnih funkcionera vrši politička vlast. Političkom voljom koalicije koja je sada na vlasti, uz ovakav zakon, izašlo bi se sa prvim postavljenjem državnih funkcionera, s tim što bi oni kasnije, možda pet godina, imali zakonsku zaštitu da ne mogu biti promenjeni iz političkih razloga.
Postavlja se pitanje, principijelno, da li je moguće da neko ko dođe kao izvršilac određene politike ima zakonsku zaštitu da sledeća politička garnitura ne može da ga smeni i promeni, u skladu sa aktuelnom politikom za koju je dobio podršku ovog parlamenta.
Smatram da jedno ovakvo rešenje, bez dodatnih regulativa koje daju garanciju izbora stručnog funkcionera za javne funkcije, ne može dati pozitivan efekat.
Naprotiv, smatram da to predstavlja osnov za državnu kontrolu, odnosno za partijsku kontrolu nad državnom upravom i da to obezbeđuje ovoj vladi, ukoliko ne dobije poverenje građana i ukoliko padne, da značajni delovi ove vlade kroz državnu upravu, a isto tako recimo i kroz pravosuđe, ostanu za duži niz godina nepromenjeni.
Dakle, ova vlada obezbeđuje kontinuitet svoje ideologije, svoje politike preko ovih zakona i onda kada izgubi poverenje u parlamentu ili ukoliko izgubi poverenje građana. Ovo je konkretnoj Vladi veoma potrebno, pre svega zato što je Vlada izgubila poverenje građana. Sva istraživanja pokazuju da odnos većine koja u parlamentu formalno podržava ovu vladu i odnos većine građana prema ovoj vladi nije identičan. Većina građana Srbije ne podržava ovu vladu, ne slaže se sa njenom politikom i smatra da su efekti ove vlade nedovoljni, i da nisu zadovoljili očekivanja na osnovu obećanja koja su kandidati za premijera i kandidati za ministre i koalicija davali u predizbornoj kampanji.
Mislim da ova vlada nema pravo da putem zakona obezbeđuje podršku ili opstanak na političkoj sceni i svoj politički uticaj na društvena, politička, ekonomska, pa i druga kretanja u državi, a to je upravo na taj način što će produženi pipci državne vlasti kroz državne institucije, kroz državnu upravu dobiti garanciju zakonske zaštite zbog promene političke garniture ili promene politike kojoj građani ukažu poverenje.
Smatram da je potpuna centralizacija državne vlasti izvršena ukoliko se usvoji predlog ovakvog zakona, jer smatram da uz set drugih zakona koji daju ovlašćenje ovoj vladi, odnosno svakoj vladi na ovakav način, uz zakonsku podršku koju bi imala u budućem periodu na osnovu ovakvog zakona, pokazuje da bi Vlada imala nekontrolisana i velika ovlašćenja.
To recimo pokazuje predloženi zakon o konkurenciji. Tu ministar ima veoma velika ovlašćenja u pogledu konkurencije i uslova tržišnog privređivanja, a uz ovakav zakon o Vladi, uz zakon o državnoj upravi, kako je predloženo, to obezbeđuje da ministar može potpuno nekontrolisano i bez upliva parlamenta da donosi podzakonske akte i uređuje pravila ponašanja koja upravo sprečavaju konkurenciju i obezbeđuju monopolski položaj onima koji bi trenutno bili bliski aktuelnoj Vladi.
Sve ovo, uz činjenicu da se i u drugim granama vlasti dominantno pojavljuje vladajuća koalicija, uz međusobne političke dogovore o podršci Vladi, uz namirenja za pojedine funkcije, recimo izbor nosilaca pravosudnih funkcija u proteklom periodu i aktuelni izbor predsednika sudova, recimo sa jučerašnjeg Visokog saveta pravosuđa, ukazuje da postoji politički dogovor o uplivu na sve grane vlasti.
Ova vlada preko svog učešća, recimo u Visokom savetu pravosuđa, preko ministra pravde, preko finansiranja koje je potpuno u pravosuđu u rukama ministra pravde, preko instrumenata vlasti koje ova vlada želi da prigrabi zakonom o Vladi, prema zakonu o državnoj upravi koji se ovde predlaže, u potpunosti ovladava svim instrumentima vlasti, sile, prinude i može da se stavi iznad parlamenta, iznad pravosuđa i iznad predsednika države.
Može sve da uradi ova vlada. Neko kaže i da uvede vanredno stanje. Znači, sve može ova vlada bez ikakve kontrole. Oni koji poznaju odnose između pojedinih grana vlasti vide i znaju za potpuni i direktni uticaj izvršne vlasti na zakonodavnu i sudsku vlast.
Poslednji primer prekrajanja Zakona o radu je pokazao koliko izvršna vlast može da direktno utiče na ponašanje i poziciju u parlamentu. Izvršna vlast je raznim manipulacijama pravne prirode, iskorišćavanjem nejasnoća u propisima, uspela da proturi jedan prepravljeni, falsifikovani zakonski projekat i da ga usvoji kao zakon, kao delo i proizvod rada zakonodavnog organa, ove skupštine. To ne bi smelo da bude moguće.
Moraju se naći mehanizmi međusobne odgovornosti i kontrole. Ovi zakoni to ne pružaju, ali zato pružaju potpunu zaštitu partijskim poslušnicima, partijskim nosiocima javnih funkcija, da za pet narednih godina neće moći da se pomere sa javnih funkcija, i ako ova vlada u međuvremenu izgubi poverenje, i ako se izdejstvuju prevremeni izbori za parlament i za izbor nove vlade.
Demokratska stranka smatra da predloženi zakoni bez ponuđenih amandmana, pre svega Demokratske stranke, neće biti garancija podele vlasti i neće biti garancija i instrument za kontrolu rada Vlade u skladu sa Ustavom, kojim je Skupštini i javnosti obezbeđena garancija da kontrolišu rad Vlade u pogledu svih odluka koje se odnose na suštinska pitanja građana Srbije. Zato smatram da bi trebalo, pre svega, doneti zakon o Narodnoj skupštini, definisati njenu poziciju u skladu sa Ustavom, pa tek onda doneti zakon o Vladi.
Zakonom o Vladi, koji je ovde ponuđen, uzimaju se određena ovlašćenja Narodnoj skupštini, pa recimo ta odredba da Vlada ima obavezu da samo na zahtev anketnog odbora dostavi određene spise Skupštini predstavlja mešanje u nadležnost Skupštine, koju ona ima po Ustavu i na osnovu Poslovnika.
Dakle, predlažem da Skupština glasa protiv zakona o Vladi, protiv zakona o državnoj upravi, kako bi se onemogućio veliki projekat postavljanja partijske države i uticaja vrha najuticajnije partije u ovoj vlasti, ovoj koaliciji, na državnu vlast i na funkcionisanje same države.

Reč ima  narodni poslanik Milisav Petronijević, a potom šef poslaničkog kluba SRS Tomislav Nikolić.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, stav o Predlogu zakona o Vladi i Predlogu zakona o državnoj upravi poslaničke grupe SPS juče u popodnevnom radu izneo je dr Žarko Obradović i ne bih da ga ponavljam.  Kratko, uz podršku donošenju ova dva zakona, izneo je i upozorenja naše poslaničke grupe, strahove, postavio pitanja na koja zahtevamo odgovor od ministra.
Samo bih nekoliko rečenica dodao, posmatrajući i jedan i drugi zakon, samo iz jednog ugla. Kada je u pitanju zakon o Vladi, pošao sam od prvog i osnovnog cilja koji je predlagač naveo u obrazloženju, a to je da se jasnije urede odnosi Narodne skupštine i Vlade, naravno uz onaj drugi koji podržavamo i dajemo podršku da Vlada uredi i organizuje sebe na najbolji mogući način. Iz tog ugla ću govoriti, ugao odnosa Vlade i Skupštine.
Predlogom zakona jasno je definisana predlagačka funkcija Vlade. Dakle, Vlada predlaže zakone, druge opšte akte, Skupština ih usvaja, a zatim ponovo jasno je definisana uloga Vlade u izvršavanju zakona. To su njene osnovne, uz naravno sprovođenje politike, ograničene Ustavom i zakonom, nadležnosti.
Šta nije dovoljno jasno i na šta mi upozoravamo Vladu? Nije dovoljno jasno predviđena Predlogom zakona, da tako upotrebim izraz, izveštačka funkcija, kako se izvršavaju zakoni, kako se sprovodi politika, kakvo je stanje u svim oblastima iz domena odgovornosti Vlade.
Zašto to kažem? U članu 36. Predloga zakona o Vladi stoji da Vlada podnosi Narodnoj skupštini izveštaj o radu zajedno sa podnošenjem predloga završnog računa budžeta Republike Srbije. Na prvi pogled to je logično i ne bi bilo nikakvih problema, ali šta nije logično i zbog čega ova odredba izaziva veliki strah, podozrenje, a direktno i političke posledice?
Jasno je da se izveštaj podnosi zajedno sa završnim računom, ali nije jasno kada se završni račun podnosi, odnosno Zakonom o budžetskom sistemu takođe je jasno kada se podnosi završni račun. Ali, iza toga sledi da su potrebni revizori, potrebno je čitav niz drugih radnji. Drugim rečima, nema završnog računa. Želim da vas podsetim da prethodna vlada, Dosova vlada, nijedan završni račun Skupštini nije podnela, niti je Skupština razmatrala ijedan završni račun.
Želim da upozorim ovu vladu da ne dozvoli istu situaciju, jer evo već je maj, da ne dođemo u situaciju da nema završnog računa. Za onu prethodnu vladu znam, siguran sam da nije smela da podnese završni račun zbog ogromnog kriminala koji je bio u trošenju sredstava budžeta. To razumem.
Ne razumem ovu vladu zašto ona nije podnela, kada se obavezala, sve te završne račune, da se tačno vidi crta, da Srbija sazna kako su trošena sva ta sredstva, gde su otišla itd. Mislim da je to jedan ogroman minus i ove vlade, što na taj način štiti one koji su na način, kakav je već bio, sva ta sredstva utrošili, ne zna se kuda.
Zato dovodimo u pitanje i ovu odredbu. Mislim da Vlada treba da podnese redovno i uredno izveštaj o radu, stanje u oblastima za koje je odgovorna, u sprovođenju politike, i to treba da bude normalna funkcija i normalan odnos Vlade i Skupštine, da Vlada pred Skupštinom podnosi taj izveštaj, da Skupština i na taj način vrši kontrolu rada Vlade, pored onih predviđenih.
Doduše, i Skupština nosi deo odgovornosti, ona se ne trudi dovoljno da vrši svoju kontrolnu funkciju prema Vladi. Rasprava o izveštaju, razgovori, utvrđivanje odnosa i kritike prema Vladi ne znači rušenje Vlade, ali znači i te kako upozorenje i zahteve šta da se radi.
Pored nedostatka zakona o Narodnoj skupštini, koji bi takođe trebalo, paralelno sa Predlogom zakona o Vladi, da se razmatra, ovo je jedna velika manjkavost i očekujemo da Vlada, prema svojim obećanjima, odradi taj deo posla.
Drugi deo, vrlo kratko, vezano za Predlog zakona o državnoj upravi. Poći ću od osnovnih ciljeva koje je ova vlada, uz našu podršku, usvojila u reformi državne uprave: decentralizacija, depolitizacija, profesionalizacija, racionalizacija i modernizacija. Naravno, nisu to samo ciljevi. Cilj je, što mi i tražimo, da bude efikasna, da bude u službi građana, da bude jeftina za građane, da ne košta puno, da struka i znanje budu prioriteti u odnosu na političku pripadnost i lojalnost.
Kratko da pređem preko toga. Decentralizacija se vidi iz ovog institucionalnog okvira, koji je dat ovim zakonom o državnoj upravi, i dekoncentracija. Tu možemo da se složimo.
Kada je u pitanju depolitizacija, ona se samo nazire, nikakvih garancija, a to je ono što tražimo od Vlade - dodatne garancije, nema u ovom zakonu. Jasno je da političke funkcije ostaju, pored ministra, zamenik ministra, odnosno sada je državni sekretar; ako je to tako moderno i potrebno, nemam ništa protiv, ali je isto. Tu dileme nema. Sve ostalo, pomoćnici, direktori itd - predviđeno je da budu državni službenici.
Ali, ništa više, nikakve garancije više nemamo. Ovo što piše u zakonu, jer i dalje ih bira Vlada na predlog ministra, nije na četiri, nego je na pet godina, nije dovoljna garancija, a mi tražimo garanciju da se taj cilj sprovede do kraja.
Nema čak ni konkursa, iako se najavljuje, nema ga u ovom zakonu. Nema ni da to treba da budu državni službenici, sa odgovarajućim iskustvom, znanjem, itd. Sve su to manjkavosti na koje upozoravamo i tražimo garancije od Vlade da taj svoj cilj sprovede do kraja.
Naravno, vezano sa tim je i pitanje je profesionalizacije, da to budu ljudi koji strukom i znanjem imaju svoju karijeru državnog službenika, da oni budu ti koji su izrasli da mogu da vode odgovarajuće sektore. Opet pitam za garanciju? Pitam iz prostog razloga što je ova Srbija umorna od priča o reformama, racionalizacijama, profesionalizacijama, depolitizacijama itd.
Pitam, znajući sadašnju strukturu pomoćnika ministara. Da li će ti pomoćnici ministara, koji su maltene članovi izvršnih organa jedne stranke, pa su prešli tu, da li će oni sada postati profesionalni državni službenici, sa državnom karijerom, ljudi koji su poznavaoci, ljudi od struke itd.
Prethodna vlada nas je uverila da je radila suprotno od toga, dovoljno je nama da vas upozorimo da ne želimo tako nešto. Zato još jednom upozoravamo da nam odgovorite kako će se sprovesti taj postupak kada su pitanju pomoćnici ministra, što nije u ovom zakonu predviđeno. Manjkavost ovog zakona je što nije išao paralelno sa zakonom o državnim službenicima, gde bi se moglo sve to, na neki način, poklopiti i rešavati.
Kada je u pitanju racionalizacija, još samo jedan detalj kada je u pitanju profesionalizacija i depolitizacija, puna usta su svih, kako to hoće, do momenta dok oni to ne urade. Malopre smo slušali priču kako je ovo partijska država itd. Pričaju oni koji i dalje nastavljaju tamo gde su na vlasti da vrše partijsku državu. Pričaju o tome kako je potrebno da budu stručna, a ne politička lica.
Kako to izgleda na jednom primeru? Evo primer, potpredsednik Demokratske stranke, gospodin Bogdanović, gradonačelnik Beograda, uz priču o profesionalizaciji i depolitizaciji, na konkretnom primeru predloži za direktora Centra dečijih letovališta poljoprivrednog inženjera, uz sva uvažavanja te struke, ali ne za tu ustanovu, suprotno Zakonu o dečijoj zaštiti. Naravno, od svih kvalifikacija, najjača mu je kvalifikacija da je osnivač mesnog odbora Demokratske stranke Jovan Cvijić na staroj Paliluli. To su konkretne priče onih koji i dalje pričaju o depolitizaciji i profesionalizaciji.
Iz tih razloga vas upozoravamo, jer verujemo da nemate ni približno iste namere kao ta vlada, da to ne dozvolite. U takvim slučajevima mi podržavamo i jedan i drugi zakon, i ovu vladu da reformu izvede do kraja.
Na kraju, ponoviću, o racionalizaciji je juče govorio dr Žarko Obradović veoma detaljno. Još jednom vas upozoravamo, ona jeste nužna, jer je posledica ovolikog broja ljudi upravo prethodne vlasti, koja je pre nego što se savezna država raspala, pre nego što su prešli službenici u Srbiju, povećala taj broj sa 8 na 11 hiljada. To je bila reforma za prethodnu vlast. A da ne govorim da su od onih 8 hiljada pola stručnih ljudi oterali, a doveli one bez struke, bez godina radnog staža, bez ijednog dana.
Upozoravamo vas na kriterijume, i one opšte i one posebne, i upozoravamo vas na to da tu važe pravila struke, znanja, a ne političke pripadnosti i lojalnosti.

Zahvaljujem se. Reč ima šef poslaničkog kluba SRS Tomislav Nikolić. Izvolite.

 Dame i gospodo narodni poslanici, voljom predsednika Skupštine i vaše većine mi danas raspravljamo o Predlogu zakona o Vladi i pomalo mi cinično deluje da raspravljamo o Predlogu zakona koji nam je podnela Vlada, a kojoj uzaludno već mesec i po dana tražimo raspravu o poverenju.
Valjda bi trebalo prvo da raščistimo hoće li ova vlada ostati ili neće. Ako formiramo novu, ili ako dođe do izbora, da ne opterećujemo novu Vladu zakonom koji je ostavila Vlada koja više nije imala poverenje Narodne skupštine. Zato bih mnogo više voleo najpre da smo raspravljali o Vladi, pa zaključili da Vlada uživa poverenje, pa hoćemo njen predlog zakona o Vladi da raspravljamo, ili ne uživa poverenje, pa onda ovo bacamo, neko neće želeti da bude opterećen ovakvim zakonom.
Ako raspravljamo i ako je tu prisutan ministar za lokalnu samoupravu, voleo bih da raspravljamo o ovih 160 požara skoro koji bukte Srbijom u svakoj lokalnoj samoupravi koje je proizveo ne ministar, nego Zakon o lokalnoj samoupravi. Mi smo to znali i pred lokalne izbore predložili vam izmene i dopune Zakona o lokalnoj samoupravi, i da eliminišemo sukobe koji će nastati. Vi se na to niste obazirali.
Sada, ministre, garantujem da osam sati dnevno odgovarate na telefonske pozive nezadovoljnih izabranih ljudi. Zakon je dozvolio da svi u opštini budu izabrani i svi misle da imaju pravo da rade šta god žele, a ministar nema instrumenata u rukama da to spreči. Došlo je do dvovlašća, trovlašća, prave se koalicije, rasturaju; sa izabranim predsednikom opštine izabrana skupštinska većina ne računa da treba da sarađuje. Zakazuju sednice mimo Poslovnika, usvajaju budžet, biraju opštinsko veće mimo predsednika opštine.
Nekada smo se ovde gložili, nekada se ovde znalo ko je vlast i opozicija, pa nam narod zamerao što se sukobljavamo i ratujemo. Sada imate rat u skoro svakoj lokalnoj samoupravi, i to rat između ljudi koji su izabrani i koji čine neku većinu. U lokalnim samoupravama sada imate rat između većina, ne rat između većine i manjine, koji je politički prirodan i logičan, nego rat između većina.
Zato bih voleo da smo o tome raspravljali, da smo to otklonili i da je podneo ministar novi Predlog zakona o lokalnoj samoupravi ili bar izmene i dopune, i da u tome učestvujemo, da pomognemo da bude donet, pa da Srbija počne i u lokalnoj samoupravi normalno da funkcioniše, a ne ovako od sukoba do sukoba. Sada, šta je tu je, da vidimo u ovom predlogu zakona šta je to na šta nas upućuje Predlog zakona.
Izgleda da nam MMF kroji sve zakone. Evo, rekao je da penzioneri moraju da se liše 40% prihoda koje su dobijali iz budžeta i verovatno je naložio i koliko radnika u državnoj administraciji mora da bude otpušteno. I to razumem. Tri promene vlasti od 2000. godine i svako zaposlio svoje, prodata sva radna mesta i više nemate u nekim institucijama gde sto da unesete za kojim će da sedi neki radnik.
Jeste, kako je koja vlast dolazila od 2000. godine naovamo, samo je punila kancelarije radnicima, pošto je privreda otpuštala, pošto je državna savezna administracija otpustila ljude i isplatila im radni staž. Mnogi su prešli u Republičku skupštinu, Vladu, lokalnu samoupravu, ne libeći se toga da, iako su namireni bar za nekoliko godina unapred, odmah zasnivaju radni odnos kod političke stranke kojoj pripadaju i koja je negde na vlasti.
Zato ću da vidim kakve će posledice ova dva zakona da proizvedu. Svako otpuštanje je pre toga imalo priču o reformama, jer kod nas u Srbiji reforma znači smanjenje radne snage. Baš me interesuje kako ćete se upustiti u smanjivanje radne snage i ko će tu najviše da ispašta.
Da krenemo; član 6 – Vlada nadzire ustavnosti i zakonitost opštih akata autonomnih pokrajina, lokalne samouprave itd. To je bilo u dosadašnjem zakonu, mislio dam da ćete nešto da promenite i da bude bolje, a kada već niste, onda da napadnem zakon koji je do sada važio, a i vas zašto da ne menjate.
Ovo je u stvari odredba kojom se mešate direktno u rad drugih skupština, u opšte akte koje one donose i možete da ih obustavite od izvršenja, rekao bih zauvek. Ako imate većinu u Ustavnom sudu i ako je Ustavni sud takav kakav je danas, pa recimo SRS ne odgovori nikada na prigovor da je vanredno stanje zavedeno neustavno, onda možete to, zahvaljujući stavu 2. koji kaže da će obustavljanje od izvršenja prestati da važi ako Vlada u narednih 15 dana ne pokrene postupak za ocenjivanje ustavnosti i zakonitosti.
Sada vi obustavite od izvršenja opšti akt, pokrenete postupak za ocenjivanje ustavnosti i zakonitosti i to stoji pred Ustavnim sudom dve-tri godine. Akt je obustavljen, vi ste dezavuisali Skupštinu AP Vojvodinu, skupštine lokalnih samouprava, njihove opšte akte, zato što vam se ne sviđaju i zato što vam je neko dao pravo ovim zakonom, koje ima samo Ustavni sud.
Vama je član 90. Ustava rekao da možete vršiti nadzor nad radom ministarstava i posebnih organizacija, da poništite ili ukidate njihove akte. Nigde vam Ustav nije rekao da možete da obustavite od izvršenja opšti akt ili čak da možete da vršite nadzor nad ustavnošću i zakonitošću opštih akata. Ovo je bilo potrebno da zaustavite, i uvek je ta priča, tamo su negde na vlasti neki koji ne misle dobro ili lokalnoj samoupravi ili Srbiji, a mi mislimo dobro Srbiji, mi smo Vlada, mi ćemo da procenjujemo da li je to za Srbiju dobro ili nije, pa ako nije za Srbiju dobro, mi ćemo u saradnji sa Ustavnim sudom jednostavno da ignorišemo opšti akt koji donese neka skupština izabrana od strane građana.
Nisam saglasan sa ovim i mislim da ovo ne može da ostane u zakonu – sastav Vlade. Član 91. stav 1. Ustava kaže da Vladu čine predsednik, potpredsednici i ministri. Prošli zakon, a i vi nastavljate sa tim, uvodi nekakve ministre bez portfelja. Ako kaže Ustav da postoje ministri, šta će vam posebna odrednica u ministrima bez portfelja. Možda treba ministri plavušani, možda treba gej ministri, to će Evropa uskoro da vas natera, to se ne uvodi, oni su ministri. Ako postoji ministar sa resorom, onda je ovo ministar bez resora, on je ministar.
I otkud dve reči za isti pojam. Vi kažete, ministri koji upravljaju resorima i ministri bez portfelja. Šta je portfelj? Što bi bilo teško da se kaže ministri bez resora ili što niste rekli portfeljni ministri i ministri bez portfelja.
Znači, oni koji imaju ministarstvo, oni su resorni, da narod razume. Oni što nemaju i kojima, kao, naređuje predsednik Vlade šta će da rade, oni su portfeljni ministri. Možda su čak i važniji od ovih koji imaju resore, zato što su portfeljni.
Zar nije bilo dovoljno reći: čine predsednik Vlade, jedan ili više potpredsednika Vlade, pa ministri. Imate ministre ovakve, ministre onakve, ministar iz ove stranke, ministar iz one stranke, neće valjda zakon da razrađuje.
Član 12, koji je juče branjen bezmalo kao nova tekovina, a u stvari više odražava trenutne odnose u Vladi koji moraju da budu zadovoljeni, morao bi da bude izmenjen ili da nestane iz ovog predloga zakona. Naizgled, u prva dva stava člana 12. dobijamo konačno predsednika Vlade.
Posle svih ovih naših napada na to da ova vlada ima više predsednika, da svaka politička stranka koja učestvuje u Vladi ima svog predsednika Vlade, Vlada nam kaže da predsednik Vlade vodi i usmerava Vladu, stara se o jedinstvu političkog delovanja Vlade.
Sada ga pitam, kako je to predsednik rekao da ne idemo na izbore na Kosovu i Metohiji, a njegovi ministri u javnosti zastupali stav da idemo na izbore na Kosovu i Metohiji. I, kako će to predsednik Vlade da se stara o jedinstvu političkog delovanja šest-sedam stranaka u Vladi, svaka ima svoj politički program, svaka ima svoju ideologiju, i ne mora da se slaže sa ideologijom i sa načinom političkog delovanja predsednika Vlade.
Pa onda kaže – predsednik Vlade može ostalim članovima Vlade davati obavezna uputstva i posebna zaduženja. Ne kaže – daje članovima Vlade obavezna uputstva, nego kaže – može da im daje. To znači – on odlučuje da li će da da, a ministar odlučuje hoće li da prihvati zaduženje. Jer, kad kažete reč – može, onda ste tako široko otvorili koordinaciju između predsednika Vlade i ministara da ona neće ni da postoji.
Pa je onda, mislim firmi G17 plus, i to bilo malo, nego u stavu 3. kaže – član Vlade može zahtevati da Vlada odluči da li je pri tome predsednik Vlade prekoračio svoja ovlašćenja. Pa ovo je strašno. Ovo Kardelj ne bi napisao. Kada nam je uveo tamo udruženi rad i osnovne organizacije udruženog rada, pa malo poremetio odnose, pa rekao da je tehnokratija preuzela firme, moraju radnici da samoupravljaju, e onda su oni, kao, imali pravo da odlučuju o tome da li je direktor doneo neku odluku koja je u pravu ili nije, a sada ministar može da traži da se Vlada izjasni da li je predsednik Vlade prekoračio ovlašćenje kada mu je dao neki nalog.
Pa, ima li kuća domaćina? Pa, potiče li iko od vas iz domaćinske kuće? Pa, postavlja li se pitanje kada domaćin kuće kaže šta će tog jutra da radi čeljad? Postavi li neko dete pitanje ili neki član kuće kaže – čekaj da glasamo da li treba da se ore jutros ova njiva, ili da se skupljaju šljive. Ovo je samo odraz trenutnih odnosa u Vladi Republike Srbije i što mi da budemo vaši taoci. Što mi da glasamo za ovakva blesava rešenja.
Pa, zamislite da budem predsednik Vlade i da ministar traži da glasa Vlada da li sam mu naredio kako treba ili nisam, i da mi se pozove na zakon. Hoćete li naći tog predsednika Vlade? Hoćete li naći ozbiljnog čoveka koji brine o 10 miliona ljudi, kome može jedan ministar sa tri poslanika da postavlja pitanje poverenja. Ali, vi ste otišli i dalje. Doći ću i do tih članova, gde svako može da se predsedniku umeša u posao. I to su opet popuštanja jednoj drugoj političkoj strukturi.
Ovo mi nije jasno, ovo oko izbora Vlade, prvi stav člana 15. i četvrti stav člana 16. Kaže – Vladu bira Narodna skupština posle svakog konstituisanja (to je preneta ustavna odredba), na predlog kandidata za predsednika Vlade, a kada prestane mandat Vlade kaže – nova Vlada se bira po istom postupku kao što se bira Vlada posle konstituisanja Narodne skupštine. Možda postoji još neki način za biranje Vlade, pa je sada ovo – ako prestane mandat bira se kao posle konstituisanja. Imamo li još neku odredbu koja posle govori o nekom drugačijem načinu biranja Vlade.
Vlada se bira na ustavom predviđen način, a da li je to posle konstituisanja, da li zato što je prestao mandat, da li zato što je predsednik podneo ostavku pa prestao mandat, da li zato što je narod izašao na ulice, kakve to veze ima koje su okolnosti dovele do toga da se bira Vlada. Vlada u Srbiji se bira samo na jedan način.
E sad, ovlašćenja Vlade u članu 17, zabrinite se malo, ovo mi liči na akciju "Sablja". Znači, Vlada kojoj je prestao mandat može vršiti samo tekuće poslove. Ovo se prvi put razrađuje i zaista sam često bio u dilemi. Imali smo često te tzv. tehničke vlade, često sam bio u dilemi, može li ta vlada da predloži zakon ili ne može. Mislim da može i treba.
Ili imate Vladu ili je nemate. Možda će ta vlada biti ponovo izabrana. Možda će biti izabrana neka druga, ali ako svakome ostaje mandat sve dok novi ne bude izabran, taj mandat mora da bude pun. Nemamo mi dve vrste vlade, vladu koja ima mandat i vladu koja nema mandat. Nema toga nigde u svetu.
A šta ako iskrsne potreba za zakonom, a znate da od 1996. na 1997. godinu šest meseci nismo imali izabranu Vladu, a četiri meseca nismo imali izabranu Skupštinu. Nije bilo većine. SPO pregovarao četiri-pet meseci, nisu se dogovorili. Mi smo za jednu noć odlučili da uđemo u Vladu.
Zamislite – šest meseci sve u Srbiji stoji. Evropa za šest meseci ode pet godina unapred, a mi čekamo kako će da bude izabrana nova vlada koja može da predloži zakon. Imate Skupštinu koja će da odluči da li će taj zakon biti donet, a ne može Vlada da joj predloži. Svaki poslanik može da predloži zakon, jedan broj građana može da predloži, a ne može Vlada.
Ali, kada ste već videli da to nije baš kako treba, onda ste dodali nešto što je za zabrinutost, a to kaže – da može Vlada kojoj je prestao mandat da predlaže zakone ako nalažu potrebe države. E sad ti, majčin sine, proceni ko je taj sada ko će reći Vladi – e, u pravu si, ovo nalažu potrebe države.
Potrebe države su i da predsednik opremi svoj kabinet. Sve su potrebe države. Nemojte, ovo su priče za malu decu. Odavno se svi u Srbiji bave politikom. Mislim da se već deca rađaju spremna da budu negde kandidati. Nemojte da nas zavlačite.
U prvom stavu ste jasni i definisani, a u drugom podvučete tako široko mogućnost da je onaj prvi stav nepotreban. Ili, u produžetku, kaže – interesi odbrane. Da vas ne upozoravam da Srbija nema odbranu, da Vlada Srbije ne brine o odbrani, da to radi državna zajednica ili zajednica država, kako je ko zove.
A zanimljivo je, sada dolazimo na to, najbolje je razrađeno, Vlada, kojoj tražimo da raspravljamo o poverenju, najbolje je razradila odredbe o nepoverenju. I to je tačno, moram da priznam, u najviše članova su razrađivali. Vidi se da je gusto. Pa, šta kažu – dajte ovo da se raščisti do kraja kako će biti. Ali, zašto pišete u članu 18. odredbu da od podnošenja predloga do glasanja o nepoverenju ne može proći manje od tri ili više od 15 dana, kada znate da je prošlo više od 45 dana, i kada ovaj član 18. stav 2. nema kaznenu odredbu.
Jer, šta sad to znači – ne može da prođe manje od tri dana ni više od 15 dana. Šta ćemo ako prođe 16 dana? Šta je onda zakon rekao? Ništa. Gotovo. Vlada radi, čak predlaže zakon o Vladi. E, zbog toga bih voleo da se unese malo ozbiljnosti u skupštinski rad i to tražim od predstavnika Vlade i vladajuće većine. Da raspravljamo o ozbiljnim stvarima.
E, ovde je mešanje ingerencija i ne znam šta je ovo trebalo Vladi, posebno Vladi koja nije u kohabitaciji. Član 20, predsednik Vlade može podneti ostavku koju šalje, to je tako rogobatno, ali hajde, predsedniku Narodne skupštine i predsedniku Republike.
A što predsednik Vlade šalje ostavku predsedniku Republike? U kom su oni odnosu? Da li ga je birao predsednik Republike? Da li ga je predložio predsednik Republike? Dao mu je mandat? Pa, šta? Morao je da da po Ustavu. Onaj ko se pojavi sa 126 poslanika taj dobija mandat, čak i od vršioca dužnosti. Imali smo tu vršilaca i vršilaca. Davali su mandate kako hoćeš. Šta će?
Zašto predsedniku Republike šalje? Što ne šalje poslaničkim grupama? Što ne šalje SPC? Što ne šalje SANU? Što ne šalje američkoj ambasadi u Beogradu? Ima toliko važnijih mesta u Beogradu od predsednika Republike, mogu da vam ih nabrojim sada za pola sata.
Dalje, da izbacite stav 3, po kome predsednik Vlade može obrazložiti ostavku Narodnoj skupštini. Mora to da se izbaci da biste poštovali Narodnu skupštinu. Nećemo da trpimo da on nama ovde obrazlaže, a da mi o tome ne možemo da diskutujemo. Nema predloga u Skupštini o kome nema diskusije.
Znači, može da konstatuje predsednik, pa vas sada pitam – da li to predsednik Skupštine konstatuje u danu za glasanje ili konstatuje onda kada otvori raspravu sa 83-84 poslanika, koliko ima u sali? To ovde nije napisano.
Da li se ostavka konstatuje pred sastavom koji je birao, znači pred minimumom od 126 poslanika? Da li je Skupština koja počinje rad u 11,15 ili 11,20 svakog jutra sa 80 i nešto poslanika merodavna da primi na znanje da je predsednik podneo ostavku, da konstatuje ostavku predsednika Vlade, ili to mora da bude 126 poslanika. Mislim 126, ali mi to nemamo u Poslovniku.
Ovaj član 22. dezavuiše Narodnu skupštinu, i to stav 3, po kome predsednik Vlade podnese Narodnoj skupštini predlog za razrešenje određenog ministra. Tog časa predsednik Vlade ga sklanja sa dužnosti, određuje drugog ministra koji će da radi njegov posao i to traje opet ono, ni manje od tri, ni više od 15 dana, u kom roku mi moramo da kao Skupština zasednemo i da o tome raspravljamo.
A ko je predsednik Vlade da ministra, koga je izabrala Narodna skupština, skloni sa dužnosti? Ko je on, kada on može samo da mu kaže šta će da radi? Ne može da mu naredi šta će da radi, a može da podnese predlog za njegovo razrešenje, u kome odmah kaže - napustite prostorije, zamenjivaće vas taj i taj ministar. Ne ide to tako.
Kakva li je to svađa kada predsednik Vlade mora da podnese predlog za razrešenje ministra i tog časa taj ministar da bude uklonjen sa dužnosti, jer je neka štetočina. Na šta se to vi pripremate? Znate šta je Vlada? To je skup ljudi koji isto misle, isto rade, isto deluju, imaju isti cilj, isti program. Skup ljudi u koje Srbija ima najveće poverenje, u koje Narodna skupština ima najveće poverenje.
Polaže zakletvu ovde, a onda predsednik kaže - e, ti mi ne odgovaraš, iako te je Skupština na moj predlog izabrala, nego ti sada više ne možeš da vršiš tu dužnost. To može da kaže Narodna skupština. Ministru prestaje mandat kada Skupština konstatuje da mu je prestao mandat, a ne kada to konstatuje predsednik Vlade, jer mu predsednik Vlade nije ni konstatovao ni da je počeo mandat.
Tako, na izvestan način, štitim ministre iz G17 plus, da im jednog dana ne kaže predsednik Vlade - ajde, gubite se, sada će da dođe ovde Đelić, Vlahović i ovi. To da znate. Na taj način vas štitim.
Odredba o prestanku mandata generalnom sekretaru nije jasna. Dobro, zašto mu prestaje mandat kada prestane mandat Vladi? A šta ćemo u međuvremenu? Nemamo Vladu, nemamo sekretara Vlade, a što ostavljamo državu bez svih funkcija. Zašto vezujete? Vi ćete birati sekretara, ne primate ga u radni odnos. U redu je, traje mu mandat, ali ne može da mu prestane mandat dok nije izabran novi generalni sekretar. Kao svakom drugom, kao poslaniku, kao ministru, novi mandat, prestaje stari.
Nije generalni sekretar član Vlade. Nekad je uticajniji, a nije formalno, ali je član Vlade. Nemojte da mi pričate da Mihajlov nije uticao kada je Nikitović uticao, od njega ne može da se radi i da se živi, dok on ne da saglasnost, a kamoli Mihajlov. Nemojte da mi pričate. Valjda se predsednik Vlade okružuje ljudima koji rade, a ne ljudima koji samo sede.
I ova odredba o budžetu. Predlog zakona o budžetu podnose Narodnoj skupštini. To imamo u Zakonu o budžetu, ne morate da prepisujete zakon, znamo mi po drugom zakonu kada ste dužni da nam neki predlog dostavite. I ovo dostavljanje podataka Narodnoj skupštini, izbacili ste narodnog poslanika kao čoveka koga je narod izabrao i koji od vas može da traži obaveštenje.
Izbacili ste poslaničko pitanje otkako ste vi na vlasti, a i pre vas, dok su bili ovi. Nijedan predsednik Narodne skupštine nije uvrstio poslanička pitanja u dnevni red, ne pada mu na pamet. Ne odgovarate, ne dolazite na sednice da bismo vam postavili pitanja, a sada ste nam isključili pravo da vam se obratimo da tražimo od vas podatke.
Hoćete da date podatke samo na zahtev anketnog odbora. Pa šta sada? Da formiramo 1.000 anketnih odbora. Baš tako i piše ovde. Kaže, ne čitam oba stava, ni Palalić ne čita sve što tražim od njega. Vi čitate šta je za vas dobro, ja čitam šta je za mene dobro. Ali, evo, hoću i da vam pročitam drugi stav. Kaže: "Konkretne spise i dokumente Vlada i organi državne uprave moraju dostaviti Narodnoj skupštini samo na zahtev anketnog odbora." Znači, nema saradnje sa narodnim poslanikom.
Nego si ti bio u Berlinu, pa nisi čitao ovaj predlog zakona. Replika ako nije bio u Berlinu, ako je bio, nema pravo.
Samo ću jedan član zakona o državnoj upravi da komentarišem, a to je član 41. Da vas samo upozorim na nešto što je u Srbiji postala masovna pojava sa ovim načelnicima upravnog okruga, da vas ne prozivam za državne sekretare, jer mi to liči na žabu koja se potkiva.
Pa, ne liči ni na konja ni na žabu, ali u Kragujevcu su održani izbori za gradonačelnika. Pobedio je jedan kandidat, pa je bio drugoplasirani, pa trećeplasirani, četvrtoplasirani, pa petoplasirani. Taj pletoplasirani sada je načelnik okruga. To Vlada bira načelnika okruga. Možete li da mi nađete veći paradoks da načelnik okruga bude čovek koji je na listi za gradonačelnika bio peti, a da se kandidovalo 1.000 ljudi, bio bi 990 i neki. Toliko vredi, toliko mu vredi i stranka koja ga je predložila. Sada je on načelnik okruga.
Znači, načelnike okruga, detaširane ministre da bira Narodna skupština ili skupština lokalne zajednice. Tako da predvidimo, pa neka tamo bude čovek koga građani najviše žele da bude načelnik okruga.
Neka bude Skupština, neka bude referendum, neka budu izbori na teritoriji okruga, državnog okruga, upravnog okruga koji vi predlažete, ali nikako da vi postavite čoveka kome se svi smeju, jer nema ugleda i sada je on načelnik. Kako znaš da je iz G17, to nisam rekao?

Za repliku ili po Poslovniku?       

Replika.