Da li još neko od predsednika poslaničkih grupa želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Dušan Petrović. Izvolite.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedniče Skupštine, DS ne može podržati ovakve izmene Poslovnika. Poslanički klub DS je potpuno svestan činjenice da je potrebno unaprediti efikasnost rada Skupštine, jer Narodna skupština Republike Srbije treba da usvoji veliki broj zakona i drugih opštih pravnih akata koji će usaglasiti naš pravni sistem sa pravnim sistemom Evropske unije, jer posle dobijanja pozitivne ocene Studije izvodljivosti, ili Studije izvodljivosti, ulazimo u sistem pregovora sa ovom asocijacijom. Jedan od najvažnijih elemenata priključenja naše zemlje Evropskoj uniji jeste, kao što rekoh, usaglašavanje opštih pravnih akata sa onim što postoji kao pravni sistem.
Međutim, po našem dubokom ubeđenju nije moguće na ovakav način poboljšati efikasnost rada Skupštine. Pri ovakvim pravilima rada parlamenta, nažalost, sednice ne počinju onda kada je predviđeno, nego nekoliko sati kasnije, pa se dešava da veliki broj zakona, koji se nalazi u sazivu pojedinih sednica, biva izdebatovan tako što je ovaj parlament nekoliko puta radio do duboko u noć ili do ranog jutra, a to je isto jedan od načina ili puteva da se suštinski onemogući rasprava o zakonskim predlozima.
Parlament može efikasnije da radi ukoliko oni koji treba da diktiraju rad ovog parlamenta, a to je parlamentarna većina, imaju snagu i mogućnost da obezbede prisustvo dovoljnog broja poslanika u ovoj skupštini, da bi ta skupština mogla da radi. Sa druge strane, da se omogući opozicionim poslanicima da iznesu sve ono što predstavlja njihove stavove, ubeđenja, predloge i da sa ove govornice bude omogućeno svakom poslaniku da iznese argument za sve to. Dakle, da je ova skupština počinjala da radi u 10,00 časova ujutru i da je poštovan pun kapacitet radnog vremena, kako je to moglo da se desi, bilo bi ovde mnogo manje problema.
Parlamentarna većina bi imala mnogo manje potrebe da poseže za smanjenjem radnog kvoruma i, u stvari, za pravljenjem jedne situacije u kojoj ova skupština ne mora uopšte da ima bilo kakav kvorum da bi radila.
Istiniti su argumenti koji su izneti na raspravi na Administrativnom odboru, i ovde će sigurno biti prezentirani poslanicima i javnosti, da je u različitim evropskim parlamentima slično rešenje kao kako se predlaže i u Predlogu izmena i dopuna ovog poslovnika.
Nikakav ovo presedan neće da bude ukoliko Predlog dobije većinu, ali želim da ukažem na nešto što je u Srbiji različito u odnosu na političke prilike u Nemačkoj, u Italiji, u Grčkoj ili u drugim zemljama gde je kvorum za rad skupštine manji od onoga što jeste trenutni kvorum za rad Skupštine Srbije.
Poverenje u ovaj parlament je, ukoliko se ne varam, ispod 5%. Dakle, manje nego svaki dvadeseti građanin Srbije smatra da ovom parlamentu treba pokloniti poverenje.
Želim samo u nekoliko koraka da kažem šta je po mom mišljenju dovelo do obaranja poverenja i vere građana Srbije u ovu skupštinu. Vlada Republike Srbije, Vlada koja je konstituisana i izabrana u ovoj skupštini od strane parlamentarne većine, donela je pre izvesnog vremena zaključak da se ministrima i predsedniku Vlade povećaju zarade. Ispostavilo se da je taj zaključak protivustavan, ispostavilo se presudom Ustavnog suda Srbije.
Kada je taj zaključak donet, ministar finansija, gospodin Dinkić, poslao je preporuku Skupštini da bi poslanici trebalo sebi da povećaju zarade. Uz veliko protivljenje DS, uz veliko protivljenje još nekih učesnika u ovom parlamentu, uz protivljenje koje je konstatovano u svim aktima, a prate rad Administrativnog odbora i ove skupštine, parlamentarna većina je odlučila da poslanicima zarade poveća.
Došli smo do toga da je danas u Skupštini tri ili četiri puta veća zarada jednog poslanika nego zarada neurohirurga, a četiri ili pet puta veća nego zarada profesora ili učitelja. Ovo su opštepoznate stvari, ali govorimo o poverenju koje građani Srbije imaju u ovu skupštinu.
Građani Srbije su doživeli kao veliki udarac odluku poslaničke većine o zaradama, a šta je poruka koju šalje Narodna skupština ukoliko bude usvojila izmene i dopune ovog poslovnika.
Dirljiva je, gospodine predsedniče, energija koju ste uložili da obrazložite da je to zbog potrebe povećanja efikasnosti, ali svako ko prati rad ove skupštine, a veliki broj ili gotovo svi punoletni građani to čine, izmene i dopune ovog poslovnika doživeće na način, da, praktično, više nije ni potrebno da se pojavljuju poslanici u ovoj skupštini da bi se stekli uslovi da ovaj parlament radi.
Znači, ujutru ovde između 10 i 11 časova treba da bude 84 poslanika i posle toga – kud koji mili moji. Ne znam da li će poslanici biti na odborima ili će se baviti nekim drugim stvarima, ali to je slika koju ovaj parlament o sebi šalje. To je ta razlika koja postoji u političkom životu Srbije u odnosu na politički život u Nemačkoj, Italiji i u drugim zemljama, gde parlamentu nije potreban toliki broj poslanika da bi mogle da teku sednice nesmetano.
Dakle, radi se o poverenju. Ovakva odluka, po mom dubokom ubeđenju, dovešće ovu skupštinu ne na 4 ili 5% poverenja, već će potpuno zbrisati poverenje bilo kog građanina Srbije u ono što ovaj parlament radi, a to je, takođe, po mom dubokom uverenju, nešto što ne predstavlja nacionalni interes.
Jer, ukoliko ljudi ne veruju u institucije, ukoliko građani nemaju veru u to da država radi u njihovom interesu, ovaj parlament predstavlja najreprezentativnije političko telo u Srbiji, onda mislim da ćemo imati velike teškoće sa priključenjem Srbije Evropskoj uniji, i sa harmonizacijom našeg pravnog sistema sa sistemom Evropske unije, i sa usaglašavanjem našeg celokupnog političkog i javnog života sa onim što bi trebalo da bude da bi Srbija postala mesto gde se pristojno živi.
Želim na samom kraju da ukažem na bar dve odredbe koje su po mom mišljenju s one strane ustavnosti. O tome je već rečeno ovde. Mislim da u članu 136, kada se izmena poslovnika uređuje postupanje po amandmanima, gde se svakoj poslaničkoj grupi daje 10 ili, ukoliko bude usvojeno, 15 minuta, a to je jedan amandman, dakle, za raspravu po jednom amandmanu, mislim da će biti povređeno pravo ravnopravnosti i mislim da će Ustavni sud imati negativna stav, jer će ta odredba sigurno biti predmet ocene ustavnosti.
Ovde je već rečeno da je, ne tako davno, Ustavni sud drugu, ne ovakvu, ali odredbu koja je imala nekakvo slično značenje označio protivustavnom, stavio van snage, tako da je svakom od poslanika omogućio da se izjasni o svakom amandmanu.
Slično značenje, po mom mišljenju, ima i član 137. Poslovnika koji omogućava, odnosno pardon, ovo je bio član 137, a inače članom 136. uređuje se pravo na podnošenje amandmana po završenoj načelnoj raspravi i načelnom pretresu.
Dakle, govorio sam o članu 137, a sada govorim o članu 136. Predlogom Poslovnika dato je pravo odboru da predloži amandman, kada u roku od 24 sata Skupština miruje, između završetka načelne rasprave i početka rasprave pretresa u pojedinostima.
Mislim da ta odredba takođe nije ustavna, jer ne može odbor imati bilo kakvo pravo koje nema svaki pojedinačni poslanik. Dakle, ako može više, može i manje, i to je jedno od temeljnih pravnih načela. Ukoliko poslanik može da predloži zakon, utoliko pre poslanik uvek može da podnese amandman, utoliko pre poslanik može i mora imati pravo da o svakom pojedinačnom amandmanu raspravlja. Hvala najlepše.

Reč ima gospodin Marković.

Hvala mnogo na delu primedbi koje sam čuo. Postaje mi još jednom, ali sada zajedno sa svima vama, jasno gde su mogući nesporazumi u tumačenju Predloga izmene Poslovnika. Ali, pre toga da razdvojimo teme.
Jer, zbilja dolazim iz privrede, kao što je to hteo da kaže gospodin Mirčić, ja volim ono što ljudi rade, dakle, poštujem ono što pričaju, činim sve koliko je u mojoj moći da se uspostave jasna pravila i da ljudi iznesu svoje stavove, ali poštujem ono iza čega stoje i što su javno zastupali na sednici. Vidim da postoji čitav niz nerazumevanja, a ovde se čak pominju i plate, što se ni na jedan način ne uređuje Poslovnikom.
Razumem ako treba i za neku od sledećih sednica, a stojim vam svima na raspolaganju, kao i stručna služba, da vam prezentujemo podatke ko koliko dolazi, koliko novca na osnovu toga je podigao. To je, uostalom, obaveza na osnovu Zakona o dostupnosti informacija. Isto kao što očekujem da će svi koji su, zastupajući jedan meni vrlo jasan i razumljiv politički stav i objašnjavajući da će polovinu svojih primanja nekome poklanjati, da javnosti pokažu kome su to poklonili. Ja o tome nisam pričao, ali sam spreman da pokažem gde idu moja primanja.
Vrlo je važno da budemo dosledni, jer se više puta govorilo o tome. Vi ste potpuno u pravu kada govorite o poverenju u institucije. Nema poverenja u institucije, o tome je i reč.
Kad smo ušli u ovu skupštinu, agencija koju ste citirali, koja je izmerila i rekla, poverenje u Skupštinu Republike Srbije je 4,5% u maju 2005. godine, to je ona ista agencija koja je merila i u decembru 2003. godine, te je rekla to je 1,6% poverenja u Narodnu skupštinu. E, tako se menjaju stvari.
S jedne strane, to je ono: statistika naša dika. Možemo da kažemo: strašno je, samo 4,5% veruje u instituciju Skupštine Srbije; a možemo da kažemo: sjajno je, tri puta više ljudi danas veruje u ovaj saziv nego u prethodni. Zašto je to tako? Ne znam. Ali, pretpostavljam da utiče činjenica na koji način svi ovde predstavljate svoje stranke, ali i svoje birače.
Zbog toga je, naravno, bilo neophodno da, kada se menjate, kada menjate Poslovnik, vodite računa o tome kakvi se rezultati postižu, a kakvi rezultati mogu da se prezentuju.
Istina je, slika o parlamentu je drugačija, ona se gradi godinama u drugim zemljama.
Meni niko nije odgovorio na pitanje koje sam postavio u razgovorima koje smo imali u prethodna dva meseca. Kad god je bilo rečeno, pobogu, poslanik u Francuskoj, to mnogi od vas znaju, jeste neko ko je na najvišoj mogućoj skali društvenih vrednosti. On je, naravno, tako i plaćen. On uživa takav ugled.
Moje protivpitanje je bilo, a zašto onda, jer i mi to želimo, ne uvedemo one standarde koji su u tim zemljama, da na isti način radi, da mu se ostavlja vreme u kome će podnositi izveštaj onima koji su ga birali, da mu se omogući da stvarno utiče na zakon, a da ne vodimo računa baš o tome kakva je trenutna slika, nego da tu sliku promenimo?
Zbog toga su ovde predlozi, gde se omogućava svakog dana od 10,00 do 18,00 sati da se obraćate javnosti, da iznosite svoje argumente, svi mi međusobno, ali naravno često se ne vidi kako neki proizvod nastaje. Izvinite, molim vas, o uspehu jedne firme ne možete da donosite ozbiljan zaključak na osnovu toga kako je ona opremila izlog, a inače ne vidite kako se pravi taj proizvod, koliko je teško, koliko ljudi na tome radi, kako su slabo plaćeni, da dođu do toga.
Ovom izmenom je omogućeno, to treba otvoreno reći, da svi poslanici dolaze u priliku, i duboko verujem da hoće da iskoriste tu priliku, da aktivno rade, mada neće biti aktivno viđani u tome; umesto situacije koju sada imamo: evo je sjajna kamera koja pokazuje rad. A šta da rade ljudi posle 15,00 sati? Da li mogu da koriste kompjutere, da li mogu odavde da koriste stručnog saradnika, da li mogu da proveravaju uporedno kako je to rešeno u nekim drugim zakonima, da bi zbog svojih građana, zbog svojih glasača, popravili nešto i insistirali na nekom amandmanu? Ne mogu.
Znači, to je lažna slika. Ljudi sede ovde u klupama. Vi dobro znate koliko vam je tesno. Morate da čitate novine. Stalno govorim, kad su otvorena vrata, vidi se sa ovog mesta gde sedi gospodin Mihailović, jedan normalno građen čovek, sitan sam, lako je meni, normalno građen poslanik, kad prekrsti nogu, ceo red se pomera. Ne postoji slika o tome u javnosti.
Vi samo vidite da su to neka pomeranja. Stičete utisak da ljudi ne rade. Time se dodatno ruši parlament. Šta je cilj rušenja parlamenta? Da se prizove neki drugi model vlasti, diktatura.
Moraju da se stvore načini da poslanici mogu da rade, da utiču i, naravno, na adekvatan način da predstavljaju, ali nije cilj samo da predstavljaju svoju politiku, nego je, pre svega, cilj da utiču da se zakoni promene i da budu što kvalitetniji.
Verujem da će posle ove rasprave većina poslanika za to biti, a svakako ću, kao i do sada svaki put poštovati odluku te većine.

Hvala. Po Poslovniku, gospodin Aleksandar Vučić. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, imam jednu primedbu predsedavajućem. Očekivao sam da će da zamoli predsednika Narodne skupštine da objasni na šta je mislio kada je govorio o rušenju Parlamenta i parlamentarizma i kada je govorio o nečijoj želji da uspostavi diktaturu? To zbog građana Srbije, jer su bila samo dvojica prethodnika, dakle, dva prethodna govornika u odnosu na ovo što je izgovorio gospodin Marković. Ja sam bio jedan od njih.
Gospodine Markoviću, prvo što sam tražio, to je da svi poslanici imaju jednako pravo i samo nas to interesuje. Ko to od nas hoće da ruši Parlament, ko hoće da zavodi diktaturu?!
U svakom trenutku sve izborne rezultate smo poštovali, volju naroda od prvog do poslednjeg dana. Ovde se ponašamo na sasvim korektan način. Nisam ni od vas čuo da imate velike primedbe ili da vam na neki poseban način smetamo, ili da vas ometamo. Gde ste to videli, zato što smo protiv ovog predloga poslovnika, da neko hoće diktaturu na bilo koji drugi način? Ako niste, onda nam to kažite. Za nekoga ste rekli. Neko hoće. Ne znam u čemu je trik.
Ko to želi diktaturu? Mislim da je sa diktaturama završeno. Mislim da o diktaturama od 1989. i 1990. godine, kada smo imali prve višestranačke izbore, niko ne razmišlja, nego razmišlja kako da dobije naklonost većine građana Srbije i da može da vlada, kao i da sprovodi svoj program u delo. Mislim da je to pitanje oko kojeg se svi ovde slažemo.
Što se nas u Srpskoj radikalnoj stranci tiče, imam za vas ključno pitanje, kasnije ću vam postaviti pitanje koje se tiče dela vašeg izlaganja oko postavljanja pitanja ministrima, kako ćemo da imamo uspešniju kontrolu Vlade, nego što smo imali do sada. To ću postaviti u svom drugom izlaganju.
Sad imam ključno pitanje za vas, a to je, kako je predstavljen poslanik Srpske radikalne stranke, koji ima 7,5 sekundi da govori o predlogu nečijeg amandmana? Matematika je neumoljiva. Apsolutno tačno, 7,5 sekundi. Deset minuta puta 60 sekundi je 600 sekundi, podelite sa 82 i dobićete 7,5 sekundi otprilike. Kako taj poslanik, ili kako tih 20.000 građana, koji su glasali za jednog poslanika, mogu da budu predstavljeni po jednom amandmanu u vremenskom intervalu od 7,5 sekundi? Tu nema velike filozofije. To je čisto kao suza.
Tražim od vas, i tražili smo u ime Srpske radikalne stranke na sednici Odbora, ako mi možemo za to vreme, za 7,5 sekundi, ili ako mi kažete da je to moguće, ja vam, evo, verujem, ali onda neka i svi ostali imaju 7,5 sekundi. Onda neka ograničenje Socijalističkoj partiji Srbije bude tri minuta, G17 tri minuta i 45 sekundi, Demokratskoj stranci četiri minuta i 20 sekundi. Dajte da svi imaju isto pravo, a ne da poslanici budu različito predstavljeni u ovom visokom domu. To je potpuno jasno. Tu nema velike filozofije.
Ustavni sud na to ukazuje. Videćete, ne želimo da govorimo unapred, ali ako Ustavni sud jedanput prestane da bude politički sud i bude Ustavni sud u skladu sa svojim prethodnim odlukama, moraće da vam proglasi ovu odredbu apsolutno neustavnom. Mislim da na to nema racionalnog i razumnog odgovora.
Završiću u roku od 20 sekundi. Čuo sam vaše izlaganje u kojem ste rekli: "Ali tu nije cilj da bude predstavljena poslanička grupe, da bude predstavljeno mišljenje". Ne, mora da bude predstavljen poslanik.
Vi ste nama odredili 7,5 sekundi po poslaniku. Tako kaže Ustav Srbije, najviši pravni akt, tako kaže Ustavni sud i nema dalje igre, nema dalje priče. To je suštinsko pitanje.
Molim vas, da jasno kažete i da se opredelite šta ste mislili kada ste govorili ili ovde izrekli onakvu tvrdnju o diktaturi. Izvinjavam se što sam uzeo više vremena.
Izvinite, smatram da je Nataši Kandić odavno bilo mesto u zatvoru.
Hvala vam najlepše.

Zahvaljujem gospodinu Vučiću. Reč ima gospodin Marković. Izvolite, gospodine Markoviću.

Pretpostavljam da je to bio trenutak mog obraćanja kada ste vi, gospodine Vučiću ulazili, pa verovatno niste znali na šta se odnosi. Naravno da se ne odnosi na vaše i izlaganje gospodina Petrovića. Na taj način nikada ne komuniciram sa poslanicima. Govorilo se o tome kako i zašto se stvara slika poverenja i slika javnog mnjenja, šta su ciljevi. Dakle, ko god da je mogao da pomisli da verujem da se neko ovde zalaže za diktaturu svojim ponašanjem, naravno da ne verujem.
Još jednu zahvalnost, gospodinu Petroviću, za pitanje ustavnosti jedne odredbe. Još jednom ću proveriti. Mislim da ste na tragu nečega što je i meni bilo sumnjivo, ali ćemo proveriti. Hvala mnogo.
Obavestio sam inače sve, kao predlagač prihvatam da je rasprava po poslaničkoj grupi, za svaki amandman – 15 minuta. Svaka čast, vrlo vispreno, sjajno izračunato koliko sekundi pripada jednom poslaniku. Ali, tu sam govorio o cilju.
Na isti način kažemo kako će svi građani, a svi plaćaju koji su zaposleni, kupuju neke kartice GSP, da uđu u autobus; njima je uskraćeno pravo. 450.000 ljudi živi na Novom Beogradu, kako da uđu u autobus? Jednostavno, tako što se međusobno poštuju, poštuju pravila igre, pravila saobraćaja i ulaze onoliko koliko može da ih stane.
Poštujem svakog poslanika i ne polazim od situacije kako je moguće da u načelu o nekom zakonu – a sada imamo takav Poslovnik, zatekao sam ga, ne znam ko ga je izglasao – svaki poslanik jedne grupe, kada bismo tako računali, može da govori minut i šest sekundi.
Sasvim je logično pitanje, na ovako inteligentnu i tačnu računicu, kako je moguće da se govori u načelu, recimo o Zakonu o budžetu reći sve za minut; ili, kao što je više puta rečeno, povodom komplikovanih zakona o zdravstvu.
U načelu postoji ova srazmera, pa onda kažete, ako poslanička grupa koja ima 50 poslanika govori 50 minuta, onda ona koja ima 30 govori 30 minuta.
Žao mi je, u načelu može tako. Time se ne remeti efikasnost Skupštine, ali se vidi veličina jedne stranke. Kod amandmana je u pitanju nešto drugo.
Dakle, veličina se ogleda u tome što svi oni, kojih ima više, mogu više amandmana da podnesu, mogu oko tih amandmana da više lobiraju, ali ne sedeći ovde, nego tamo gde se stvarno zakoni menjaju.
Na kraju je pitanje: koliko druge poštujete. Ja poštujem svakog poslanika. Verujem da je sposoban, jedan poslanik, da za 15 minuta objasni amandman. To nije zakon, to je amandman.
Takođe, verujem, ako je to dovoljno ubedljivo, priključiće se tome i poslanici iz drugih poslaničkih grupa i ukupno vreme za jedan amandman biće, recimo, u ovom sazivu, 185 minuta, ako sam dobro sračunao.
Znači, 185 minuta po jednom amandmanu; ako ne, onda je u pitanju možda neki drugi cilj. Mislim da je nama cilj da taj amandman koji predlažemo ne bude amandman da bismo o njemu pričali, nego da on proizvede efekat. Na taj način ne možemo da sabiramo, ako je prvi cilj u pitanju.
Što se tiče Ustavnog suda, naravno, forma zahteva Ustavnog suda, iz odluke, koju ste vi pročitali, zadovoljena je. Dakle, kao i kod načelne rasprave, i ovde formalno mogu svi poslanici, ali znate kako – u pravosuđu, u pravnim aktima postoji tzv. idealni kvadrat. Imate 50 naslednika, a 30 kvadrata, naravno, ne možemo da odgovorimo na pitanje kako njih 50 da živi u 30 kvadrata. Ali, oni su svi vlasnici idealnog dela. Ne može prvih troje da uđe, da zauzme 30 kvadrata i za ostale nema mesta, nego to mora – ili da se proda, ili na neki drugi način da se dođe do načina na koji je to deljivo.
I ovde je propisana samo procedura, da se dođe do načina da se preko amandmana ubedi predlagač ili većina u Skupštini da neki amandman izglasa. Hvala. To je bio motiv, a da li se u tom motivu pogrešilo, ako jeste – žao mi je.

Zahvaljujem se gospodinu Markoviću.
Po Poslovniku, reč ima gospodin Vučić. Izvolite!

Dame i gospodo narodni poslanici, nekako mi je bolja paralela i metafora bila ona danas sa pivom i mašinama, nego ovo sa autobusom i prodajom Skupštine i ne znam čega.
Javio sam se po članu 100. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, pre svega zato što očekujem da predsednik Narodne skupštine kaže da se na nekom drugom mestu, a ne u ovom visokom domu odlučuje o izmenama zakona, promenama zakona. Mi mislimo da ne postoji nijedno drugo mesto na kojem se to odlučuje, to je valjda Narodna skupština Republike Srbije.
Inače, ne bismo imali suverenitet naše zemlje, kao jedno do tri, ili danas u savremenom svetu četiri bitna elementa za postojanje države. Pretpostavljam da to niste mislili, verovatno vam je to izletelo.
Mi mislimo da u Skupštini treba da se utiče na poslanike, da se u Skupštini borimo. Upravo ću da odnesem jednu deklaraciju predstavnicima drugih poslaničkih grupa. Tiče se Republike Srpske Krajine i prognanog stanovništva i da tražim podršku, ali ću da radim u ovoj sali. Ne vidim veliku filozofiju, ne znam koje je to drugo mesto bolje od Narodne skupštine Republike Srbije.
Drugo, jeste duhovit, ozbiljan čovek, ali nisam dovoljno bistar da razumem onu metaforu sa gradskim autobusom, sa onim GSB, osim ako niste hteli da uporedite to sa onim autobusom iz "Ko to tamo peva", a vozač mu je Miško, pa sada i mi treba da imamo, pa da lepo sve to ide, pa gde grunemo - nije ni važno.
Mislim da Narodna skupština Republike Srbije ne treba da se poredi sa GSB. GSB bi trebalo još mnogo da napreduje i mnogo toga da se promeni, pre svega da se iskoreni korupcija, da bi moglo da dođe do nivoa da se poredi sa Narodnom skupštinom, a i tada teško da biste smeli jasno, glasno i javno takvu vrstu poređenja da napravite. Prosto, Narodna skupština ipak treba da bude daleko iznad i ispred bilo kojeg javnog preduzeća, koje je ispred gradskog saobraćajnog.
Uveren sam, sasvim sam siguran, da vi znate da Srbija ide napred, da će Srbija morati da ide u bolju budućnost, jer teško može da joj ide lošije, teško može da ide gore posle svega što su građani Srbije doživeli.
Nadam se da ćete ove vaše metafore koristiti kod predloga nekih drugih zakona, jer ovaj predlog izmena i dopuna ovog podzakonskog pravnog akta je toliko loš da i vaše dobre metafore, i vaš humor, koji obično ima smisla, ne može da dođe do izražaja, ili se ne prikazuje baš u najboljem svetlu.
Mislim da ova zemlja ima mnogo prečeg posla nego da donosi restriktivan poslovnik, da donosi restriktivne norme, kojima će da ograničava prava poslanika. A kada govorite o idealnom, o kvadraturi kruga, o tome kako imamo idealnih 7,5 sekundi, poslanik nije idealan, kada govorite, recimo o pravnom institutu, kakav je susvojina, u kome se taj "realni idealni" deo najbolje razlikuje.
Dakle, poslanik je realan i može da se dogodi da svaki poslanik želi da izađe po pojedinom amandmanu, a onda mu realno i idealno stoji na raspolaganju 7,5 sekundi, a on u 7,5 sekundi ne može da predstavi građane Srbije, ne može da predstavi svoju ideju, ne može da izađe i kaže svoje ime i prezime, može samo da kaže jednu rečenicu, a to je da je Nataši Kandić mesto u zatvoru!!