Hvala vam, gospodine Ćirkoviću. Reč ima gospodin Jojić.

Dame i gospodo, ukoliko predlagač smatra da je u pravu, neka izađe za govornicu i neka saopšti javnosti i poslanicima u kom je zakonu o vladi iz uporednog prava, iz Evropske unije, regulisano pitanje kao što je predloženo u članu 19.
Postavlja se pitanje, ponovo se vraćam na to, šta je namera i cilj predlagača? Međutim, podsetiću vas, dame i gospodo, na član 93. Ustava Republike Srbije. Ovde ne možemo tumačiti propise kako kome odgovara. Propise treba tumačiti kako se tumače. Propise treba tumačiti kako će biti u praksi prihvatljivi.
U članu 93. stav 5. Ustava Republike Srbije normirano je: "Vlada može postaviti pitanje svog poverenja u Narodnoj skupštini." U stavu 7. kaže se da Vlada kojoj je izglasano nepoverenje, koja je podnela ostavku ili kojoj je prestao mandat zbog raspuštanja Narodne skupštine, ostaje na dužnosti do izbora nove Vlade.
Ko može tumačiti poverenje i nepoverenje? Kod izglasavanja nepoverenja postoje dva instituta i dva inicijatora; da li to pokreću poslanici parlamenta ili je taj postupak provere pitanje koje Vlada postavlja pred parlamentom da li ima poverenje ili nema. Međutim, onog momenta kada Vlada koja je podnela predlog da se proveri njen autoritet ne dobije većinu u parlamentu, ima se smatrati da je Vlada pala, s tim da ta vlada ima ostati da vrši svoje poslove i zadatke do izbora nove vlade.
Prema tome, čini mi se da je u ovom članu stav 4. zaista neprihvatljiv i nema nikakvog značaja i nikakvu svrhu. Jedino što mogu da sumnjam da Vlada može u međuvremenu, ako postavi pitanje svog poverenja, da izlobira kod narodnih poslanika i da dobije manevarski prostor da joj se omogući da na ovakav način nastavi dalje rad. Logično je, ako je Vlada sama podnela inicijativu i predlog da se glasa o poverenju, a ne dobije većinu, tog momenta je ta vlada pala. Nema druge logike.
Ne znam ko drugačije tumači, ali ovde je pitanje sasvim jasno. Suština je da stav 4. ovog člana nema nikakvog značaja. Jedino ima značaja da spasava, eventualno, Vladu koja bi se snašla u datim uslovima da produži svoj vek. Zato predlažem ministru Lončaru, ipak je ministar profesor pravnog fakulteta i nisam siguran da je 100% ubeđen da stav 4. ima ovde uporišta, da, kao stručnjak i čovek od zanata, prihvati ovaj amandman narodnih poslanika Gordane Pop-Lazić i Gordane Čomić. Mislim da tu ima mesta, ima logike, jer ovo u javnosti neće bogzna kako moći da prolazi, a u praksi je jedini cilj da bi Vlada mogla da se snađe da produži svoj vek.

Povodom istog amandmana, narodni poslanik Milan Marković.

Poštovani gospodine predsedniče, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, iskoristiću ovaj amandman da kažem par reči o odnosu Narodne skupštine i Vlade, i tu ne mislim na ovu Vladu Republike Srbije, nego generalno o odnosu Narodne skupštine i Vlade u Srbiji.
Najpre ću reći da za mene nije sporno ovo što je navedeno u Predlogu zakona u članu 19 – da Vlada može predložiti Narodnoj skupštini da joj se izglasa poverenje. To je normalan instrument vlade u parlamentarnim demokratijama kojim vlada ostvaruje određeni uticaj na skupštinu i najčešće je to praćeno određenim regulacijama koje se odnose na to da nakon toga određeno vreme ne može da se postavlja pitanje poverenja vladi koja je to uradila. Nije to mnogo sporno.
Meni je više sporan, generalno, odnos Vlade i Narodne skupštine u Srbiji. Naime, mislim da smo, i pored proklamovanog sistema podele vlasti koja je izvršena Ustavom iz 1990. godine, zaista daleko od podele vlasti u Srbiji. Koliko god je sistem podele vlasti, odvojenost zakonodavne, izvršne i sudske vlasti, uslov demokratije, toliko možemo reći da u tom segmentu demokratija manjka u Srbiji.
Naime, za vreme 90-tih godina, kada je postojao centar moći koji je bio personifikovan u tadašnjem predsedniku Srbije, kasnije predsedniku Jugoslavije, Slobodanu Miloševiću, postojala je jasna dominacija izvršne vlasti nad zakonodavnom vlašću. To nije nešto što je nepoznato. Međutim, nakon petooktobarskih promena, a posebno nakon ovih promena koje su nastupile dolaskom Vojislava Koštunice i Vlade DSS-a, mislim da je taj izvitopereni parlamentarizam u Srbiji dobio, praktično, taj puni značaj jednog pogrešnog sistema podele vlasti.
Mislim da je niz događaja ovde pokazao da imamo jasnu dominaciju izvršne vlasti nad zakonodavnom i da u tom smislu mi kao parlament moramo nešto preduzeti ne samo po pitanju donošenja zakona o Narodnoj skupštini, već i nekog našeg odnosa i našeg dostojanstva kada su pritisci Vlade na ovaj parlament u pitanju.
Pritiske Vlade na ovaj parlament pre svega vidim u načinu na koji sazivamo dnevni red, načinu na koji dolaze zakoni u proceduru Narodne skupštine i posebno u nečemu što jeste svojevrsni skandal, a to je prisila nad narodnim poslanicima da ponovo glasaju ovde, svojevremeno, o Zakonu o radu. Pošto to nije tema, neću dalje o tome, ali mislim da je veoma važno da o tome, kao narodni poslanici, razmišljamo, da o tome razgovaramo i da se potrudimo da, zarad demokratije, zarad principa podele vlasti i zarad digniteta Narodne skupštine i same države Srbije, na neki način Narodnu skupštinu, parlamentarni život dignemo na nivo koji će biti bar približno ravnopravan onome koji ima izvršna vlast.
Meni nije jasno ponašanje ove vlade kada su u pitanju amandmani opozicije, posebno kada su u pitanju amandmani DS-a, upravo zbog toga što smo se u više navrata trudili da pomognemo Vladi Republike Srbije. Uostalom, javnost zna i vi verovatno znate, gospodine ministre, koliko puta je Demokratska stranka glasala za predložene zakone.
Mislim da nije teško naći interes u onome što je dobro za Srbiju, ali mi smo dvostruko razočarani. Pre svega, razočarani smo činjenicom da se veliki broj tih zakona ne sprovodi. Nesprovođenje zakona dovodi do inflacije autoriteta Narodne skupštine i države u kojoj živimo. Sa druge strane, razočarani smo činjenicom da se naši amandmani apriori odbijaju. Nekada je to do te mere nelogično da, da nije tužno, bilo bi uistinu smešno.
U ovom zakonu smo naišli na niz loših rešenja. Jedno od tih rešenja jeste i ovo što je predloženo članom 19. Naime, ukoliko već nema sadržinski materije koja bi stala u ovaj zakon, zakon ne mora da ima ovoliki broj članova. Prosto, napišite onoliki broj članova koliko jedan zakon ima.
Drugo, zarad poštovanja Narodne skupštine, izbacite iz zakona one odredbe koje nisu predmet zakonske materije, nego predmet Poslovnika Narodne skupštine. Nema potrebe da se u zakonu navodi ono što je navedeno u Poslovniku Narodne skupštine.
Treće, to je pitanje za vas, ministre – kada Vlada traži da se glasa o poverenju, da li je, shodno odredbama ovog zakona, Narodna skupština dužna da to i učini? Zašto vas to pitam? Zato što i u Poslovniku Skupštine jasno piše da, kada se podnese predlog za glasanje o nepoverenju Vladi ili jednom njenom ministru, Skupština je dužna da u roku od ne kraćem od tri i ne dužem od 15 dana raspravlja o toj temi.
Kako smo obavešteni, najverovatnije će ova većina odbiti raspravu o izglasavanju nepoverenja Vladi Republike Srbije. U tom slučaju ni ova odredba zakona ne bi imala nikakvog značaja, jer bi, kao i u slučaju narodnih poslanika, jednako značila da i kada Vlada Republike Srbije predloži da se glasa o poverenju, što je legitiman instrument, Narodna skupština to može da odbije.
Stoga vas molim da prihvatite ovaj amandman, ali pre svega da prihvatite one prethodne amandmane. Žao mi je što zbog drugih obaveza nisam mogao da budem tu i da pomognem uvaženim kolegama u obrazlaganju tih amandmana, ali bih vas zamolio da prihvatite to, kako bismo ipak ovaj zakon, koji treba Srbiji, učinili takvim da bude prihvatljiv za većinu u ovom parlamentu i da bude sutra koristan za Srbiju.

Povodom istog amandmana, narodni poslanik Ljubomir Kragović.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandman na član 19. je jako dobar i mislim da ministar treba da ga prihvati, jer je ovako predložen član jako loš i čini ovaj zakon skandaloznim. Stav 1. ovog člana – "Vlada može predložiti Narodnoj skupštini da joj se izglasa poverenje" prepisan je iz Ustava i to je jedna normalna stvar. Međutim, to verovatno neće u dužem vremenu biti praksa u ovom parlamentu.
Ali, zato, ovaj poslednji stav 4. je tako loše napisan – Vlada kojoj nije izglasano poverenje može podneti ostavku. Znači, ostavlja se diskreciono pravo Vladi da odluči da li će vladati i dalje ili neće, ukoliko joj se ne izglasa poverenje u Narodnoj skupštini, što je skandalozno za svaku vladu. Naročito je loše objašnjenje koje je dato u Predlogu zakona: ″Vlada može pred Narodnom skupštinom postaviti pitanje svog poverenja, tj. zatražiti da narodni poslanici glasaju o tome da li ona i dalje uživa njihovu podršku.
Vlada može da ima odluku Narodne skupštine da se Vladi na izglasa poverenje. Zakonom se normira da se poverenje Vladi izglasava sa 126 glasova, tj. većinom od ukupnog broja narodnih poslanika. Ako Vladi ne bude izglasano poverenje, mandat joj ne prestaje. Ustav ne pruža uporište za to.″ Ako ima negde bilo čega za šta može da se zakači ova vlada, ona će se zakačiti samo da bi opstala, pa makar i za propust u Ustavu. ″Pitanje opstanka Vlade ostaje u domenu širih političkih odnosa i, barem formalno, prepušteno oceni Vlade.″ Znači, Vlada sama donosi odluku, bez obzira na odluku parlamenta i na javno mnjenje koje postoji, a znamo da i ovo javno mnjenje nije za ovu vladu, kao i da je u ovom parlamentu jedna veštačka većina koja održava ovu vladu.
Zašto kažem da je ova većina veštačka? Zato što je to izmanipulisano i raznim novčanim transakcijama se obezbeđuje 128 poslanika u ovom parlamentu. U slučaju da se jednoj vladi ne usvoji zakon, izveštaj o radu, budžet i slično, vlada, po logici, mora da padne. Mi taj primer već imamo. On se desio u martu mesecu prošle godine. Marta meseca prošle godine mi smo usvajali izveštaj o radu Koordinacionog centra, a to je pokrajinska vlada Kosova i Metohije. Izveštaj o radu nije usvojen. Šta je posledica toga? Posledica je da se smeni ta pokrajinska vlada ili Koordinacioni centar.
Šta se desilo? Pokrajinska vlada nije smenjena. Dolazi do jednog zastoja, vakuuma i sedam-osam meseci niti imamo Koordinacioni centar, niti imamo pokrajinsku vladu koja treba da brine o Srbima na Kosovu i Metohiji. Onda preko noći, pred Novu godinu, ponovo se ti isti ljudi, koji nisu dobili poverenje u Narodnoj skupštini Republike Srbije, imenuju i ti isti ljudi vrše funkciju sekretara u toj pokrajinskoj vladi ili u Koordinacionom centru za Kosovo i Metohiju.
Da li je to tačno, gospodine ministre? Jeste tačno. Zašto su ti isti ljudi i dalje sekretari? Zašto funkcioniše Koordinacioni centar, ukoliko je izgubio poverenje u Narodnoj skupštini, i to jednoglasno, kada su svi poslanici svih poslaničkih grupa glasali da se ne usvoji taj izveštaj? Zato što taj gospodin Čović ima tri poslanika u ovoj skupštini, a to su tri famozna poslanika koja treba da obezbede tih 128 u ovom parlamentu. Gospodine Šormaz, 128 manje 3 je 125. Vratite se u prvi razred osnovne škole, to se kod učiteljice uči.
To je sva ta priča, zamajavanje javnosti koje ničemu ne vodi. Imamo jednu godinu propusta, godinu gde ni jedan jedini dinar nije investiran na Kosovu i Metohiji; tako isto imamo godinu propusta u Srbiji, a ako ovako tumačimo zakon koji sami pišete uprkos ovolikom broju primedaba narodnih poslanika, a vi i dalje ne želite da ih prihvatite, onda ćemo imati još jednu godinu promašenu za građane Srbije.

Da li još neko želi reč? (Ne)
Na član 20. amandman je podnela narodni poslanik Gordana Čomić.
Vlada predlaže da se ovaj amandman ne prihvati. Odbor za pravosuđe i upravu predlaže da se amandman odbije, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Gordana Čomić.

Dame i gospodo, član 20. ima marginalni naslov – ″Ostavka predsednika Vlade. Ostavka Vlade″. Lep naslov, sve u svemu. U predloženom tekstu stav 1. ovog člana glasi: "Predsednik Vlade može podneti ostavku, koju šalje predsedniku Narodne skupštine i predsedniku Republike."
Ne sporeći slobodu stila kojom se pišu zakoni, ipak mislim da je ova formulacija da predsednik Vlade šalje predsedniku Narodne skupštine i predsedniku Republike krajnje neuobičajena.
Nije samo to razlog zašto smo podneli amandman na stav 1, nego je ovo prvi amandman gde se ne radi samo o našoj želji da popravimo, što jezički, što suštinski, pojedine članove zakona, nego unosimo ono što bismo, kao Demokratska stranka, želeli da vidimo u zakonu o Vladi.
Dakle, po našem predlogu, stav 1. se menja i glasi: "Predsednik Vlade može podneti ostavku pismeno i usmeno." Nismo očekivali da se sa ovim saglasi vladajuća većina, jer da želite takav duh kontrole institucije ostavke, verovatno biste sami predložili. U tom kontekstu, ovo je verovatno jedini amandman za koji smo pretpostavili da će naići na odbijanje sa jednim čistim argumentom – mi to ne želimo, mi hoćemo samo pismene ostavke.
Na našu žalost, u suštini je izostala argumentovana rasprava o tome zašto se odbijaju rešenja predložena amandmanima, tako da ostaje za zaključiti da se uopšte ne radi o skupštinskoj atmosferi, gde bi trebalo da ukrstimo argumente za pojedina rešenja, nego o nameri da se ne prihvati nijedan amandman po svaku cenu. Kod ovog amandmana bih to razumela.
Zašto predlažemo da predsednik Vlade može podneti ostavku pismeno ili usmeno? Zato što bi to u zakon unelo jednu ozbiljnost, i u naš politički život. Neretko čujemo ne samo od funkcionera Vlade ili uopšte od funkcionera institucija, u obliku pretnje ili u nekakvom emocionalnom nastupu – ja podnosim ostavku, a posle sam se predomislio. Dakle, sa punim razumevanjem za odgovorne poslove koje sada vrše ministri, potpredsednik i predsednik Vlade ili bilo koji državni funkcioner, želimo da u zakonu bude formulacija da se mora razmisliti pre nego što se na sednici Vlade, u javnosti, u bilo kojoj formi na javnoj sceni saopšti rečenica – ja podnosim ostavku.
Dve vrste takvih javnih nastupa imamo. Prva je – ja ću podneti ostavku ako se ne desi to i to. Neobično je da to nama ne smeta, da smatramo da je to demokratski da bilo koji funkcioner bilo koje institucije preti svojoj ostavkom ako se nešto ne desi. To nije prirodno, nije demokratski i ne pokazuje zrelost nekoga ko zauzima bilo koju funkciju. Ne govorim samo o predsedniku Vlade, a pogotovo predsednik Vlade.
Mi smo se kao društvo nagledali javnih ostavki, usmenih, ako se sećate, u televizijskim prenosima. Mi smo naslednici jednopartijskog društva, gde je postojala institucija povlačenja neopozive ostavke. Znam da je potrebno vreme da svi utvrdimo kakve su dimenzije odgovornosti javne reči.
Institut koji predlažemo u zakonu je da Vlada za sebe dobrovoljno kaže da predsednik Vlade može da podnese ostavku ili usmeno ili pismeno i da to ima jednaku težinu. Po nama, to bi umnogome poboljšalo ono što bi se zvalo odgovoran odnos predsednika Vlade prema svim teškoćama koje ovu vladu i bilo koju vladu u sledeća dva mandata sigurno čekaju u Srbiji.
Dakle, nismo očekivali da ovaj amandman bude prihvaćen, ali smo se nadali da će biti rasprave o tome, prosto da podignemo jednu temu u javnost, da bi se možda porukom sa ove skupštine doprinelo odgovornom ponašanju u javnosti.
Ovaj nespretni oblik za nas – da predsednik Vlade šalje predsedniku Narodne skupštine, mi smo preformulisali – da dostavlja predsedniku Narodne skupštine, i ostavili smo i predsedniku Republike, iz prostog razloga što je to bila namera predlagača, mada ne vidimo zašto bi predsednik Vlade dostavljao svoju ostavku predsedniku Republike.
(Predsedavajući: Prekoračili ste vreme.)
I, naravno, briše se stav 3, koji glasi: ″Predsednik Vlade može obrazložiti ostavku u Narodnoj skupštini.″ Moje kolege će to razrađivati. To je nedopustivo, znači, da on podnese ostavku i da je obrazlaže, a da poslanici ne mogu da odgovore.
Ovaj stav je opasan, osim što je neodrživ, jer podrazumeva nepoštovanje Skupštine, koja samo dozvoljava da se predsednik Vlade koji podnosi ostavku obraća, a da poslanici ne mogu ništa sem da slušaju. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić, povodom amandmana.

Moram da kažem da je ovo prvi put da se u našem zakonu koristi termin ″šalje″. Znate, to što se na ulici kaže – poslao je poljubac i tako nešto, to ne može u zakon. Kako to ostavku šalje? Ne ide to. Dokaz za to da ste prekoračili neke stvari nalazi se i u samom Ustavu. Imate član 93, gde kaže: ″Vlada i svaki njen član mogu Narodnoj skupštini podneti ostavku.″ Ne kaže – mogu da pošalju ostavku, nego – podnose ostavku. Ovde – šalje; onda to precizirajte, da li sa taksenom markom, bez poštanske marke, u dva primerka, preporučeno poštom ili preko goluba pismonoše. Nemojte tako, molim vas, poštujte malo i Narodnu skupštinu i jednu zakonodavnu tehniku koja kod nas postoji.
Ono što treba da nas zabrine – gde ste vi našli ovde da se ostavka podnosi predsedniku Republike? Čitam ovde, kaže: ″Vlada i svaki njen član mogu Narodnoj skupštini podneti ostavku.″ Mogli ste da proširite na predsednika, kao bližu lokaciju i kako to ide, jer sve ovde što ide u Narodnoj skupštini, ide preko predsednika. Što ste ubacivali predsednika Republike? Zašto ste njega ubacivali? Iz čega je izašla obaveza da mora ostavka da se podnese, primerak ostavke da se pošalje, kako vi to kažete, predsedniku Republike. Vi nemate u Ustavu ovlašćenja za to. To je strahovit propust. Ne znam kako ste ovo mogli da napišete.
A ovo što ste napisali u drugom stavu – Narodna skupština na prvoj narednoj sednici, koja se održava u roku od sedam dana od dana prijema ostavke... Molim vas, ovo je materija koja ulazi u način rada i odlučivanja Narodne skupštine i to je materija koja se reguliše Poslovnikom Narodne skupštine. Ovom stavu 2. nije mesto u zakonu o Vladi Republike Srbije.
Nemojte vi da se bunite, ako Poslovnik donosi Narodna skupština, ako zakon donosi Narodna skupština, a materija je približno ista, pa nešto ćemo u zakon, a nešto ćemo u Poslovnik. Ne. Postoje oblasti koje idu u Poslovnik i postoje oblasti koje moraju da idu u zakon, a kao pomoć je mogao da vam posluži član Ustava koji govori o tome da Skupština poslovnikom uređuje način odlučivanja, način rada i prava narodnih poslanika. Znači, tu je taj ustavni osnov koji reguliše kako će Skupština i šta će Skupština da radi kada primi ostavku. Zašto rok od sedam dana? Odakle vam ovlašćenja da to oročite?
Ono što je najstrašnije, to je da ako je predsednik Vlade podneo ostavku, ima pravo to da obrazloži. Uvek se kaže da je ostavka lični čin. Lični čin ministra ako je podneo ostavku, ako je cela vlada potpisala ostavku, onda je to skup ličnih pojedinačnih činova članova Vlade, a ako je predsednik Vlade podneo ostavku, tu je ta dodirna tačka sa nečim što liči na kancelarski sistem položaja Vlade. Po pravilu, kada se daje ostavka, ne daje se obrazloženje. Ovo vam je potpuno nepotrebno ovde.
Zbog toga smo mi podneli jedan drugi amandman, a ako vi želite to na silu da progurate i da mi sada slušamo ovde jadikovke nekoga zašto je podneo ostavku, što ne može da se dogovori sa ovim ministrom, što ima opstrukciju, što ima ovo i ono, to je već druga stvar. Ako on ima pravo nešto da priča, onda i narodni poslanici imaju pravo da pričaju. Narodna skupština nije jednosmerni organ. Povodom svega što je na dnevnom redu Narodne skupštine otvara se pretres, a to je faza i vodi se rasprava. Mora da se čuje i druga, i treća i četvrta strana, sve političke opcije. Šteta je što ne čujemo političku opciju Pokret snaga Srbije – Živadin Lekić.